Претражи Живе Речи Утехе

Sveti Apostoli Petar i Pavle, Petrovdan

„Ja sam kompletan čovjek“! U toj rečenici stalo je bogato životno i profesionalno iskustvo Nikšićanina Pavla Maksimovića, koji je zagazio u desetu deceniju, i koji skromno nosi titulu najstarijeg živog pilota u Crnoj Gori. I još važnije, osnivača Avio - helikopterske jedinice Crne Gore. Da nema, pak mjesta skromnosti govori i sljedeći podatak – iza Pavla Maksimovića je 40 godina aktivnog letjenja, odnosno 60 godina radnog staža, na preko 20 različtih tipova letjelica i ko zna koliko hiljada sati letjenja. No, protiv ljudske prirode se ne može. Ali, može se odati zahvalnost za sve zasluge ovom čovjeku, makar i pričom, jer Pavle Maksimović je vrijedan svakog slova. Mnogi bi rekli da nije najvažnije koliko život traje, već koliko je ispunjen? Pavle Maksimović, međutim, može se pohvaliti i jednim i drugim. Kako je teklo školovanje u Rusiji, koliko je bilo teško osnovati Avio-helikoptersku jedinicu, od kojih situacija mu se “ledila” krv u žilama, budući da je zanimanje pilota jedno od najstresnijih, kako je uspio da „katapultira“ stres iz svoje životne kabine sve te godine… DIVIO SE VAZDUHOPLOVSTVU, KASNIJE I NJEMU SVI Pavle Maksimović rođen je prije 96 godina u Gornjem Polju, u mjestu Brod. „Živjeli smo u to vrijeme dobro, sve dok se nije zaratilo - 1942, kada su nam Italijani zapalili kuću, prvu u Gornjem Polju. Moj otac Rako je, inače, bio veliki radnik i napravio je 1928. veliko imanje od 80 rala u Gornjem Polju, sa hidroelektranom i sistemom za navodnjavanje imanja u dužini od skoro dva kilometra. Imali smo struju, veliku trgovinu... Prije nego što je moj otac umro, dobio je odlikovanje od Jugoslavije, Zlatni krst Svetog Save, kao uzoran domaćin, poljoprivrednik. Razbolio se, međutim, rano i umro“, crtica je to samo iz Maksimovićevog života u kome je ljubav prema letjelicama još u ranoj mladosti zauzimala posebno mjesto. „Sjećam se kada je bila kapitulacija stare Jugoslavije, kada je kralj Petar II Karađorđević pobjegao sa Kapinog Polja, tu je bilo aviona, i ja sam kao klinac trčao da vidim avione, divio sam se vazduhoplovstvu.” I sam je postao neko kome su se divili, o čijim vještinama i majstorstvu ispod oblaka i danas sa velikim poštovanjem govore kolege sa prostora bivše Jugoslavije. Baš onako kako su mu se divili drugovi - pitomci kada je izveo prvi let u Rusiji. Bili su, sjeća se i tog momenta, svi u čudu kako sve to uspijeva, na šta im je Maksimović u šali odgovorio: „Da ste kao i ja vozili zaprežna kola kao niz Šipačnu stijenu i vi biste isto“! ŠKOLOVANJE Na pilotskoj akademiji, u gradu Čkalov - Orenburg na Uralu proveo je tri godine, do 1948. Ruski jezik, kaže nije znao, ali to mu nije smetalo da „kao od šale“ savlada ono zbog što je i došao iz Gornjeg Polja. Savršeno je, ipak razumio ono što su mu instruktori tokom obuke često govorili: „Maksimovič, harašo“! Priznaje i da nije bio tako dobar đak kao njegov brat Dragiša i sestra Milena, ali kada je došao u Rusiju, druge kaže nije bilo, no sjedi i uči. Tako i bi. „Moj uspjeh je bio izvanredan tokom školovanja u Rusiji. Ono što sam i najviše želio i uspio sam – savladao sam tu avijaciju, išlo mi je to nekako od ruke. Obučavao se na školskim avionima tipa UT-2 i na borbenim avionima tipa IL-2 zvani Štormovik, koji su Njemci zvali “ Vazdušni tenk”, tako da sam komotno mogao da ratujem sa tim čuvenim avionima koji su bili fantastično naoružani“. BOGATA PILOTSKA KARIJERA Nakon završene pilotske akademije januara 1948. Maksimović dolazi u Jugoslaviju u borbene jedinice, tačnije u 422. vazduhoplovno borbeni jurišni puk lociran na aerodromu Pleso u Zagrebu. „Cijelu '48 vozili smo avione koji su imali rusku tehniku. Godinu kasnije nastupa promjena, Infobiro kada smo počeli da dobijamo zapadne avione - Tanderbolte, fine, lovci- bombarderi, nakon čega je uslijedila kompleta preobuka“. Po završetku obuke Maksimović se vraća u vazduhoplovnu bazu Brežice, Slovenija gdje je na dužnosti komadira eskadrile ostao do kraja 1959. Nakon toga, zajedno sa još pet pilota, nastavnika letjenje stiže u vazduhoplovni puk vazduhoplovne baze Golubovci u Podgorici gdje je postavljen za komandira škole rezervnih oficira. Počinje da obučava pilote na školskim avionima tipa Aero3 i školsko borbenim avionima tipa 522. jugoslovenske proizvodnje. “Bez ijednog udesa mog ili mojih pilota, izveo sam osam klasa rezervnih oficira, od kojih su mnogi nastavili u JAT i drugim aviokompanijama”. Tu se zadržava godinu do prebaziranja eskadrile na aerodrom Zemunik u Zadru. 1961. biva upućen na aerodrom Pula, gdje završava obuku visokog stepena rukovođenja operativnim jedinicama. Po završetku obuke vraća se u Zadar gdje nastavlja poslove komandira škole rezervnih oficira sve do 1965. Nakon toga se vraća u Podgoricu i gradi pilotsku karijeru do 1985, kada završava letačku karijeru. I u penziji, znao je sebe da “počasti” po nekim letom, jer godine nijesu umanjile ljubav prema helikopterima, zato u šali Maksimović u desetoj deceniji znao je i da kaže: “Sad garant, samo malo da pogledam instrumente mogao bih da poletim”. OSNOVAO AVIO-HELIKOPTERSKU JEDINICU Maksimović je osnovao dvije jedinice Avio-helikoptersku sa pilotima i Avionsku sa dva aviona: “Pajper“ i Beechcraft, što tada nije bilo nimalo na oduševljenje Armije . Razlog - nije bilo dovoljno pilota. Ipak, pustili su ga, kaže na jedvite jada da dođe i uspješno odradi još jedan zadatak. Preciznije 1972. na zahtjev Izvršnog vijeća Crne Gore Maksimović biva odabran za formiranje Avio - helikopterske jedinice Republičkog sekretarijata unutrašnjih poslova Vlade Crne Gore i ujedno penzionisan sa činom pilota potpukovnika JNA. „Te godine prelazim u Republički SUP. Tada sam nabavio iz Italije mali fini helikopter AB 206. Takođe, iz Milana, u Galarateu sam nabavio veliki helikopter, koji je mogao da nosi do 18 vojnika sa ratnom opremom, imao je dva jaka motora, ako jedan otkaže, drugi je tu, zaista sigurna letjelica. Kasnije smo nabavili Gazelu, AB21…“, priča Pavle koji je uporedo okupljao i obučavao pilote. UVIJEK SPREMAN- U PODNE U PONOĆI „Ono na šta sam posebno ponosan jeste što sam obučio petoro njih na helikopterima, to je velika stvar, a za to nikada ništa nijesam tražio, dobio sam simbolično primanje. Volim sam zaista da letim, ne za pare, već iz meraka i uvijek sam bio spreman, u podne, u ponoći“. U Avio-helikopterskoj jedinici odškolovao je pilote među kojima su: Milija Rovčanin, Dragan Popović, Branislav Stojanović, Vuka Zečević, Savo Drobnjak, Imre Šimon, Dragan Šćepanović, Đoko Masoničić, Radomir Peković. Neki od njih su kasnije otišli u Montenegroairlines, zbog čega Maksimović i smatra da MA potiče iz Avio-helikopterske jedinice Crne Gore, koju je osnovao početkom 70-tih. „Nikada se nije desilo da Avio- helikopterska jedinica nije bila spremna da odgovori na zadatke. Ta jedinica je, zapravo Bogom data za sve - i policiji, poljoprivredi, zdravstvu, i kao takva treba da ima što više pilota, da se modernizuje i ojača“, smatra Maksimović. NESREĆA NA MAGANIKU, POTRAGA ZA KARAVELOM U sjećanju Maksimovića urezan je i 11. septembar 1973, kada je avion „Karavela“ sa linije Skoplja udario u Babin zub. To popodne, kada je obaviješten da se dogodila nesreća, u kojoj je inače poginulo svih 35 putnika i šest članova posade, i dalje je pred očima ovog iskusnog pilota: „Brže bolje, pokupim mehaničara i dođemo do aerodroma. Tada je u potragu bio uključen i pomoćnik Sekretara SUP-a. I krenem maršutom kojom je trebalo "Karavela" da dođe - od Skoplja preko Mojkovca do Podgorice. Taj avion je, međutim, napravio zaokret kod Mojkovca, toliko se bio spustio, što je dosta greška pilota, a i kontrole letjenja koja je to trebalo da zna, tako da je on na kraju sa sjeverne strane od Mojkovca udario u vrh Maganika“, prisjeća se Pavle koji u jednom dahu nastavlja priču: „Maganik je bio u oblacima, a sjeverni vjetar je bio toliko jak da je bacao helikopter kao perušku. I baca nas tako gore, dolje, i ja odlučim da napravim čitav jedan krug. Ne vidim vrh Maganika, ali ne odustajem, i kažem: “Ajde da napravim još jedan krug". Oblaci se pomjeraju, čas ima, čas nema Sunca, i samo u jednom trenutku vidim olupinu na dnu Maganika, nakon čega smo obavijestili toranj o tom strašnom događaju”. I poslije nesreće, Maksimović je išao na Maganik, vozio je pojedine rukovodioce da kupe djelove od aviona. „To je bio dosta težak zadatak, jer zaista bilo je loše vrijeme, toliko je bio jak sjeverni vjetar da sam se borio praktično sa mašinom da je održim u vazduhu“, kaže Maksimović pred kojim je bilo mnogo izazova, ali gotovo nikada ne i prepreka. ZEMLJOTRES 1979. Još jedan prizor je pred očima Maksimovića - zemljotres 1979, tada su učestvovali u spašavanju povrijeđenih, a na raspolaganju su, kaže imali - mali Ben i Gazelu. „Kada je zatreslo bio sam u stanu u Podgorici. Odmah sam pozvao da se pripremi helikopter. Nakon toga, pozvao me je sekretar SUP i saopštio da će i predsjednik Izvršnog vijeća hitno ići u obilazak primorja. Mehaničar i ja „fićom“ krećemo ka Aerodromu. I tada smo Gazelom obišli područje od Ulcinja do Herceg Novog. Nijesmo ulazili u kuću tih dana”, sjeća se Pavle. Vrijedan pomena je i podatak da je za vrijeme zemljotresa, Crna Gora dobila i prvi AB212 sa autopilotom. MNOGE ŽIVOTE SPASIO, RIZIKUJUĆI SVOJ Toliko je bilo situacija, da je nemoguće nabrojati sve u kojima je humanost Maksimovića ostavljala bez riječi. O tome najbolje svjedoči, koliko bi se ljudi na ulici javilo ovom Nikšićaninu u znak zahvalnosti. A ovo su samo neke od tih, u kojima je želja da se pomogne drugom bila mnogo jača od straha za sopstveni život. „U mjestu Sirovac kod Šavnika, jedan čovjek je pao sa kuće, čistio snijeg i oba kuka polomio. Bio je snijeg toliko veliki da nijesam mogao da sletim ispred kuće, ali uspjeli smo nekao umotanog u ponjave da ga ubacimo u helikopter i dopremili do bolnice u Nikšiću“. Takođe, život je spasio jednom dvanestogodišnjaku iz Šavnika, kome je bilo puklo slijepo crijevo. Sjeća se i porodilje Solumiju Dakić, koja se, istina i Maksimovića sjećala do pred smrt. „Tu porodilju iz snijegom osiječene Male Crne Gore po jakom vjetru helikopterom prevezli smo do nikšićke bolnice. Ne znam ni sam kako, ali sam uspio da sletim pred samu kuću. Ali, nijesam smio da pustim komande, otišao sam bez mehaničara. Njenom mužu uspio sam da objasnim kako da uđu u helikopter, zatvore vrata i zavežu se. Žena Boga moli da se ne porodi u helikopteru, i eto, nekim čudom, dovezem ih do bolnice i žena se srećno porodila“, priča Pavle koji je za ovaj gest dobio grudu sira i kablić skorupa. „Često sam nosio ljekove do Šavnika, Žabljaka. Stalno sam, zapravo krstario po Crnoj Gori. Ono što se mogu pohvaliti jeste da ko kog je tražio od Republičkog SUP-a helikoptere za pomoć nikada nikome nijesmo odbili, iako je bilo rizika na pretek". Prisjeća se Pavle još nekih opasnih situacija iz kojih je uspio da se bezbjedno izvuče. „Dešavao se da nestane struja, pokidaju se dalekovodi. Muka živa je to bila, vrlo opasno je to letjenje bilo. Prst pred okom se ne vidi, mećava i po takvom nevremenu tražili smo kvar čitavom trasom od Podgorice do Berana, Bijelog Polja...Kada pronađemo gdje su pokidane žiće, spustimo radnike da otklone kvar. Elektroprivreda je mnogo tražila od nas i mi smo mnogo toga uradili za nju“. No, nijesu to bile jedine drame na nebu, a koje su na sreću imale srećan kraj za Maksimovića. „Nekoliko puta je grom udarao u moje avione i crknu instrumenti na komandnoj tabli, ali srećom ne i motor“. Izbjegao je toliko kritičnih situacija na nebu, jednu pak ispred svoje kuće nije, cijepajući drva ostao je bez prsta. No, ni to mu nije bio problem da nastavi letjenje, još 15 godina pilotirao je bez palca. Uspio je 1988. i da preživi teški saobraćajni udes u Brezoviku. Mnogo toga, zapravo uspio je u životu Pavle Maksimović, dostojanstveno i nadasve skromno kako voli i sam da kaže. I onda kada je život imao ugasitije boje, uz porodične tragedije, ipak zahvaljujući onome za šta ne postoji mjerna jedinica, a to je ljubav i pažnja najbližih, Maksimović ponosno gazi svoje godine i daje, bez lažne skromnosti primjer kako je to biti maestro u svom poslu. Jelena Ćetković

Upozorenje čitaocima: u ovom tekstu nema ironije, cinizma, sarkazma, ničeg duhovitog. Nikoga ne ismevam, nikome se ne rugam. Veoma sam zabrinut, toliko da nemam volje da čitaocima olakšavam čitanje, da ga učinim zabavnim. Tema je isuviše ozbiljna. Ako se nekome neki izrazi učine groteskni – preuzeti su, radi ilustracije onoga o čemu pišem. A meni nije do smešaka. Plače mi se. Tekst je prvobitno bio namenjen glasilu pravoslavne crkve. Hteo sam da pravoslavne čitaoce upozorim da ne nasedaju na deklarativno pravoslavlje poznatog autora i da slučajno ne pomisle da je hrišćanska vera spojiva sa prikrivanjem zločina. Urednik kome je tekst prosleđen se nije oglasio više od mesec dana, pa sam odlučio da članak ponudim široj publici, verovatno mnogo manje naklonjenoj hrišćanstvu od čitalaca pravoslavnog nedeljnika. Zato ću morati da eksplicitnije naglasim da mi je namera da pravoslavlje branim od pogrešnih tumačenja, a ne da ga i ja napadam zbog nesuvisle prakse jednog „pravoslavnog pisca“. Neposredan povod ovom pisanju je filmska kritika objavljena u Večernjim novostima 26. novembra 2018. pod naslovom „Duplo golo“. Autor je Božidar Zečević. Isti autor je u Novom filmografu objavio seriju tekstova na temu „Pravoslavlje i savremeni film“, u kojima je svoje gledanje na film izrazito pozicionirao kao „pravoslavno“. E, zbog toga sam zabrinut. Jer, ako u teorijskim tekstovima ima tvrdnji s kojima se možemo složiti, ili delimično složiti, ili sasvim mirno o njima sporiti, filmsko-kritički tekst, praktična primena te „pravoslavne teorije i estetike filma“ je ljudska, moralna, duhovna katastrofa pored koje čovek, kome je do pravoslavlja stalo, ne može mirno proći. Da bi čitaocima koji verovatno ne čitaju teoriju filma, pa možda ni Večernje novosti, bilo jasnije o čemu se radi, moraću često da citiram Zečevića (citati iz teorijskog teksta će biti obeleženi slovom A, filmska kritika slovom B). Ta dva teksta, uzeta zajedno (i mnogi drugi, slični tekstovi i izjave – ako ćemo pravo Zečević nije ni jedini ni najznačajniji „pravoslavac“ tog tipa), stvaraju amalgam, takvu „pravoslavnu kašu“, u stvari zločinačku zbrku, koja neupućene može da prevari i navede ih da u istim ili sličnim zločinačkim poduhvatima učestvuju mirne savesti, jer je sve to, zaboga, pod pečatom pravoslavlja. I tada se praktično delovanje pravoslavaca ni po čemu ne razlikuje od najgorih postupaka pripadnika islamističkog kalifata, koji su takođe često ukrašeni visokim i pobožnim izjavama. Nadam se da ću bar nekom mladom pravoslavcu, bar donekle, otvoriti oči, da ne bi ni slučajno učestvovao u takvoj „odbrani pravoslavlja“ koja direktno vodi u zločin. Lepo bi bilo, ako bismo često imali prilike da gledamo pravoslavne filmove koji poštuju neke principe o kojima piše Zečević. „Udaljavanje od prirode, tvarnog sveta, jest zrno istine u našoj filosofiji umetnosti, a prevazilaženje „realističnosti“, koje potiče od Plotina, suština je drugačijeg shvatanja u estetici. Između ostalog, ovo shvatanje je jedino kadro da raskrije suštinu ikone, u kojoj vidimo i emanaciju filma. To znači da verujemo da pod izvesnim uslovima i kinematograf može emanirati Boga – kroz površ koja isijava, kroz polja prosvetljenja na ekranu, sasvim podobno zračenju sa likoravni svetih ikona“. (A) „Bog jeste umetnik. Njegovo delo jeste umetnost. Svrha te umetnosti nije stvaranje fizičkog podobija niti se ona iscrpljuje u realističkom prizoru. Neobjašnjiva je prividom perspektive i transcendentalna po svom duhu jer emanira, jer u tkivu neprestano otkriva bogolike simvole… to znači da je Bog otisnut u materiji pre nego što se Njegova slika otkrije, pod uslovom jedinim i nedeljivim: da je umetnik bogonadahnut i u logos posvećen“. (A) Do sada je sve u redu, mada dosta konfuzno, ali treba dodati da umetnik ne može biti „bogonadahnut i u logos posvećen“ ako istovremeno nije i prijatelj Božiji, a to znači mnogo toga. I u tom mnogočemu najmanje je važno, mada ne i sasvim nevažno, kako manipulišemo filmskom fotografijom. Bog neće u svoj logos posvetiti ne samo zločinca i lažljivca, nego i svakoga ko nije kao svoj prihvatio Božiji način života. Dok ovo ne naglasimo svašta je moguće i pod firmom pravoslavlja mogu da se pojave prazne izjave iza kojih stoji nešto što je Bogu odvratno. Jer, nije važna forma ni izjava, ma kako lepe i uzvišene one izgledale, nego je važno to kako se izjave i forma uklapaju u celokupan život. Nema pravoslavlja à la carte, u kome sam danas pravoslavan, jer sam bio u crkvi i pričestio se, ili osvetio slavski kolač i najeo se žita, ili pisao članak o pravoslavnoj estetici filma, a sutra uzimam oružje da ubijem i opljačkam komšiju, ili ubicu i pljačkaša krijem i podržavam. Da li bi se Zečević i s ovim složio? Strašno mi je da zapišem: nisam siguran. Dok još teoretiše o filmskoj estetici Zečević piše o Tarkovskom: „Svetački likovi sećaju nas na Rubljova (1966) Tarkovskog. Oni se odjednom projavljuju iz magle vekova, ali i ispod slojeva bele i otrovne kiseline, kojim su uzalud bili zasipani. U filmu, to izbeljenje lako se pretvara u svetlost i boju neprolaznog“. (A) Dakle, autor se zalaže za svetlost i boju neprolaznosti, a protiv slojeva otrovne kiseline kojom su ta boja i ta svetlost bile zasipane. Da li mu zbog nedostatka boje (nedostatka koji valjda ukazuje na nepravoslavnost) toliko smeta film „Teret“, pa ga naziva smušenim i traljavim? „Ako je to taj „rastureni istorijski narativ na Balkanu“ koga bi ponovo trebalo povezati, sva je prilika da će takav i ostati posle ovog traljavog i smušenog filma. Ako se neka poetika krije u zamrljanoj makulaturi od fotografije i sumornom utisku koji po svaku cenu želi da stvori – onda zbogom svakoj poetici. Nema ni trunke od poetike u ovom filmu. Autor kaže da će „nacionalisti da se smore kad vide ovaj film“. Ne samo nacionalisti. Svi će da se smore kad vide ovaj film“. (B) Tako Zečević odbacuje film u kome ne vidi svetlost i boju svetaštva. Nažalost, neiskreno utemeljuje svoje odbacivanje. Da je samo to problem, on bi pljunuo i na tome se zaustavio. Ali u članku ono najvažnije tek dolazi. A to je „narativ o zločinu“. Oprostite, sledi poduži, prilično smušeno formulisan završni deo Zečevićevog teksta, ali ga moram citirati; prepričavanje bi bilo neubedljivo, čitaoci mi ne bi verovali: „Navodni srpski zločin nad nevinim Šiptarima na Kosovu, dociraju portparoli ovog filma, mada sam film to nigde ne kazuje niti pokazuje, za razliku od dokumentarca „Dubina dva“ istog autora na istu temu, jednog zbrljanog amaterskog političkog pamfleta, koji je poslužio kao predtekst za „Teret“. Otud je i „Teret“ doveden u kontekst „suočavanja sa srpskim zločinima na Kosovu“, otud podrška zapadnih i islamističkih fondacija, otud francuska veza, otud pohod po stranim festivalima sa nagradama soroševskih žirija, otud, konačno, ovacije druge Srbije ili ne-Srbije, koje bi trebalo da zagluše zlokobnu tišinu oko ovog filma. Kakvi srpski zločini na Kosovu? Gde su se i kada dogodili, osim u Račku i drugde gde je poboden false flag duboke države? O tome film „Teret“ ne kaže ništa, nijednu reč, ne donosi nijednu sliku; nema ničega osim druge strane prazne domine. Gde su se dogodili ti srpski zločini, pitam ponovo sve one koji ih uporno trpaju u ovaj kamion i mašu svojom lažnom zastavom, tog istoga dana kada se na Kosovu, po ko zna koji put, događa brutalni i svakom vidljivi napad na srpski narod“. (B) Time se članak završava. Ponovnim pitanjem gde su se to dogodili ti zločini o kojima neki uporno govore, a da nemaju šta da pokažu. Na kraj teksta se obično stavlja ono do čega nam je najviše stalo. Dakle, „kakvi srpski zločini na Kosovu?“ Autor tvrdi da nikakvih zločina nije bilo, da je sve izmišljeno, zajedno sa kamionom koji ne prevozi ništa. Film ne donosi nijednu sliku zločina i to je valjda dokaz za Zečevićevu tvrdnju. Ali kako onda sam Zečević može da napiše da je gledao dokumentarac „Dubina dva“, gde se o zločinu govori veoma dokumentovano i gde ima više nego dovoljno slika? Video je „Dubinu dva“, znači zna da postoje sasvim konkretni dokazi o zločinima, mestima, ljudima koji su umešani! Zna, ali neće da zna. Nije usamljen, pitajte danas ljude po Srbiji da li znaju za hladnjaču bačenu u Dunav, za masovnu grobnicu u Batajnici, za mnoge druge kamione i grobnice po Srbiji (samo u Batajnici je 2001. iskopano 744 tela)? Tada, prilikom iskopavanja, bilo je mnogo pisano i govoreno o zločinu. Ali, zaprepastićete se kada saznate koliko njih u Srbiji za to ne zna. „Zaboravili su“, ne interesuje ih. Među njima je i Zečević. Zna, ali neće da zna. Bolje je, pravoslavnije valjda, da svega toga prosto „nema“. „Zajednica verne braće, nošena plimom zajedničkog osećanja, jeste otisak cele vaseljene i budućnost sveta“. (A) Ovako Zečević opisuje sabornost kao suštinu pravoslavlja, a u vezi sa filmom kao „otiskom“ onog Božanskog. O da, zna on za Homjakova i druge autoritete po tom pitanju, pročitao je i nije zaboravio. Da razuverim autora i mnoge druge: suština pravoslavlja nije „sabornost“, ponajmanje bilo kakva sabornost, bilo kakvo osećanje zajedništva. Sabornost je samo jedna od posledica onog glavnog, ka čemu nas Gospod poziva. Propoved hrišćanstva, pa time i pravoslavlja, počinje rečima: pokajte se. Ali bi i to bilo nedovoljno, ako bismo se samo na pokajanju zaustavili. Pravoslavlje, to jest hrišćanstvo je način života, ili, preciznije, život sam; put, istina i život. Čak i pokajanje je samo deo toga. Pravoslavan čovek teži da bude čistog srca i neporočnih ruku (atoos hersi). Takav može u sebe da primi Gospoda. A neporočne ruke govore o delanju među ljudima. O tome šta drugima radimo. Nema poročnog, zločinačkog pravoslavlja. Svaki zločinac i onaj ko zločinca skriva i brani, sam je sebe isključio iz zajedništva s Bogom, a bez tog zajedništva je pravoslavlje prazno slovo na papiru, „duplo golo“ (ne rugam se Zečeviću, ovde je njegov izraz na svom mestu). Iz tog ugla gledano, sve što o filmu i velikim stvaraocima u svojim člancima o pravoslavnoj estetici filma piše Zečević, makar bilo i delimično tačno, ispada kao hula, kao ruganje istini, putu i životu (jer povodom jednog konkretnog filma tvrdi da nije bilo nečega čega je itekako bilo), a onda i ruganje svima onima koje pominje kao velike umetnike ili teoretičare. On ih u svojoj viziji filma (koja je valjda celovita) stapa sa sopstvenom metodologijom, a to je notorna, bezočna, zločinačka laž. Srećom, i pravi stvaraoci, kao i sam Bog, pre svega Bog, toliko su iznad Zečevićevog načina razmišljanja da ih on ne može ozbiljno uprljati. Kako će Bog odreagovati na laži o zločinima i zločinačke laži – možemo da pretpostavimo. On koji sve zna, zna šta je bilo, a čega nije bilo. A kako bi na zločinačke laži odreagovali Homjakov, Tarkovski i drugi veliki i manje veliki teolozi i reditelji koje Zečević navodi kao primere u svojoj estetici filma? Nekima zločini ne bi smetali, znamo i to, jer smo ih viđali i slušali da se bave istim i sličnim „zaboravljanjem“. Ali ipak, ne samo Bog, i ljudi ponešto znaju. U laži su kratke noge. Pravoslavni teolozi i reditelji bi se u najvećem broju užasnuli i okrenuli kako od zločina, tako i od Zečevića. Jer, kako reče starozavetni pesnik: sa pravednim ćeš biti pravedan, sa prepodobnim ćeš biti prepodoban, a sa pokvarenjakom ćeš se pokvariti. Ili, kako kaže narod, „s kim si – takav si“. A malo kome je stalo da bude sa zločincima i apologetama zločina. „U Batajnici, na licu mesta, radilo se uhodanim ritmom, nije bilo improvizacija kao sa živima. Pred radnom grupom MUP, formiranom 2001. svedočio je policajac iz Specijalne antiterorističke jedinice Duško Nenadović: „Čim dođe kamion sa leševima, isti čas se bagerom iskopa rupa, sve se polije benzinom, prekrije gumama i zapali, a nakon što izgori, posle dva-tri sata jame se poravnaju““ (Bojan Tončić: Ima leševa – ima filmova). Kao u Zečevićevom opisu filma Tarkovskog, „odjednom su se projavili“ mučenički likovi, iz magle godina, ispod slojeva, ne bele kiseline, nego benzina i pepela, jer su „uzalud bili zasipani“. Vidi li Zečević to što sam piše? Ne vidi, neće da vidi. To je nešto što on ne može da prizna, nego se upinje da zataška, pa nastavlja sipanje „bele i otrovne kiseline“. „U filmu, to izbeljenje lako se pretvara u svetlost i boju neprolaznog“. (A) Tako o Tarkovskom. Kada piše o filmu „Teret“ Zečeviću smeta „zamrljana makulatura od fotografije i sumorni utisak“. On bi možda želeo da gleda svetao film o Kosovarima-mučenicima? I time bi bio zadovoljan? O, kad bi bilo tako! Ali ne, on tvrdi da nikakvog zločina nikad nije ni bilo, pa kako onda da bude žrtava, mučenika koji izranjaju iz magle. Njegova kritika filma „Teret“ savršeno se uklapa u to kako on shvata borbu za „srpsku pravoslavnu istinu“: sve treba negirati! Zašto onda nije zadovoljan time što film ne „donosi nijednu sliku“ leševa i ubijanja? Baš time bi trebalo da bude zadovoljan: „Nema leševa – nema zločina“ (Milošević). A možda bi želeo da uživa u ubijanju Kosovara, makar na filmu, kad već, kako tvrdi, nije bilo pravog ubijanja? Daj šta daš, i filmsko ubijanje neprijatelja pruža neko zadovoljstvo, kad već nismo mogli da ga sebi priuštimo s kamom u ruci? I to bi onda trebalo da bude sabornost, „zajednica verne braće, nošena plimom zajedničkog osećanja“? Možda. Ali u ovoj „sabornoj“ verziji kojom se negira težak, strašan, državni zločin, to svakako nije „otisak cele vaseljene i budućnost sveta“. Bog će takvoj sabornosti i budućnosti kad-tad učiniti kraj. Čega je to onda otisak? Kakvog „pravoslavlja“? „Pravoslavlja“ gebelsovske vrste, gde dovoljno često ponovljena laž (da nikakvog zločina nije bilo) postaje „istina“? U kakvom je onda odnosu takva „istina“ sa putem i životom? Da i ja završim onim do čega mi je stalo. A stalo mi je da ovakvi „pravoslavci“ prestanu da zavode mlade i manje mlade Srbe na put zločina. Kud će nam duša, ako budemo išli tim putem. Zar se Zečević nikada nije zapitao u šta gura svoje čitaoce? Ili se i on nada, kao što se i ja nadam (mada ne smem da tvrdim), da će Bog naći načina da se na kraju svi pokaju i svi spasu? Kada i kako će Bog učiniti da se Zečević i njemu slični, i gori od njega, pokaju i shvate šta su to radili? Možda će ih Bog prepustiti da milijardama milijardi godina sede u paklu suočeni sa sopstvenom slikom u ogledalu? A ko se ne bi mučio gledajući toliko dugo, mada ne i beskonačno dugo, zlu u oči? Strašne su to muke, mada izgledaju manje od onih, relativno kratkotrajnih muka kojima su bile podvrgnute žrtve zločinaca, i dugotrajnijih patnji koje su trpeli i trpe ljudi koji su te žrtve voleli, njihovi rođaci i prijatelji. Ponavljam, ne znam šta će biti sa zločincima. Ali se nadam da Bog ništa nije stvorio uzalud, da neće dopustiti da išta definitivno propadne. Sem zla, koje i nije stvorio On. Nadam se, ali ne smem da tvrdim, da će se i Zečević pokajati, kad-tad, posle mnogo milijardi godina provedenih gledajući sopstveno zlo. Ne smem da tvrdim, jer bi me takvo tvrđenje izložilo 12. anatemi Petog Vaseljenskog Sabora, koja je izrečena protiv Origenove zamisli apokatastaze. Možda se bar oko toga Zečević i ja slažemo: da se ne smemo uzdati u neki automatski oproštaj. A ako se slažemo, možda će se Zečević ipak pokajati već sada, pre nego što njegova duša ode tamo kuda je vode njegovi sadašnji postupci? Time bi spasao i duše onih koje sada zavodi na put zločina. Dakle, da zaključim: nadam se da niko, ama baš niko u našem narodu neće pravoslavlje shvatiti tako kako ga shvata Zečević.