Претражи Живе Речи Утехе

Kad imate skupa kola, lepu odeću, raskošnu kuću i druge statusne simbole, stičete utisak da vredite više i da ste iznad onih koji sve to nemaju. Gledate komšiju u jeftinom autu i kažete sebi: To je zato što sam uspešan i zarađujem više. On je niko i ništa, a ja sam bogat! Ubeđeni ste: Sused misli da sam faca, jer imam tako fensi auto! I pomisao na to vam greje dušu i podiže samopouzdanje. Međutim, ako komšija ima bolji auto, vaše samopoštovanje opada. Izlaz iz te situacije je samo jedan: prvom prilikom morate povratiti prednost! Ovde se ne radi samo o automobilima. Svaki put kad neko u vašem okruženju bude imao nešto lošije i manje od vas, vratiće vam se osećaj kraljevske nadmoći. Od toga zavisi koliko ste srećni. Šarl de Monteskje, pisac i filozof, još odavno je rekao: Kad bismo samo želeli da budemo srećni, to bi se lako dalo postići; ali mi želimo da budemo srećniji od drugih ljudi, a to je gotovo nemoguće, zato što uvek mislimo da su drugi srećniji od nas. U potrazi za veštačkom srećom, ljudi se pretvaraju u zavisnike, koji podižu sebi vrednost po svaku cenu. Kupuju novi telefon, menjaju kola, nabavljaju skupe farmerke i skup nameštaj (za slučaj da im neko dođe u posetu) i koriste skupe parfeme, da naglase svoj istančan ukus i prefinjenost. A pošto je sve to vrlo skupo, ljudi koji pate od statusnih simbola – često se pate i sa velikim dugovima. U potrazi za srećom, takvi ljudi podižu kredite jer za njih je nešto najgore na svetu – da se spuste na nivo onih koje smatraju nižim od sebe. I da bi sprečili da se to dogodi, spremni su da plate – šta košta, da košta! Čak i održavanje tog prolaznog statusa mnogo košta. Ako se nešto ne uklapa u status, oni ga skrivaju na sve moguće načine. I obrnuto: ono što naglašava status, ističe se svim sredstvima. Na primer, letovanje u hotelu sa 5 zvezdica biće obavezno objavljeno na svim društvenim mrežama, a hotel sa 3 zvezdice taktično će se prećutati. Činjenicu da žive u jeftinoj kući, skrivaće na svaki način. Život takvih ljudi pretvara se u obmanu. Oni zavaravaju i sebe i druge. Najviše sebe. Ubeđeni su da zaista imaju status koji imitiraju i potpuno ignorišu činjenicu da je taj položaj rezultat dugova, koje će ceo život otplaćivati. U jednom trenutku, banke prestaju da im pozajmljuju novac, pa izvor radosti i sreće naglo presušuje. Tada oni padaju u duboku depresiju. U isto vreme, oni za sve svoje nevolje okrivljuju upravo banke, vladu, težak život i poslodavca koji im nepravedno zakida platu. Jedina osoba koju nikada neće okriviti su oni sami. Pa oni su samo hteli da budu “kao svi ostali” i da ne propuste važne godine svog života, da od života uzmu sve što pruža. Kako bi oni mogli da budu krivi za svoju tešku finansijsku situaciju? Na kraju, treba se uvek setiti reči Henrija Forda: „Ne moram da odsednem u skupom hotelu, jer ne vidim razlog da skupo plaćam nepotrebne dodatke. Gde god da odsednem, ja sam Henri Ford. Ne vidim veliku razliku među hotelima, pošto se čak i u najjeftinijem hotelu možete odmoriti ništa gore nego u najskupljem. A ovaj kaput na meni – da, u pravu ste, nosio ga je još moj otac, ali to nije važno – ja sam u ovom kaputu i dalje Henri Ford. Moj sin je još uvek mlad i neiskusan, pa se boji što će ljudi misliti o njemu, ako odsedne u jeftinom hotelu. Mene ne brine šta drugi misle o meni, zato što znam svoju pravu vrednost. A milijarder sam postao zato što znam s novcem i umem da razlikujem prave vrednosti od lažnih.“ (Femina)

Ko hoce nadje nacin Senka je moja bivsa koleginica Senka: Pošten kolač = instant sreća Andrijana Živković Dalibor Stanković Ako trenutno sedite na svom sadašnjem poslu i maštate o tome kako bi izgledao neki budući, samo vaš posao, onda pročitajte šta o tome kaže žena koja se odvažila upravo na takav korak Do pre nekoliko meseci Senka je bila deo advertajzing tima i korporacija je bila njena svakodnevica. Nakon stresnog radnog dana ili vikenda tražila je kontrast kako bi njen dan bio ispunjen i pronašla ga je u kolačima. A kako je osećanje sreće jače od bilo kog, ona je rešila da ga nesebično deli sa drugima. Kada je videla da njeni kolači na druge deluju kao na nju, odluka je došla sama od sebe – da napusti posao i posveti se usrećivanju drugih. Napraviti pošten kolač u kome neko uživa momentalno daje odgovor na pitanje da li je donela pravu odluku. Svoje radno mesto iz mašte prenela je u realnost i tako je nastala šarmantna radnja u pastelnim bojama iz koje miriše kakao i vanila – Ispeci pa reci. Šta si ti po zanimanju zapravo i kako je izgledao tvoj radni dan pre šest meseci? Ja sam dugogodišnji copywriter i radila sam deset godina u advertajzing agencijama. Ustanem u osam, odvedem dete u vrtić, odem u agenciju, odradim posao od devet do pet-šest-sedam-osam, kako kad. Ponekad je tako izgledao i vikend. A onda, ako tako izgleda i vikend, dođem kući i treba mi nešto da imam osećaj da sam kod kuće i onda napravim kolač. Tako je sve krenulo. Kada pokreneš svoj posao, ne možeš ni da zamisliš šta će sve da te snađe. Ako si spreman na to da mnogo radiš, malo zarađuješ i znaš šta hoćeš, bićeš mnogo srećniji Šta se onda desilo? Ja sam uvek znala da kuvam, volela sam kuvanje, ali mislila sam da su kolači užasno komplikovani i da neću time da se bavim jer sam smatrala da moraš da budeš precizan. Bio je naporan period u agenciji u kojoj sam radila i rešila sam da ipak probam da pravim kolače. Američki cookie deluje vrlo jednostavno i to je bio prvi coockie sa Betty Crocker sajta koji sam napravila. Sada ga imamo sa crnom, belom čokoladom i bombonama M&M u Ispeci pa reci. To je basic sugar cookie, u koji dodaješ sastojke po izboru i ispostavilo se da je super! I lako je, samo moraš da imaš dobre sastojke. I onda je krenulo. Da, pravila sam za sebe, pa sam donela na posao i svima se svidelo. Onda sam probala neki mafin jer mi je super izgledao na slici. Pa sam otkrila da u njega ide nešto što kod nas niko ne stavlja u mafine – ne smem da otkrijem šta (smeh). Zatim odnesem na posao i razgrabi se. Onda kod drugara na Novu godinu ponesem 30 cookiesa i ispostavi se da se sve što napravim zapravo sviđa ljudima. Napravila preko 100 cookiesa za 80 ljudi u firmi kada mi je bio rođendan i odmah dobila šest instant mejlova: „Molim te, daj mi recept, ja ništa ukusnije nisam jeo!“ Kako izgleda momenat kada rešiš da sve ostaviš i upustiš se u ono što radiš s ljubavlju? Mislim da svi advertajzeri imaju neku ideju šta bi radili kad završe sa davertajzingom i tako maštaju šta bi nešto radili. Shvatila sam mi dobro idu kolači, kada sam videla da drugi ljudi ne umeju da ponove to što ja napravim - što je jako čudno jer sam mislila da je to ušasno jednostavni. Ja sam sigurno tri-četiri godine pričala i razmišlajla o tome, a prelomni trenutak se jednostavno desi. Promeni ti se život, dobiješ dete i onda razmišljaš možda nije loše da imaš posao gde može da ti dođe dete i jede čokoladice i kolače, što sad moje dete radi. A onda se pojavi potencijalni lokal na nekom simpatičnom mestu, neko ti ga predloži i ti pomisliš - možda bih to mogla da uradim. Osim savršenih slatkih zalogaja, svako ko dođe u radnju dobija nešto više – atmosferu koju stvaraju muzika i enterijer. Kako si zamislila idejni koncept radnje? Koncept je da je to slatko, malo američko mesto koje nije realno. Iako Amerika ne izgleda tako već dugo. Što se vizualnog koncepta tiče, tu su mi pomagali ljudi iz Petokrake i Popular Bruketa & Žinić agencije. Ideja je bila Amerika, serije i filmovi koje volimo, prostor koji je šarmantan i sladak, gotovo na ivici nerealnog. Što se muzike tiče, to je ono što i ja slušam, malo je zašećereno, ali toliko da nikom ne bude neprijatno i da ne smeta. Kakva je reakcija ljudi? Ja sam se iznenadila kako se to brzo proširilo. Ali kada imaš veze sa advertajzingom tako dugo, onda za to čuje dosta ljudi koji imaju veze s medijima pa to brže krene. U to da će se ljudima svideti kolači nisam imala sumnje, ali se nisam nadala da će odmah prihvatiti sav taj šarm i slikati se za Instagram. Obožavamo Instagram jer nam donosi najviše novih ljudi za koje ni ne očekujete da imaju Instagram. Danas u vreme internet promocije sve je više lepo upakovane hrane, a tvoja radnja i poslastice su vrlo fotogenični, šta misliš koliko je to važno? Meni je ideja bila da to moraju da budu pošteni kolači koje možda možeš sam da napraviš, možda te malo mrzi, a možda baš i ne možeš. Da se krune, lome, da cure i da izgledaju tako da bi ih radije pojeo nego uslikao i to mi je bila glavna stvar, ne savršen kolač. Jer cookie ni ne može da se kontroliše, jedan bude 8 cm, drugi 10 cm. Kada uđu u rernu, bukvalno imaju svoj život. I cela ideja je bila da izgledaju autentično i homemade, ali stvarno homemade. Nema kompromisa kada su sastojci u pitanju, ali kada je reč o izgledu, to nam je važno, ali ne najvažnije i mislim da je to razlika koju smo uspeli da napravimo u odnosu na druge. Šta je najvažniji sastojak tvojih kolačića? Osim što moraš da budeš posvećen – puter! Ne može da se napravi kolač bez putera! Imamo jedan bez putera u ponudi, ali on je za ljude sa specifičnim potrebama, one koji su netolerantni na laktozu. Ali jako je važno ne zamenjivati puter. Uvek dobro veliko jaje, čokolada, brownie ne može bez čokolade koja ima ispod 60 odsto kakaoa, i to kakaoa koji kad pomirišeš, zaista osetiš. Mislim da svi advertajzeri imaju neku ideju šta bi radili kad završe sa advertajzingom i tako maštaju šta bi nešto radili Šta neko može odmah da proba da napravi u svojoj kuhinji? Mogu brownie, ali ne mogu da kažem kako (smeh). Mogu da probaju da za svoje mafine ili banana hlebove koriste bezmasni jogurt umesto mleka i sigurno će biti bolji, sočniji i kremastiji. Kako je došao naziv Ispeci pa reci? Iz prošlog posla mi je najteži bio nameing. Smišljanje imena za nešto mi je jako dugo bilo teško i nisam htela da se ja bavim imenom. Meni je nekako svako ime glupo dok nemaš gotov proizvod. Tako sam dobila par predloga od prijatelja, napravila malu anketu i većinski se ljudima dopalo taj naziv i samo sam presekla da će se tako zvati. Nisam htela da bude pretenciozno, to mi je bio najvažniji kriterijum. Dok nisam videla naziv na neonskom znaku u radnji, nisam bila sigurna, a onda sam shvatila da radi. Ti si odmah dobila potvrdu da si donela pravu odluku, šta možeš da poručiš drugima koji se dvoume? Da urade to ako tačno znaju šta hoće i ako misle da mogu to da izdrže, jer će mnogo više raditi nego na prošlom poslu. Kada kreneš svoj posao, ne možeš da zamisliš šta će sve da te snađe. Ako su spremni na to da mnogo rade, malo zarađuju i znaju šta hoce, biće mnogo srećniji. Imala sam trenutak otkrovenja dve nedelje nakon otvaranja kad ja stojim i kuvam fil za pitu s jabukama, umorna i sve tako ali došla je devojka koja je kupila parče pite i stavila sladoled. Ja je vidim kako uživa, imam instant sreću i vidim da sam usrećila nekog. Mnogo je nekako poštenije od advertajzinga. Kakvi su dalji planovi? Volela bih da dodajemo nove ukuse, da kada se ljudi vrate, probaju nešto novo. Američke pite ćemo sezonski menjati. Kako dolazi prolećna sezona, imaćemo nove ukuse. Malina je omiljeno srpsko voće i kao nešto što dobro funkcioniše kad je zamrznuto za razliku od drugog voća. Carrot cake ćemo izbaciti uskoro. Imamo dobar recept, sada ga povećavamo i smanjujemo, doterujemo, pa će on biti prvi novi kolač. Šta bi volela da neko pomisli kad izađe is tvoje radnje? Kakav pošten kolač! http://42magazin.rs/senka-pajic-posten-kolac-instant-sreca/

Na ovu temu me podstakao razgovor sa našim dragim @Juanito. Na pitanje koje su prednosti života u Holandiji u odnosu na život u Srbiji, jedan od odgovora je: Највеће предности су далеко опуштенији свакодневни живот и много мање стреса. У Србији су сви ужасно нервозни, осећа се електрицитет у ваздуху. Или су пак депресивни. Има то везе са економијом, наравно, али немају ни латиноси пара, па су опет весели и позитивни. Или Африканци. Ono što me zaintrigiralo je boldovano. Zašto su Srbi toliko nervozni i depresivni zbog stanja u društvu i ekonomije, a Latinosi pozitivni iako im je ekonomija isto loša, čak i gora? Šta je to potrebno za optimizam i bolje raspoloženje?