Veštačka sreća – zavisnost 21. veka

[Иван Ц.]

Kad imate skupa kola, lepu odeću, raskošnu kuću i druge statusne simbole, stičete utisak da vredite više i da ste iznad onih koji sve to nemaju.

Gledate komšiju u jeftinom autu i kažete sebi: To je zato što sam uspešan i zarađujem više. On je niko i ništa, a ja sam bogat!

Ubeđeni ste: Sused misli da sam faca, jer imam tako fensi auto! I pomisao na to vam greje dušu i podiže samopouzdanje. Međutim, ako komšija ima bolji auto, vaše samopoštovanje opada. Izlaz iz te situacije je samo jedan: prvom prilikom morate povratiti prednost!
Ovde se ne radi samo o automobilima.

Svaki put kad neko u vašem okruženju bude imao nešto lošije i manje od vas, vratiće vam se osećaj kraljevske nadmoći. Od toga zavisi koliko ste srećni.

Šarl de Monteskje, pisac i filozof, još odavno je rekao:

Kad bismo samo želeli da budemo srećni, to bi se lako dalo postići; ali mi želimo da budemo srećniji od drugih ljudi, a to je gotovo nemoguće, zato što uvek mislimo da su drugi srećniji od nas.

U potrazi za veštačkom srećom, ljudi se pretvaraju u zavisnike, koji podižu sebi vrednost po svaku cenu. Kupuju novi telefon, menjaju kola, nabavljaju skupe farmerke i skup nameštaj (za slučaj da im neko dođe u posetu) i koriste skupe parfeme, da naglase svoj istančan ukus i prefinjenost. A pošto je sve to vrlo skupo, ljudi koji pate od statusnih simbola – često se pate i sa velikim dugovima.

U potrazi za srećom, takvi ljudi podižu kredite jer za njih je nešto najgore na svetu – da se spuste na nivo onih koje smatraju nižim od sebe. I da bi sprečili da se to dogodi, spremni su da plate – šta košta, da košta!

Čak i održavanje tog prolaznog statusa mnogo košta.

Ako se nešto ne uklapa u status, oni ga skrivaju na sve moguće načine. I obrnuto: ono što naglašava status, ističe se svim sredstvima. Na primer, letovanje u hotelu sa 5 zvezdica biće obavezno objavljeno na svim društvenim mrežama, a hotel sa 3 zvezdice taktično će se prećutati.

Činjenicu da žive u jeftinoj kući, skrivaće na svaki način. Život takvih ljudi pretvara se u obmanu. Oni zavaravaju i sebe i druge. Najviše sebe. Ubeđeni su da zaista imaju status koji imitiraju i potpuno ignorišu činjenicu da je taj položaj rezultat dugova, koje će ceo život otplaćivati.

U jednom trenutku, banke prestaju da im pozajmljuju novac, pa izvor radosti i sreće naglo presušuje. Tada oni padaju u duboku depresiju. U isto vreme, oni za sve svoje nevolje okrivljuju upravo banke, vladu, težak život i poslodavca koji im nepravedno zakida platu.

Jedina osoba koju nikada neće okriviti su oni sami. Pa oni su samo hteli da budu “kao svi ostali” i da ne propuste važne godine svog života, da od života uzmu sve što pruža. Kako bi oni mogli da budu krivi za svoju tešku finansijsku situaciju?

Na kraju, treba se uvek setiti reči Henrija Forda:

„Ne moram da odsednem u skupom hotelu, jer ne vidim razlog da skupo plaćam nepotrebne dodatke. Gde god da odsednem, ja sam Henri Ford. Ne vidim veliku razliku među hotelima, pošto se čak i u najjeftinijem hotelu možete odmoriti ništa gore nego u najskupljem.

A ovaj kaput na meni – da, u pravu ste, nosio ga je još moj otac, ali to nije važno – ja sam u ovom kaputu i dalje Henri Ford. Moj sin je još uvek mlad i neiskusan, pa se boji što će ljudi misliti o njemu, ako odsedne u jeftinom hotelu.

Mene ne brine šta drugi misle o meni, zato što znam svoju pravu vrednost. A milijarder sam postao zato što znam s novcem i umem da razlikujem prave vrednosti od lažnih.“

(Femina)

[Предраг М]

пре 10 минута, Иван Ц. рече

Kad imate skupa kola, lepu odeću, raskošnu kuću i druge statusne simbole, stičete utisak da vredite više i da ste iznad onih koji sve to nemaju.

Gledate komšiju u jeftinom autu i kažete sebi: To je zato što sam uspešan i zarađujem više. On je niko i ništa, a ja sam bogat!

Ubeđeni ste: Sused misli da sam faca, jer imam tako fensi auto! I pomisao na to vam greje dušu i podiže samopouzdanje. Međutim, ako komšija ima bolji auto, vaše samopoštovanje opada. Izlaz iz te situacije je samo jedan: prvom prilikom morate povratiti prednost!
Ovde se ne radi samo o automobilima.

Svaki put kad neko u vašem okruženju bude imao nešto lošije i manje od vas, vratiće vam se osećaj kraljevske nadmoći. Od toga zavisi koliko ste srećni.

Šarl de Monteskje, pisac i filozof, još odavno je rekao:

Kad bismo samo želeli da budemo srećni, to bi se lako dalo postići; ali mi želimo da budemo srećniji od drugih ljudi, a to je gotovo nemoguće, zato što uvek mislimo da su drugi srećniji od nas.

U potrazi za veštačkom srećom, ljudi se pretvaraju u zavisnike, koji podižu sebi vrednost po svaku cenu. Kupuju novi telefon, menjaju kola, nabavljaju skupe farmerke i skup nameštaj (za slučaj da im neko dođe u posetu) i koriste skupe parfeme, da naglase svoj istančan ukus i prefinjenost. A pošto je sve to vrlo skupo, ljudi koji pate od statusnih simbola – često se pate i sa velikim dugovima.

U potrazi za srećom, takvi ljudi podižu kredite jer za njih je nešto najgore na svetu – da se spuste na nivo onih koje smatraju nižim od sebe. I da bi sprečili da se to dogodi, spremni su da plate – šta košta, da košta!

Čak i održavanje tog prolaznog statusa mnogo košta.

Ako se nešto ne uklapa u status, oni ga skrivaju na sve moguće načine. I obrnuto: ono što naglašava status, ističe se svim sredstvima. Na primer, letovanje u hotelu sa 5 zvezdica biće obavezno objavljeno na svim društvenim mrežama, a hotel sa 3 zvezdice taktično će se prećutati.

Činjenicu da žive u jeftinoj kući, skrivaće na svaki način. Život takvih ljudi pretvara se u obmanu. Oni zavaravaju i sebe i druge. Najviše sebe. Ubeđeni su da zaista imaju status koji imitiraju i potpuno ignorišu činjenicu da je taj položaj rezultat dugova, koje će ceo život otplaćivati.

U jednom trenutku, banke prestaju da im pozajmljuju novac, pa izvor radosti i sreće naglo presušuje. Tada oni padaju u duboku depresiju. U isto vreme, oni za sve svoje nevolje okrivljuju upravo banke, vladu, težak život i poslodavca koji im nepravedno zakida platu.

Jedina osoba koju nikada neće okriviti su oni sami. Pa oni su samo hteli da budu “kao svi ostali” i da ne propuste važne godine svog života, da od života uzmu sve što pruža. Kako bi oni mogli da budu krivi za svoju tešku finansijsku situaciju?

Na kraju, treba se uvek setiti reči Henrija Forda:

„Ne moram da odsednem u skupom hotelu, jer ne vidim razlog da skupo plaćam nepotrebne dodatke. Gde god da odsednem, ja sam Henri Ford. Ne vidim veliku razliku među hotelima, pošto se čak i u najjeftinijem hotelu možete odmoriti ništa gore nego u najskupljem.

A ovaj kaput na meni – da, u pravu ste, nosio ga je još moj otac, ali to nije važno – ja sam u ovom kaputu i dalje Henri Ford. Moj sin je još uvek mlad i neiskusan, pa se boji što će ljudi misliti o njemu, ako odsedne u jeftinom hotelu.

Mene ne brine šta drugi misle o meni, zato što znam svoju pravu vrednost. A milijarder sam postao zato što znam s novcem i umem da razlikujem prave vrednosti od lažnih.“

(Femina)

болест данашњице и потрошачког друштва. данашњи човек носи више маски но икада у историји човечанства. 

[Предраг М]

[Tamara Ristić]

Излуђује ме овај феномен духовно-ментално сиромашних особа.

Послато са HUAWEI Y625-U21 користећи Pouke.org мобилну апликацију

[sanja84]

Zanimljivi su mi gasterbajteri koji štede preko cele godine da bi došli u svoj kraj i pukli celu svoju ušteđevinu da bi pokazali kako su "uspeli" . Da dođu u svom BMW- u kupljenim baš za tu priliku, koji inače čuvaju u garaži a voze se nekim jeftinim polovnjakom tamo gde su..u kreditima do guše. Žive "na crtu". Ne mogu da objasnim taj fenomen, ali kod nas su uglavnom svi takvi. Valjda ih je stid da kažu kući kako su se zeznuli što su otišli. (ne govorim o sebi samo da se zna... ja vozim biciklo i "autobus" i ne kajem se :) )

[Istopljeni kamen]

пре 5 минута, sanja84 рече

Zanimljivi su mi gasterbajteri koji štede preko cele godine da bi došli u svoj kraj i pukli celu svoju ušteđevinu da bi pokazali kako su "uspeli" . Da dođu u svom BMW- u kupljenim baš za tu priliku, koji inače čuvaju u garaži a voze se nekim jeftinim polovnjakom tamo gde su..u kreditima do guše. Žive "na crtu". Ne mogu da objasnim taj fenomen, ali kod nas su uglavnom svi takvi. Valjda ih je stid da kažu kući kako su se zeznuli što su otišli. (ne govorim o sebi samo da se zna... ja vozim biciklo i "autobus" i ne kajem se )

Нажалост људи робују а нису свесни...слобода је скупа....

[sanja84]

пре 18 минута, Istopljeni kamen рече

Нажалост људи робују а нису свесни...слобода је скупа....

Jeste baš. Teško je izboriti se za sebe. Baš sam slušala o. Ugrina Popovića i lepo je objasnio. Rekao unuk dedi kad si bio mlad niste imali internet , struju i ostalo, zato vam je bilo lakše. Jer sad svi očekuju od vas da sve to imate, inače ste čudak i izoluju vas iz društva.

 

https://www.youtube.com/watch?v=Vrv3NPC60Yg

[Istopljeni kamen]

пре 8 минута, sanja84 рече

Jeste baš. Teško je izboriti se za sebe. Baš sam slušala o. Ugrina Popovića i lepo je objasnio. Rekao unuk dedi kad si bio mlad niste imali internet , struju i ostalo, zato vam je bilo lakše. Jer sad svi očekuju od vas da sve to imate, inače ste čudak i izoluju vas iz društva.

 

https://www.youtube.com/watch?v=Vrv3NPC60Yg

ја немам проблем са тим....мислим свима нам је лакше ако имамо ово и оно...и лепше и квалитетније ...али то није смисао...или ти можеш да имаш али да се не везујеш за то,,,типа кућа ...бољи услови...интернет....тв.. а камоли да човек буде несретан јер нешто нема....е то је болест новог доба...незадовољство...а у питању је шарена лажа.....лизалица или колач који је пресладак и само ћу мало и мало и више га нема све си појео а опет си гладан...

 

такви људи не треба да се брину о томе шта каже околина... он има своје и сретан је...мислим да би и они волели да буду део те његове среће...јеер њему је све потаман....све му добро....слава Богу....

 

упознаш некога па ти се отворе нови видици...добијеш нова хтења....нове жеље...није тешко..

 

 

[sanja84]

Ne znam... meni se desilo kad sam došla u Srbiju da su svi znali marke svega čak i soka i čaja. E tu mi je pao mrak na oči. Veoma je onda nezgodno pokloniti nešto čoveku koji gleda konju u zube.

[Istopljeni kamen]

пре 1 минут, sanja84 рече

Ne znam... meni se desilo kad sam došla u Srbiju da su svi znali marke svega čak i soka i čaja. E tu mi je pao mrak na oči. Veoma je onda nezgodno pokloniti nešto čoveku koji gleda konju u zube.

разумем ..не труди се око тога...знам тај феномен...моја свекрава има пријатељицу из Немачке и она њој годинама доноси неку козметику...неке немачке марке а она њу пита а како није нивеа или дове... мислим стварно људи....аман...многи су разочарани кад дођу у Србију....али то је погрешан систем вредности...нека мука међу људима...иѕгубило се чојство можда не знам...достојанство....а рекламе их убијају...ја не гледам тв али никад и не знам али коментари су типа јеси видела ово на реклами јеси видела оно....ма не бре .имам своје критичко мишљење и нећу да се тиме бакћем....али то Вам је валда од рођења---за шта се интересујете   за које вредности...књиге...музику...пријатеље...па обда друштво...теме...и кад прође 20 година ,,,30...ви се окренете...где сте били где сте се хранили духовно...шта сте стекли од знања....искуства...запажате...скупљате и креирате себи живот како ви хоћете у скалду са Господом наравно и благодарите ѕа све људе које Вам Бог пошаље у живот...

 

отишла сам далеко....али све је то један возић па сад ти види где купујеш карту и за који смер...и која класа...