Sveti Franjo Asiški

[Bernard]

 

[Bernard]

Assisi

 

[Bernard]

HVALJENJE BOGA

Molitve sv. Frančiška, ki govorijo o hvaljenju Boga: Hvaljenje Boga, Spodbuda k hvaljenju Boga, Hvalnica Bogu Najvišjemu.

HVALJENJE BOGA

Njemu, ki je toliko pretrpel za nas
in nam podelil toliko dobrot
in nam jih bo še v prihodnosti delil,
naj vsaka stvar
v nebesih in na zemlji,
v morju in pod zemljo
daje hvalo, slavo, čast in blagoslov (Raz 5,13),
kajti on je naša moč in trdnost;
on je edini dober (Lk 18,19),
edini najvišji,
edini vsemogočen,
čudovit in veličasten,
in edini svet,
hvale vreden in blagoslovljen
v neskončne veke vekov. Amen.

SPODBUDA K HVALJENJU BOGA

Bojte se Gospoda in dajte mu čast.
Vreden je Gospod, da prejme hvalo in čast.
Vsi, ki se bojite Boga, ga hvalite.
Zdrava Marija, milosti polna, Gospod je s teboj.
Hvalite ga, nebesa in zemlja.
Vse reke, hvalite Gospoda.
Božji otroci, slavite Gospoda.
To je dan, ki ga je naredil Gospod, veselimo se ga in se radujmo.
Aleluja, aleluja, aleluja! Izraelov Kralj.

Vse, kar diha, naj hvali Gospoda.
Hvalite Gospoda, ker je dober;
vsi, ki to berete, slavite Gospoda.
Slavite Gospoda vse stvari.
Vse ptice pod nebom, hvalite Gospoda.
Vsi dečki, hvalite Gospoda.
Mladeniči in mladenke, hvalite Gospoda.
Vredno je Jagnje, ki je bilo žrtvovano,
da prejme hvalo, slavo in čast.

Slavljena bodi sveta Trojica in nedeljiva Enota.
Sveti nadangel Mihael, brani nas v boju.

HVALNICA BOGU NAJVIŠJEMU

Ti si svet, Gospod Bog,
Ti edini, ki delaš čudeže.
Ti si močan.
Ti si velik.
Ti si najvišji.
Ti si vsemogočni kralj,
ti sveti Oče,
kralj nebes in zemlje.

Ti si trojstven in eden,
Gospod, Bog bogov.
Ti sam si dobro,
vse dobro,
najvišje dobro,
Gospod Bog, živi in resnični.

Ti si ljubezen, nesebična ljubezen
Ti si modrost.
Ti si ponižnost.
Ti si potrpežljivost.
Ti si lepota.
Ti si blagost.
Ti si varnost.

Ti si spokojnost.
Ti si veselje.
Ti si naše upanje in radost.
Ti si pravičnost.
Ti si zmernost.
Ti si vse naše bogastvo
do zadostnosti.

Ti si lepota.
Ti si krotkost.
Ti si zavetje.
Ti si naš varuh in branitelj.

Ti si pogumnost.
Ti si osvežitev.
Ti si naše upanje.
Ti si naša vera.
Ti si naša ljubezen.

Ti si vsa naša sladkost.
Ti si naše večno življenje,
veliki in čudoviti Gospod,
vsemogočni Bog,
usmiljeni Odrešenik! – Amen.

[Bernard]

O Bog, daj mi moč, da sprejmem tisto, česar ne morem spremeniti, daj mi pogum, da spremenim tisto, kar lahko spremenim in daj mi modrost, da razlikujem to doje. (sv Frančišek Asiški)

[Благовесник]

Овај блажени човек, Фрањо (Франческо) од Асизија, оставио је јак утицај и на једног велико светитеља РПЦ, Филарета Московског, који у својој молитви цитира  речи животне молитве Богом надахнуте и свеваскрсном еванђелском радошћу прожете, речи молитве Фрање Асишког: 

 

,,Господе, дај да будем оруђе Твог мира: да тамо где је мржња сејем љубав, где је вређање - праштање, где је раздор - слогу, где је очајање - наду, где је тама - светлост, где је жалост - радост. О, Божански Учитељу, немој никада да мене теше, него да ја друге тешим; немој да мене разумеју, него да ја друге разумем; не да мене љубе, него да ја друге љубим. Јер када праштамо, онда се нама прашта, кад дајемо, онда добијамо, а када умремо, онда се рађамо за живот вечни." (молитва Св. Филарета Московског)

 

 

 

 

 

 

 

 

[Bernard]

 

[Bernard]

Porziuncola, also called Portiuncula (in Latin) or Porzioncula, is a small Catholic church located within the Papal Basilica of Saint Mary of the Angels in Assisi in the frazione of Santa Maria degli Angeli, situated about 4 kilometres (2.5 mi) from Assisi, Umbria (central Italy). It is the place from where the Franciscan movement started.

The name Porziuncola (meaning “small portion of land”) was first mentioned in a document from 1045, now in the archives of the Assisi Cathedral.

History[edit]

According to a legend, whose existence can be traced back with certainty only to 1645, the little chapel of Porziuncola was erected under Pope Liberius (352-366) by hermits from the Valley of Josaphat, who had brought relics from the grave of the Blessed Virgin. The same legend relates that the chapel passed into the possession of Benedict of Nursia in 516. It was known as Our Lady of the Valley of Josaphat or of the Angels - the latter title referring, according to some, to the assumption of Mary accompanied by angels; a better-founded opinion attributes the name to a legend attesting to the singing of angels which had been frequently heard there.^[1]

The chapel was located on a small portion of land ("Portiuncula") belonging to the Order of Saint Benedict of Monte Subasio. Later, the name of the land passed to the little church itself.^[2] It was in bad condition, lying abandoned in a wood of oak trees.

After a pilgrimage to Rome, where he begged at the church doors for the poor, Francis said he had had a mystical vision of Jesus Christ in the wayside chapel of San Damiano, about two miles outside of Assisi, in which the Icon of Christ Crucified came alive and said to him three times, "Francis, Francis, go and repair My house which, as you can see, is falling into ruins". Francis took this literally to mean the ruined church in which he was presently praying, and so sold his horse and some cloth from his father's store, to assist the priest there for this purpose. His father Pietro, highly indignant, sought restitution. After a final interview in the presence of the bishop, Francis renounced his father and his patrimony, laying aside even the garments he had received from him. For the next couple of months he lived as a beggar in the region of Assisi. Returning to the town for two years this time, he restored several ruined churches, among them the Porziuncola, little chapel of St Mary of the Angels, just outside the town.^[3]

Francis built himself a small hut near the Chapel of Our Lady of the Angels and was soon joined by others. Here he founded the Franciscans. Around 1211 the small chapel was given to Francis by the abbot of Saint Benedict of Monte Subasio on condition of making it the mother house of his religious family. On Palm Sunday 1211 St. Francis received in this church Clare of Assisi and founded the Second Order of the Poor Ladies Poor Clares. Adjoining this humble sanctuary, already dear to Francis, the first Franciscan convent was formed by the erection of a few small huts or cells of wattle, straw, and mud, and enclosed by a hedge.^[3]

^{https://en.wikipedia.org/wiki/Portiuncula}

[Bernard]

 

[Bernard]

Do Asizija još 114km.

[Bernard]

FRANČIŠKOVI OPOMINI

28 Frančiškovih opominov ali življenjskih napotkov.

FRANČIŠKOVI OPOMINI

1. Kristusovo telo

Gospod Jezus govori svojim učencem: »Jaz sem pot, resnica in življenje. Nihče ne pride k Očetu razen po meni. Če ste poznali mene, boste poznali tudi mojega Očeta. Zdaj ga poznate in videli ste ga«. Filip mu reče: »Gospod, pokaži nam Očeta in zadosti nam bo«. Jezus mu odgovori: »Toliko časa sem med vami in me niste spoznali? Filip, kdor vidi mene, vidi tudi mojega Očeta« (Jn 14,69). Oče »prebiva v nedostopni svetlobi« (1 Tim 6,16) in »Bog je duh« (Jn 4,24) in »Boga ni nikoli nihče videl« (Jn 1,18). Zato ga ni mogoče videti, razen v duhu, kajti »duh je, ki oživlja, meso nič ne koristi« (Jn 6,63). Vendar tudi Sina, kolikor je enak Očetu, nihče ne vidi drugače kakor Očeta, drugače kakor Svetega Duha. Zato so obsojeni vsi, ki so gledali Gospoda Jezusa kot človeka, a ga niso videli in ne verovali, da je po duhu in božanstvu resnični Božji Sin. Prav tako so tudi zdaj obsojeni vsi, ki gledajo zakrament, ki ga z Gospodovimi besedami na oltarju pod podobama kruha in vina posvečuje duhovnik, pa ga ne vidijo in ne verujejo po duhu in božanstvu, da je to v resnici telo in kri našega Gospoda Jezusa Kristusa, kakor izpričuje sam Najvišji, ki pravi: To je moje telo in kri moje nove zaveze, [ki se preliva za mnoge] (Mr 14,2224); in: Kdor jé moje meso in pije mojo kri, ima večno življenje (Jn 6,5458). Gospodov duh, ki prebiva v svojih vernih, je torej tisti, ki sprejema presveto Gospodovo telo in kri. Vsi drugi, ki nimajo od istega duha in si ju drznejo prejemati, si sodbo jedo in pijejo (1 Kor 11,29). Zato pa, človeški sinovi, kako dolgo boste še zakrknjenega srca? (Ps 4,3). Zakaj ne spoznate resnice in ne verujete v Sina Božjega? (Jn 9,35). Glejte, vsak dan se poniža, prav tako kot takrat, ko je »s kraljevskega prestola« (Mdr 18,15) stopil v telo Device. Vsak dan pride k nam v ponižnosti. Vsak dan stopa iz Očetovega naročja na oltar v duhovnikove roke. In kakor se je svetim apostolom prikazal v resničnem telesu, tako se tudi nam sedaj kaže v posvečenem kruhu. In kakor so oni ob gledanju na njegovo človeško naravo videli samo to njegovo človeško naravo (caro), vendar pa so verovali, da je Bog, ko so ga gledali z duhovnimi očmi, tako naj tudi mi, ko na kruh in vino gledamo s telesnimi očmi, sprevidimo in trdno verujemo, da sta to njegovo živo in resnično najsvetejše telo in kri. Tako je Gospod vedno s svojimi zvestimi, kakor sam govori: »Jaz sem z vami vse dni do dovršitve sveta« (Mt 28,20).

2. Zlo lastne volje

Gospod je rekel Adamu: Od vsakega drevesa v raju jej; od drevesa spoznanja dobrega in hudega pa nikar ne jej (prim. 1 Mz 2,1617). Od vsakega drevesa v raju je smel jesti, kajti dokler ni postal nepokoren, ni grešil. Tisti torej jé od drevesa spoznanja dobrega, ki sebi prilašča svojo voljo ter se ponaša z dobrinami, ki jih Bog izreka in izvršuje v njem. In tako mu to ob prišepetavanju hudobnega duha in s prekršitvijo zapovedi postane sad spoznanja zlega. Zato je potrebno, da prestane kazen.

3. Popolna pokorščina

Gospod govori v evangeliju: »Kdor se ne odpove vsemu, kar ima, ne more biti moj učenec« (Lk 14,33). In: »Kdor hoče svoje življenje rešiti, ga bo izgubil« (Mt 16,25). Tisti človek zapusti vse, kar ima, ter izgubi svoje telo, kdor samega sebe v pokorščini popolnoma izroči v roke svojega predstojnika. In resnična pokorščina postane vse, karkoli stori ali reče takega, o čemer ve, da ni proti predstojnikovi volji, če je le dobro, kar dela. In če bi kdaj podrejeni videl za svojo dušo kaj boljšega in koristnejšega od tistega, kar ukazuje predstojnik, naj svoje poglede radovoljno žrtvuje Bogu; trudi naj se, da bo izpolnil, kar ukazuje predstojnik. To je resnična, v ljubezni utemeljena pokorščina: Bogu in bližnjemu daje, kar jima gre. Če bi pa predstojnik ukazal podrejenemu kaj takega, kar je proti njegovi duši, naj ga ta sicer ne uboga, vendar pa naj ga ne zapusti. In če bi od nekaterih zaradi tega trpel preganjanje, naj jih še bolj ljubi zaradi Boga. Kajti kdor rajši trpi preganjanje, kakor da bi se hotel ločiti od svojih bratov, resnično vztraja v popolni pokorščini, saj daje svoje življenje za svoje brate (Jn 15,13). Mnogo je namreč redovnikov, ki se pod pretvezo, da vidijo boljše stvari, kakor pa so tiste, ki jih zapovedujejo njihovi predstojniki, ozirajo nazaj (Lk 9,62) in se vračajo k izbljuvku lastne volje (Preg 26,16). To so ubijalci (prim. Jn 8,44) in zaradi svojega slabega zgleda pogubljajo mnogo duš.

4. Nihče si naj ne prilašča predstojništva

Gospod pravi: Nisem prišel, da bi mi stregli, temveč, da bi sam stregel (Mt 20,28). Tisti, ki so postavljeni drugim za predstojnike, naj se ponašajo s to predstojniško službo toliko, kolikor bi se, če bi bili določeni za službo umivanja nog bratom. In kolikor se bolj vznemirjajo zaradi tega, ker jim je bilo odvzeto predstojništvo, kakor pa, če bi jim bila odvzeta služba umivanja nog, toliko bolj si pripravljajo nevarne priložnosti za dušo.

5. Nihče naj se ne ponaša, ampak naj se hvali z Gospodovim križem

Pomisli, o človek, s kakšno odliko te je obdaril Gospod Bog, ko te je ustvaril in odlikoval po podobi svojega ljubljenega Sina glede telesa in po podobnosti glede duha (prim. 1 Mz 1,26). In vse stvari, kar jih je pod nebom, po svoji naravi služijo Stvarniku, ga spoznavajo in se mu pokoravajo bolje od tebe. Tudi ga niso križali hudobni duhovi, temveč si ga križal ti, skupaj z njimi, in ga še naprej križaš, ko se naslajaš v razuzdanostih in grehih. S čim se torej moreš ponašati? Če bi bil namreč tako razgledan in moder, da bi imel vso vednost (prim. 1 Kor 13,28) in bi znal razlagati vse vrste jezikov ter prodorno raziskovati nebeške reči, se z vsem tem še ne bi mogel ponašati. En sam hudi duh je namreč vedel o nebeških rečeh in še sedaj ve o zemeljskih več kot vsi ljudje, čeprav bi obstajal kak človek, ki bi od Gospoda prejel posebno spoznanje najvišje modrosti. Podobno bi ti nič ne koristilo, če bi bil lepši in bogatejši od vseh in bi tudi delal čudovite reči, tako da bi hude duhove izganjal; vse to bi bilo proti tebi in bi nič od tega ne pripadalo tebi ter bi se s tem prav nič ne mogel ponašati. Pač pa se lahko hvalimo s svojimi slabostmi (2 Kor 12,5) in s tem, da vsak dan nosimo sveti križ našega Gospoda Jezusa Kristusa.

6. Posnemanje našega Gospoda

O vsi bratje, glejmo na dobrega pastirja, ki je za rešitev svojih ovac prenesel trpljenje na križu. Gospodove ovce so hodile za njim v stiski in preganjanju, v sramoti in lakoti, v slabosti in preizkušnjah in še v mnogočem drugem (prim. Jn 10,11; Heb 12,2; Rim 8,35). In prav po tem so prejele od Gospoda večno življenje. Za nas, Božje služabnike, je torej velika sramota, da so svetniki izvrševali dela, mi pa hočemo prejemati čast in slavo iz tega, da o teh delih samo beremo in jih oznanjamo.

7. Znanju naj sledi dobro ravnanje

Apostol pravi: »Črka mori, duh pa oživlja« (2 Kor 3,6). Črka je ubila tiste, ki bi radi samo poznali besede, da bi jih ljudje imeli za modrejše od drugih ter bi si tako mogli pridobiti veliko bogastvo, ki bi ga dajali sorodnikom in prijateljem. Tudi tiste redovnike je ubila črka, ki nočejo slediti duhu Svetega pisma, marveč želijo bolj spoznati samo besede in jih razlagati drugim. Nasprotno pa oživlja duh Svetega pisma tiste, ki nobene črke, ki jo spoznajo in želijo spoznati, ne pridevajo telesu, marveč vse to z besedo in z zgledom pripisujejo Bogu, najvišjemu Gospodu, kateremu pripada vse, kar je dobrega.

8. Izogibanje greha zavisti

Apostol pravi: »Nihče ne more reči: ‘Jezus je Gospod’, razen v Svetem Duhu« (1 Kor 12,3); in: »Ni ga, ki bi delal dobro, ni ga niti enega« (Rim 3,12). Kdorkoli torej zavida bratu zaradi dobrega, ki ga po njem Gospod izreče in stori, se zaplete v greh bogokletstva, ker zavida samemu Najvišjemu, od katerega prihaja vsaka dobra beseda in vsako dobro dejanje.

9. Ljubezen do sovražnikov

Gospod pravi: »Ljubite svoje sovražnike« [delajte dobro tistim, ki vas sovražijo in molite za tiste, ki vas preganjajo in zasramujejo] (Mt 5,44). Tisti resnično ljubi svojega sovražnika, kdor se ne žalosti zaradi krivice, ki mu jo ta stori, marveč ga iz ljubezni do Boga žge bolečina zaradi greha njegove duše. In z dejanji naj mu izkazuje ljubezen.

10. Telesno zatajevanje

Mnogo jih je, ki tedaj, ko grešijo ali doživljajo krivico, pogosto zaradi tega dolžijo nasprotnika ali bližnjega. Pa ni tako: kajti vsakdo ima sam sebi na voljo sovražnika, namreč svoje telo, s katerim greši. Zato blagor tistemu služabniku (Mt 24,46), ki takšnega sovražnika, ki mu je dan, nenehno drži ujetega v svoji oblasti in se ga previdno varuje. Dokler bo namreč tako ravnal, mu noben drug sovražnik, naj bo viden ali neviden, ne bo mogel škodovati.

11. Nikogar naj ne zavede tuje zlo

Božjemu služabniku ne sme biti nobena stvar zoprna razen greha. In če se kdo kakorkoli že pregreši in se zaradi tega Božji služabnik vznemirja in jezi, pa ne iz ljubezni, si nakopava krivdo (prim. Rim 2,5). Tisti Božji služabnik, ki se ne jezi in ne vznemirja zaradi koga drugega, živi pravilno in brez lastnine. In blagor mu, kdor ničesar sebi ne pridrži ter daje cesarju, kar je cesarjevega, in Bogu, kar je Božjega (prim. Mt 22,21).

12. Razpoznavanje božjega duha

Ali ima Božji služabnik Gospodovega duha, je mogoče spoznati po temle: Če se ne povzdiguje, ko Bog po njem izvršuje kaj dobrega, zavedajoč se, da njegova človeškost vedno nasprotuje vsemu dobremu, marveč se ima v svojih očeh za slabšega in manjšega od vseh drugih ljudi.

13. Potrpežljivost

Blagor miroljubnim, kajti imenovali se bodo Božji otroci (Mt 5,9). Božji služabnik ne more spoznati, kolikšno potrpežljivost in ponižnost ima v sebi, dokler mu gre vse po volji. A pride čas, ko tisti, ki bi mu morali ustreči, delajo njemu nasprotno: kolikor ima takrat potrpežljivosti in ponižnosti, toliko je pač ima in nič več.

14. Uboštvo v duhu

»Blagor ubogim v duhu, zakaj njih je nebeško kraljestvo« (Mt 5,3). Mnogo jih je, ki so vneti za molitve in sveta opravila ter se telesno mnogo zatajujejo in postijo. Takoj pa so užaljeni in se pohujšujejo zaradi ene same besede, ki se zdi žaljiva zanje, ali zaradi kake stvari, ki jim je odvzeta. Ti pač niso ubogi v duhu. Kdor je namreč zares ubog v duhu, ta sam sebe sovraži (prim. Lk 14, 26) in ljubi tiste, ki ga bijejo po licu (prim. Mt 5,39).

15. Miroljubnost

»Blagor miroljubnim, zakaj ti bodo Božji otroci« (Mt 5,9). Tisti so zares miroljubni, ki iz ljubezni do našega Gospoda Jezusa Kristusa ohranijo mir na duši in telesu ob vsem, kar trpijo na tem svetu.

16. Čistost srca

»Blagor čistim v srcu, zakaj ti bodo Boga gledali« (Mt 5,8). Zares čisti v srcu so tisti, ki prezirajo posvetno in težijo po nebeškem ter nikoli ne prenehajo s čistim srcem in s čisto dušo moliti Gospoda, živega in pravega Boga, ter zreti nanj.

17. Ponižni božji služabnik

Blagor tistemu služabniku (prim. Mt 24,46), ki se zaradi dobrega, ki ga Bog izreče in stori po njem, ne ponaša bolj kakor zaradi dobrega, ki ga Bog izreče in stori po kom drugem. Greši pa človek, ki hoče več prejemati od svojega bližnjega, kakor pa da bi sam kaj od svojega hotel dati Gospodu Bogu.

18. Sočutje z bližnjim

Blagor človeku, ki podpira svojega bližnjega v skladu s svojo slabostjo tako, kot bi sam želel, da bi ga bližnji podpiral v podobnem primeru. Blagor služabniku, ki vse, kar ima dobrega, vrača Gospodu Bogu. Kdor si namreč kaj pridrži, skrije v sebi denar Gospoda, svojega Boga (Mt 25,18), in »se mu bo vzelo še to, kar je mislil, da ima« (Lk 8,18).

19. Dober in ponižen redovnik

Blagor služabniku, ki se nima za boljšega, kadar ga ljudje poveličujejo in povišujejo, kakor pa tedaj, kadar ga imajo za ničvrednega ter ga omalovažujejo in prezirajo. Človek namreč toliko velja, kolikor velja pred Bogom in nič več. Gorje redovniku, ki so ga drugi postavili na visoko mesto in noče prostovoljno zapustiti tega mesta. Blagor pa služabniku (Mt 26,46), ki ni po lastni volji postavljen na visoko mesto in vedno hrepeni po tem, da bi bil za podnožje drugim.

20. Dober in lahkomiseln redovnik

Blagor tistemu redovniku, ki nikjer ne najde večjega zadovoljstva in veselja, kakor le v najsvetejših Gospodovih pogovorih in delih ter z njimi vodi ljudi k ljubezni do Boga v radosti in veselju (prim. Ps 50,10). Gorje tistemu redovniku, ki ga veseli nepomembno in prazno besedičenje in ki s tem napeljuje ljudi k smejanju.

21. Površen in klepetav redovnik

Blagor služabniku, ki ne govori zaradi upanja na plačilo in ne razglaša vsega svojega ter ni hiter za govorjenje (Prg 29,20; Jak 1,19), temveč modro premisli, kaj mora govoriti in odgovarjati. Gorje pa tistemu redovniku, ki ne ohranja v svojem srcu, kar mu Gospod pokaže dobrega in ne razkriva tega drugim v dejanjih, temveč želi to kazati ljudem z besedami, v upanju na plačilo. Ta je prejel svoje plačilo (prim. Mt 6,2; 6,16), a poslušalcem je to bilo kaj malo v prid.

22. Opominjanje

Blagor služabniku, ki sprejme opomin, obtožbo in grajo od drugega tako potrpežljivo kakor od samega sebe. Blagor služabniku, ki za dobro sprejme grajo, se spoštljivo podredi, ponižno prizna in rad zadosti. Blagor služabniku, ki ni hiter pri opravičevanju samega sebe in ki ponižno prenese osramočenje ter grajo zaradi greha, ki ga ni zakrivil.

23. Ponižnost

Blagor služabniku, ki se tako ponižno vede med svojimi podrejenimi, kakor če bi bil med svojimi gospodarji. Blagor služabniku, ki vedno ostaja pod šibo opominjanja. Zvesti in razumni služabnik (Mt 24,45) je, kdor se pri vseh svojih žalitvah ne obotavlja kaznovati sam sebe v duši s kesanjem in na zunaj s priznanjem in dejavnim zadoščevanjem.

24. Prava ljubezen

Blagor služabniku, ki ljubi svojega brata prav tako tedaj, ko je bolan in mu ni sposoben povrniti usluge, kakor tedaj, ko je zdrav in mu uslugo lahko povrne.

25. O istem

Blagor služabniku, ki enako ljubi in spoštuje svojega brata, kadar je daleč, kakor takrat, ko je z njim skupaj, in ne govori o njem za njegovim hrbtom nič takega, česar ne bi z ljubeznijo mogel povedati v njegovi navzočnosti.

26. Božji služabnik naj spoštuje klerike

Blagor Božjemu služabniku, ki zaupa klerikom, ki živijo po uredbi svete rimske Cerkve. In gorje tistim, ki jih zaničujejo. Tudi če so namreč grešniki, jih nihče ne sme soditi, kajti naš Gospod sam si pridržuje sodbo nad njimi. Kolikor je namreč njihova služba odličnejša, služba, ki jo imajo glede najsvetejšega telesa in krvi našega Gospoda Jezusa Kristusa, katerega sami prejemajo in samo oni delijo drugim, toliko večji greh imajo tisti, ki se pregrešijo proti njim, kakor pa če bi grešili proti vsem drugim ljudem tega sveta.

27. Kreposti, ki preženejo napake

Kjer je ljubezen in modrost, tam ni ne strahu ne nevednosti. Kjer je potrpežljivost in ponižnost, tam ni jeze ne vznemirjanja. Kjer je uboštvo skupaj z veseljem, tam ni ne pohlepnosti ne skoposti. Kjer je spokojnost in premišljevanje, tam ni ne zaskrbljenosti ne raztresenosti. Kjer je strah Gospodov, ki varuje njegov dom, tam sovražnik ne najde prostora za vstop. Kjer je usmiljenje in obzirnost, tam ni ne razsipnosti in ne trdosrčnosti.

28. Skrivanje dobrega, da se ne bi izgubilo

Blagor služabniku, ki si v nebesih zbira zaklade dobrin (prim. Mt 6,20), katere mu nudi Gospod, in jih ne skuša razkazovati ljudem, da bi tako prejel plačilo, kajti sam Najvišji bo razkril njegova dela tistim, katerim bo hotel. Blagor služabniku, ki ohranja Gospodove skrivnosti v svojem srcu (Lk 2,19.51; 8,15).

https://www.franciskani.si/?page_id=314

[Bernard]

 

[Dragi]

Hm, Francuz iz Asisija (rođ. Giovanni Battista Bernardone, oko 1181/82-1226), savremenik svetog Save (Rastko Nemanjić, oko 1174-1236)  

 

[Zayron]

Святой Франциск 

Также известен как Святой Франциск Ассизский, Франциск Бернардоне, Поверелло. Рожденный в Ассизи в 1181 году в богатой семье, Франциск пережил в юности свою долю неприятностей. Повзрослев, он стал солдатом и однажды был даже заключен в тюрьму. В перуанской (Perugia) тюрьме пережил богоявление: Иисус сказал, что Франциску следует оставить мирскую жизнь. Пережитый опыт совершенно изменил Франциска, и, выйдя на свободу, он последовал путем духовности и преданности вере.

Он вел аскетический образ жизни, одеваясь в нищенскую одежду и собирая милостыню, проповедуя о мире и Иисусе Христе. Он добровольно помогал больницам, проводил богослужения для больных. В 1212 году он основал духовный орден, названный его именем, – орден францисканцев.

Франциск лучше всего известен своим добрым отношением к животным. В легенде говорится, что однажды во время прогулки он увидел стаю птиц. Франциск остановился и стал проповедовать им, а птицы все как одна развернули свои головы и превратились в самых внимательных и заинтересованных слушателей. После того как проповедь закончилась, он подошел к птицам совсем близко, задевая их краями своей одежды, но они даже не пошевелились. После того случая Франциск стал регулярно проповедовать птицам, животным и рептилиям о Божественной любви. И они отвечали ему как домашние. Птицы обычно затихали, когда он говорил, а дикие кролики запрыгивали к нему на колени. Подобным образом под любящим влиянием Франциска даже волки становились тишайшими созданиями.

Франциску принадлежит большое количество молитв и медитаций. Вот знаменитая молитва Святого Франциска:

«О, Господи, сделай меня инструментом твоего мира;

Там, где живет ненависть, позволь мне посеять любовь;

Где причинен ущерб – прощение;

Где сомнение – веру;

Где отчаяние – надежду;

Где темнота – свет;

А там, где поселилась печаль, позволь мне посеять радость.

О, Божественный Господин, позволь мне не столько

Искать утешения, сколько самому утешать,

Не столько быть понятым, сколько понимать самому,

Не столько быть любимым, сколько любить самому,

Потому что в дарении мы получаем,

В прощении других мы прощены сами,

И, умирая для самих себя, мы рождаемся для жизни вечной».

Франциск отошел в мир иной 4 октября 1226 года. А через два года был канонизирован как святой Франциск Ассизский. Помогает

• Общению с животными и исцелению, поиску своего призвания, карьерному росту, обретению и осознанию жизненной цели, установлению личного и всеобщего мира, духовной преданности.

• Помогает молодежи, которая старается загладить свою вину.

Как призвать

Поскольку святой Франциск так тесно ассоциируется с животными и природой, самое лучшее – вызывать его, когда вы находитесь на природе или общаетесь со своими домашними любимцами или другими животными. Тогда вам удастся установить с Франциском наиболее тесный контакт. Словно добрый дедушка, святой Франциск придет на помощь к любому, кто призовет его, особенно, если вы стремитесь помочь сохранению природы или животным. Если вы находитесь на природе, постарайтесь полностью отдаться своим чувствам, чтобы насладиться красотой: вдыхайте ароматы, прислушивайтесь к звукам и ощущайте дыхание ветра за вашей спиной. Если вы общаетесь с домашними животными, используйте свои чувства, чтобы заметить детали. Суть заключается в том, чтобы ненадолго остановиться и оценить всю сложность и очарование природы.

Если вы ощущаете чувство признательности, мысленно попросите святого Франциска присоединиться к вам (очень вероятно, что он давно находится рядом, еще до того, как вы успели об том попросить). Когда вы ощутите его присутствие, воспользуйтесь моментом и поговорите с ним по душам, как если бы вы беседовали с другом.

Святой Франциск всегда призывает нас найти время, чтобы оценить момент, поэтому вам не стоит торопиться, когда вы просите Святого Франциска о помощи или о Божественном задании. Просто наслаждайтесь мысленным диалогом и позвольте темам естественно возникать в ходе беседы, когда вы обращаетесь к нему за помощью. Развивая эту дружественную связь, вы станете друг для друга взаимными помощниками: вы со своей выгодной позиции – на земном уровне, а он – из своего дома на небесах.

http://laudato.hr/Duhovnost/Zelite-li-znati-vise/Devetnica-u-cast-svetom-Franji-Asiskom.aspx

https://www.biography.com/people/st-francis-of-assisi-21152679

https://ru.wikipedia.org/wiki/Франциск_Ассизский

https://sr.wikipedia.org/wiki/Фрањо_Асишки

https://tinyurl.com/ybcgvwhk

 

 

 

 

 

[Bernard]

Isus Franji daje stigme: “Tako ćeš biti sličan meni u smrti, kao što si bio i za života…”

Sveti Franjo je prvi svetac u Crkvi čije rane (stigme) su službeno priznate. Prije nego je dobio svete rane Bog ga je pripremio viđenjem triju sjajnih vatrenih kugli što su dolazile s neba, a koje su simbolizirale poslušnost, čistoći i siromaštvo. Razmatrao je nakon toga Isusovu muku i želio je, koliko je to moguće, da u svojoj duši osjeti kako je Isus volio nas grešnike.

………..

… Kad se približavao blagdan svetog Križa u mjesecu rujnu, došao brat Leon na određeno mjesto i u određeno vrijeme da moli sa svetim Franjom Jutarnju. Zaustavio se, po običaju, ispred mosta i rekao: “Gospodine, otvori moje usne.” Premda sveti Franjo nije odgovorio, brat se Leon ne vrati nazad, kako mu je bilo naređeno, već on, u dobroj i svetoj namjeri, prijeđe preko mosta i uđe tiho u njegovu ćeliju. Kako ga ne nađe, pomisli da moli u šumi. Izađe, dakle, iz ćelije. A kako je bila mjesečina, tražio ga je po šumi. Konačno začuje glas svetoga Franje i, približivši se, ugleda ga kako kleči moleći, lica i ruku uzdignutih prema nebu, i neprestano ponavlja: “Tko si ti, preslatki moj Bože? Tko sam ja, najgadniji crv i beskorisni tvoj sluga?” Osim ovih riječi ništa drugo nije govorio.

Čudeći se tome, brat Leon digne oči i stade promatrati nebo. Tada ugleda kako s neba dolazi vatrena buktinja, prekrasna i presjajna. Kada je sišla, spusti se na glavu svetog Franje, a iz tog plamena čuo je glas koji je govorio sa svetim Franjom. No, brat Leon nije razumio ni riječi. Kad je to vidio, povukao se neprimjetno natrag te je samo izdaleka promatrao događaj i čekao dok se to ne dovrši. A tako je postupio, jer se smatrao nedostojnim stajati na tako svetom mjestu na kojem se dešava čudo, a i bojao se da ne uvrijedi svetog Franju ili da ga ne smete u njegovu razmatranju, kad bi primijetio da se on nalazi ovdje. A kako je pozorno promatrao, vidio je da je sveti Franjo tri puta pružao ruke prema plamenu. Konačno, nakon dužeg vremena, vidio je kako se plamen vraća u nebo. Veseo zbog viđenja i siguran u čudo krene u svoju kolibicu. No budući da je brat Leon bio odviše uzbuđen, bio je neoprezan, i sveti Franjo začu kako pod njegovim nogama šušti lišće te mu zapovjedi da stane i da ga pričeka.

Brat Leon poslušno stade i pričeka ga s tolikim strahom da bi mu bilo draže taj čas – pripovijedao je kasnije braći – da ga je na onom mjestu zemlja progutala, nego da dočeka svetog Franju. Mislio je da se sveti Franjo rasrdio, iako se on vrlo pažljivo čuvao da ne uvrijedi njegovo očinstvo, i da ga ne bi zbog njegove krivnje sveti Franjo udaljio iz svog društva. Stigavši do njega, upita ga sveti Franjo: “Tko si ti?” Brat Leon odgovori, dršćući cijelim tijelom: “Ja sam brat Leon, oče moj.” Sveti mu Franjo reče: “Zašto si došao ovamo, brate ovčice? Nisam li ti rekao da me ne smiješ promatrati? Reci mi, u ime svete poslušnosti, jesi li išta čuo ili vidio?” Brat Leon odgovori: “Čuo sam te, oče, kako govoriš i kako si više puta ponovio: Tko si ti preslatki Bože? Tko sam ja, najgadniji crv i beskorisni tvoj sluga?” Nato brat Leon klekne pred svetog Franju i prizna svoj grijeh neposlušnosti koji je učinio protiv njegove zapovijedi i, gorko plačući, zamoli ga za oproštenje. Zatim ga zamoli s poštovanjem da mu protumači one riječi što ih je čuo i da mu kaže ono što nije razumio. Kad je sveti Franjo vidio da je Bog bratu Leonu, zbog njegove prostodušnosti i čistoće duše, otkrio ili dopustio da čuje i vidi djela milosti, pristane da mu otkrije i razloži ono što je želio saznati, pa mu reče: “Znaj, brate, ovčice Božja, kada sam govorio one riječi koje si čuo, pokazala su mi se dva svjetla: jedno u kojem sam spoznao samoga sebe, a drugo u kojem sam spoznao Stvoritelja. 

Kada sam govorio: ‘Tko si ti, preslatki moj Bože’, tada sam bio u svjetlu u kojem sam vidio bezdan Božje dobrote, mudrosti i sile, a kad sam govorio: ‘Tko sam ja…’ bio sam u svjetlu u kojem sam vidio suznu dolinu svoje grešnosti i bijede, pa sam zato govorio: ‘Tko si ti, neizmjerno veliki, dobri i mudri Gospodine, da se udostojiš pohoditi mene, neuglednoga i odvratnog crva?’ A u onom plamenu što si ga vidio bio je sam Bog. On mi je govorio u tom liku, kao što je nekoć govorio Mojsiju. Među ostalim što mi je govorio, zatražio je od mene da mu poklonim tri dara. Odgovorio sam mu: ‘Moj Bože, znaš dobro da sam sav tvoj. Ti znaš dobro da nemam ništa osim haljine, pojasa i hlača koje griju moje noge, a i to pripada tebi. Što, dakle, mogu pokloniti tvomu Veličanstvu?’ Tada mi Bog reče: ‘Pogledaj u svoje krilo i prikaži mi što nađeš.’ Kad sam u nj pogledao, našao sam zlatnu kuglu i pokazao je Bogu. Tako sam učinio tri puta, kako mi je Bog naložio. Nato sam kleknuo tri puta, blagoslivljao i zahvaljivao Bogu koji mi je dao što da mu prikažem. Tada sam odmah razumio da su ona tri dara značila svetu poslušnost, najdublje siromaštvo i presjajnu čistoću, što mi je Bog dopustio, po svojoj milosti, da ih tako savršeno obdržavam, te mi savjest nije bila ničim opterećena.

Kad si gledao da sam stavljao ruke u svoje krilo i prinosio Bogu te tri kreposti, koje su predstavljale one zlatne kugle što ih je Bog stavio u moje krilo, slavio sam ga i zahvaljivao mu na milosti i dobroti i što mi je jačao dušu. To su bile one riječi što si ih čuo kad sam tri puta dignuo ruke, kako si vidio. Ali čuvaj se, brate ovčice, i ne idi više za mnom i ne promatraj me. Vrati se sada u svoju kolibicu, vodi brigu o meni, jer će za nekoliko dana Bog na ovom brdu učiniti tako velike i tako čudesne stvari da će se cijeli svijet tome diviti. On će, naime, učiniti takvo djelo, kakvo do sada nije još učinio nijednom stvorenju na ovom svijetu.” Kad je to rekao, sveti Franjo zamoli da mu donese sveto Evanđelje, jer mu je Bog u duši otkrio da će, kad bude tri puta otvorio knjigu Evanđelja, saznati što Bog s njime namjerava. Kad mu je donio knjigu, sveti se Franjo pomolio. A kad je završio molitvu, dade knjigu bratu Leonu da je on tri puta svojim rukama otvori u ime Presvetoga Trojstva. I, kako se to Bogu svidjelo, u sva tri puta radilo se o muci Isusovoj. Time mu je bilo dano do znanja da, kao što je u svemu slijedio Isusa Krista, tako treba da ga slijedi i da mu bude posve sličan u patnjama, bolima i u muci, prije nego pođe s ovoga svijeta. Od toga časa počeo je sveti Franjo osjećati ugodnost u promatranju Boga i još više je uživao u njegovim pohodima. Među tim pohodima jedan je bio takve naravi, da ga jeneposredno pripremio za primanje svetih rana.

Dan prije svetkovine svetoga Križa u mjesecu rujnu, dok je sveti Franjo skrovito molio u svojoj ćeliji, ukazao mu se Božji anđeo i rekao mu: “U ime Božje opominjem te da se pripremiš svom strpljivošću i poniznošću i da podneseš ono što Bog želi učiniti s tobom.” Sveti Franjo odgovori: “Spreman sam strpljivo podnijeti sve ono što bude htio učiniti moj Gospodin.” Nakon toga anđela nestade. Slijedećeg dana, na blagdan svetoga Križa, počeo je sveti Franjo već u praskozorje moliti. Molio je ispred svoje ćelije, licem okrenutim prema istoku, a molio je ovim riječima: “O, Gospodine moj, molim te da mi udijeliš dvije milosti prije nego što umrem. Prva je da za svoga života osjetim u svojoj duši i na svome tijelu, koliko je to moguće, onu neizmjernu ljubav kojom si ti, Sine Božji, gorio da dragovoljno podneseš toliku muku za nas grešnike.” A kako se duže vremena tako molio, shvatio je da će njegovu veliku želju Bog uslišati i, koliko je to moguće jednostavnom stvorenju, bit će mu to dopušteno osjetiti, i to u najkraće vrijeme.

Kad je sveti Franjo dobio to obećanje, počeo je pobožno razmatrati Isusovu muku i njegovu neizmjernu ljubav. U njemu je toliko rastao žar pobožnosti da se sav preobražavao u Isusa po ljubavi i sućuti. I kako je, sav u žaru, cijelo to jutro proveo u takvu razmatranju, odjednom ugleda kako s neba silazi Seraf sa šest sjajnih, ognjenih krila te mu se u brzom letu približava, a mogao je raspoznati i jasno vidjeti u njemu lik raspetoga čovjeka. Krila su na njemu bila tako raspoređena da su dva bila iznad glave, dva su služila za let, a dva su prekrivala sve tijelo. Ugledavši ovo, sveti se Franjo užasno prepade. Bio je u isto vrijeme neizrecivo zadivljen, i osjećao je silnu bol. Vrlo se obradovao ljupkom liku Kristovu, koji mu se ukazao tako ljubezno i pohodio ga tako prijazno. S druge opet strane, osjetio je samilost i neizmjernu bol,  gledajući ga razapeta na križu. Čudio se, zatim, tako neobičnom i čudnovatom viđenju, znajući dobro da je bol muke u suprotnosti s besmrtnošću serafskog duha. I dok se divio, bi mu objavljeno da mu je ovo viđenje pokazano u takvu obliku zato da bi shvatio kako on treba ne tjelesnim mučeništvom već žarom duha biti sav preobražen i suobličen s raspetim Kristom. Za vrijeme toga čudesnog ukazanja, činilo se kao da cijela gora Alverna gori presjajnim ognjem, koji je obasjavao i osvjetljavao sva brda i doline naokolo, kao da je sunce sišlo na zemlju. A pastiri koji su bdjeli i čuvali stada u tom kraju, videći svu goru u plamenu i toliko svjetlo oko nje, vrlo su se uplašili i, kako su poslije pripovijedali braći, uvjeravali su ih da se onaj oganj nad gorom Alvernom mogao vidjeti više od jednog sata. Slično se tako desilo i goničima mazga. Njih je probudio sjaj toga svjetla, koji je sjao kroz prozore njihovih noćišta. Zato ustadoše i pođoše prema Romanji, misleći da je izišlo pravo sunce. I dok su išli, vidjeli su kako ono svjetlo prestaje, a pojavljuje se prirodno sunce. U ovom ukazanju Serafa Isus Krist je objavio svetom Franji neke tajne i uzvišene istine, koje sveti Franjo nije htio otkriti za svoga života. Tek ih je poslije svoje smrti na čudesan način saopćio, kako će se pokazati kasnije. Isus Krist mu je rekao: “Znaš li što sam ti učinio? Dao sam ti rane, znakove svoje muke, kako bi mogao biti moj zastavnik. Pa kao što sam ja na dan svoje smrti sišao u pretpakao i sve sam duše, koje sam ondje zatekao, odanle oslobodio snagom svojih rana, tako dopuštam i tebi da svake godine na dan svoje smrti siđeš u čistilište i da sve duše iz svojih triju Redova – to jest: manju braću, sestre i članove Trećeg Reda – a i one koji će te mnogo štovati, a ti ih ondje nađeš, izvedeš odanle snagom svojih rana i povedeš ih u rajsku domovinu. Tako ćeš biti sličan meni u smrti, kao što si bio i za života.

Kad je, dakle, nestalo toga čudesnog viđenja, nakon duga vremena proteklog u razgovoru, ostade u srcu svetog Franje neizmjeran žar i plamen Božje ljubavi, a Krist je ostavio na njegovu tijelu čudesnu sliku i trag svoje muke. Odmah su se na rukama i nogama svetog Franje pojavili znakovi čavala, i to onako kako ih je vidio na tijelu Isusa Krista Raspetoga, koji mu se ukazao u liku Serafa. Ruke i noge izgledale su kao da su prikovane po sredini čavlima. Glave čavala bile su na dlanovima ruku i nogu izvan mesa, a vrhovi su im izlazili s druge strane i na tabanima. Oni su bili tako savijeni i zakovani da se moglo između zakova i zavoja, koji su bili sasvim izvan mesa, lako staviti prst ruke kao u neki prsten, a glave čavala bile su zatupljene i tamne. Slično tome, između rebara pokazala se rana od uboda kopljem, i to nezacijeljena, rumena i krvava. Ta je rana kasnije više puta krvarila i svetom je Franji znala okrvariti odjeću i hlače. Po svemu tome braća su, i prije nego što su saznala od njega što se to s njim dogodilo, pa i bez obzira na to što on nikada nije otkrivao svoje noge ni ruke i što nije mogao stati na svoje tabane, mogla jasno spoznati da je on imao na rukama, nogama i među rebrima jasno utisnut lik Gospodina Isusa Krista Raspetoga, jer su pronašla da su njegova donja odjeća i hlače krvave kada su bile na pranju. Koliko god je sveti Franjo nastojao sakriti i zatajiti slavne rane, koje su bile posve jasno utisnute na njegovu tijelu, uvidio je da ih ne može sakriti pred svojim najbližim drugovima. Usprkos tomu, bojao se govoriti o Božjoj tajni te je upao u veliku neodlučnost da li da otkrije Serafovo ukazanje i utisnute svete rane ili da o tome šuti. Konačno je, ponukan savješću, pozvao k sebi nekoliko najodanije braće te im izložio svoju teškoću govoreći općenito, ne rekavši im izravno što se dogodilo, te ih upita za savjet. Među pozvanom braćom bio je jedan vrlo svet, koji se zvao brat Iluminat. Taj je uistinu bio Bogom prosvijetljen, kako već i samo njegovo ime kaže, te je shvatio da je sveti Franjo morao vidjeti čudesne stvari. Stoga mu je rekao ovo: “Brate Franjo, znaj da ti Bog koji puta očituje svoje tajne ne samo za samoga tebe, nego i za druge. Stoga se s pravom moraš bojati da ne bi zavrijedio prijekor, ako zatajiš ono što ti je Bog objavio na korist drugih.” Tada je sveti Franjo, potaknut tim riječima, s velikim strahopoštovanjem, ispripovijedao braći sve o gore spomenutom viđenju, dodavši da mu je Krist kad mu se ukazao rekao neke stvari koje on ne bi nikad kazao dokle god bude živ.

Premda su mu presvete rane koje mu je utisnuo Isus Krist unosile u srce preveliku radost, ipak su one njegovu tijelu i tjelesnim osjetilima zadavale nesnosne boli. Zato je, zbog tih svojih novih muka, izabrao između ostale braće samo Leona, čovjeka bezazlena i nedužna, kome sve otkri i dopusti da se dotiče svetih rana te ih omata vunenom tkaninom, da bi se tako ublažila bol i zaustavljalo krvarenje. Dao je da mu mijenja vunene ovoje često, pa čak i dnevno, kad je bio bolestan, ali nikada od četvrtka navečer do subote ujutro. Nije, naime, htio da mu u to vrijeme bilo kakvo ljudsko sredstvo ili lijek i najmanje ublažuje Kristove boli koje je osjećao na svom tijelu, jer je upravo u to vrijeme naš Spasitelj Isus Krist bio za nas uhvaćen, razapet, umro i pokopan. Jednom se dogodilo, kad je brat Leon mijenjao svetom Franji zavoj na rani ispod rebara, da je sveti Franjo zbog bolova, što ih je osjećao kod trganja okrvavljenog zavoja, položio ruku na prsa brata Leona. Od tog dodira posvećenih ruku osjetio je brat Leon takvu milinu pobožnosti u svom srcu da umalo nije pao onesviješten na zemlju. I konačno, što se tiče trećeg razmatranja, kad je sveti Franjo završio četrdesetdnevni post na čast svetom Mihaelu Arkanđelu, spremio se, prema Božjoj objavi, da se vrati u Svetu Mariju Anđeosku. Tada pozove k sebi brata Masea i brata Anđela i, nakon mnogih razgovora i svetih pouka, povjeri im svetu goru, rekavši im da se mora zajedno s bratom Leonom vratiti u Svetu Mariju Anđeosku. Kad je to rekao, oprosti se s njima i blagoslovi ih u ime Isusa Razapetoga. Preporuči im se u molitve i pruži im svoje posvećene ruke, urešene slavnim presvetim ranama, da ih vide, opipaju i poljube. Ostavivši ih utješene, rastane se od njih i siđe sa svete gore.

http://magnifikat.hr/isus-franji-daje-stigme/

[Bernard]

Kako je sveti Franjo tumačio molitvu ‘Oče naš’

 

“Očenaš” je molitva koju je Franjo najviše volio. Ovo razmatranje Očenaša pokazuje nam bar donekle koliko je on tu molitvu molio i razmatrao, kako je ponirao u sve njezine dubine, koje tako često izmiču našoj površnosti.

O presveti Oče naš – Stvoritelju, Otkupitelju, Tješitelju i Spasitelju naš.

Koji jesi na nebesima – u anđelima i svetima; rasvjetljuješ ih za spoznaju jer si ti, Gospodine, svjetlo; nastanjuješ se u njima i ispunjaš ih blaženstvom jer si ti Gospodine, najveće Dobro, vječno Dobro od kojega je svako dobro, bez koga nema dobra.

Sveti se ime tvoje – neka zasja u nama spoznaja tebe da spoznamo kolika je širina dobročinstava tvojih, duljina obećanja tvojih, visina veličanstva i dubina sudova.

Dođi kraljevstvo tvoje – da ti, po milosti, u nama vladaš i učiniš da dođemo u Kraljevstvo tvoje, gdje je jasno gledanje tebe, savršena ljubav prema tebi, blaženo zajedništvo s tobom i vječno uživanje tebe.

Budi volja tvoja kako na nebu tako i na zemlji – da te ljubimo svim srcem, da uvijek mislimo na tebe; svom dušom, da uvijek želimo tebe; svim umom, da sve svoje nakane tebi upravljamo i da tvoju slavu svemu tražimo; svim silama svojim, da utrošimo sve svoje snage i osjećaje duše i tijela u služenju tvojoj ljubavi i ni za što drugo. I da svoje bližnje ljubimo kao same sebe i da, koliko nam je moguće, sve privlačimo tvojoj ljubavi; da uživamo u dobru drugih kao i u svome, i da suosjećamo s njima u protivštinama i da nikoga ni u čemu ne vrijeđamo.

Kruh naš svagdanji – svoga ljubljenoga Sina, Gospodina našega Isusa Krista, daj nam danas: na spomen i razumijevanje i poštovanje ljubavi koju je za nas imao i za sve što je za nas rekao, učinio i pretrpio.

I otpusti nam duge naše – po svome neizrecivom milosrđu, po snazi muke tvoga ljubljenoga Sina i po zaslugama i zagovoru preblažene Djevice i svih izabranika tvojih.

Kako i mi otpuštamo dužnicima našim – i što potpuno ne opraštamo, ti, Gospodine, učini da potpuno oprostimo, da radi tebe istinski ljubimo neprijatelje i da ih kod tebe pobožno zagovaramo, da nikomu ne uzvraćamo zlom za zlo i da nastojimo tebi u svemu koristiti.

I ne uvedi nas u napast – niti u skrivenu niti u očitu, niti u iznenadnu, niti u nezgodnu.

Nego izbavi nas od zla – prošloga, sadašnjega i budućega.

https://www.bitno.net/vjera/duhovnost/sveti-franjo-tumacenje-ocenasa/