Сећања ослободилаца Београда: Сви смо желели у први ешалон

[Милан Ракић]

Ослободиоци говоре: Сећање Кристине Јовановић, Зденка Дупланчића, Љубише Антонијевића и Милана Шашића. Нисмо се плашили смрти, знали смо против кога и за шта се боримо

ЖИВО се сећају јуриша на Бањички вис, борби код Мостарске петље, Карађорђевог парка, улицама Кнеза Милоша и Краља Александра. Памте лица и последње поруке сабораца који су пали надомак слободе. У меморију су им уписани окршаји на Калемегдану и Савском мосту, последњим немачким упориштима и прва вест коју је Радио Југославија, у ноћи 20. октобра 1944, послао у свет: "Београд је ослобођен!" Помирени да их је све мање, одупиру се заборављању наших славних, великих и трагичних дана.

Кристина Јовановић, 21. српска дивизија. Милан Шашић, Шеста личка. Зденко Дупланчић, Прва пролетерска. Љубиша Антонијевић, Трећа крајишка. Борци из крваве београдске операције и данас су, седамдесет пет година касније, поносни на своју младост која се, кажу, није плашила смрти свесна против кога се бори и за шта се бори.

- Била нам је част да будемо у борби за слободу Београда - причају нам. - Нисмо се штедели. Свако од нас је имао само једну жељу - да престоница буде што пре ослобођена.

Њих четворо имали су, тада, у просеку осамнаест и по година, а већ су били прекаљени борци који у заустављеном времену и сликама живе и када су слављени и када су оспоравани. А увек с новом снагом и жаром спремни да посведоче. Пренесу истину о величанственој борби и великој жртви.

- Био сам ђак Шесте београдске гимназије, добар ђак, када ми је окупатор одузео право на школовање. И прву прилику сам чекао да се прикључим Народноослободилачкој војсци која је кренула на Београд. Командант Ђуран Ковачевић распоредио ме је у други ешалон. Побунио сам се: зашто не у први? Толико сам желео да мој град што пре буде ослобођен. Толико сам журио, само би ме смрт могла да спречи да у тим борбама не учествујем - прича Љубиша Антонијевић. Наступао је са Трећом крајишком, од Младеновца преко Ресника, учествовао у ослобађању Бањичког логора и борбама на Бањичком вису. Умало га није покосио немачки митраљез на Славији.

- Тек тада је стигла наредба за први ешалон - сећа се. - Заплакао сам. "Зашто плачеш, Маћи?", питао ме је командир одељења Војо Суботић. Тако ме је звао, Маћи... Био сам најмањи и најмлађи, још нисам напунио седамнаесту. Одговорио сам Воји: "Од среће, друже. Пре ћу до слободе с првим ешалоном." Силовито се напредовало од Славије према Каленићу, а много се гинуло. Окупатор је жесток отпор пружао код Бајлонијеве пијаце, из зграде Прве гимназије. У згради Војне одеће имали су јако утврђење, тукли са електричне централе. Те ноћи, наслоњен на зид неког заклона, разговарам тихо с командиром вода Јовицом Антуновићем. О свему, онако... Он дувани, крије жар цигарете, мени даје две бомбоне. Таман што је повукао неколико димова и пошао неколико корака низ заклон, пала је граната. Чуо сам врисак болничарке Босе: "Погину Јовица!" Није било времена ни за опроштај.

- Сви смо ми желели у први ешалон - сећа се Личанин Милан Шашић. Њега је страдање породице од усташа определило за партизански покрет. Био је искусан борац, када је од Ресника преко Авале заједно са Црвеном армијом заустављен пробој Штетнерове групе.

- Ослобађање главног града био је кључни војни, политички и психолошки фактор у Другом светском рату у Југославији - слушамо Шашића. - Јасно је да то није било могуће без Црвене армије, али ни без Народноослободилачке војске. Па ми смо три године водили антифашистички рат. Велику помоћ имали смо од народа. Упозоравали су нас где су најјача немачка упоришта, делили с нама последњи комадић хлеба и прикључивали се борби, голоруки.

- Ми смо, заиста, Београд уз совјетске војнике ослобађали са Београђанима - додаје Зденко Дупланчић. Он чува свој дневник октобарских дана слободе. Од четрнаестог до двадесет првог октобра, сваки дан и сваки сат су му у сећању и у документима. - Да није било те помоћи, ко зна колико бисмо још жртава имали. Уличне борбе су биле крваве. Седамнаестог на осамнаести, водимо тешку борбу око Скадарлије. Имамо дванаест погинулих бораца, све моји другови. Осамнаестог нападамо и заузимамо Главњачу. Ослобађамо затворенике. Тог дана сам напунио осамнаест година. Заборавио сам на рођендан.

Два дана после, већ с првим сумраком Београд је, сећају се саговорници "Новости", почео да слави. Све савезничке радио-станице пренеле су вест о слободи. У Москви су испаљена 24 плотуна, из 324 топа. Кристина Кица Јовановић, која је у ослобођени Београд ушла на совјетском тенку, каже да још осећа мирис оног цвећа којим је народ засипао ослободиоце.

- А мешају ми се, понекад, ти мириси... Тела погинулих, нико их није уклањао. Тога никако да се ослободим.

ТРАЖЕ СИНОВЕ КОЈЕ НЕЋЕ НАЋИ

У првим данима слободе сударале су се слике игре, звуци песме и тумарање и јауци мајки. Оне су стизале из свих крајева, понајвише из Србије, Црне Горе и Босне. Тражиле су синове и кћери. Многе своју децу никада нису нашле.

КАД ЗАГРМЕ "КАЋУШЕ"

НАС је грмљавина руских "каћуша" и плашила и храбрила - прича Кристина Кица Јовановић. - То је такав осећај као да небо пуца. Нисмо до тада нешто слично чули. Кад од Панчева крену плотуни, ми попадамо по земљи. Руси нам говоре: "Не бојтес, ета 'каћуши'". После се нисмо плашили.

ПРВО ракетно артиљеријско оруђе у историји ратовања је совјетски мобилни лансер БМ-13Н на камиону УС6, који је много познатији под именом "каћуша". Немци су је током рата звали и "Стаљинове оргуље" због карактеристичног звука приликом лансирања ракета са шинских лансера на возилу у чијој се кабини налазио управљачки пулт.

"Каћуша" је развијена уочи рата али је чувана као врхунска војна тајна све до немачке инвазије у СССР. Посаде оруђа су припадале тајној служби НКВД, а оруђа су имале систем за самоуништавање да не би пале непријатељу у руке. Ракетни лансери на камиону су пројектиле калибра 132 милиметра, а касније и 300 милиметара испаљивали појединачно или у низу. Кааћуше нису биле прецизна оруђа, па су деловале у батеријама ставарајући запречну ватру која је уништавала све пред собом, изазивајући страховиту панику код немачких војника. Ови лансери су коришћени почетком рата за заустављање непријатељских офанзивних дејстава, а у осветничком маршу ка Берлину као артиљеријска припрема, пре офанзивног наступања совјетске пешадије и оклопно-механизованих јединица.

РУСИ ГИНУ И КЛИЧУ ОТАЏБИНИ

КРИСТИНА Јовановић: - Не једном, видела сам и чула. Рус док гине, кличе отаџбини Русији. У мени је та њихова љубав и данас жива. Захвална сам им и поштујем њихове жртве за слободу коју су положили на олтар Србије. Али, ни наше жртве не треба умањивати и омаловажавати. Довољно је само да се говори истина.

Милена МАРКОВИЋ

[obi-wan]

"Od te ljubavi nema vece nego da neko polozi zivot svoj za bliznje svoje". Slava i vecni Raj nebeski svima koji su ugradili svoj zivot u nasu slobodu.

[Милан Ракић]

  On 21. 10. 2019. at 17:34, obi-wan рече

"Od te ljubavi nema vece nego da neko polozi zivot svoj za bliznje svoje". Slava i vecni Raj nebeski svima koji su ugradili svoj zivot u nasu slobodu.

Expand  

Амин!

[Милан Ракић]

  On 21. 10. 2019. at 17:34, obi-wan рече

"Od te ljubavi nema vece nego da neko polozi zivot svoj za bliznje svoje". Slava i vecni Raj nebeski svima koji su ugradili svoj zivot u nasu slobodu.

Expand  

Првог слева деду и првог здесна деду са слике горње стицајем околности знадем, јери су чланови Удружења пензионисаних војних летача.

Први деда је пуковник у пензиији Љубиша Антонијевић, иначе и ако је битно Београђанин, а други деда, онај крајње десно је пуковник у пензији Зденко Дупланчић, Сплићанин родом

Обојица су, сваки на свом путу, као младићи се прикључили јединицама НОВЈ и тада, пре 75 година се упознали "код Лондона" у уличним борбама.

И један и други су након рата били полазници Прве Пилотске школе у Панчеву, а одатле су послати у СССР на даље школовање. 

Ипак, обојица су након неких 150 сати лета, своју војну каријеру наставили у зракопловству, али не као пилоти.

Деда Љубиша је након завршене специјализације на Физичком факултету у Београду гро своје војничке каријере провео као начелник Контроле летења у Загребу, да би у мировину отишао као помоћник Командната РВ и ПВО за метеорологију, док је деда Зденко већи део каријере провео у својству ВОН-а (ваздухопловног официра за навођење) у ловачким ескадрилама нашег РВ и ПВО, да би након чколовања у САД, умировљен био као пуковник авијације-официр за везу.