Богословско/Подвижничка Слова

[Искушеник]

" Шта Бог хоће са овим светом? Какав циљ Божји у њему? Шта Бог хоће са родом људским? Са човеком? Зашто је Бог створио овакав свет и оваквог човека у њему? То не зна, и не може знати никаква људска мудрост, никакав људски разум. То може знати, и стварно зна једино Христовом благодаћу облагодаћена мудрост, и Христовом благодаћу облагодаћени разум. ,,Богатство благодати" Своје Тросунчани Господ је и излио на нас ,,објавите нам тајну воље Своје" у Личности Господа Христа и Његовом богочовечанском подвигу спасења; тајну воље Своје о нашем земаљском свету, и о свим световима, о човеку, и освима људским бићима. Нема сумње, тајна свих светова је у тајни воље Божје. Да нам је није објавио ми људи никада не  би сазнали и открили ту тајну, а самим тим ни тајну наше људске воље: ради чега нам је воља дата, и чему треба да служи, и како да се управља. По предвечном благовољењу Свом Бог нам је открио тајну коју је имао коју је имао у Себи о свету и световима, и о човеку у њима. А то благовољење васцелим бићем својим извире из безграничне љубави Божје, којом Бог и одређује од вечности сав Свој однос прему роду људском."

(предодобни Јустин Ћелијски)

[Искушеник]

" У Цркви су све наше слатке наде и очекивања, мир и радост наша, заједно са очишћењем и освећењем. Све што је најбоље, најузвишеније, најдрагоценије, најмудрије и најсветије - све се то чува само у Цркви; Цркве је - земаљско небо."

(св. Јован Кронтшатски)

" На свету не постоји ништа важније од спасавања људских душа и нема ничега достојнијег непрестаног и свакодневног сећања него што је то искупљење света од греха, проклества и вечне смрти, које је извршио Син Божији. Света Црква је неизбрисивим речима, сликама и обредима заувек одредила сав домострој спасења ради тога да би људи, склони заборављању Бога и спасења својих душа, стално имали, да тако кажемо, пред очима и на дохват руке, сва велика, премудра и добра дела Божија везана за нас, да би стално себе подстицал на покајање, поправљање и спасење и клонили се сујете овог трулежног и брзополазног света."

(св. Јован Кронштатски)

" Шта ће бити са оним човеком који када са лађе падне у воду и видевши бачено му уже или чамац који ће га спасти, не само да не прихвата ни једно ни друго, него их чак гура од себе? Он ће нестати у воденом бездану. Такви су и хришћани, којима је са неба - ради спасења од вечне погибељи - добачено, као неко уже, Свето Писмо и сва Тајинства, заједно са највећим од њих - Тајинством Тела и Крви Исуса Христа. Лађа спасења - то је Црква Христова. Ко Њу одбацује, тај ће несумњиво пропасти, што и заслужује због своје гордости, свог безумља, глупости, мрске пристрастности и своје ћудљивости.

Благодарим свесветој, свеблагој, препудрој мајци мојој - Цркви Божијој, која ме спасоносно управља у овом привременом животу и одгаја ме за становника небеског; благодарим јој за све молитве, Богослужења, Тајниства и обреде, благодарим јој за њене постове који ми толико користе у духовном и телесном погледу; благодарим непорочној Мајци мојој. Цркви Божијој, која дух мој узноси горе, на небеса, ум мој просветљује небеском истином, показује ми путеве живота вечног, избавља ме од насиља и срамоте страсти и мој живот чини блаженим."

(св. Јован Кронштатски)

[Искушеник]

" Иконе су потребне нашој природи. Да ли наша природа уопште може снаћи без ликова? Можемо ли се уопште сетити одсутног, а да га не замислимо? Није нам сам Бог дао способност замишљања? Иконе су - одговор Цркве на вапијућу потребу наше природе."

(св. Јован Кронштатски)

" Целивању усана одговара целивање душом; целивајући светињу, морамо је целивати уснама, душом и срцем."

(св. Јован Кронштатски)

" Тајна освећења јелеја - то је духовни мед, живоносно пиће. Какво изобиље наде! Какве молитве! Есенција Јеванђеља."

(св. Јован Кронштатски)

" Свим силама своје душе осећај страхопоштовање пред свим Тајинствима, и аа свако Тајинство говори себи, пред његово вршење или пред причешћивање: "То је - Тајна Божија". Ја сам само њен недостојни предстваник или учесник". Наш горди разум би хтео да испита и тајну Божију, па ако је не може испитати, он је одбацује као нешто што н е потпада под његова ништавна мерила."

(св. Јован Кронштатски)

" За Истинитост Тајни Христових јемчи сам Христос. Истина је да их је Он створио и да се налазе у суштини светова, видљиве и невидљиве; (оне су) очишћење грехова, мир и радост срца после причешћивања."

(св. Јован Кронштатски)

" Ето, ми имамо иконе Спаситеља, Божије Мајке и осталих... Хришћанин који их воли, хтео би да увек носи ликове у мислима и срцу, па је и сама наша чулнодуховна природа створила неопходност да се изображавају иконописањем, да се ставе на најдоличније место у кући и поштују, најпре поклоњењем срца, затим и тела. Како је поштовање икона сагласно са промислом Божијим! Небо нам одговара иконама, као некада Господ са олтара јеврејске скиније; многе од њих зраче чудима."

(св. Јован Кронштатски)

[Иван Ивковић]

Поука светог оца нашег аве Амона о препрекама на путу покајања

 

Ава Амон се жаљаше ави Сисоју, како не може да упамти прочитане мудре изреке, да би их могао поновити у разговору с људима. Свети Сисоје му одговори: "То није нужно. Нужна је једино чистота срца. Задобије ли њу, човек треба да говори из ње без сувишне бриге."

 

Постоје четири ствари; ако поседује макар једну од њих, човек не може да се покаје, нити Бог прима његове молитве.

 

1. Прва је гордост: кад човек мисли да живи исправно, да је његов живот угодан Богу, да својим беседама многе поучава, и да су се [неки људи], удаљивши се у пустињу, [захваљујући њему] спасили од мноштва грехова; ако, дакле, човек тако мисли, Бог не обитава у њему.¹ Насупрот томе, монах треба да суди себе судом строжим од оног којим суде неразумне [људе], и не сме да мисли да је његово дело угодно Богу. Пророк је рекао: Сва човекова праведност је као прљава хаљина пред Њим (Ис 64,6).² Ако се душа заиста не увери да је прљавија и од неразумног [створења], на пример птице или пса, онда Бог неће примити њену молитву. Неразумна [створења], пси или птице, никад не греше пред Богом, и неће им бити суђено. Из овога је јасно да је грешни човек јаднији од животиње, јер њему, за разлику од неразумних [бића], предстоји васкрсење из мртвих, и он ће стати пред суд [Божији].³ Уосталом, неразумна [створења] не клеветају и не горде се, него воле оне који их хране, док човек не воли онако како 6и приличило да воли Бога, свог творца и хранитеља.
2. Друга ствар је кад неко брижно негује злопамћење⁴ према некоме; чак и ако би му пошло за руком да ослепи тог човека, он му ни тада не би опростио зло. Молитва таквог злопамтила не усходи ка Богу. И нека се не заварава: чак и када би васкрсавао из мртвих, не би добио милост и опроштај од Бога.
3. Трећа ствар је ако неко осуди грешника: тај ће и сам бити осуђен, макар чинио знамења и чуда. Христос је рекао: Не судите, да вам се не суди (Мт 7, 1). Зато хрихићанин не треба никога да осуђује, јер и Отац не суди никоме, него је сав суд дао Сину (Јн 5, 22); антихрист⁵ је, дакле, онај који суди пре Христа? Многи, који данас изгледају као разбојници и блудници, сутра ће се показати као свети и праведни.
4. Четврта ствар је када неко нема љубави; без ње, каже апостол, ако бисмо и анђеоским језицима говорили, ако бисмо имали сву праву веру, премештали горе, раздавали све имање сиромашнима и предавали своје тело на мучење - [све то, без љубави,] не довоси нам никакву корист (уп. 1 Кор 13,1-3). Али ви ћете рећи: "Како је могуће све своје имање дати сиромашнима а немати љубави? Зар милостиња није љубав?" Није. Милостиња није савршена љубав, већ (само) једна пројава љубави.⁶ Многи једнима дају милостињу, а друге вређају; једнима указују гостопримство, а према другима су злопамтиви; једне штите, а на друте хуле; са туђима саосећају, а своје мрзе. То није љубав, јер љубав никога не мрзи, ни на кога не хули, никога не осуђује, никога не растужује, никога се не гнуша - ни верујућих, ни неверујућмх, ни туђих, ни грешника, ни блудника, ни нечистога, него насупрот томе, воли и грешнике, и слабе, и немарне; због њих она страда, жалости се и плаче. [Чак и више од тога]: она ће пре саосећати са лошим и грешнмм [људима], подражавајући Христа, који је позвао грешнике, јео и пио са њима (Мт 9,11-13). Стога, показујући да постоји истинска љубав, Он [нас] учи: „Будите добри и милосрдни, као Отац ваш небески." Као што Он шаље кишу и на зле и на добре, и заповеда сунцу да обасјава и праведне и неправедне (Мт 5,45), тако и они који имају истинску љубав воле све, жале све и моле се за све. Неки дају милостињу и, полажући наду само на њу, чине мноштво грехова, мрзе многе и скрнаве [своје] тело [нечистим похотама). Такви обмањују сами себе, уздајући се [само] у милостињу, коју, како мисле, чине.

Напомене И. Сидорова:

 

1 Ради се о једном од главних грехова - „гордости" (ύπερηφανία). У Евагријевој схеми најважнијих грешних помисли она заузима последње место, после угађања стомаку, блуда, среброљубља, жалости, гнева, унинија и славољубља, као да их она окруњује. Према Евагрију, гордост је последње и најстрашније искушење које вреба монаха, али истовремено и прво, јер је управо гордост збацила Деницу са неба (види: Bunge G. Evagrios Pontikos. Praktikos oder der Monch. Hundert Kapitel uber das geistliche Leben. Koln, 1989, S. 98). У аскетској књижевности овај грех je означаван различитим појмовима: οίησις („гордост, умишљеност"), όγκος („охолост, надувеност"), τύφος („уображеност") итд. Хришћански аутори обично примећују повезаност овог греха са осталима. Најтешње су повезани гордост и славољубље (κενοδοξία), што истиче, на пример, блажени Дијадох. Он каже: „У почетку подвига благодат својом светлошћу снажно обасјава душу подвижника, да би он, охрабрен успесима у првом периоду свога делања, са радошћу ступио на пут божанских созерцања; али после благодат скрива своје присуство и тајанствено савршава своје тајне у души која слови о Богу са циљем да наше знање очува неславољубивим (άκενόδοξον ήμών τήν γνώσιν) кад будемо на средини подвига; јер умножавање благодатних озарења може код подвижника да изазове силну радост, која доводи до гордости." Поменуту везу истичу и други аскетски писци (преп. Јован Касијан Римљанин, преп. Јован Лествичник и др.) (види: Попов К. Блаж. Диадох (V-го века) и его творения, с. 443-445). Тако, по учењу преп. Јована Касијана, порок гордости најпре „овлада несрећном душом, а онда, као неки најсуровији тирании, који заузме високу кулу врлине, руши читав град до темеља. Пошто високе зидине светости сравни са земљом порока, и све то смеша, он покореној души не оставља никакав вид слободе. И што више покори богату душу, тим више је подвргава тешком јарму ропства, и, опљачкавши цело имање врлина, потпуно је огољава. Гордост je најљућа звер од свих порока, свирепија од свих претходних, а искушава нарочито савршене, оне који су већ готово на самом врху врлина; али гордост својим искушењима не заобилази ни почетнике" (Иеромонах Феодор (Поздеевский). Аскетические воззрения преподобного Иоанна Кассиана Римлянина. Казань, 1902, с. 190). Сличне мисли износи и бл. Августин, који, на пример, говори: „Пропада светост целомудренога ако постане прељубочинац; али пропада и ако се погорди. Усуђујем се да кажем, да су од гордих подвижника целомудрености бољи они који воде брачни живот, ако су смирени." Блажени Августин указује и на везу између гордости и зависти: „Гордељивац не може да не буде завидан. Завист је кћи гордости, али та мајка увек има своју децу; јер где се она појави, тамо се сигурно рађа завист; извор зависти није ништа друго него страст да се надмаше други, а страст да се надмаше други се и назива гордошћу" (Герье В. Бл. Августин в истории монашества и аскетизма И Вестник Европы, 1905, февраль, с. 565-566).

 

2    Св. Амон цитира слободно. Блажени Теодорит Кирски, тумачећи ово место Светог писма, наглашава: „Дивљења je достојна мудрост (την σύνεσιν) пророка. Он са нечистом одећом не изједначава грех, него њихо-ву праведност. Ако се праведност пореди са таквом одећом, онда нема ничега са чиме би се грех могао упоредити" (Theodoret de Cyr. Commentaire sur Isaie, t. III. Ed. par J.-N. Guinot // SC, № 315. Paris, 1984, p. 306).

 

3    У основи таквог размишљања св. Амона лежи мисао да од свих створених бића једино човек поседује „привилегију" васкрсења из мртвих и једино њега очекује Страшни суд. Ипак, та „привилегија" налаже на човека и огромну одговорност. Ова мисао може се пратити и код Атинагоре, грчког апологете из II века, према коме у „складном поретку" створених бића човек заузима средње место, између „умних природа" анђела и демона са једне, и „неразумних створења" са друге. Пошто човек поседује „сложену природу" (душу и тело), онда је способност мишљења (νοϋς, λόγος, κρίσις) оно по чему се он разликује од животиња, док је смртност или пропадљивост његовог телесног дела оно по чему се он разликује од анђела и демона. Човекова разумност и његова одговорност за своје поступке захтевају праведни Суд Божији, који ће се у будућности и остварити. Пошто човек сва своја дела, како праведна тако и грешна, савршава као јединствена целина душе и тела, управо ће му тако, као целини (compositum), и судити Бог, а за то је неопходно васкрсење тела. Ни „умне природе", ни бесловесна створења не знају за такво васкрсење, нити их очекује Суд Божији. Види: Bernard L W. Studies in Church History and Patristics. Thessaionike, 1978, p. 264-269.

 

4    Овом греху (μνησικακία) такође се даје значајно место у аскетској књижевности. Тако му преп. Јован Лествичник посвећује целу главу свога дела, и одређује га овако: „Злопамћење је завршетак гнева (θυμού κατάληξις), оно је чувар (φΰλαξ) грехова, мржња према праведности, пролает врлина, отров за душу, црв за ум" итд. ΤΟΥ ΌΣΙΟΥ ΠΑΤΡΟΣ ΗΜΩΝ ΙΩΑΝΝΟΥ ΤΟΥ ΣΙΝΑΙΤΟΥ ΚΛΙΜΑΞ, σ. 166.

 

5    Реч άντίχριστος овде има пре свега значење „лажног хришћанина". Већ Ориген говори о „антихристима" који претендују на то да чине знамења попут „Христових ученика"; но, њихов плод је „прелест" (άπάτην), а плод истинских Христових ученика је спасење душа (види: Origene. Contre Celse, 1.1 // SC, № 132. Paris, 1967, p. 400). Преп. Максим Исповедник знатно шире схвата поменуту реч: „антихристом" он назива „закон тела", који се вечно бори против Духа и супротставља се божанском закону самог Христа (види: PG 91,1132).

 

6    Буквално: „део љубави". Св. Амон разликује две врлине: „љубав" (άγάπι) и „милостињу" (έλεημοσύν) „милостивост, милост, сажаљивост", прва је главна, такорећи „родни појам", јер укључује у себе другу („милостиња" је μέρος άγάπης). Уопште, врлина „милостиње" заузима значајно место у етичком учењу отаца и учитеља Цркве. На пример, у делу „О девствености", које се приписује св. Атанасију, стоји: „Силно заволимо пост, јер пост, молитва и милостиња представљају велику заштиту; они избављају човека ОД смрти" (Кудрявцев В. Сочинение св. Афанасия Великого „О девстве". Исследование и перевод // Учебно-богословские и церковно-проповедни-ческие опыты студентов Императорской Киевской Духовной Академии. Вып. XIV. Киев, 1917, с. 243). Тумачећи Зах 1, 20, Дидим Слепи доводи ово место у везу са Прич 14,22 („Који смишљају зло (неправедници), не лутају ли? а милост и вера биће онима који смишљају добро"), и говори да „четири градитеља" (τέκτονας), чији је долазак јавио Бог, јесу „занатлије (творци) милостиње и вере (έλεημοσύνης καί πίστεως είσι τεχνϊται): кроз милостињу они остварују делатну врлину (τήν πρακτικήν άρετήν) у погледу ближњих, и воле их као саме себе, а веру граде посредством побожног и сазнајног созерцања (πίστιν τεκταίνοντες δι' ευσεβούς καί έπιστημονικής θεωρίας)" (Dydime l'Aveugle. Sur Zacharie, t. I. Ed. par L. Doutreleau // SC. №83. Paris, 1962, p. 238). Карактеристично je да Дидим наглашава везу између милостиње и љубави према ближњем. Та иста веза може да се прати и код Евагрија, који у једној схолији на „Приче Соломонове" (Прич 22, 2: „Богат и сиромах сретају се; обојицу је Господ створио") говори: „Богат човек очишћује тврди део душе (θυμόν) кроз милостињу, и тако стиче љубав, а сиромашни се кроз своје [сиромаштво] учи да буде смирен" (Evagre le Politique. Scholies aux Proverbes. Ed. par P. Gehin // SC, № 340. Paris, 1987, p. 328). У делу под називом „Богословске главе" (или „Заједничка места" - Loci communes), које се приписује преп. Максиму Исповеднику, цела глава посвећена je врлини „милостиње". Анонимни аутор тог дела, између осталог, наглашава: „Без милостиње душа je бесплодна. Без ње све je нечисто, све je бескорисно." На другом месту он говори да „ништа тако не радује Бога као милостиња" (PG 91, 765,768).

[Иван Ивковић]

1. Ава Исаија је рекао: "Понекад себи личим на коња који лута без господара и на кога седа свако ко га сусретне. Када га пусти један, лови га други и седа на њега".

 

2. Рекао је опет: "Ја личим на онога кога су ухватили непријатељи, свезали га и бацили у блатњав ров. И ако он завапи Господу своме, они га пресецају ударцима да би заћутао".

 

3. Опет је рекао: "Ја личим на птицу коју је мали дечко везао за ногу. Када дечко отпусти (нит), птица одмах полети, мислећи да се одвезала. Међутим, када повуче нит, дечко је опет повлачи доле. Таквим видим и себе. Ево шта хоћу да кажем: нико не треба да се предаје немару до последњег издисаја".

 

4. Казао је опет: "Бићеш подражавалац Исусове природе ако некоме даш нешто на зајам, па му опростиш. Ако, пак, затражиш, бићеш подражавалац Адамове природе. А уколико узмеш и камату, нећеш бити подражавалац чак ни Адамове природе".

 

5. Уколико прећутиш када те неко оптужи због неке ствари коју си учинио или коју ниси учинио, поступићеш по Исусовој природи. Ако будеш одговорио: "Шта сам учинио?", [твој поступак] неће бити по Његовој природи. А ако будеш противречио, [учинићеш дело] које је против Његове природе.

 

6. Службе које вршиш са смирењем и као недостојан угодне су Богу. Твој труд је, међутим, бесплодан ако при томе у твоје срце уђе помисао да други у исто време спава или је немаран.

 

7. Опет је рекао о смиреноумљу: "Оно нема језика да о било коме каже да је немаран, или да презире друге; оно нема очи да види недостатке других; нема уши да чује [ствари] које су некорисне за душу; оно се не занима ни за шта осим за своје грехе; према свим људима је мирно, и то по заповести Божијој, а не због пријатељства. Ко иде мимо овог пута, биће му узалуд чак ако буде постио и по шест дана у недељи и предузимао и друге велике напоре".

 

8. Опет је рекао: "Човек је узалуд стекао неку ствар ако је не налази када му је потребна, премда је баш због тога набавио. Такав је и онај који говори: "Бојим се Бога", а страх Божији не налази онда када је постављен у околности у којима му је потребан: када је неоходно да поговори са неким и када осећа или напад гнева и дрске неуздржљивости, или позив да поучава ономе што сам није остварио, или покрет човекоугађања, или жељу да постане познат међу људима, или пројаву осталих страсти. Пошто у то време не налази у себи страх Божији, сви његови напори су узалудни".

 

Добротољубље