Претражи Живе Речи Утехе

Iz produkcijske kuće Contrast Studios ove jeseni na male ekrane stiže drugi ciklus igrano-dokumentarnog serijala "Srpski junaci srednjeg veka", reditelja i scenariste Gordana Matića. Nakon prve sezone koja je 2017. premijerno emitovana na RTS-u, uz odlične reakcije i interesovanje publike i snažan odjek u javnosti, stiže novih deset epizoda koje će nam doneti malo poznate detalje iz srpske srednjovekovne istorije i baštine - petkom u 20.00 na RTS 2 (repriza nedeljom u 12.20 na RTS 1). "Srpski junaci srednjeg veka" Realizovan u produkciji Telekoma Srbija i izvršnoj produkciji Contras Studios, ovaj veliki projekat nošen je idejom da se gledaocima svih generacija ponudi svež i atraktivan kulturno-obrazovni sadržaj vrhunskog kvaliteta, po uzoru na popularne inostrane formate ovog tipa, a sve sa ciljem edukacije publike svih uzrasta i očuvanja nasleđa i identiteta srpskog naroda. "Srpski junaci srednjeg veka" Svesni važnosti ovakvih televizijskih projekata, producenti su u projektu, uz stalnu autorsku ekipu, angažovali brojne domaće i strane eksperte iz različitih oblasti, koji su svojom stručnošću dali dodatnu vrednost i legitimitet serijalu, stavljajući akcenat na duboko edukativni karakter, koji, pored onog zabavnog, ovaj igrano-dokumentarnog serijal ima. "Srpski junaci srednjeg veka" Druga sezona serijala "Srpski junaci srednjeg veka" istorijski obuhvata period četrnaestog i prve polovine petnaestog veka. Kao i u prvih deset epizoda i ovoga puta prepliće se istorijsko, epsko i tradicionalno u pričama o ličnostima koje su odredile sudbinu mnogih naroda i kultura na prostoru Balkana u ovom veoma dinamičnom i turbulentnom periodu istorije. "Srpski junaci srednjeg veka" - Anđela Jovanović Ipak, ovo nisu samo svedočanstva o njihovim biografijama, već i o tadašnjem načinu života, običajima, tradiciji i uticajima koji su ostali do dana današnjeg. "Srpski junaciu srednjeg veka" Nova sezona "Srpskih junaka srednjeg veka" donosi priče o istorijskim, ali i izmaštanim likovima. O onima koji su bili predodređeni da postanu "junaci", kao i onima koji su to postali mačem ili sticajem okolnosti - svakako priče o likovima o kojima nismo dovoljno znali. Junaci novih deset priča biće despot Stefan Lazarević, Đurađ Branković, Jelena Balšić, car Uroš, vojvoda Momčilo, Tvrtko Prvi Kotromanić, Banović Strahinja i Jug Bogdan. "Srpski junaci srednjeg veka" Realizacija drugog ciklusa ovog igrano-dokumentarnog serijala bila je dugotrajna i temeljna. Snimajući nove epizode, ekipa "Junaka" obišla je ceo Balkan i posetila lokacije od kojih neke do tada nisu bile zabeležene okom kamere, slikajući mnoge dokumente o čijem se postojanju samo spekulisalo, ali su ih retki zaista videli. Snimalo se na lokacijama širom Srbije, zatim u Hrvatskoj, Crnoj Gori. Pojedini segmenti zabeleženi su i u Makedoniji, Bugarskoj, Grčkoj, Turskoj, Mađarskoj, Bosni i u manastirima Svete Gore. "Srpski junaci srednjeg veka" - Branka Pujić i reditelj Gordan Matić Kao i u prvom ciklusu, u ulozi naratora koji publiku vodi kroz priče, biće glumac Vladimir Aleksić, dok će Tihomir Stanić govoriti stihove epske narodne poezije, vešto ukomponovane u priče o junacima. Uz bogate rekonstrukcije istorijskih događaja, u kombinaciji najsavremenije animacije i igranih segmenata sa autentičnim kostimima, oružjem i rekvizitom, gledaoci će moći da uživaju u nesvakidašnjim svedočanstvima o srpskom srednjem veku. http://www.rts.rs/upload/thumbnail/2020/09/22/6838699_srpski-junaci-srednjeg-veka-andjela-jovanovicjpg "Srpski junaci srednjeg veka" - nova sezona petkom u 20.00 na RTS 2 WWW.RTS.RS Iz produkcijske kuće Contrast Studios ove jeseni na male ekrane stiže drugi ciklus igrano-dokumentarnog serijala "Srpski junaci srednjeg veka", reditelja i scenariste Gordana Matića.

Zapad vekovima poriče pravo na zasebno postojanje drugim civilizacijama. Čitav svet trebalo je da postane Zapad. Sada je ta naivna ideja konačno doživela poraz Propadanje Amerike nemoguće je odvojiti od uspona Kine, uočava američki politički analitičar Aris Rusinos. To je tema koja danas dominira diskusijama o političkoj budućnosti sveta. Ali paralelno s opadanjem američke moći i njenog, sve upitnijeg, „moralnog autoriteta“, sada širom Evroazije jača model „civilizacijske države“ ili „države-civilizacije“: „Rezimirajući civilizacijsko-državni model, politički teoretičar Adrijan Pabst primećuje da `u Kini i Rusiji vladajuće klase odbacuju zapadni liberalizam i širenje globalnog tržišnog društva. One definišu svoje zemlje kao karakteristične civilizacije, sa svojim jedinstvenim kulturnim vrednostima i političkim institucijama`.“ To je ono što se na Zapadu naziva „autokratijama“, „autoritarnim režimima“ i „diktaturama“. Ali od Kine do Indije, i od Rusije preko Irana do Turske, velike i srednje velike evroazijske sile „iscrtavaju ideološku sukcesiju od predliberalnih carstava u kojima traže svoje poreklo, iznova oblikujući svoje nedemokratske, statičke političke sisteme kao izvor snage a ne slabosti, i tako preokreću onaj liberalno-demokratski trijumfalizam s kraja XX veka“. Suprotan pokret od ovog je upravo taj „liberalno-demokratski trijumfalizam“, ovaploćen u demokratskim, „obojenim revolucijama“; od onih „plišanih“, kojima su oborene „narodne demokratije“ – socijalistički režimi Istočne Evrope i potom razbijen Sovjetski Savez i Jugoslavija (ne uvek „plišano“ i mirno već često u krvi), do takozvanog Arapskog proleća, ili savremenih „obojenih revolucija“, uspešnih ili neuspešnih, u Ukrajini, Gruziji, Siriji, Venecueli ili Belorusiji. Planetarna Amerika Naizgled, to su pokreti koji teže „slobodi“. Ova težnja je u čudnoj protivrečnosti sa činjenicom da su sve one, bez izuzetka, danas diktirane, organizovane i potpomagane iz jednog strateškog i logističkog centra: Sjedinjenih Američkih Država. Koncept koji ih pokreće je američka, u stvari liberalna definicija „slobode“. Zapravo, reč je o modelu liberalne, uniformne i jednoobrazne planete, neokonzervativnom „projektu američkog stoleća“, koji je trebalo da, milom ili silom (ali uglavnom silom), učvrsti „American way of life“ kao univerzalan i obavezujući za sve – kao jedinstveni model i uzor za čitavo čovečanstvo. Koncept koji raskida s idejom o SAD kao nacionalnoj državi (Amerika to nije ni bila od samog početka), i pretvara je u Svetsku državu (World State), kojom upravlja Svetska vlada, odnosno čitav svet u utopijsku „planetarnu Ameriku“. „Amerika od tog trenutka pretenduje da svuda proširi jedinstveni kod koji prodire u život naroda i država tisućama raznih puteva – kao globalna mreža – kroz tehnologije, tržišnu ekonomiju, politički model liberalne demokratije, informacione sisteme, klišee masovne kulture, uspostavljanje otvorene strateške kontrole Amerikanaca i njihovih satelita nad geopolitičkim tokovima…“ (Aleksandar Dugin: Četvrta politička teorija). Ponovimo: jedina američka definicija slobode je ona liberalna. Pojam „Zapada“ u stvari obuhvata niz zemalja okupljenih oko takozvanih liberalnih vrednosti, zbog čega Zapad ne predstavlja, niti može da predstavlja civilizaciju u pravom smislu reči. „Postoji li uopšte Zapad“, pita se Rusinos, „kao koherentan i čvrstim granicama odvojen entitet (civilizacija)? Ili je Zapad, poput liberalizma u ovoj fazi samo ideologija koja opravdava postojanje američke imperije“, odnosno „ideološko sredstvo koje američki imperijalizam koristi kako bi Evropu trajno vezao za sebe“ (Klaudio Muti)? „LIBERALIZAM – BOG KOJI JE PAO“ Danas su „obojene revolucije“, a ne više direktne vojne intervencije, glavno oružje kojim posustala „zapadna imperija“ („Zapad“, a to znači pre svega SAD) nastoji da zaustavi ili barem odgodi sopstveni pad, uspostavljajući privremenu geopolitičku kontrolu nad pojedinim državama i važnim regijama. Da li je ovaj „trijumfalistički talas“, pokrenut još kasnih 80-ih godina prošlog veka, najzad stigao do svog kraja? Ovaj „liberalni univerzalizam“ bio je od početka lažan, dodaje britanski analitičar Alister Kruk, i služio je isključivo evropskoj (kasnije američkoj) potrebi da ozakoni i opravda sopstveni kolonijalizam. I sada se konačno „razotkriva mračna `tajna` liberalizma: njegovi osnovni principi mogli su se projektovati kao univerzalni samo dok su bili podržavani silom“: „Danas, s padom meke američke moći i američkim društvom u kome se otkrivaju duboke unutrašnje pukotine, više se ne može održati čak ni ta iluzija univerzalizma“. Paralelno sa „liberalizmom, široko shvaćenim kao Bog koji je pao“, pojavljuju se alternative liberalnom projektu, nudeći se kao odvojene, podjednako ubedljive `civilizacijske države`. One odbacuju zapadni model nacionalne države. Kao civilizacijske države, one se obrazuju u prvom redu na kulturi“ – na kulturnom nasleđu, a ne na usko političkim zahtevima. „Povezana sa civilizacijom, država ima najvažniji zadatak da zaštiti određenu kulturnu tradiciju. Njen doseg obuhvata sve regije u kojima je ta kultura dominantna.“ Predsednici Kine i Rusije u obilasku Kremlja nakon bilateralnog sastanka, Moskva, 5. jun 2019. (Foto: ALEXEY DRUZHININ/AFP/Getty Images) Širom sveta danas je na delu, podvlači Kruk, „snažna centrifugalna dinamika“. Budući da je liberalizam izgubio sopstveni stup moći (onaj američki), Evropa, shvaćena kao „drugi stup liberalnog poretka“, ili samo kao američka ispostava na evropskom tlu, „najzad je ostala gola“. Do sada evropski projekat bio je skriven pod okrilje američke „tvrde moći“, kao puki „dodatak američkoj civilizacijskoj misiji, ali s tim je konačno završeno: Tramp je Evropu već nazvao neprijateljem Amerike, ravnopravno sa Kinom. SAD više nisu dobroćudni ujak Evrope koji raspoređuje svoju čvrstu moć kad god se Evropa zaplete“. Iz tog razloga, ni stara liberalna paradigma više ne može biti nastavljena – zato što je američka moć snažno erodirala, i zato što se njene osnovne vrednosti radikalizuju i postaju oružje u ogorčenoj borbi koja se vodi „između klasičnih američkih i evropskih liberala, kao i američkih hrišćanskih konzervativaca“. Osim toga, „danas mlađa generacija američkih liberala glasno tvrdi ne samo da je stara liberalna paradigma iluzorna već da nikad nije bila ništa više od paravana koji prikriva ugnjetavanje – bilo `kod kuće`, bilo ono kolonijalno, rasističko ili imperijalističko; moralna mrlja koja se može očistiti samo kroz iskupljenje“. KINA KAO „CIVILIZACIJSKA DRŽAVA“ S tim u vezi, politički teoretičar Kristofer Koker nas podseća da „ni Grci, kao ni Evropljani iz šesnaestog veka (…) nisu sebe smatrali `zapadnjacima`, i da termin `Zapad` potiče tek sa kraja XVIII veka“. Stvoren je u epohi prosvetiteljstva, kako bi označio jednu novu, ili navodno jedinu postojeću i tobože „univerzalnu civilizaciju“. „I upravo su nas univerzalizujuće tendencije sadržane u prosvetiteljskom liberalnom projektu dovele do sadašnjeg zastoja“. U tom smislu, Amerika nije zasebna civilizacija, a nije čak ni avangarda ni povlašćena tvrđava „Zapada“ već samo agresivni hegemon, „anticivilizacija u kojoj se rastvara raznolikost evropskih i drugih kultura, u korozivnom rastvaraču globalnog kapitala“. Kako primećuje bivši portugalski ministar inostranih poslova Bruno Makais, u eseju Napad civilizacijske države, ove globalne težnje liberalizma odvojile su zauvek Evropu od njenih kulturnih korena: „Zapadna društva žrtvovala su svoje specifične kulture zarad ovog univerzalnog projekta. Ne može se više nigde naći stara tapiserija tradicija i običaja ili vizija dobrog života u tim društvima.“ Međutim, danas jedan bauk proganja takav „liberalni Zapad“, u kome su se rastvorile sve evropske tradicije, zaključuje Rusinos: uspon „država-civilizacija“, uz konstataciju da „Zapad“ nema adekvatan odgovor na pojavu samouverenih sila koje se grade na sopstvenim kulturnim korenima. Primer za to je Kina, zemlja koja se nije odrekla svog komunističkog nasleđa, ali to je tek jedna strana medalje. Kristofer Koker, u svojoj knjizi Uspon civilizacijske države (The Rise of the Civilizational State, 2019), tvrdi da je „prelaz (Kine) u konfučijanizam počeo 2005. godine, kada je predsednik Hu Đintao pozdravio konfučijanski koncept socijalne harmonije i dao instrukcije partijskim kadrovima za izgradnju `harmoničnog društva`“. Moguće je da ovo nije tačan trenutak „prelaza“, čak i da se „prelaz“ nikad nije ni odigrao već da je Kina oduvek, čak i u periodu Kulturne revolucije, „bila i ostala kineska“, te da su arhetipovi „Podnebeskog carstva“, stvoreni još pre početka nove ere, u svojoj čistoj formi vaskrsli upravo u revolucionarnoj Kini. „Revolucionarni voluntarizam“ Maove epohe zbrisao je sve preživele i neokolonijalne strukture, omogućavajući za zapadnjake paradoksalnu sintezu tradicionalnog i revolucionarnog, koja je oblikovala lik savremene Kine. „Ali bilo kako bilo, tokom vladavine njegovog naslednika Sija (Đinpinga), Kina je kao suparnička civilizacijska država zaista prodrla u zapadnu svest. Dolazak Sija Đinpinga na mesto kineskog predsednika 2012. godine izbacio je u prvi plan ideju `civilizacijske države` u političkom diskursu“, dodaje indijski naučnik za međunarodne odnose Ravi Dut Bajpai, „jer Si veruje da se civilizacija gradi na duši zemlje ili naroda“. SPOJ SAVREMENOG I DREVNOG Nema sumnje da Kina, kao moćna sila današnjeg doba, počiva na veoma drevnom civilizacijskom etosu: godine 2012. kineski politički teoretičar Zang Veivei sa ponosom je primetio da je „Kina sada jedina zemlja na svetu koja je spojila najdužu kontinuiranu civilizaciju sa ogromnom savremenom državom… Najduža svetska civilizacija na svetu omogućila je da kineske tradicije evoluiraju, razvijaju se i prilagođavaju u gotovo svim granama ljudskog znanja i prakse, poput političkog upravljanja, ekonomije, obrazovanja, umetnosti, muzike, literature, arhitekture, oružanih snaga, sporta, ishrane i medicine. Izvorna, kontinuirana i endogena priroda ovih tradicija zaista je retka ili čak jedinstvena u svetu.“ Jednom rečju: „Kina koristi svoje drevne tradicije i mudrost, a njena današnja nadmoćnost prirodna je posledica toga.“ Za razliku od Zapada, koji „ne prestaje da se menja“ i koji je razorio sve nasleđene kulturne tradicije, „neprestano tražeći napredak i uređujući svoja društva u skladu sa intelektualnim modama trenutka“, ovde je reč o snažno centralizovanoj državi, duboko posvećenoj sopstvenoj kulturnoj tradiciji; o državi sa istorijom dugom preko 4.000 godina, sa „efikasnom birokratskom (upravljačkom) klasom koja je odana konfučijanskim vrednostima i koja preferira stabilnost i društvenu harmoniju u odnosu na slobodu“. Da se Rimsko carstvo nije raspalo već doživelo neku vrstu transformacije i prilagođavanja, dodaje Veivei, možda je današnja Evropa mogla postati „civilizacijska država srednje veličine“, ali prilika za ovakav scenario definitivno je propuštena. Antička kraljevska palata Zabranjenog grada u Pekingu (Foto: zhaojiankang/Getty Images) Privlačnost civilizacijsko-državnog modela nije ograničena jedino na Kinu. Niz evroazijskih sila danas usvaja model „civilizacijske države“ u pokušaju da se odvoje od „paralizovanog liberalnog poretka, koji posrće iz krize u krizu, pri čemu još nije umro, ali nije ni dobio naslednika sposobnog za život“. „Pod predsednikom Putinom“, uočava Rusinos, „druga velika evroazijska imperija, Rusija, javno je odustala od evropski fokusiranih liberalizujućih projekata iz devedesetih – perioda dramatičnog ekonomskog i društvenog kolapsa, vođenog odanošću politici zapadnih liberalnih teoretičara – zbog sopstvenog kulturnog puta ili posebnog puta jedinstvene ruske civilizacije usredsređene na svemoćnu državu.“ RUSIJA NIJE EVROPSKA ZEMLjA? Putin je pri tome prešao dug put: od stava da je „Rusija evropska zemlja“ (što je značilo: deo „Zapada“, deo zapadnog sveta), do stanovišta da je Rusija zasebna civilizacija, a ne jedna od mnogobrojnih evropskih „država-nacija“. „U obraćanju klubu Valdai 2013. godine, Putin je naglasio da se Rusija `uvek razvijala kao `civilizacija-država`, ojačana ruskim narodom, ruskim jezikom, ruskom kulturom, Ruskom pravoslavnom crkvom i drugim tradicionalnim religijama zemlje. Upravo je državno-civilizacijski model oblikovao našu državnu politiku.“ Ovo stanovište još je jasnije izraženo u govoru ispred ruske Savezne skupštine 2012. godine, kada je predsednik Putin izjavio da „moramo poštovati jedinstveno iskustvo koje su nam preneli naši preci. Vekovima se Rusija (od samog početka) razvijala kao multietnička nacija, kao državno-civilizacijska sjedinjenost ruskog naroda, ruskog jezika i ruske kulture, stvorene za sve nas, ujedinjujući nas i sprečavajući da se rastopimo u ovom raznolikom svetu“. Rusija je, počev od ranih 2000-ih, izabrala sopstveni put, ili se samo vratila sopstvenom nasleđu i sopstvenom imperijalnom projektu, posle kratkotrajnog i neuspešnog liberalnog eksperimenta, odbijajući da sebe definiše kao Evropu ili Aziju, Istok ili Zapad. Rečima bivšeg Putinovog savetnika Vladislava Surkova: „Sudbina Rusije je sudbina civilizacijske države, nalik na Vizantiju, civilizaciju koja je apsorbovala Istok i Zapad. U isto vreme evropska i azijska, i iz tog istog razloga ni sasvim azijska, ni sasvim evropska.“ Ali to je stari motiv, koji se ponavlja počev od filozofa istorije Nikolaja Danilevskog i ruskog mislioca i pisca Konstantina Leontjeva, koji je naglašavao rusku „istočnost“, „vizantizam“, „azijstvo“, preko ruskih evroazijaca, mladorusa ili nacional-boljševika, sve do savremenih neoevroazijaca, koji poriču njen (isključivo) evropski karakter. Sve u svemu: Rusija nije ni uporište „belog (ruskog) nacionalizma“. Ovakvo poimanje, karakteristično pretežno za Amerikance, bilo liberalne analitičare, bilo poklonike „belog suprematizma“, potiče iz rasnih opsesija Sjedinjenih Država, a ne predstavlja stvarnu ideologiju ruske države, koja ostaje višejezična i multirasna imperija, stvarna civilizacijska država, a ne puka nacija, budući da je „samoodređenje ruskog naroda upravo ovakva multietnička civilizacija“. Rusija je, zapravo, Evroazija: civilizacija sasvim posebnog tipa (a ne mehanički spoj Azije i Evrope), zasebni „kulturno-istorijski tip“ (N. Danilevski), koji ima sopstveni put razvoja, različit ili čak nespojiv sa Evropom ili modernim „Zapadom“. ERDOGAN PROTIV ATATURKA Pozicija „između Evrope i Azije“, to je pozicija još jedne snažne evroazijske sile: Turske, „problematičnog deteta NATO-a“. Turska novovekovna istorija se odvijala u znaku stalnog oscilovanja između dva pola: Istoka i Zapada, Evrope i Azije. Posle Ataturkove revolucije, koja je označila konačni pad Osmanskog carstva, Turska nastoji da se približi ili sasvim integriše u zapadne (evropske) strukture. Ali zapadna orijentacija Turske održavana je silom, neretko ili po pravilu državnim udarima: turska vojska je dugo vremena bila tradicionalni čuvar sekularnog nasleđa Kemala Ataturka i pouzdana brana od islamizma. Pokušaj Turske da se integriše u „Zapad“ imao je samo polovični uspeh: ona postaje veoma važna članica NATO-a, okosnica njegovog „južnog krila“ i odskočna daska američke politike prema Bliskom istoku i Srednjoj Aziji, ali nailazi na čvrsto odbijanje da bude primljena u Evropsku uniju. Redžep Tajip Erdogan drži govor ispred postera na kojima su prikazani Mustafa Kemal Ataturk i on, Ankara, novembar 2014. (Foto: ADEM ALTAN/AFP/Getty Images) Međutim, Turska pod Erdoganom menja zacrtani kurs, i to nije „samovolja novog sultana“ već mnogo i dalekosežniji dublji proces: „Poput Kine, velike predmoderne imperije pomračene usponom Zapada ka globalnoj dominaciji, Turska pod Erdoganom prikriva svoje revanšističke želje pod raskošnim plaštom osmanske prošlosti, omalovažavajući Zapad čak i dok opstanak Erdoganovog režima zavisi od Trampove Amerike i Nemačke Merkelove.“ Događaj od najvećeg simboličnog značaja je pretvaranje Aja Sofije iz muzeja u džamiju. Sekularno nasleđe Ataturka time je i simbolički i stvarno odbačeno. Završilo se doba zalaganja za „pridruživanje Evropi“, kada je Turska bila samo „siromašni podnositelj molbe“: „I baš kao što je Justinijan, ulazeći u svoju veliku novu sabornu crkvu, rekao da je nadmašio Solomona (graditelja hrama), tako je i Erdogan nadmašio Ataturka.“Iran je još jedna evroazijska sila koja se razvija u smeru „države civilizacije“, posebno posle Islamske revolucije, kada je, 1. aprila 1979. godine, imam Homeini proglasio Islamsku Republiku Iran. Islamskom revolucijom Iran je izašao iz orbite Zapada i okrenuo se preporodu potisnute domicilne kulture, na osoben način spajajući tradiciju i savremenost. Od tada do danas Iran predstavlja kamen o koji se spotiču svi planovi Sjedinjenih Američkim Država za hegemoniju nad Bliskim istokom. Iranski uticaji pružaju se danas širom islamskog sveta, pre svega u okvirima takozvanog šiitskog luka, i imaju naglašeno antizapadni, antiimperijalistički i antikolonijalni karakter. SMRT „ZAPADA“ Šta se za to vreme dešava s Evropom, rastrzanom između dva isključiva, međusobno nepomirljiva koncepta – Evrope kao „Zapada“, bazirane na liberalnim i prosvetiteljskim vrednostima, savršeno otelotvorenoj u današnjoj Evropskoj uniji kao produžetku Sjedinjenih Država, i one stvarne, istorijske Evrope kao posebne civilizacije, koja sebe nikad (barem ne do XVIII stoleća) nije videla kao „Zapad“ već kao „središte sveta“? (Tipično za modernu Evropu je da, za razliku od stare Grčke ili Rima, samu sebe više ne doživljava kao „centar sveta“, što je nužan preduslov da preraste u nezavisan geopolitički pol, već kao mesto na periferiji, „na zapadu“ i u senci Amerike.) U govoru koji je prošle godine održao na skupu francuskih ambasadora, predsednik Makron je progovorio o „državama-civilizacijama“, konstatujući da „Kina, Rusija i Indija nisu samo ekonomski rivali, već prave civilizacijske države… koji nisu samo narušile naš međunarodni poredak i preuzele ključnu ulogu u ekonomskom poretku, već su takođe snažno preoblikovale politički poredak i političko mišljenje… sa mnogo više nadahnuća nego mi“. Makron je upozorio i da „civilizacije nestaju“ i da bi Evropa uskoro mogla nestati ukoliko se budući svet bude formirao oko dva velika pola – Kine i SAD – gde bi Evropi, budući da nije uspela da se obrazuje kao nezavisan geopolitički pol, preostao samo jedan izbor: da se prikloni nekom geopolitičkom polu. Odgovor na to pitanje, prema Makronu, treba tražiti „u afirmaciji evropske civilizacije i njenog suvereniteta“. A to nesumnjivo „znači smrt `Zapada` kao civilizacijskog koncepta koji je ušao u široku upotrebu krajem 80-ih godina, u vreme urušavanja Sovjetskog Saveza, i preispitivanje odnosa sa glavnim evropskim saveznikom, SAD“ (Ana Otašević). Makron je zapravo pozvao na „evropsku renesansu“ kao projekat evropske civilizacije, u kojoj bi ključnu intelektualnu ulogu igrala Francuska, jer je „misija Francuske, njena istorijska sudbina, da vodi Evropu u civilizacijsku obnovu, stvarajući kolektivne narative i kolektivnu maštu“. GEOPOLITIČKI NEPRIJATELj EVROPE O kakvoj evropskoj civilizacije je govorio francuski predsednik? Definisanje suštinske prirode te civilizacije, primećuje Rusinos, mnogo je teže pitanje za savremenu Evropu nego za Kinu ili Rusiju. Dok se države-civilizacije u usponu u Evroaziji određuju „protiv Zapada“ kako bi redefinisale sopstvene civilizacijske projekte, „zapadna“ (evropska) civilizacija se u poslednjih trista godina razvijala u znaku poricanja postojanja (drugih) civilizacija kao jasno ograničenih entiteta. Drugim rečima, čitav svet trebalo je da postane „Zapad“, a sada se ta „naivna vera“ – da će liberalizam, koji potiče iz političkih i kulturnih tradicija Severne i Zapadne Evrope, osvojiti svet – konačno slomila. „Šta sad treba da uradimo s liberalizmom?“, pita se Rusinos. „Makron nas poziva da učvrstimo svoje osećanje pripadnosti posebnoj evropskoj civilizaciji iz doba prosvetiteljstva, ali to je veoma daleko od ubedljive perspektive“, budući da su upravo globalne težnje liberalizma zauvek odvojile Evropu od njenih kulturnih korena. „Do sada kada smo žrtvovali sopstvenu kulturnu tradiciju kako bismo stvorili univerzalni okvir za celokupnu planetu“, dodaje Makais. „Da li sada treba da ostanemo jedini koji ga usvajamo?“ Evropa je danas u padu zahvaljujući upravo „univerzalizujućim mitovima liberalizma“: mitovima „o `svemoćnom Zapadu`, koji arogantno odbacuje `ostatak` sa stanovišta političke superiornosti“. Zastave Evropske unije u Briselu (Foto: European Council/Mario Salerno) Evropa bi, u stvari, morala da se konačno odvoji od „Zapada“ i iluzije „zapadne, judeohrišćanske, privilegovane civilizacije“, kao sasvim veštačkog konstrukta koji promovišu SAD kako bi se najzad vratila sebi. Zadatak je mnogo složeniji i teži nego što izgleda. Amerika ne brani Evropu, niti štiti suverenitet njenih država-nacija; to je zabluda takozvanih evropskih suverenista, koji očekuju da će ih „Amerika osloboditi“, gubeći iz vida geopolitičku logiku „velikih prostora“. Upravo suprotno: ona ih na taj način potčinjava, razbijajući „evropski veliki prostor“. „Danas, ukoliko bi Evropa, u naletu naglo otkrivenog samopoštovanja“, zaključuje italijanski geopolitičar Danijele Pera, „poželela da povrati svoj suverenitet, prvi i neophodan korak bila bi identifikacija svog egzistencijalnog i geopolitičkog neprijatelja. A taj neprijatelj je (bez ikakve sumnje) Amerika.“ Naslovna fotografija: Sarah Silbiger/CQ Roll Call Boris Nad: Novi Standard (Objavljeno u Pečatu)

Kad imate skupa kola, lepu odeću, raskošnu kuću i druge statusne simbole, stičete utisak da vredite više i da ste iznad onih koji sve to nemaju. Gledate komšiju u jeftinom autu i kažete sebi: To je zato što sam uspešan i zarađujem više. On je niko i ništa, a ja sam bogat! Ubeđeni ste: Sused misli da sam faca, jer imam tako fensi auto! I pomisao na to vam greje dušu i podiže samopouzdanje. Međutim, ako komšija ima bolji auto, vaše samopoštovanje opada. Izlaz iz te situacije je samo jedan: prvom prilikom morate povratiti prednost! Ovde se ne radi samo o automobilima. Svaki put kad neko u vašem okruženju bude imao nešto lošije i manje od vas, vratiće vam se osećaj kraljevske nadmoći. Od toga zavisi koliko ste srećni. Šarl de Monteskje, pisac i filozof, još odavno je rekao: Kad bismo samo želeli da budemo srećni, to bi se lako dalo postići; ali mi želimo da budemo srećniji od drugih ljudi, a to je gotovo nemoguće, zato što uvek mislimo da su drugi srećniji od nas. U potrazi za veštačkom srećom, ljudi se pretvaraju u zavisnike, koji podižu sebi vrednost po svaku cenu. Kupuju novi telefon, menjaju kola, nabavljaju skupe farmerke i skup nameštaj (za slučaj da im neko dođe u posetu) i koriste skupe parfeme, da naglase svoj istančan ukus i prefinjenost. A pošto je sve to vrlo skupo, ljudi koji pate od statusnih simbola – često se pate i sa velikim dugovima. U potrazi za srećom, takvi ljudi podižu kredite jer za njih je nešto najgore na svetu – da se spuste na nivo onih koje smatraju nižim od sebe. I da bi sprečili da se to dogodi, spremni su da plate – šta košta, da košta! Čak i održavanje tog prolaznog statusa mnogo košta. Ako se nešto ne uklapa u status, oni ga skrivaju na sve moguće načine. I obrnuto: ono što naglašava status, ističe se svim sredstvima. Na primer, letovanje u hotelu sa 5 zvezdica biće obavezno objavljeno na svim društvenim mrežama, a hotel sa 3 zvezdice taktično će se prećutati. Činjenicu da žive u jeftinoj kući, skrivaće na svaki način. Život takvih ljudi pretvara se u obmanu. Oni zavaravaju i sebe i druge. Najviše sebe. Ubeđeni su da zaista imaju status koji imitiraju i potpuno ignorišu činjenicu da je taj položaj rezultat dugova, koje će ceo život otplaćivati. U jednom trenutku, banke prestaju da im pozajmljuju novac, pa izvor radosti i sreće naglo presušuje. Tada oni padaju u duboku depresiju. U isto vreme, oni za sve svoje nevolje okrivljuju upravo banke, vladu, težak život i poslodavca koji im nepravedno zakida platu. Jedina osoba koju nikada neće okriviti su oni sami. Pa oni su samo hteli da budu “kao svi ostali” i da ne propuste važne godine svog života, da od života uzmu sve što pruža. Kako bi oni mogli da budu krivi za svoju tešku finansijsku situaciju? Na kraju, treba se uvek setiti reči Henrija Forda: „Ne moram da odsednem u skupom hotelu, jer ne vidim razlog da skupo plaćam nepotrebne dodatke. Gde god da odsednem, ja sam Henri Ford. Ne vidim veliku razliku među hotelima, pošto se čak i u najjeftinijem hotelu možete odmoriti ništa gore nego u najskupljem. A ovaj kaput na meni – da, u pravu ste, nosio ga je još moj otac, ali to nije važno – ja sam u ovom kaputu i dalje Henri Ford. Moj sin je još uvek mlad i neiskusan, pa se boji što će ljudi misliti o njemu, ako odsedne u jeftinom hotelu. Mene ne brine šta drugi misle o meni, zato što znam svoju pravu vrednost. A milijarder sam postao zato što znam s novcem i umem da razlikujem prave vrednosti od lažnih.“ (Femina)

O staroj jagodinskoj crkvi doskora se nije ni pisalo. Ktitor svetinje zidane 1818. bio knez Miloš Obrenović. Vukašinoviću epitaf napisao Sima Milutinović Sarajlija. Ova crkva je najstarija građevina u Jagodini. Foto Z. Gligorijević U vreme kada je nicala crkva posvećena Svetom arhangelu Mihailu, ili, kako je starosedeoci zovu Stara crkva, te 1818. godine Jagodina je imala dvadesetak srpskih kuća i džamiju, ali ne i pravoslavnu bogomolju. Podatak da je ktitor ove svetinje bio knez Miloš Obrenović govori o tome koliko je Jagodina bila značajna u to doba. Ova crkva, najstarija građevina u gradu na Belici, obeležila je dva veka postojanja i bogosluženja. Međutim, mnogo poznatija je spomen-kosturnica izginulim ratnicima u Prvom svetskom ratu, koja se nalazi u njenoj porti. - Pošto se o ovom božijem hramu nikada nije pisalo, sveštenstvo je iniciralo nastanak zbornika radova "Dva veka Stare crkve u Jagodini". Gotovo svaki od 16 radova doneo je mnogobrojne novine, tako da ova publikacija predstavlja pravu riznicu podataka - ocenjuje jedan od urednika, dr Branislav Cvetković, viši kustos Zavičajnog muzeja u Jagodini. Prema njegovim rečima, pronađena je, snimljena i spremna za konzervaciju ogromna zbirka ikona, koja je bila u raznim delovima kompleksa, manastiru Kalenić i Narodnom muzeju u Beogradu. Najznačajniji deo zbirke su pokloni ondašnjih jagodinskih esnafa, kao i mali broj ikona iz Rusije i Grčke. Najstarija je ikona Svetog Jovana, koja datira iz sredine 19. veka čiji autor nije poznat, značajna zato što ukazuje na srednjovekovnu ikonografiju. - Pronašli smo i ktitorski natpis koji je od 1860. godine bio sklonjen sa fasade i ležao na časnoj trpezi, pa je tek 2016. stavljen na unutrašnji zid priprate. Pronašli smo i druge natpise, "obradili" grobove oko crkve koji su "izronili" 2002. godine, dok je Vuk Dautović pisao o riznici koja je dosad bila potpuna nepoznanica - dodaje Cvetković. Drugi urednik zbornika, istoričar Ninoslav Stanojlović, istražio je biografije više od 40 sveštenika tokom prvog veka Stare crkve. On je došao do podataka da je prota Miloje Vukašinović aktivno učestvovao u izgradnji jagodinske crkve, započetoj 1818. godine. - Ovaj prvi pravoslavni hram u varoši na Belici završen je i svečano osvećen tek 1825. godine - kaže Stanojlović. - Zabeleženo je da su od sredine jula 1819. godine u nedovršenoj crkvi službu božju obavljali prota Miloje i jereji Nestor i Živko. A, protoprezviter Miloje Vukašinović sahranjen je kod oltara Stare crkve, a na nadgrobnoj ploči uklesan je danas izgubljen epitaf, koji je napisao književnik Sima Milutinović Sarajlija. NEOBIČNE PROTE Stanojlović je došao i do podataka da je protojerej Jovan Dimitrijević bio veliki protivnik namere većeg dela jagodinskog građanstva da se podigne još jedna crkva u varoši 1846. godine. Iste godine protiv njega je sprovedena istraga zbog crkvenog novca. "Bio je aktivno uključen u tzv. Mađarsku bunu 1848/'49. godine, ne samo zbog činjenice da je pričestio Tasu Ivanovića Aračliju, kada je sa 300 Cigana krenuo u istu, nego i zbog toga što su mu se stariji sin jerej Vasilije Dimitrijević i sinovac Uroš Dimitrijević takođe pridružili srpskim dobrovoljcima u južnoj Ugarskoj", navodi Stanojlović. Zanimljiv je i podatak da je prota Miladin Milićević namesnika Matiju Đurića okarakterisao kao nemarljivog, gordog, proti neposlušnog, koji hoće u kafanama da puši i da se karta. http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:721313-Dva-veka-jagodinske-tajne

Mozda je ovo vec neko postavio. Ako jeste neka se skine moj post. Jako zanimljive kratke emisije:

Bilo mi je jako interesantno da odgledam ovaj video. Negde sam procitao i novinarski izvestaj o ovome a sada sam i upotpunio svoju sliku o ovom projektu. Voleo bih da cujem vase misljnje o ovom projektu. Da li biste vi pristali na ovako nesto? Zasto da a zasto ne?

Ima jedan stari i sjajni roman braće Strugacki pod naslovom "Grabljive stvari veka" (1965), čiji sam naslov ovde uzeo slobodu da parafraziram. U romanu se, da sličnost sa onim o čemu ovde pišem bude veća, opisuje utopijski komunistički raj koji prekriva celu zemaljsku kuglu, sa izuzetkom izvesne Zemlje Budala (!), u kojoj vlada potpuno moralno i idejno rasulo čiji uzrok protagonista romana valja da utvrdi. Dok se delo Strugackih dešava u neodređenoj budućnosti, vek na koji oni aludiraju i na koji se ovde vraćam je, naravno, onaj koji je srećom za nama, 20. vek. Kada ga sagledam sad sa već neke distance, uvek me je impresioniralo koliko se očigledno ogromna većina, ako ne i sve, zločina, grešaka, problema i tenzija - što je sve ispunjavalo 20. vek, može svesti na mali broj, svega nekoliko, ideoloških Velikih Laži. Operacionalno, Velike Laži mogle bi se definisati kao one kvazinaučne teorije koje imaju "ekumenske" pretenzije i daju odgovore na večna pitanja vezana za ljudsku prirodu, suštinu sveta, objašnjenje istorije, i slično, a koje su imale ogroman kulturni, društveni i istorijski uticaj. Ovde ću nabrojati one koje mi se čine istorijski najznačajnijim i najopasnijim; svako je dobrodošao da predloži svoju listu. Odmah treba napomenuti da za prirodu svake Velike Laži nisu prevashodno odgovorne tragične posledice njenog dogmatskog prihvatanja (ako ih ima); one mogu samo pogoršati nešto što je već po samoj prirodi loše. Tragična je ironija ljudskog površnog gledanja na istoriju, kako političku, tako i istoriju ideja, upravo u tome da su se mnoga vrlo praktična zla mogla zapravo izbeći da je lažnost "teorije" na kojima su bila zasnovana bila na vreme uočena. 1. Marksizam - kao i druge Velike Laži, ova ima korene u 19. veku, ali je tek u 20. veku prikazao svoje pravo lice. Ironija povremenih zahteva da se razdvoji (monstruozna) praksa marksizma od njegove (tobože smislene, pa i plemenite) teorije, leži u činjenici da je upravo marksizam najviše od svih (bar nominalno) filozofskih doktrina insistirao na ulozi prakse; setimo se one bizarne teze o Fojerbahu: "Do sada su filozofi samo tumačili svet..." Kako izgleda marksistička promena sveta, nažalost, osetile su na svojoj koži desetine miliona nedužnih žrtava i stotine miliona njihovih bližnjih i posrednih žrtava. Po čistoj količini zla, nasilja, smrti, progonstava, pljački i nemorala svake vrste, marksistička praksa nema nikakvu konkurenciju u čitavoj istoriji čovečanstva. Čist body count se, čak i na osnovu konzervativnih procena, bliži 10^8 (Stephen Courteau et al. "Crna knjiga komunizma"). Kako piše Slavoj Žižek, po proizvoljnosti zla i uništenja, komunizam u bivšem SSSR-u i Kini nadmašio je maštu bilo kog horor-pisca. Samu ideološku teorijsku konstrukciju - koja je izuzetno vešto, ako se takav moralno neutralan termin uopšte može upotrebiti, opravdavala svaki od zilion zločina - detaljno su raskrinkali sa jedne strane liberalni mislioci kao što su Poper, Arentova ili Kaplan, a sa druge mnogi od istaknutih bivših marksista koji su se emancipovali od Velike Laži: Lešek Kolakovski, Artur Kestler, Luis Fišer, Andre Žid, Andrej Saharov i drugi. Kao što je Poper uvek isticao, nijedno jedino konkretno predviđanje marksističke kvazinauke nije se obistinilo, što nijednog roba Velike Laži nije pokolebalo da to do beskonačnosti opravdavaju "posebnim okolnostima" ili "lokalnim specifičnostima". 2. Socijaldarvinizam - kao naslednik 19.-vekovnog "naučnog" rasizma, socijaldarvinizam je poslužio kao ideološka podloga ne samo monstruoznim masovnim pokretima kakav je nacizam, već vrlo često i opravdanju kolonijalne ekspanzije i propratnih zločina, a u blažoj varijanti i raznim diskriminatorskim merama, zasnovanim na maltene svakoj ljudskoj fenotipskoj odlici, od boje kože do IQ-a. Ideja da se "preživljavanje najsposobnijih" može vulgarizovati i pretvoriti u opravdanje za genocid neosporno je starija od Darvina, i manifestovala se, na primer, kroz danas zaboravljenu kvazinauku frenologiju koja je pokušavala da iz oblika i veličine lobanje odrede intelektualne, pa i moralne karakteristike čoveka. O praksi kojoj je ovo vodilo, od KKK-a preko Aušvica i Jasenovca do aparthejda i savremenog balkanskog rasizma ne treba opet trošiti puno reči. Socijaldarvinistički rasizam je, pored svoje zločinačke prakse, bio krajnje smušen i inkoherentan i u teoriji; već sama činjenica da nakon dinamičnog starta koji mu je dao Hekel nije našao ozbiljnije mislioce od Gobinoa, Čemberlena ili Rozenberga, dovoljno govori sama za sebe. 3. (Verski) fundamentalizam - najstarija Velika Laž, postala poznata pod tim imenom tek u 20. veku, fundamentalizam se rasplamsao u svim glavnim religijama sveta i u raznim pojavnim oblicima i pod raznim imenima, od pravoslavnih "crnih stotina" u Rusiji na početku veka, do Al-Qaide i budističke sekte Aum-Šinrikjo na kraju istog, učinio nesaglediva zla. Na besmislenost fundamentalizma ne vredi ni trošiti reči, ona je u toj meri očigledna. Neke od drugih Velikih Laži mogu se takođe smatrati vrstama fundamentalizma (političkog, naučnog, itd.). Ove tri su svakako najmračnije i najužasnije Velike Laži; mogle bi se zvati i Velikim Krvavim Lažima. One koje slede nisu imale (bar ne još uvek!) tragične posledice, ukoliko gubitak energije, vremena i ljudskih stvaralačkih sposobnosti ne smatramo tragičnim. Sa druge strane, njihova "prednost" - a naš veliki problem - je u tome što su itekako žive, za razliku od gornjih koje su u različitim stadijumima raspadanja. (Pa čak i verski fundamentalizam je, iako veoma aktivan, dobio jasno negativnu konotaciju, te se ni najvatreniji fundamentalisti više ne žele tako da zovu, i smišljaju razna alternativna imena i načine artikulacije svojih ideja; dobar primer je savremeno političko i kulturno previranje u Turskoj.) 4. Pozitivizam - kao što često biva, pozitivizam je "lepo počeo" da bi se sa vremenom pretvorio u dubokog i veoma štetnog kočničara napretka. Ideje o razvlašćivanju metafizike, strogom logičkom zasnivanju saznanja, razlikovanju istinskih i lažnih problema, insistiranju na jednoznačnosti jezika, itd. isl. bile su ogroman napredak u 19. i na početku 20. veka. Međutim, "okoštavanje" pozitivizma pod okriljem Bečkog kruga dovelo je do uobičajenog dogmatskog srljanja u laž. Osnovna naivna greška pozitivista jeste izjednačavanje naučnih sudova sa istinitim sudovima, mada se ta dva skupa iskaza samo delimično preklapaju. Danas nam je sasvim jasno - nakon Popera, Hempela, Kuna, Fajerabenda i drugih - da ima mnogo tvrdnji koje su tačne, a da nisu naučne; pogotovo je kontroverzna implikacija u suprotnom smeru, sa mnogim epistemolozima koji tvrde da nijedan naučni stav zapravo nije istinit u onom apsolutnom, matematičkom smislu kako su o tome maštali pozitivisti. Ubedljivo najštetniji izdanak pozitivizma jeste tupava doktrina scijentizmakoja propoveda, u blažem obliku, da je nauka iz nekog "dubokog" razloga važnija od drugih oblika ljudske delatnosti, kao što su umetnost, religija ili sport, a u malignijem obliku, da nauka daje odgovor na sva ljudska pitanja i lek za sve ljudske probleme. Scijentizam bi bio doista samo smešan da nema, kao i sve Velike Laži, tu tužnu dimenziju da često služi - naročito u popularnim medijima i udžbenicima - kao pokriće za intelektualnu lenjost, aljkavost, neobrazovanje ili jednostavno pomodnost. Ne treba preterano naglašavati da od idolatrije nauke koju zagovarju scijentisti najviše štete ima... sama nauka! 5. Psihoanaliza - kao što su ubedljivo pokazali najpre Karl Poper, a potom sa još više detalja Adolf Grinbaum, pokušaj da se na psihoanalizi zasnuje teorija kulture ima sve karakteristike kvazinauke, a pre svega potpuno odsustvo uspešnih predviđanja i težnju da se sve objašnjava post festum. Danas postoji gotovo potpuni konsenzus da nas psihoanaliza uopšte nije ozbiljno približila ciljevima neuro-nauka, tj. objašnjenju mentalnih fenomena. (Ovde valja pomenuti da se ovo ne odnosi na pitanje da li psihoanaliza može pomoći kao terapeutska tehnika. Iskustvo sigurno pokazuje da je to sasvim moguće. Ali, pošto smo već odbacili laž pozitivizma, onda znamo da sve ono što deluje ne mora biti samim tim i istinito.) 6. Postmoderni relativizam/socijalni konstruktivizam/poststrukturalizam - što bi rekao Marks - ali ne Karl, već onaj mudriji, Gručo - neću da budem pristalica bilo koje doktrine koja bi mene imala za pristalicu, a nešto što ima toliko mnogo imena i pojavnih oblika i pokazuje takve ekumenske pretenzije je već dovoljno sumnjivo. Iz praktičnih razloga i uz rizik karikature, pod gornjim ideologijama podrazumevam sve sisteme koji utvrđuju da ne postoji istina nezavisna od posmatrača ili njegovog socijalnog okruženja, istina do koje se može doći racionalnim rasuđivanjem i kritičkom analizom dostupne evidencije. (Postoje i malignije forme, koje utvrđuju kako i etičke i naučne tvrdnje jednoznačno proističu iz perspektive aktera, no u njih i sopstveni autori obično ne veruju, što je sa posebno slikovitom autoironijom isticao nedavno preminuli Žan Bodrijar.) Problem sa socijalnim konstruktivizmom jeste što se na taj način negiraju suštinske tekovine Prosvetiteljstva, a naročito onu da postoji progres naučnog saznanja koji dovodi i do poboljšanja uslova ljudskog života. Šta, ako su naučne tvrdnje socijalne konstrukcije, naravno da se ne može govoriti o napretku! U svom komičnijem vidu, relativizam dovodi do zabavnih posledica, kao što je čuvena Sokalova podvala, nakon koje su se rasplamsali "ratovi oko nauke" između "modernista" (gde se ubraja i ogromna većina ozbiljnih filozofa analitičke orijentacije) i "postmodernista". Tome su srodni pokušaji izgradnje "feminističke matematike" ili "afro-američke antropologije" ili bilo koje slične bizarne konstrukcije (ekstremniji projekti ove vrste predstavljaju povratak u čist socijaldarvinizam, koji se, međutim, ne napada ako potiče od percipiranih "potlačenih" grupa i socijalnih grupa - licemerje je verovatno jedina konzistentna karakteristika širokog postmodernističkog spektra ideologija). Mada je ova tema veoma kompleksna, najbolji odgovor socijalnim konstruktivistima je i dalje onaj koji je, čini mi se Stiven Vajnberg, ponudio Stenliju Aronovicu: ako verujete da je zakon gravitacije socijalna konstrukcija, izvolite ga, kao emancipovani socijalni akter, prevazići i izaći kroz prozor mog stana na 15. spratu... Naravno, spisak Malih Laži, onih vezanih za određenu oblast kulture, daleko je duži. Čisto kao ilustraciju pomenuću Malu Laž u astro-geo-naukama poznatu kao gradualizam, doktrinu koju je sredinom 19. veka utemeljio Čarls Lajel na temelju meta-principa da je "sadašnjost ključ prošlosti". Po Lajelu i nastavljačima (a njih je bilo legije), opravdano je u objašnjavanju prošle istorije naše planete razmatrati samo one kauzalne agente koje danas percipiramo; drugim rečima, sve promene na koje nam ukazuju tragovi prošlosti dešavale su se sporo i postepeno. Da ovo jednostavno nije tačno, prvi su 1980. dokazali otac i sin Alvarez, sa saradnicima, kada su postavili danas opšte prihvaćenu teoriju o izumiranju na granici krede i tercijara kao posledici katastrofalnog sudara Zemlje sa asteroidom ili kometom. U proteklih četvrt veka, pronađeno je još toliko drugih tragova naglih, drastičnih i revolucionarnih promena u istoriji Zemlje (i drugih nebeskih tela), da je gradualizam postao sasvim neodrživ. Međutim, po inerciji, on se i dalje uči u mnogim udžbenicima... Konačno, problem Velikih Laži duboko je povezan i sa pitanjem uloge etike u nauci i drugim oblastima ljudskog stvaralaštva. Nije nimalo slučajno što su se mnoge od Velikih Laži direktno oslanjale na nalaze koji su dobijeni nemoralnim, a često čak i direktno kriminalnim putem (recimo marksizam i lisenkoizam; ili socijaldarvinizam i 19.-vekovna frenologija). O primeru podvale sa Kamererovom žabom i njenom vezom sa Lisenkovim zlodelima sam već pisao; nekim drugim zanimljivim primerima (recimo Piltdaunskom čoveku) vratićemo se u nekom od narednih tekstova. http://blog.b92.rs/text/158/Velike-Lazi-veka/