Тако је говорио Тијанић о таблоидној ријалити Србији

[Милан Ракић]

Да Србија нема РТС, какав год да је, све ћерке биле би као Стоја, а сви синови као заштићени сведоци. Није случајност. То је нечији политички пројекат да се све у Србији сведе на вечне непродуктивне сукобе и исконски рат нашег Шојића и њиховог султана Сулејмана, поручио је својевремено студентима новинарства Александар Тијанић.

Поводом полемике коју је изјавом о додатном опорезивању ријалити програма изазвао министар Владан Вукосављевић, преносимо говор Александра Тијанића студентима новинарства на Факултету политичких наука 25. октобрa 2012. године. Текст Тијанићевог говора преузели смо са портала РТС-а.

Ко сте, бре, ви људи? Шта је ваша генерација? Која је ваша песма? Слоган? Шта пише на вашем беџу? Коме верујете? Чему кличете? Против чега сте, за шта јесте? Шта мењате? Које су књиге ваше? Чему се радујете? Ко су ваши будући класици? Који је разлог вашег постојања?

Зашто сте на овом свету? Зар се мирите са судбином генерације произведене у троминутном аритмичном сусрету несрећног сперматозоида и уплакане јајне ћелије? Коме и шта отплаћујете оваквом судбином? Зашто су ваши дугови кад их нисте направили? Зар је у вашој генерацији Че убио Фидела? Хоћете ли да генерацијски будете проклети, безначајни, кусур историје? Да личите на нас?

Зар је поглед на целулит Ким Кардашијан ваш крајњи хоризонт? Ваши хиперпалчеви развијени СМС-ом, ваш Велики брат, Пахомије и Прељубници, медијски натурени идеално-типски идоли са истим бројем пачјих усана и идентичним вименима, пазареним са монотоне Икеа полице; зар је то све што генерацијски можете? Што смете? Ови послератни, пре вас, видели су Битлсе, Кенедија, Вијетнам, Мухамеда Алија, Шесетосму, Вудсток, децу цвећа, црну браћу, Бранда, позу 69, Селинџера, нашу Златну палму, нобеловца Андрића, слетање на Месец, Олимпијаду на Јахорини, транзистор, Била Гејтса, ТВ у боји, Мерилин Монро, рачунаре „комодор“, Дилена, крај СССР-а, Зорана Радмиловића, море, Маратонце, Шона Конерија, Звезду као првака света, смрт Тита, даљински управљач, крај апартхејда, нашу златну у кошарци, Џајића, „конкорд“, Пикаса, први део Кума, це-де, пад Берлинског зида, Арсена Дедића, отварање Кинеског зида, Бугарску у Европској унији, покривени Храм Светог Саве, грађански рат и распад Југославије.

Видите ли разлику? Зашто на њу пристајете? Зашто сте, неописиво млитаво, пристали да после претходне, силицијумске генерације будете мутави силиконски нараштај?

Утешно. За сада. Нисте кривци што сте такви. Ничија генетика није толико лоша. Вас су препарирали. Ви сте експонати. Заморчићи. Најпре, комунизам и дуготрајна транзиција униште генерацијски и појединачни интегритет. Без интегритета нема личности. Без личности нема грађанске храбрости и одговорности. Без грађанске храбрости и одговорности, нема демократије.

Финално, мањак интегритета и мањак писмености дају овакво српско новинарство. Српско новинарство се онда ентузијастично укључује у дресуру српског јавног мњења доприносећи атмосфери у којој је све могуће. Људи, услед радикалног губитка свести, чак и о личном интересу, већински пристају и да Србија, повремено, закључава капије изнутра. Пристају да своју децу дају другима да их троше као да им нису рођаци. Пристају да се од Србије отима као да је већ мртва.

Пристају или мучки ћуте кад се помоћу крупних друштвених дисторзија и ломова, сваких десетак година, обавља принудна социјална промоција неуких, неупитаних а послушних. Шта је ту нејасно? Таблоидна политика неминовно рађа таблоидну економију, потом таблоидну уметност, онда таблоидно новинарство и, коначно, таблоидни живот са десет сати дневно омамљивања телевизијским програмом.

Какав год да је, да Србији нема РТС-а, све ћерке биле би као Стоја, а сви синови као заштићени сведоци. Није случајност. То је нечији политички пројекат да се све у Србији сведе на вечне непродуктивне сукобе и исконски рат нашег Шојића и њиховог султана Сулејмана. Кисмет, ваљда.

Можете се спасти само појединачно. Талентом или рмбачењем, свеједно. Будите бољи од других. Бољи од нас. Искористите овај хаос. Проникните у суштину друштвеног дириговања, опсенарства, укидања сваке спонтаности или случајности. О томе вам гласно ћуте. Парадоксално, никад лакше није било направити каријеру у медијима. Одвојте себе од масе писменошћу и интегритетом. Све под условом да нисте мрзовољни. И да сте писмени. И да не дирате суштину система. Није лако.

Изабрали сте последњу робовласничку професију на свету. Увек зависите од неког уредника који на вама лечи све комплексе свог, такође, јадног живота. Наравно, има и другачијих у овом послу. Неки су мртви. Убијени, јер су били другачији. Други се тврдоглаво држе своје сујете; због себичности, болесне жеље да се издвоје, да буду уочени, памтљиви, утицајни — немилице угрожавају мир, физичку сигурност и финансијску стабилност својих породица.

Да бисте разумели како функционишу ствари о којима ћете писати, пожељно је бар да их јасно видите. На Балкану, свако богатство је, углавном, плод сналажења, неваљалства, корупције, Алцхајмерове болести („не сећам се одакле ми паре“) или државне милости. У средишту обрнуте друштвене пирамиде, коју на глави држе губитници транзиције и покојна средња класа, функционише новац. Велики.

Десно од новца су странке и држава. У том делу, готово свака групација, током мандата, уради за себе више него за Србију. Лево од новца су школа, црква и медији. Десни одржавају постојећи поредак. И страх. Леви производе инерцију, друштвени консензус те илузију кретања ка бољем. Које тек што није. Корупција, испод које вири мафија, повезује — попут отровног бршљана — све спратове пирамиде.

Ова шема важи за сва времена, сва друштва и све системе. Само је питање густине отровног бршљана и способности система да себе одбрани поткресујући, јако повремено, то украсно биље. Ето, сад знате зашто свима иде тачно како нам јесте. Сад знате да вам родитељи нису кривци. У најгорем случају, само су саучесници. Или бар сведоци. Или, слутим, жртве.

Немојте снобовски одбацивати важност принтаних таблоида или телетаблоида за ментално здравље Србије. Они скупљају ђубре по Србији и стављају га на екран, или га увијају у папир. За разлику од многих, волео бих да сваки богаташ има сопствени таблоид. Наиме, уредници таблоида су поштени људи. Они нападају само особе које су „уплаћене“, „типоване“ и наручене од газда. Тек тада, у свеопштем медијском рату моћних, где свако свог противника цинкари јавности и полицији, сазнаћемо све о свима. Дајте нам још таблоида, ако мислите добро Србији. У њима је, дакле, истина. Делић по делић, па сами слажите лего-коцке откровења.

А сад клише: новинари нису уметници, још мање историчари. Шта би неки будући аналитичар нашег времена могао да сазна о данашњој Србији и нама, проучавајући овдашње новине? Шта би закључио о нашој култури, економији, писмености? Вероваће да смо секта, племе које је радило себи о глави, све док нам то није пошло за руком? Ми смо ћате, писари садашњости. Зато, уз ретке изузетке, живимо у свом времену и ишчезнемо са њим. Неповратно, јер тако треба.

Нека дигне руку свако од присутних ко је чуо — не читао, чуо — за Веселка Тенжеру. Нико? Добро. Био је најбољи новинар свог времена, седамдесетих, у великој Југославији. Да вас питам ко је читао Тиркета, јавиће се вас десетак. Има ли смисла да вас питам за Винавера? Нема?

Не усуђујем се да кажем: Има ли икога, да је присутан, а да је прочитао неки мој текстић? Сигуран сам да нема, јер бисмо се препознали по обостраном неадекватном изгледу, понашању и дизајну. Зато сам, током три деценије, свођен на изложбени узорак јако лошег примера. Зато сам данас овде. Да ви не будете овакви. Морам да признам, финални ударац задат ми је недавно. Наиме, неопозиво је одбијена моја молба да постанем члан Фејсбука.

Колеге, можда сам вам овим разговором убрзао сазревање. Можда сам вас заплашио. Али, нисам вас лагао. Нисам повлађивао. Искрено, волео бих да ме генерацијски демантујете у свакој тврдњи. Неки међу вама, знам да хоће. Таленат је несавладива природна сила. Упркос уредницима, бршљану, обрнутој пирамиди и транзицији. Или ћете успети, или вас неће бити. Немојте да будете упадљива генерација, јер стојите на планини непрочитаних књига.

Хвала вама, хвала Неди, што сте ме позвали да говорим у школи чији сам студент и данас.

СПУТНИК-сервис на српском језику