Миша Ћурковић: Хришћанска демократија

[Драгана Милошевић]

Трећи неизбежни сегмент тројства конзервативних партија [пред британске Конзервативне партије и америчке Републиканске странке] јесте Демохришћански блок у западној Европи. Иако Англо-Американци с великим резервама прихватају да ову традицију сместе у конзервативни блок, замерајући им превише елемената државе благостања и социјалног старања, ипак су демохришћанске странке једна специфично европска десна творевина, која је имала одлучујућу улогу у борби против комунизма, у очувању хришћанског наслеђа Европе и у креирању Европске уније као новог вида интересне, али и вредносне заједнице. О демохришћанским партијама код нас, нажалост, није готово ништа писано, а ни овде нема много простора.^[1] Ми ћемо морати да се задовољимо кратким набрајањем основних принципа које ова идеологија промовише, затим да наведемо неке од најзначајнијих партија, да поменемо важне идеологе и практичаре и коначно, да објаснимо како је настала њихова заједничка Европска народна партија.

Демохришћани, како се то код нас каже, или Хришћански демократи, како је њихов уобичајени назив у западним земљама, представљали су главну политичку и идејну снагу у Европи у периоду након Другог светског рата, све до пада комунизма. Иако њихове прве значајне политичке појаве вуку корене још из доба Бизмаркове владавине, када је католичка партија центра представљала значајну снагу, и иако су већ током међуратног периода формирали јасне идеолошке позиције и почели да играју значајну улогу у политичком животу матичних земаља, тек им је након Другог рата историја доделила улогу управљача Европом и креатора нове европске политике.

Међутим, сама идеологија хришћанске демократије не сме се сводити само на партије. Она је и раније играла велику улогу захваљујући чињеници да је увек била уско повезана с Римокатоличком црквом. Заправо, иако се посебно у Холандији, скандинавским земљама па и у Немачкој могу наћи демохришћанске снаге^[2] које су протестантске деноминације, ипак је хришћанска демократија пре и изнад свега римокатолички пројекат. Ову оцену лако потврђује проста чињеница да су папске енциклике у последњих 150 година биле главни извор демохришћанског учења и да су то основни документи који сведоче о еволуцији и трансформацији овог погледа на свет.

Ван Керсберген као два основна извора хришћанске демократије наводи политички католицизам, који се бавио измењеном улогом и статусом цркве у 19. веку и социјални католицизам, чија је главна преокупација била успон индустријског капитализма и интеграција пролетаријата у модерна индустријска друштва.^[3] Уз ова два основна подстицаја он помиње и традиционализам, романтизам и, наравно, папске документе.

Римокатоличка црква је након Француске политичке револуције из 1789. године и свих њених каснијих изданака доживела снажан притисак усмерен ка њеном истискивању са места које је традиционално заузимала у већем делу Европе. Све до последње четвртине века њен однос према читавом скупу политичких, правних и друштвених промена сводио се на негирање. Чак 1864. године у енциклици Syllabus Errorum папа Пије IX је осудио све модерне појаве и токове који су били супротни традиционалном хришћанском учењу. Ту су спадали и демократија и либерализам и капитализам и социјализам и слобода медија и, наравно, секуларизовање јавног живота итд.

Но, већ у то доба унутар саме цркве и интелектуалних кругова блиских римокатолицизму јавила се потреба да се црква прилагоди новим реалностима. Монталамбер, Ламене и његов часопис Будућност(L’Avenir) снажно су пропагирали идеју о одвајању цркве и државе, управо зато што су увидели да нерешени односи више штете цркви него ојачалој и суштински секуларизованој држави. Ламене је указао на то да црква треба да се што је могуће више одвоји од државе, како би изборила аутономију за обављање својих послова и да се, с друге стране, сасвим окрене друштву и масама које би привлачила својим учењем и практичним деловањем.

Иако је званичној Цркви требало још доста да то увиди, политичка пракса је већ кретала у том правцу.^[4] Уместо голе осуде капитализма који је производио пауперизацију и осуде социјализма који је на нехришћанским основама привлачио раднике, требало је – како је то у Немачкој један човек уочио – у условима нове капиталистичке реалности привући раднике у христијанизоване друштвене организације и у име Цркве тражити социјално старање којим би се овим људима омогућили услови пристојног живота. Тај човек је био Фон Кетелер који у књизи Хришћанство и радничко питање као први из римокатоличких кругова прихватио да је социјално питање пре свега економско питање.

Фон Кетелер је најзначајнија фигура немачке римокатоличке Zentrum партије и особа која је извршила велики утицај на папу Лава XIII приликом састављања изузетно значајне енциклике Rerum Novarum(„Нове ствари“). Ова енциклика, уз четрдесет година касније објављену Quadragesimo Anno („Четрдесет година“), представља најзначајнији моменат у новијој историји Римокатоличке цркве, као и у историји демохришћанског покрета. Овим енцикликама званично су прихваћени и капитализам, и демократија, и модерни развој, и технологија, и устави, и већина феномена који чине модерну политичку цивилизацију. Путем њих црква је прешла из статуса субјекта који се противи свему новоме, у организацију која омогућава хришћанима да се боље организују у новим условима и да задрже примат у интелектуалној, друштвеној и политичкој сфери.

Кључна ствар у демохришћанском учењу јесте спој хришћанске традиције са свим елементима морала, патријархалности, привржености породици, локалној заједници, радној организацији и цркви с једне стране, и елемената државе социјалног старања и солидарности с друге. Овај други елемент је основна differentia specificaдемохришћана по ком се разликују од англосаксонске конзервативне традиције: они никада нису до краја афирмисали слободно тржиште и никада нису економију видели као сферу која макар и нормативно треба да буде одвојена од политике и друштва. Следећи томистичку традицију они су привреду увек видели као део укупног живота друштва, који мора да остане у служби других вредносних и моралних циљева.^[5] По овоме су често били ближи социјалистима него англо-конзервативцима.^[6]

У основи ове разлике је различита метафизичка и социјална концепција човека у римокатоличанству и у англосаксонским земљама доминантном протестантизму. Протестанти су промовисали идеју о директној вези појединца са Богом, што се у економској сфери преточило у снажан индивидуализам и безрезервно подстицање предузетништва и личне одговорности за своју срећу и своје стање. У римокатолицизму је однос с Богом увек посредован црквом, односно заједницом. Из ове перспективе следило је и дефинисање осталих друштвених и економских институција у којима се појединац налази. За разлику од протестантског света, овде је увек примат на заједници и на низу односа којима је индивидуа посредована, односно у које је уклопљена.

Није случајно што се прво помињање идеје хришћанске демократије налази у енциклики папе Лава XIII из 1901. године, Graves de Communi Re. Хришћанска демократија, како је он тада видео, требало је пре свега да се бави проблемом радника, односно да им помогне да побољшају своје услове живота како би се осећали људима, а не обичним животињама које само теже да задовоље своје материјалне потребе и како би се осећали хришћанима, а не паганима, дакле како би могли да размишљају и о вишим сферама живота и о ономе што је најважније за једног хришћанина.

У каснијем развоју овај поглед на свет је развијен за све класе и све слојеве становништва (нпр. посебна учења о правима и обавезама жена, или посебна етика за менаџере и пословне људе), али ова изворна посвећеност радничком питању је остала трајна преокупација демохришћана. Она је потицала од истинске моралне и духовне бриге за душе и стање највећег броја људи, дакле пауперизованих маса које су доласком у град биле ишчупане из своје раније природне средине и лако потпадале под разоноврсне пороке. Међутим, она је имала и несумњиву практично-политичку димензију. Ново, сиромашно урбано становништво лако је потпадало под утицај социјалистичких и комунистичких учења и на тај начин се додатно паганизовало и окретало против државе, цркве и институција система. Црква и религиозни интелектуални кругови морали су да понуде нови поглед на свет и нову мрежу паралелних институција, којима би раднике одвојили од левих покрета и преко којих би их интегрисали у оквире западне цивилизације и институција.^[7]

Из ове перспективе гледано, настали су и основни принципи демохришћанског учења које ћемо сада укратко изложити. Ту најпре спада идеја персонализма коју је најснажније развио француски филозоф Жак Маритен. Персонализам тврди да су само особе, персоне, стварне у онтолошком смислу, да само особе имају вредност и да само особе имају слободну вољу. Персонализам као идеја о интегралној особи утемељеној у хришћанској вери и мрежи институција, настао је насупрот либералној економској идеји индивидуализма, посебно у њеним позитивистичким и натуралистичким облицима као што је Спенсерова теорија.

Други принцип је супсидијарност. Ова идеја, која је данас најпознатија из теорије и праксе ЕУ, потиче из римокатоличког социјалног учења и први пут је јасно формулисана у енциклики Rerum Novarum. Она је настала као покушај да се нађе средњи пут између laissez-faireиндивидуализма и тоталитаризма. Овај принцип тврди да сваки посао треба да буде обављан на што је могуће нижем и базичнијем нивоу компетенција. Дакле, да највећи број ствари треба да буде решаван у породици, локалној верској заједници, локалној политичкој заједници, па региону, па тек онда на нивоу централне власти. Овај принцип се види у Десетом амандману Устава САД, интегрисан је у основе Европске повеље о локалној самоуправи из 1985, као и у Мастрихтски уговор из 1992. којим је створена ЕУ. Такође представља и један од основних принципа предложеног Уговора о европском уставу који је одбачен након референдума 2005.

Следећи принцип је у уској вези с претходним и то је афирмација посредничких институција и локалне самоуправе. Друштвене институције попут породице, цркве, добротворних удружења, спортских клубова, хришћанских синдиката, певачких друштава и сл. чине темеље сваке уређене и просперитетне заједнице. То су разна друштва за самопомоћ и за самоуправну организацију у којима се појединци и породице удружују око заједничког циља, свеједно да ли је то зарада, помоћ, хоби или интелектуални подухвати. (Папе су у својим енцикликама веома дуго подстицале удружења малих произвођача, занатлија или пољопривредника, налик на средњовековне гилде, као идеални облик хришћански прихватљивог привређивања.^[8])

Ова друштва су важна зато што се у њима човек социјализује, учи хришћанским и општим моралним врлинама и коначно, зато што се учи следећем принципу, а то је солидарност. Демохришћани су оштри противници атомизације савременог човека јер сматрају да се тиме крше основни хришћански принципи и да се тако човек најлакше препушта тоталитарним импулсима и покретима. Нити он сме да буде остављен сâм, нити се људи смеју учити да је сваки човек себи довољан. Ова перцепција друштвене солидарности као темеља заједнице потиче од Аристотела и Томе Аквинског. Тек у таквој сложеној и разним удружењима посредованој заједници може се, уместо индивидуалистичког, развити „интегрални хуманизам“, како га је Маритен називао. Овај интегрални хуманизам човека укорењује у вери, у Богу и заједници дајући му темеље, оквире и циљеве за развој својих појединачних талената и способности.

Маритен је развио и идеју кооперације која је хришћанима била неопходна у условима плурализованих друштава 20. века. Уместо ранијег нетолерантног и фундаменталистичког начела односа према другим заједницама, демохришћани су прихватили идеју кооперације с припадницима других вера, па чак и атеистима, уколико је то услов за опстанак заједнице.

Коначно, ту је и никад напуштена идеја о јединству хришћанског света насупрот савременим супротстављеним националним државама. Разумљиво, тек после Другог светског рата се отворила могућност за пуну реафирмацију овог принципа, што је остварено пројетком ЕЕЗ, односно Европске уније. Не случајно, идеја ЕУ је дошла, створена и очувана управо из демохришћанских кругова.

Жак Маритен, већ више пута помињан, најзначајнији обновитељ хришћанске теорије природног права и томизма, јесте најважнији и најутицајнији мислилац демохришћанског учења. Он је нпр. одиграо велику улогу и приликом писања Универзалне декларације о људским правима. Уз њега, од осталих важних идеолога треба поменути и Фон Кетелера, који је 1874. године као председник националне конвенције католика формулисао суштину демохришћанског државног интервенционизма.^[9] Ту је и Дон Стурцо, који је водио италијанску Народну партију почетком 20. века, затим Габријел Марсел, још један од важних француских обновитеља хришћанског егзистенцијализма итд. У протестантском свету издваја се име Абрахама Кујпера, оснивача холандске Антиреволуционарне партије и премијера ове државе.

Листа најважнијих политичких лидера и практичара је доста дужа. Посебно се истиче генерација државника која је обновила Европу у сваком погледу после Другог светског рата. Велики немачки канцелар Конрад Аденауер, његова десна рука и каснији канцелар Лудвиг Ерхарт, италијански дугогодишњи премијер и оснивач партије Демохришћана, Алчиде де Гаспари, који је провео једно време у затвору као изразити антифашиста, а током рата се крио у Ватикану. Затим два велика француска лидера, Жан Моне и Роберт Шуман, који се сматрају очевима оснивачима ЕУ. Шуман, који је био изразито религиозна особа, налази се у процесу беатификације од стране Римокатоличке цркве. Ова генерација политичара обновила је мир у Европи, зауставила инвазију комунистичких учења и покрета, у кратком периоду обновила је европску привреду и учинила је поново једном од најјачих на свету, успела је да европске раднике одврати од идеја о класном рату и да их сачува у оквирима традиционалне европске цивилизације. Они су, коначно, обнављајући хришћанску идеју о јединству, створили Европску унију као модел слободног кретања људи и капитала.

Од каснијих лидера посебно треба издвојити италијанског премијера из седамдесетих Алда Мора кога су отеле и убиле Црвене бригаде и наравно, дугогодишњег немачког канцелара Хелмута Кола, који је заједно са француским социјалистичким председником Франсоом Митераном учинио највише за стварање ЕУ 1992. и припрему за увођење евра. Кол је такође ујединио Немачку и током шеснаестогодишње владавине у доброј мери реформисао немачку економију у правцу који су диктирали Реган и Тачерова (смањивање пореза и подстицање приватне инцијативе).

Најважније партије су свакако немачка Партија центра из које је после Другог рата настала ЦДУ, Хришћанска демократска унија (увек у коалицији са својим баварским алтер егом ЦСУ, Хришћанском социјалном унијом), затим италијанска Народна партија, из које је дошао Де Гаспари који је формирао Демохришћанску партију, владајућу у Италији све до почетка деведесетих, затим сама Democrazia Cristiana, са Ђулиом Андреотијем, контроверзним али веома успешним италијански премијером и министром разних ресора који је у администрацији провео скоро четрдесет година, аустријска Народна партија, белгијска Демохришћанска партија, затим партије истог назива у Данској, Финској и Шведској, норвешка Хришћанска народна партија и холандска ЦДА (Хришћанско-демократски позив), настала од три некадашње демохришћанске партије.

Ту је и веома значајна шпанска Народна партија (ПП), настала од некадашњих франкиста, која је успела да на миран начин земљу изведе из диктатуре, реформише и током деведесетих, под Азнаром, учини једном од најексплозивнијих и најдинамичнијих економија на свету. У Француској је некада постојао веома утицајан Народни републикански покрет, расформиран шездестих година, а данас је настављач тих традиција Унија за француску демократију.

Године 1977. формирана је ЕПП, Европска народна партија као организација демохришћанских и конзервативних партија Европе. Након пада комунизма изворни демохришћански програм, а посебно његове социјалне компоненте, полако су потискивале тенденције које стижу из англо-америчког света. Деконструкција државе благостања, коју су демохришћани градили током пола века, наметнула је неке нове теме и неке нове линије подела. Тако је нпр. у Италији створена нова и економски либералнија десна партија, Берлусконијева Forza Italia i коалиција Кућа слободе, док је Демохришћанска партија нестала са сцене, а неки њени важни челници су данас постали важне фигуре нове левице.

Нова времена и нови мејнстрим наводе и друге партије народњачког и демохришћанског усмерења да се прилагођавају глобалним дешавањима. Тако је нпр. Ангела Меркел конвенцију 2005. године отпочела уз јаку техно музику, а некада изразито конзервативна Partido popular у Шпанији у то доба је пролазила кроз невероватну трансформацију свог имиџа и тема које је прихватила за основу будућег изборног програма. Нпр. доминирају наранџаста и светлоплава боја, екологија и одржива енергија улазе у фокус уместо некадашње борбе против абортуса итд.^[10] Овај нови програм под слоганом Hay futuro (Има будућности), представљен је на конвенцији партије одржаној од 3–5 марта 2006. Но, оно што ове две партије и даље повезује с колегама у Британији или Француској јесу радикално тврди ставови у погледу имиграционе политике и политике идентитета.

Овде нажалост нема простора чак ни за елементарну обраду конзервативних партија у земљама источне Европе, као и у другим крајевима света. Готово у свим земљама бившег комунистичког света постоје значајне партије конзервативног, народњачког или демохришћанског усмерења, које су одиграле кључну улогу током процеса транзиције. У нашем окружењу најзначајније су Нова демократија у Грчкој, Савез демократских снага у Бугарској, Фидес у Мађарској и Хрватска демократска заједница у Хрватској.

Свакако најпознатије име које је десница у земљама Нове Европе изродила је Вацлав Клаус. Овај бивши премијер и бивши председник Чешке не само да је велики практичар који је поставио основе веома успешне тржишно оријентисане транзиције у својој земљи, већ је и низом написа, интервјуа и других јавних наступа конципирао јасан и доследан програм вредносних и моралних ставова који спадају у корпус класичног друштвеног конзервативизма.

Фракција ЕПП је и даље најјача појединачна сила у Европском парламенту и очигледно је да упркос нужним променама које време доноси, европска десница и даље има доминантну улогу у очувању и еволуцији савремене Европе. Данас се међутим сусреће са потребом преиспитивања своје политике и усмерења, будући да је суочена са снажним изазовом радикалне деснице у великом броју земаља. Брегзит такође поставља нову вододелницу за европске лидере.

 

Извор: Конзервативизам и конзервативне странке, Београд: Бернар – ЦКС, 2016, 109–120.

 

 

^[1] За ових десетак година неколико аутора се огледало на том пољу. Има чак и дипломских радова на појединим факултетима. Аутор овог рада сакупља грађу за једну обимнију монографију која би требало да се бави политичким теоријама које проистичу из социјалног учења Римокатоличке цркве.

^[2] После пада комунизма овако насловљени покрети и партије јављају се и у православним земљама, па тако и у Србији.

^[3] Van Kersbergen, K, (1995), Social Capitalism: a study of Christian democracy and the welfare state, London, New York: Routledge, 204.

^[4] Озанам и Лакордер су већ четрдесетих били убеђени да је хришћанска демократија истинска будућност ка којој води провиђење. Међу важне изворе наводи се тим људи који је педесетих година сарађивао у италијанском часопису Католичка цивилизација, на челу са Карлом Маријом Курчијем.

^[5] Најважнија књига Вилхелма Репкеа, која је на енглески преведена под називом Хумана економија, у оригиналу на немачком зове се Jenseitsvon Angebot und Nachfrage, С оне стране понуде и потражње. Она се бави условима који тек омогућују стварање ефикасне и одговорне тржишне привреде.

^[6] Историја хришћанског социјализма је веома богата. Поменимо само посебну традицију теологије ослобођења у Латинској Америци, где је црква традиционално била ближа левим покретима и сиромашнима него владајућој елити.

^[7] Немачка у последњој четвртини 19. века даје најпластичнији пример за то како се ова борба одвијала. Партија Центра је водила огорчену борбу за раднике против Социјалдемократске партије, која је почетком следећег века постала појединачно најјача партија у земљи.

^[8] Постоји веома важна и занимљива традиција у англо– америчком свету која проистиче из социјалног учења римске цркве. То је економски и политички правац који се назива дистрибутивизам и углавном се везује за имена Хилера Белока и Гилберта Честертона. Ова дубоко хришћанска традиција афирмише начело малог поседа и води борбу против великог капитала и монопола.

^[9] Захтеви Конвенције који су касније преточени у Предлог закона о заштити радника који је 1877. поднео Фон Гален били су: законска заштита од физичке и финансијске експлоатације, државно администрирање помоћи за све класе у друштву, законодавство усмерено ка побољшању индустријских уговора, боље радно законодавство, самопомоћ, подржавање моралног и верског живота радничких породица и хришћанско доброчинство. Види: Van Kersbergen, 216.

^[10] Крајње је индикативан случај италијанског кандидата за место једног од комесара Европске комисије ЕУ, који се током процеса кандидовања заложио за ограничавање права хомосексуалаца. Европско јавно мњење га је буквално растргло и Роко Бутиљоне је био принуђен да повуче своју кандидатуру за место комесара у Барозовој комисији. Само десетак година раније, такво залагање би било још увек сматрано легитимним политичким програмом, као што се још увек сматра у Америци.

теологија.нет

View full Странице