Бахатост министра који "под хитно мора" у Охрид на пастрмку или ЗАРОБЉЕНИ У АВИОНУ

[Милан Ракић]

- Рунда, дођи у канцеларију, требаш ми! - нареди ми командант Милорад Голубовић преко телефона. Покуцах и уђох у канцеларију. Са њим су били пилоти Драган Димитријевић Скале и Видан Павловић Паја. 

- Рунда, вас тројица, Витас и Боки сте у посади! Чим се спремите, полећете за Ниш по министра Давинића! - рече ми Голуб. 

Знали смо да је министар био на југу Србије јер смо га претходног дана одвезли до Ниша. Он је са македонским колегама имао неке састанке везане за разграничење са овом бившом републиком СФРЈ.

По слетању у Ниш, министар се убрзо појавио у пратњи супруге и ађутанта. Полетели смо за Батајницу, и после десетак минута лета, када смо били негде изнад Јагодине, у кабину дође ађутант и саопшти нам наређење министра да се окренемо и летимо за Охрид. Био је то несвакидашњи захтев који се косио са многим законима и правилима. Иако се радило о ВИП путнику, ипак је било претерано тражити из ваздуха одобрење за слетање у страну земљу. Скале је био затечен. Био је капетан авиона и одлука је била на њему. Ја сам био против такве одлуке и рекао сам:

- Скале, немамо ниједну процедуру за слетање и полетање са аеродрома у Охриду! Друго, кршимо многе прописе из области ваздушног саобраћаја! Немамо ни пасоше, нећемо смети да изађемо из авиона на аеродрому! 

Пајо се ломио као и Скале. Драган Витасовић Витас и Борис Јовановић Боки су ћутали. Капетан је неприкосновен у авиону и његова одлука је последња, па макар се радило и о војном министру. Скале после неколико минута полемисања ипак преломи и позва ОБКЛ. Рече им кога возимо и затражи да контактирају са Скопљем и проследе нашу најаву. Било је то изненађење и за контролора у Београду који рече да сачекамо. За дивно чудо, не прође ни пар минута, а контролор се огласи и рече да нам је одобрено са те позиције да се окренемо према Нишу.

Летели смо уобичајеним ваздушним путем до Ниша, а даље смо добили одобрење за курс према Скопљу. Контрола летења из Скопља потом нас је усмерила на аеродром Охрид. ГПС се показао као поуздано средство навигације. Било је то, свима у посади, прво слетање на овај специфични аеродром. Нисмо имали процедуре за инструментално прилажење и слетање, већ смо радили визуелни прилаз и слетање изнад Охридског језера. Праг писте је на самој обали језера. Слетели смо рутински, и по рулању, аеродромска служба нас је паркирала недалеко од пристанишне зграде. Било је четрнаест часова. 

Министра Давинића су дочекали званичници македонске владе, и убрзо су сви отишли. Испред авиона је постављен полицајац наоружан аутоматом који нам је наредио да не напуштамо авион. Били смо припадници страних оружаних снага, на територији друге државе, при томе и без пасоша. По међународним законима, авион је био територија државе Србије, а ми нисмо смели напуштати ту територију. Формално и правно, били смо заробљени у авиону.

Мислили смо да ће састанак потрајати неко разумно време. Међутим, време је пролазило, а ми све гладнији и жеднији. Имали смо неку флашу са бајатом водом која је служила за прање ветробрана. Брзо смо је попили. Полицајац испред авиона није био за сарадњу ни за било који вид комуникације. Срећом, поред нас је био паркиран приватни авион чувеног америчког романописаца Сиднија Шелдона. Пилот се шеткао око авиона и једног момента га је Пајо питао кроз прозор да ли има воде. Колега је нестао у авиону и вратио се са паковањем воде које нам је донео до врата и дао. У том тренутку и вода и гест су нам значили много. 

Показало се да нас је његова добра воља и колегијалност спасила, јер смо полетели за Батајницу тек око 18 часова. У авиону смо сазнали од ађутанта да је министар по полетању из Ниша, у ваздуху добио позив од македонске делегације да се врати на чувену пастрмку у Охрид. 

Шта ти је живот! Сваком своја мука најтежа! Министар се „мучио“ с пастрмком и вином, а ми са пола флаше бајате воде.

Ако је и од министра, превише је!

Љутомир Рундић
Из књиге "Досањано небо" други део

[Милан Ракић]

Inače, ovo se zbilo otprilike 2005. godine, jer je Sidni Šeldon tih dana proglašen za počasnog građanina Ohrida. 

Što se tiče odnosa VIP-ova prema posadi, pa bili oni civili ili vojnici, to vrv zavisi od njih samih i njihovog vospitanja te odnosa sa ljudima. Istina, ovde je bila specifična situacija, ali je svakako Prle mogao sa maćedonskim kolegama da izdejstvuje barem pristup u pristanišnu zgradu ili pojas kod tornja, odnosno da se posadi donese hrana i voda.

Iz mog ličnog iskustva znam da kada sam prevozio visoke dužnosnike našeg RV, oni te ostave ovako kao Prle što je ostavio Paju, Bokija, Ljutog, Skaleta i Vitasa. Još narede da se dovede vojnik da stražari pored nas na nekoj livadi. Iskustvo sa KoV je opet pokazalo da nas na neki način respektuju, te narede da se ako ne postoji mogučnost okrepljenja na pristojnom mestu, isto se donese kraj helikoptera.

Što se tiče mornara, nisam imao iskustvo sa njima, ali je anegdota koju mi je ispričao kolega, dobro opisala oveštalo nasleđe britanske imperijalne mornarice koje je nasledila i naša.

Elem, tamo osamdesetih, malo malo, pa ovi iz Lore-mornari, zatraže helikoptersku podršku iz Divulja. Konkretan zadatak je bilo neko kontrolisanje rasporeda brodova u akvatoriji prema granici sa Italijom. Tročlna posada našeg Mi-8 je sletela u Loru i pokupila tih nekoliko mornara iz kontrole i poleteli su na otvoreno more.

Nakon obavljenog zadatka, najstariji (i po činu najviši) mornar je upitao mog imenjaka, inače tada vođu posade, da li mogu da traže dozvolu da po sletanju u Loru ostanu ma ručku. Baš je tada školski brod "Jadran" bio ukotvljen u luci, pa je upućen poziv za obed na samoj palubi.

Ovi "zovnu" Divulje-objasne situaciju i dobiju odobrenje da produže zadatak za 2 sata, tj. da mogu da ostanu da na miru obeduju raznorazne morske delicije...

Kada sleteše na helidrom u krugu "Lore", dođe kombi i pokupi ih te ih odvede do pristana gde se onako moćan šepurio jedrenjak, ponos naše mornarice šk/b "Jadran".

U trenutku kada stupiše na palubu, zapovednik šk/b predade raport onom mornaru koji ih pozva na ručak i uputi ih ka brodskom restoranu.

Kad ispred ulaza u restoraciju, stoji neki poručnk fregate (kapetan) po činu, valjda dežurni na palubi. Osmehuje se svima isklanja se sa ulaza da ljudi uđu. Međutim kada naš flajt inžinjer, a inače zastavnik po činu kroči preko praga, onaj poručnik stade ispred njega i reče da on, tj. "zaća" ne može u restoran!

Helikopteraši upitno pogledaše, a poručnik započe obrazloženje pa reče kako na brodu postoji poseban restoran za oficire (sa rasporedom za više i niže), a poseban za podoficire i vojnike, te da zastavnik ne može ući u oficirsku restoraciju.

Onda ovi naši demonstartivno napraviše "nalevo krug" zahvališe na "gostoprimstvu" i krenuše dizađu sa broda.

Tada onaj najstariji mornar poče da se pravda pravilima i propisima. Ovi naši ispizdeli i užurbano idu ka mostu koji spaja palubu i pristan, sve dok onaj mornar ne predloži ipak u toj neprijatnoj sistuaciji, da se ipak može "zažmuriti" na jedno oko, ako bi zastavnik sa kombinezona skinuo oznaku čina, pa tek onda ušao u restoran.

- Neka kolege, ješćemo mi mesni narezak u kabini helikoptera. On ne razaznaje činove....