[ANALIZA] Vazdušna moć Islamske Republike Iran

[Милан Ракић]

Nedavno obaranje bespilotne letelice RQ-4 Global Hawk američke Mornaricepokazalo je da je Iran razvio visoko sposobne domaće raketne sisteme za protivvvazduhoplovna dejstva. Iranci tvrde da je to bilo prva borbena upotreba PVO sistema 3. Hordad čija je raketa, prema poslednjim američkim zvaničnim podacima, pogodila BPL na daljini od 70 km od obale Irana i na visini od oko 6769metara (dakle ne na ‘’velikoj visini’’ kako su prvobitno saopštili Amerikanci).

Kako u tom regionu nema položaja stacionarnih sistema PVO Irana, logično je da je upotrebljen mobilni sistem, poput sistema 3. Hordad koji pripada familiji raketnih sistema Raad. Spekulacije da je Iran upotrebio ruski S-300 demantovali su predstavnici američke Centralne komande koji su izjavili da Iran nije koristio svoj najsavremeniji PVO sistem ali pri tom nisu naveli tip rakete koja je pogodila RQ-4.

Šarenilo u inventaru iranskih vazduhoplovnih snaga, na fotografiji se vide avioni Mirage F1, FT-7, PC-7, F-4, MiG-29, Jetstar, F-14, Su-24, F.27, C-130, B747, B707, kao i helikopteri Bell 214 i CH-47 / Foto: IRNA

Očekivani odgovor SAD, odnosno udari po određenim cijevima u Iranu avijacijom i krstarećim raketama lansiranim sa brodova, nije usledio ali su izvedeni sajber napadi na iransku obaveštajnu službu i računarski sistem koji, kako su preneli američki mediji ‘’kontroliše lansiranja raketa’’. Iran je naveo da su ti napadi bili neuspešni a okarakterisao ih je kao teroristički čin.

Ionako već jake tenzije između Irana i SAD naročito su pojačane ove godine nakon niza incidenata među kojima su i napadi na dva tankera sa naftom koji su izvedeni 13. juna a za koje su Sjedinjene Države optužile mornaricu iranske Revolucionarne garde. Prethodnog meseca Iran je osumnjičen da je napao još 6 tankera. Obaranje američke BPL dodatno je zateglo odnose i ponovo pokrenulo pitanje direktnog napada SAD na Iran koje je aktuelno već dugi niz godina a SAD su u maju, u region poslale čak i strategijske bombardere B-52.

Iranski F-4E u bazi Čabahar. Za potrebe RV Irana nabavljeno je 213 F-4 od kjih je dana u upotrebi oko 40.

Iran ima čime da se brani ali se smatra da su njegovi najjači faktori odvraćanja od napada potencijalnog agresora, balističke, krstareće i protivbrodske rakete sa kojima raspolaže. Tu je naravno i borbena avijacija kao i protivvazduhoplovna odbrana. Da li je RV i PVO Irana dovoljno jako da spreči ozbiljnije akcije SAD i njihovih saveznika (Izraela, zapadnih i bliskoistočnih zemalja) pitanje je kojim ćemo se baviti u ovom tekstu.

Borbena komponenta Ratnog vazduhoplovstva Irana je, sa svega oko 250 borbenih aviona, danas bleda senka onoga što je ovaj vid iranske vojske nekada bio. Ukoliko se zna da operativnost nije velika onda je situacija što se tiče brojnosti vazduhopova, još gora. Na takvo stanje uticale su pre svega sankcije koje su, u manjem ili većem obimu, na snazi već skoro 30 godina ali i to što državni vrh favorizuje Revolucionarnu gardu čije se finansiranje gotovo nikada ne dovodi u pitanje. Sankcije i finansije ali i spoljni politički pritisci su tako sprečile Iran da tokom 90-tih godina nabavi 24 lovca-presretača MiG-31 kao i 12 srednjih bombardera Tu-22M3. Tada je Rusija takođe nudila i lovce Su-27 kao i višenamenske borbene avione Su-30.

Inventar čine pretežno zastareli tipovi ili zastarele verzije borbenih aviona a ni domaće modernizacije i dorade postojećih borbenih aviona, u većini slučajeva, osim kod lovca-bombardera F-4 “Phantom II“ nisu mnogo pomogle da se borbena moć značajnije unapredi. Odavno je potrebna ‘’sveža krv’’ ali kako sada stvari stoje to se neće dogoditi uskoro a naročito kritičan period biće 2030-tim godinama kada će veliki broj aviona morati biti povučen iz upotrebe. Vazduhoplovno-tehnička služba kao i iranski remontni zavodi već 40 godina čine velike napore da održavaju i remontuju postojeću flotu.

Raketni PVO sistem Talash iranske proizvodnje koristi rakete Sayyad 2.

Za zamenu flote borbenih aviona Iran je poslednjih godina pokazao interesovanje za ruske MiG-29M i M2 i Su-30, kinesko-pakistanski JF-17 kao i kineske J-10. Konkretno, spominjana je moguća nabavka do čak 160 Su-30SME, 150 J-10 kao i 200 JF-17 (40 Block II i 160 Block III). Međutim uzevši u obzir sankcije (pre svega zabrana nabavke ofanzivnog naoružanja) kao i loše finansijsko stanje države, sve ove cifre čine se veoma nerealnim a neka skorašnja kupovina borbenih aviona gotovo nemogućim.

Do revolucije 1979. godine Iran je vazduhoplovnu tehniku skoro isključivo nabavljao od SAD, a potom na početku 90-tih godina prošlog veka od bivšeg SSSR-a i NR Kine. Ipak nikada nisu ponovljene kupovine iz 60-tih a naročito 70-tih godina kada je od Sjedinjenih Država kupljeno oko 600 borbenih aviona i oko 200borbenih helikoptera. Takođe tada su nabavljane i velike količine američkih i britanskih raketnih sistema zemlja-vazduh kao i američkih raketnih PVO sistema na površinskim ratnim brodovima.

Borbeni avion Saeghe-2 predstavlja iranski dorađeni dvosed F-5F.

Tako je od SAD između 1965. i 1972. nabavljeno 140 lakih lovaca F-5A i B ‘’Freedom Fighter’’ kao i izviđača RF-5A. Naknadno je 1985. od Etiopije kupljeno još 5 F-5A i dva F-5B. Posle kupovine aviona ‘’Freedom Fighter’’ usledile su nabavke modernijeg F-5E i F ‘’Tiger II’’, između 1973. i 1977. u jedinice je stiglo 169 primeraka a od Etiopije 1985. još tri F-5E.

Danas je u upotrebi samo oko 20 F-5A i B a većina njih je u programu nazvanom ‘’Simorgh’’ dorađeno kako bi postali trenažni avioni a jednosedi su prerađeni u dvosede. Jedina eskadrila koja ih koristi jeste 85. taktička lovačka eskadrila, 9. taktičke vazduhoplovne baze Esfahan. Što se tiče verzija ‘’Tiger II’’ u 5 eskadrila koristi se samo oko 31 jednosed F-5E i 17 dvoseda F-5F. U 9. taktičkoj vazduhoplovnoj bazi Dezful, Vahdati nalaze se stacionirane 41. i 43. , potom je tu 141. taktička lovačka eskadrila, 14. taktičke vazduhoplovne baze Mashad i 21. i 23. taktička lovačka eskadrila, 2. taktičke vazduhoplovne baze Tabriz. Iranski F-5E i F su naoružani infracrveno samonavođene rakete vazduh-vazduh AIM-9J i P“Sidewinder“, avio-bombe Mk 82, 83, 84, M117, Snakeye, 19-cevni saćasti lanseri LAU-60/A nevođenih raketnih zrna kalibra 70 mm.

Pošto su na avionima F-5 već odavno ovladali ne samo održavanjem, popravkama i remontima već i proizvodnjom rezervnih delova, Iranci su manji deo aviona i doradili i to u projektima Azarkash kao i Saeghe (druga generacija Azarkash-a)  i Saeghe 2. Iako ih Iran predstavlja kao domaće borbene avione to su u principu avioni koji su bazirani na F-5, Azarkash i Saeghe na F-5E i Saeghe 2 na bazi dvoseda F-5F. Takođe to nisu novoproizvedeni već modifikovani postojeći avioni iz sastava RV Irana. Čini se da su ovi prijekti više poslužili za propagandu nego da se nešto zaista ozbiljnije uradi na modernizaciji flote F-5. U naoružanje je uvedeno svega oko 6 aviona Azarkash koji se spolja gotovo ne razlikuje od F-5E a do danas je primećeno oko 10 aviona Saeghe i Saeghe 2 koji se od F-5 razlikuju pre svega po tome što imaju dva vertikalna stabilizatora.

Kineska protivbrodska raketa C-802A integisana na deo iranskih F-4E.

Drugi najbrojniji tip u RV Irana bio je lovac-bombarder F-4 ‘’Phantom II’’, između 1968. i 1979. godine nabavljeno je 213 F-4D i F-4E kao i izviđača RF-4E. Još 31 avion nije isporučen zbog revolucije. Prema nekim procenama sada se koristi 5 F-4D, 31 F-4E i 5 RF-4E i to u 5 eskadrila. Jedinice koje lete na F-4E danas su 91. taktička lovačka eskadrila, 9. taktičke vazduhoplovne baze, međunarodni aerodrom Bandar Abas, potom 61. taktička lovačka eskadrila, 6. taktičke vazduhoplovne baze Bušehr, 31. taktička lovačka eskadrila, 3. taktičke vazduhoplovne baze Hamadan, jedina eskadrila na F-4D je 101. taktička lovačka eskadrila 10. taktičke vazduhoplovne baze Čahbahar dok RF-4E koristi 31. taktička izviđačka eskadrila, 3. taktičke vazduhoplovne baze Hamadan.

Od naoružanja avioni F-4 mogu da nose infracrveno samonavođene rakete vazduh-vazduh AIM-9J, P i L “Sidewinder“ i R-73E, poluaktivno radarski samonavođene rakete vazduh-vazduh AIM-7E “Sparrow“, televizijski vođene rakete vazduh-zemlja AGM-64A “Maverick“, laserski vođene bombe Paveway, elektrooptički vođene bombe GBU-78/A Qassed-1, TV vođene bombe GBU-67/9 Qadr, elektrooptički vođene rakete GBU-379/20 Zoobin, laserski vođene bombe Sattar-1, 2, 3 i 4, avio-bombe Mk 82, 83, 84, M117, inercijalno i aktivno radarski samonavođene protivbrodske rakete C-802 i njena iranske verzije Qa’em i Noor, protivradarske rakete AGM-78 Standard, 19-cevne saćaste lansere nevođenih rakertnih zrna kalibra 70 mm.

Iran je do revoculije 1979. dobio 79 od 80 naručenih F-14.

Poslednji tip borbenog aviona koji je nabavljen u SAD jeste lovac-presretač F-14 ‘’Tomcat’’ koji se i danas smatra najpotentnijim lovcem RV Irana. Naručeno je 80 aviona ali je između 1976. i 1979. isporučeno 79 primeraka zajedno sa 274 rakete AIM-54. Tri eskadrile danas koriste oko 40-44 F-14A od kojih dva modernizovana aviona koji nose oznaku F-14AM a postoji podatak da su operativna oko 24 aviona. Oni su stacionirani u 8. taktičkoj vazduhoplovnoj bazi Esfahan gde su bazirane 81, 82. i 83. taktička lovačka eskadrila. Od naoružanja imaju infracrveno samonavođene rakete vazduh-vazduh AIM-9J, P i L “Sidewinder“, poluaktivno radarski samonavođene rakete vazduh-vazduh AIM-7E “Sparrow“, inercijalno, poluaktivno i aktivno samonavođene rakete vazduh-vazduh AIM-54A ‘’Phoneix’’ kao i domaća raketa Fakour-90 koja predstavlja kombinaciju rakete AIM-54 kao i rakete sistema zemlja-vazduh MIM-23 Hawk. Svoje F-14 RV Irana naoružava i avio-bombama Mk-82, 83, 84, M117.

Nakon nabavki iz SAD usledio je rat sa Irakom koji je trajao od 1980. do 1988. i za to vreme gotovo da nije bilo skoro nikakvog zanavljanja tehnike a gubici u istoj nisu bili mali. Veliki priliv borbenih aviona neočekivano je stigao januara 1991. upravo od bivšeg neprijatelja Iraka kada je, za vreme operacije ‘’Pustinjska oluja’’ u Iran, radi izbegavanja uništenja, preletelo oko 140 iračkih vojnih vazduhoplova. Među njima je bilo i 40 jurišnih aviona Su-22, 24 lovca-bombardera Mirage F1, 24taktička bombardera Su-24MK, 9 aviona MiG-23, 7 jurišnika Su-25K i UBK, 4jurišnika Su-20, 4 lovca MiG-29B kao i transporteri Il-76 među kojima su bili i iračke verzije letećih radarskih sistema nazvanih Adnan 1 i Adnan 2.

Kontakti sa NR Kinom ostvareni su još sredinom 80-tih goidna 20. veka i to, između ostalog u vezi sa nabavkom lovaca-presretača Chengdu F-7. Prema dostupnim podacima u periodu od 1986 do 1996. primljeno je u naoružanje oko 40aviona. Najveći deo kupljen je između 1993. i 1996. kada su nabavljeni avioni F-7N(varijanta F-7M) kao i dvosedi FT-7N. RV Irana trenutno, prema određenim pouzdanim izvorima ima u inventaru svega 17 F-7N i 13 FT-7N koji su raspoređeni u tri eskadrile i to u 51, 52. i 53. taktičkoj lovačkoj eskadrili, 5. taktičke vazduhoplovne baze Omidijeh. Naoružanje ovih aviona čine infracrveno samonavođene rakete vazduh-vazduh PL-7, bombe Mk 82 i Snakeye, 19-cevni saćasti lanseri LAU-60/A nevođenih raketnih zrna kalibra 70 mm.

Stajanka iranskih 9.12B i 9.51B.

Prve borbene avione Iran je od bivšeg SSSR-a naručio 1990, bilo je to 25 lovaca MiG-29 i to 18 jednoseda MiG-29B i 7 dvoseda MiG-29UB koji su isporučeni 1990. i 1991. godine. Namere da se nabavi 48 aviona osujetile su sankcije kao i loša ekonomska situacija. Zajedno sa iračkim primercima Iran je dakle imao ukupno 29aviona od kojih je trenutno u inventaru 17 MiG-29B i 6 MiG-29UB. Oni su raspoređeni u dve eskadrile i to u 22. taktičkoj lovačkoj eskadrila 2. taktičke vazduhoplovne baze Tabriz i 11. taktičkoj lovačkoj eskadrila 1. taktičke vazduhoplovne baze Mehrabad u glavnom gradu Teheranu. Uz MiG-ove 29 kupljeno je 400 infracrveno samonavođenih raketa vazduh-vazudh R-60MK, 300R-73E kao i 100 inercijalno i poluaktivno radarski samonavođene rakete vazduh-vazduh R-27R1. Za napade na ciljeve na zemlji tu su 20-cevni saćasti lanseri B-8M1 nevođenih raketnih zrna S-8 kalibra 80 mm i nevođene rakete vazduh-zemlja S-24B kalibra 240 mm.

Taktički bombarder Su-24MK naoružan raketama vazduh-zemlja H-25ML / Foto: IRNA

Skoro istovremeno iz bivšeg SSSR-a je naručeno 12 taktičkih bombardera Su-24MK, ti avioni stigli su 1991. a iste godine iz Iraka je pristiglo još 24 primerka. Samo jedna eskadrila koristi danas ovaj tip aviona, to je 72. taktička lovačka eskadrila, 7. taktičke vazduhoplovne baze Širaz.  U arsenalu iranskih Su-24 nalaze se laserski vođene rakete vazduh-zemlja H-25ML i H-29L, TV vođene rakete vazduh-zemlja H-29T, protivradarske rakete H-58, laserski vođene bombe KAB-1500L, nevođene rakete vazduh-zemlja S-24B i S-25, klasične avio-bombe kalibra do 500 kg, kontejneri SPPU-6 sa šestocevnim rotirajućim topom GŠ-6-23M kalibra 23 mm sa 400 granata.

Iranci su u inventar svog Ratnog vazduhoplovstva uspeli da uvedu i bivše iračke lovce-bombardere Mirage F1 i to oko 12-14 aviona od 24 koliko ih je stiglo u Iran. Reč je o verzijama jednosedima Mirage F1EQ podvarijanti EQ1 do EQ6 kao i dvosedi F1BQ. Danas popunjavaju samo 102. taktičku lovačku eskadrilu, 10. taktičke vazduhoplovne baze Čahbahar. Iako su u RV Iraka imali širok spektar naoružanja, Iranci za sada koriste samo nevođene avio-bombe. Najavljeno je integrisanje kineskih protivbrodskih raketa velikog dometa.

Avionima Su-22 zamenjeni su jurišnici Su-25 koji su 2014. godine vraćeni Iraku.

Još jedan tip borbenog aviona koji je ušao u naoružanje zahvaljujući velikom iračkom preletu 1991. jeste jurišnik Su-22 koji je, od kako je oko 40 primeraka doletelo u Iran, dugo vremena držan u skladištima. Uz pomoć Sirijaca koji su pomogli oko remonta i obuke pilota i tehničkog sastava, prvi avion poleteo je tek 2016. godine i do danas je u naoružanje uvedeno oko 12 aviona Su-22M3, Su-22M4 i dvoseda Su-22UM3-K. Njih su dobile vazduhoplovne snage Revolucionarne garde i oni su zamenili jurišnike Su-25 koji su 2014. godine vraćeni Iraku. Koristi ih lovačka eskadrila, 7. taktičke vazduhoplovne baze Širaz. Smatra se da je Iran remontovao i manji broj aviona RV Sirije. Iranski Su-22 su modernizovani, paket između ostalog sadrži domaći elektrooptički i infracrveni kontejner Oghab-11 i domaće laserski vođene bombe Bina.  U toku je integracija kineskih protivbrodskih raketa C-703 i C-802A.

Takođe, u vazduhoplovnoj bazi Širaz nalazi se i trenažna eskadrila popunjena sa oko 10 brazilskih školskih aviona EMB-312 ‘’Tucano’’ koji su nabavljeni između 1989. i 1991. Prema različitim podacima nabavljeno je 15 do 25 aviona a njih su isto tako dobile vazduhoplovne snage Revolucionarne garde. Do sada su iranski EMB-312 primećeni da od naoružanja nose lansere nevođenih raketnih zrna 70 mm kao i obične avio-bombe.

Za dopunu borbenih aviona gorivom u vazduhu Iran je 1976. godine nabavio 6cisterni Boeing 707-3J9C od kojih su danas u inventaru 4 a aktivan verovatno samo jedan. Oni se nalaze u sastavu eskadrile tankera, transportnog puka na aerodromu Mehrabad. U istoj jedinici lete i dve cisterne Boeing 747-131F koji su zajedno sa još tri aviona nabavljeni kao polovni 1975-1976. Deo transportnog puka je i izviđačka eskadrila koja za prikupljanje obaveštajnih podataka elektronskim putem koristi jedan dorađeni avion 707-3J9C a tu je i jedan izviđač RC-130H.

Patrolni avion P-3F RV Irana.

Ratno vazduhoplovstvo Irana poseduje i mornaričke patrolne avione, u pitanju su američki P-3F ‘’Orion’’ nabavljeni 1975. godine. Smatra se da su u upotrebi 4 od 5kupljenih primeraka a koristi ih 71. eskadrila za protivpodmorničku borbu, transportnog puka, 7. taktičke vazduhoplovne baze Širaz. Ovi avioni mogu biti naoružani dubinskim minama i bombama.

Jedini tip borbenog helikoptera u iranskoj vojsci jeste američki Bell AH-1 ‘’Cobra’’ a osim armijskog vazduhoplovstva koristi ga i Revolucionarna garda. U periodu od 1974. do 1977. nabavljena su čak 202 AH-1J “Sea Cobra“ od kojih je danas u upotrebi oko 50. Takođe tu je i oko 11 modernizovanih helikoptera nazvanih Toofan 1 i Toofan 2 koji su dobili novi elektrooptički sistem, višenamenske pokazivače, sistem za upravljanje vatrom i novo naoružanje.

Iranski modernizovani AH-1J nazvan Toofan.

Po jedna armijska jurišna eskadrila raspoređena je u bazama Esfahan-Badr, Kerman, Kermanšah, Mashad, Masjed Sulejman i Zahedan stim što se u Esfahanu nalazi i jedna trenažna eskadrila koja u svom sastavu ima i AH-1. U Revolucionarnoj gardi, jedna jurišna eskadrila u bazi Fath, osim običnih AH-1J ima i modernizovane Toofan 1 i Toofan 2. Standardno naoružanje čine 19-cevnih saćastih lansera nevođenih raketnih zrna kalibra 70 mm a deo helikoptera nosi i protivoklopne rakete BGM-71 TOW dok modernizovani Toofan 1 i 2 imaju u svom arsenalu i iransku kopiju TOW-a sa oznakom Toofan a Toofan 2 i nove domaće televizijski i infracrveno vođene protivoklopne rakete BGM-80 Shafagh. Za Revolucionarnu gardu u toku je razvoj joše jedne PO rakete na bazi rakete vazduh-vazduh AIM-9 Sidewinder, raketa nosi oznaku AGM-9.

Poslednjih desetak godina Iran je aktivno radio na razvoju borbenih bespilotnih letelica. Postoje četiri tipa iranskih UCAV, prva je veća letelica Shahed-129 koja je svoj prvi let imala 2012. godine, druga je manja borbena BPL Mohajer 6 čija je serijska proizvodnja počela prošle godine i tu je i treća Saegheh-2 koja, iako je nešto manja, bazirana na konceptu američke BPL RQ-170 do koje je Iran došao 4. decembra 2011. godine kada je iranska jedinica za protivelektronska dejstva prizemljila jednu letelicu koja je tom prilikom lakše oštećena. Poslednji tip iranskih UCAV je Hamaseh koja je ušla u naoružanje 2016.

Shahed-129 ima dve generacije, proizvedeno je 22 letelice prve i do 2018. godine 28 od 40 planiranih letelica druge generacije. Bar tri su oborene u borbenim akcijama iznad Sirije. Ove BPL obično se naoružavaju sa 4 jedreće bombe Sadid-345 koje mogu imati infracrveno, lasersko ili optičko vođenje. Nalaze se u naoružanju vazduhoplovnih snaga Revolucionarne garde. Mohajer 6 nosi do dve infracrveni ili laserski vođene rakete Qaem i koriste je kopnene i mornaričke snage Revolucionarne garde. UCAV Saegheh-2 (poznata i kao Shahed-191) može da nosi laserski i TV vođene protivoklopne rakete Sadid-1 i nalazi se u upotrebi vazduhoplovnih snaga Revolucionarne garde.

Kada su u pitanju jedinice za protivvazduhoplovna dejstva, može se reći da, u odnosu na veličinu teritorije, Iran ima skromne kapacitete što se tiče brojnosti sistema za PVO. Neke nezvanične procene od pre pra godina govore o tome da Iran poseduje oko 1700 protivavionskih mitraljeza i topova. Među njima se nalaze sovjetski dvocevni mitraljezi ZPU-2 i četvorocevni ZPU-4 kalibra 14,5 mm, sovjetski dvocevni top ZSU-23-2 kalibra 23 mm koji se proizvodio i u Iranu, iranski cevni sistem Mesbah-1 sa dva ZSU-23-2, infracrvenim i eletrooptičkim senzorom i radarom, samohodni PA topovi ZSU-23-4 Šiljka kalibra 23 mm (200 komada bilo je kupljeno 1977-1978), potom švajcarski dvocevni topovi GDF-002 kalibra 35 mm kao i njihova iranska verzija Samavat (92 u upotrebi), kineski topovi Type 55 37 mm, švedski PA topovi Bofors L/70 40 mm (100-180 u upotrebi), sovjetski dvocevni samohodni topovi ZSU-57-2 (100 primeraka bilo je kupljeno 1967-68, nepoznat broj danas u upotrebi) i topovi Sa’ir koji predstavljaju automtizovane sovjetske KS-19 kalibra 100 mm.

Najnoviji iranski laki prenosivi raketni sistem PVO MIsagh-3.

Iran je kupovao veliki broj lakih prenosivih raketnih PVO sistema a vremenom je, uglavnom na bazi istih razvijao i svoje sisteme. Od bivšeg SSSR-a je u periodu od 1977. do 1986. nabavljeno 2400 Strela-2, od NR Kine između 1986. i 1988. 500sistema HN-5A a od Švedske 1985. 200 (po nekim podacima 400) RBS-70. Novije nabavke uključuju 650 kineskih QW-11 koji su kupljeni u periodu 2006. do 2015. a na osnovu ovog sistema nastao je iranski LPRS Misagh-1 a potom i njegov naslednik Misagh-2. 2017. godine prikazan je i Misagh-3 a u međuvremenu je razvijen sistem Soheli koji predstavlja 4 lansera sistema Misagh-1 ili 2 na terenskom vozilu Safir.

Još uvek se koristi određen broj britanskih raketnih sistema PVO malog dometa Rapier, 1972-1973. kupljeno je 45 lansera sa 1250 raketa a 1975. još 36 lansera sa 950 raketa. Od mobilnih raketnih sistema malog dometa tu su kineski FM-80(izvozni HQ-7, u Iranu nazvan Shahab Thaqeb), između 1999. i 2004. nabavljeno verovatno 6 baterija sa 250 raketa. Iran je napravio svoju kopiju bez licence koja nosi naziv Ya Zahra a nova generacija ovog sistema ima oznaku Herz-9. Iz Rusije je tokom 2006. i 2007. godine kupljeno 29 sistema Tor-M1 sa 750 raketa što je plaćeno 700 miliona dolara.

Najbrojniji sistem do islamske revolucije bio je američki sistem srednjeg dometa MIM-23 HAWK. Od 1966. do 1979. kupljeno je verovatno 39 baterija sa 1961raketom da bi 1985. iz Izraela u programu ‘’Iran Contra’’ bilo nabavljeno još 25baterija sa 235 raketa. Deo sistema je unapređen na nivo I-HAWK a iranske verzije nose oznake Mersad i Kamin-2. Iz NR KIne je između 1985. i 1991. kupljeno 14diviziona raketnog sistema KSA-1 (HQ-2J) a Iran je vrlo brzo napravio kopiju sa oznakom Sayyad-1.

Od sovjetskih raketnih sistema, Iran je prvo 1991. godine nabavio dva polovna diviziona S-200 ‘’Volga’’ sa 40 raketa a 1993. je određen broj kupljen i od Ukrajine. Potom su od Rusije 1995. i 1996. kupljena dva polovna diviziona sistema 2K12 ‘’Kub’’ sa 120 raketa. Najmoćniji i najsavremeniji ruski sistem u inventaru PVO Irana jeste S-300PMU-2, 2015-2016. isporučeno je 5 diviziona sa 150 raketa a to je plaćeno milijadu dolara. Prethodno naručen S-300PMU-1 bio je predmet sankcija koji je 2010. onemogućio isporuku.

9. juna ove godine Iran je prikazao možda i najmoćniji raketni sistem PVO domaće proizvodnje koji nosi oznaku 15. Hordad.

Jedan od raketnih sistema koji je Iranu poslužio za razvoj svojih, pre svega PVO sistema srednjeg dometa, jeste američki RIM-66B Standard koji je za opremanje brodova kupovan između 1974. i 1978. Na bazi rakete Standarda je u poslednjih desetak godina razvijena familija domaćih sistema Raad. Osim unapređenog Raad-1 familiju ovih sistema čine i 3. Hordad, Tabas, Alam al hoda i Raad-2. Pored ovih sistema srednjeg dometa razvijeni su i RS PVO velikog dometa Talash, Talash 2 i Talash 3. Devetog juna ove godine Iran je zvanično predstavio novi raketni sistem 15. Hordad dometa do 120 km. Još jedan sistem velikog dometa čiji je razvoj u toku jeste Bavar-373.

Iranski osmatrački radar Kashef-2 / Foto: Wikipedia

Osim kod raketnih sistema PVO, napravljen je i veliki napredak u razvoju domaćih osmatračkih radara.  U poslednjih 10-15 godina prikazani su između ostalih pasivni radar Alim velikog dometa, zatim Arash velikog dometa sa antenom koja ima faznu rešetku, potom 3D radar Asr takođe velikog dometa sa antenom fazne rešetke, 3D Ghamar velikog dometa, 2D radar Kashef-1 srednjeg dometa, Kashef-2 velikog dometa, VHF radari velikog dometa Matla-ul-Fajr i Matla-ul-Fajr 2, 3D sa antenom fazne rešetke Qadir  domet 1100 km, radar velikog dometa Nazir i zahorizontalni radar Sepehr dometa 3000 km.

Pre uvođenja u upotrebu domaćih radara, Iran se oslanjao isključivo na nabvke iz inostranstva. Uz švajcarske protivavionske topove GDF-002 kupljeno je 1975-1976. 50 radara za kontrolu vatre Super Fledermaus. Istovremeno je iz SAD 1976. kupljeno 8 osmatračkih radara AN/TPS-43. Zajedno sa raketnim sistemom S-200 je 1991. iz SSSR kupljen jedan radar 5N69. Dalje nabavke iz Rusije nastavljene su 2010. kada su kupljena dva osmatračka radara 1L119 Nebo SVU, potom 2011. kada su kupljena dva sistema za radio-tehničko izviđanje 1L122 Avtobaza a 2013. nabavljena su i dva radara  Kasta 2E2. Uz raketni PVO sistem S-300 nabavljena su i dva radara 64N6. Saradnja je ostvarena i sa NR Kinom od koje su između 1999. i 2001. kupljena tri (prema nekim podacima šest) radara JY-14 dok su 2011. od Belorusije nabavljena i dva radara Vostok-E.

Živojin BANKOVIĆ

 

[obi-wan]

1 hour ago, Милан Ракић рече

Najbrojniji sistem do islamske revolucije bio je američki sistem srednjeg dometa MIM-23 HAWK. Od 1966. do 1979. kupljeno je verovatno 39 baterija sa 1961raketom da bi 1985. iz Izraela u programu ‘’Iran Contra’’ bilo nabavljeno još 25baterija sa 235 raketa.

Ako bi podela i organizacija isla slicno kao kod npr. Kub-M, onda ove cifre daju u zbiru negde 12-14 pukova/diviziona, sto je vrlo ozbiljan broj. Iran ima geografski dobra "ledja", narocito na severu, tako da sva jaca odbrana moze bez problema da se koncentrise "napred" prema moru.

Ako 2/3 ovoga nabrojanog (i aviona i PVO) moze da operise u toj zoni, onda su oni itekako tvrd orah, pogotovu ako su im posade dobro uvezbane.

1 hour ago, Милан Ракић рече

Jedan od raketnih sistema koji je Iranu poslužio za razvoj svojih, pre svega PVO sistema srednjeg dometa, jeste američki RIM-66B Standard koji je za opremanje brodova kupovan između 1974. i 1978. Na bazi rakete Standarda je u poslednjih desetak godina razvijena familija domaćih sistema Raad.

A ja sam mislio da je kao osnova posluzio Buk, a ono vidis nije. Sta ti je okreni-obrni: amuricki sistem posluzio za nastanak raketle koja je sobalila amuricki dron...

[Милан Ракић]

пре 17 минута, obi-wan рече

A ja sam mislio da je kao osnova posluzio Buk, a ono vidis nije. Sta ti je okreni-obrni: amuricki sistem posluzio za nastanak raketle koja je sobalila amuricki dron...

I izvesna iskustva nasih raketasa