О стајању на молитви

[JESSY]

У учењу молитви најтежи је први корак. Човек који живи у свету, толико је урастао у материјалне ствари, толико се прилепио плоти, да су му нејасна основна правила аскетског живота. Како је тешко почетнику престајати и пола сата на молитви! Међутим, стајање на молитви треба да буде дуго, веома дуго и требамо се научити да просто не примећујемо та вишечасовна молитвена стајања и бдења. Неопходно је да прве кораке стекнемо помоћу најпростијих средстава, верујући у уму да ће ти Господ раније или касније открити истину и тада ћеш схватити своју таму и своје незнање у којем си се налазио у свету пре молитве.

Како учинити тај први корак?

Један од првих услова за молитву јесте често и пажљиво посећивање црквених богослужења. Сви проповедници и учитељи су то саветовали, али ретко је ко схватао сву стварну снагу и значај црквеног богослужења за личну и тајну молитву на црквеном богослужењу. Не дао Бог да кажеш у срцу свом: желим да се молим насамо и тајно, а црква је за мене сувише бучна. Онај ко тако говори налази се у некој врсти прелести која може прерасти у неисцељиву невољу, такав човек неће избећи погибељи. Ја не говорим о тајанственом дејству храма Божијег на душу онога ко се моли, а које се наставља и после одласка из храма и помаже личној и тајној молитви. Томе би требало посветити посебан и дуг разговор. Ја овде говорим о томе како харам има то дејство да дисциплинује човека. Ако желиш стећи навику умне молитве, мораш често ићи у цркву и не само ићи, него ићи са расуђивањем, јер је то исто наука и притом наука која захтева учење и неку врсту дресирања. А то расуђивање се пре свега треба састојати у следећем:

Неопходно је да се научимо безболном стајању на вишечасовним црквеним службама. Изабери себи неки манастир или неколико манастира где се служи са пажњом и подробно, и постави себи за правило да долазиш на почетак службе и да не одлазиш пре отпуста. Узми себи за правило, колико год било напорно, да одстојиш целу службу, седајући само у одређеним деловима службе (паремији, кафизама, поучавања, хвалитне) и не излази из храма чак ни у крајњој изнемоглости. Знам како је то тешко, посебно ономе ко тек приступа молитвеном труду и знам како је слаба наша воља, посебно када желимо да извршавамо то црквено послушање у условима градске и породичне сујете и вреве. Али и за такве ситуације постоји излаз. Најбоље ти је да одеш негде у манастир изван града, бар на дан или два, на неки велики празник. Дођеш у манастирску гостопримницу и твоји послови ће већ бити далеко од тебе. Гостопримац ће те, хтео ти или не, пробудити на време и из цркве нећеш имати куда да журиш. Стој и стој цело бденије или целу литургију и биће те срамота да изађеш из храма јер сви остали, који су дошли, ће стајати до краја и нико неће журити из цркве у конак. Хтео или не хтео научићеш се и ти, уз Божију помоћ, да стојиш све службе до краја и неће те болети ни леђа, ни груди, и ноге ће ти бити одморне после вишечасовног стајања. Истину ти говорим, ако не стекнеш ту телесну науку у храму Божијем, тешка ће ти бити молитва и никад нећеш стећи усредсређеност ума и пажњу на молитви. Свако ко стоји без тешкоће у цркви по неколико сати, рећи ће ти да је само почетак у том делу тежак и што даље то ће лакше за тело бити вишечасовно молитвено бдење.

[JESSY]

Наравно за непријатеља рода људског нема ништа опасније од твоје намере и одлуке да служиш Господу душом и телом. Непријатељ ће послати на тебе разне болести које ти, тобоже, не дозвољавају да дуго стојиш у цркви. Доктор ће ти најстроже забранити такво стајање. И сам ћеш такође осећати бескорисност и штетност таквих бдења. Итд. Итд. Али, буди храбар брате!

Треба савладати ту прву препреку и први корак ће бити учињен. А даље ће већ бити лакше. Дешавало ми се у младости да дођем у неки манастир на неколико дана, после бучне и пуне разних обавеза Москве. Први дан, бива, с тешкоћом стојиш у цркви. У главу улазе разне мисли које настављају да напомињу уобичајену буку и остављене у граду послове, у себи осећаш умор и није ти до подвизавања. Хоћеш да спаваш, једеш, пијеш, ходаш, говориш, пишеш – све, што било, само не да се молиш. Али већ другог дана почињеш да се привикаваш на стајање. Сујетне мисли, не налазећи себи храну, гасе се. Ноге које су се још јуче ломиле и падале на почетку и на средини службе, данас већ стоје чврсто. Пролази умор и глад и тело као да престаје да буде тело.

Не сећам се ниједне Страсне седмице, да сам после ноћног јутрења на Велику Суботу излазио из цркве уморан или исцрпљен. После Светлог јутрења се још и може десити да због великог народа који је присутан и недостатка ваздуха осетите слабост или да вам је чак и лоше. Али на том чудесном Суботњем јутрењу ја се никад нисам осећао уморно, иако је још од  дечачких дана ни једном нисам пропустио.

[JESSY]

И стојиш 5 – 7 сати заредом на манастирским службама и умора нема никаквог, ако наравно ниси онемоћао због неке болести. Тако и ти, моли Господа да те ојача за та дугачка црквена стајања и сећај се да ће ти све то користити за молитву, кад једном зажелиш да се специјално бавиш молитвом. Исусова молитва захтева велики труд и ако не стекнеш навику да стојиш на црквеној молитви – тешко, веома тешко ће ти бити приликом обучавања Исусовој молитви.

Чудно и слатко је вишечасовно стајање у храму на молитви. Ако не можеш увек, потруди се бар понекад, бар на велике празнике да издржиш послушање које ти се да. И примићеш чудесне и благодатне плодове црквене молитве. Посебне су миомирисне и дубоке ноћне молитве у цркви. Ако не можеш устати у 3 – 4 сата ујутро на богослужење у граду – пођи, понављам, ради Господа, у неки ближи манастир, пођи и поживи тамо неколико дана давши себе на вољу гостопримцу који ће те будити ујутро на време. Како је чудесно и тихо, свечано и мило у души када стојиш негде у посту у манастиру на јутрењу које је почело у 2 – 3 сата ујутро, када се кроз мрачне прозоре храма почињу пробијати први зраци излазећег дана и када свеће и лампе почињу лагано да бледе, уступајући место светлу које се рађа. У телу се осећа слатки умор и, такође, као нека молитва, а на души умилење и спокој; и изгледа ти, не као да земаљски дан почиње, већ неки други, вечни. Из те ноћи ми као да прелазимо директно у вечност и већ цвета зора тамошњег дана и вечног живота.

[JESSY]

Нешто најдраже и најмилије срцу хришћанина јесте храм Божији и молитва у њему. И потруди се брате за ноћну и јутарњу молитву. Немој бити лењ да устанеш мало раније. Нећеш дуго чекати и осетићеш чудесне плодове те молитве, осетићеш у души својој снагу и одлучност какву до тад ниси осећао. Сваки твој подвиг, телесни и умни, биће ти олакшан. Олакшаће ти се и Исусова молитва. Прекалиће ти се и душа и тело, и хиљаде искушења ти ништа неће моћи и одступиће од тебе. Наравно да то није једини подвиг, ни последњи;  постоји безброј других искушења против којих је неопходно борити се и другим средствима. Али ја ти говорим о првом кораку, а за њега је прва и најнеопходнија основа – марљиво и пажљиво посећивање храма Божијег и одстајавање свих служби у њему, без обзира на све. Дисциплина (у смислу молитве) коју дају црквена богослужења је задивљујућа и невероватна. Чини нам се као да Исусова молитва има нешто сасвим друго за задатак, него ли црквена молитва, и спољашње понашање за време Исусове молитве је сасвим другачије него у цркви. А у ствари, како се чини мом оскудном уму, нема и не може бити никакве молитве Исусове без општецрквене молитве и ко не уме да стаји пред  Господом приликом псалмопојења и канона, ко није научио да заборави на умор на 5 – 7 часовним богослужењима у цркви, тај ће бити лош молитвеник у молитви Исусовој и боље му је да се уопште не хвата за то дело.

 

Аутор: Алексеј Фјодорович Лосев (1893-1988), (у монаштву Андроник) познати руски мислитељ, филозоф, културолог, преводилац, писац, заслужни делатељ светске културе, професор, доктор филолошких наука.

 

https://poznajsebe.wordpress.com/2019/04/27/o-stajanju-na-molitvi-a-f-losev/