Претражи Живе Речи Утехе

Maša Stojković (26) iz Bora nedeljama proživljava pakao jer ne može da pronađe odgovarajući stan u Beogradu u koji bi trebalo da se preseli nakon što izađe iz studentskog doma. Razlog je, kako pretpostavlja, samo to što je u invalidskim kolicima, iako je, zapravo, ova diplomirana pravnica potpuno samostalna. Pritom, Maša je dobila stalan posao u Prvom Osnovnom sudu, međutim predrasude stanodavaca su, nažalost, jače. Zato je probala da "ubrza stvar", tako što je na skoro svaku banderu u ulici Vojvode Stepe na Voždovcu zalepila oglas u kom traži stan. Ipak, ni ovaj metod, za sada, nije dao efekta, a za Nova.rs Maša objašnjava sa kakvim se sve situacijama susretala. Dovoljno je da izgovori tu famoznu reč "kolica" i potencijalne gazde i stanodavci momentalno odustuju i smišljaju izgovore. Maša godinama živi u Beogradu. U srpskoj prestonici završila je i osnovnu i srednju školu, a potom i osnovne akademske studije na Pravnom fakultetu. Ova mlada i uspešna devojka trenutno završava i master na istom fakultetu i živi u studentskom domu na Voždovcu. Uskoro bi trebalo da izađe iz doma obzirom da je stupila u radni odnos u Prvom Osnovnom sudu. Tada je naišla na, kako priča za Nova.rs, do sada najveću prepreku u svom životu. „Susretala sam se sa raznim situacijama u životu, sa pogledima ljudi koji bole. Vlada neko neshvatanje društva koje je mišljenja da mi, pošto imamo neki invaliditet, ne možemo ništa u životu da postignemo, bilo da je to obrazovanje, posao, veza, brak, porodica. Smatraju nas nesposobnima, misle da mi ne možemo ništa sami, pa se plaše da nas prihvate. Tako i stanodavci. Verovatno misle da ću demolirati stan pošto sam u kolicima ili se plaše da neću imati novca da ga platim. Međutim, ja sam poptuno samostalna osoba i još uvek ne mogu da verujem da toliko dugo tražim stan“, požalila nam se Maša. Maša Stojković Foto:Privatna arhiva Kada je u maju saznala da je prošla na konkursu i da će dobiti posao, Maša je počela „lagano“ da traži stan. „Pošto ne mogu da živim u studentskom domu ako sam u stalnom radnom odnosu, počela sam da gledam oglase. Videla sam da dosta stanova koji nisu odgovarajući za mene i nisu prilagođeni mojim potrebama, pošto sam korisnik invalidskih kolica. Onda sam došla na ideju da na društvenim mrežama napišem da tražim stan, sa odgovarajućim uslovima koji su mi neophodni i da mi se jave ljudi koji imaju takve uslove, a traže stanara. Takođe sam angažovala i agenciju“, nastavlja Maša. Maša Stojković Foto:Privatna arhiva Ni tada se ništa značajno nije promenilo. Kako dodaje, mnogi su joj se javljali i izražavali podršku i želju da što pre pronađe stan, ali odgovarajućeg stana još uvek nije bilo. „Pozvala sam jedan oglas za stan, bila je agencija u pitanju. žena koja se javila je rekla da je prilagođen ulaz i sve što je meni potrebno, ali da će mi javiti sutradan. Pošto se nije javila, pozvala sam je, a ona je rekla da vlasnik ipak ima druge klijente u planu. Dakle, ista rečenica od strane vlasnika stanova je svuda. Shvatila sam da sam zapravo problem ja. Zbog toga sam namerno u oglasu napisala ‘molim bez predrasuda’, naglasila sam baš taj deo jer, ja sam od rođenja u kolicima, čitav život prolazim kroz neke predrasude, i tokom školovanja, pa i traženja posla, pa sam pretpostavila da će i sada biti tako“. Onda joj se, na njeno iznenađenje, javio jedan čovek nudeći stan. Maša Stojković Foto:Privatna arhiva „On nije ukapirao da sam u kolicima. I kada sam počela da postavljam pitanja u vezi stana, on me pita da li mi to treba za neka kolica, rekoh mu da sam ja korisnik invalidskih kolica i tu se menja priča. Odjednom se pojavljuju dva studenta kojima je obećao stan, koji su ga već gledali. Čak sam otišla lično da vidim stan kako bi video da sam normalna osoba, dovoljno samostalna i da sama funkcionišem, ali nije vredelo“. Pošto je videla da ni od toga nema ništa, Maša je jednog dana išla ulicom Vojvode Stepe i kačila oglas za stan po okolnim banderama. „Pozvala sam sve oglase, objavila na društvenim mrežama i ništa. Pritom, naglasila sam i nekim ljudima koje poznajem da ako nešto čuju, da mi jave. Pošto se niko nije javljao, zalepila sam oglas i sada čekam da vidim šta će biti. Već su mi se javila dva čoveka, tako da narednih dana treba da odem da pogledam stan. Nadam se nekoj realizaciji uskoro“, nada se Maša. Iako je već nekoliko godina u Beogradu, Maša priznaje da se i dalje susreće sa određenim situacijama zbog kojih se preispituje zašto je baš njoj moralo to da se desi, zašto je baš ona morala da bude osoba u invalidskim kolicima. Maša Stojković Foto:Privatna arhiva „Ljudi su puni predrasuda. Meni se dešava da stanem da se odmorim i ljudi mi priđu i misle da prosim. Ja živim sama i funkcionišem sama svuda, i valjda je to ljudima neobično. To mi se dešavalo i na fakultetu, ta nesvest ljudi je velika“. Za kraj razgovora, Maša poručuje da joj je žao što se država ne prilagođava osobama sa invaliditetom, nego oni moraju da se prilagode sistemu. „Nama je država neprilagođena i nemamo aktivan društveni život jer nas negde društvo i ne vidi. I smeta mi što umesto da se država prilagodi nama, mi se prilagođavamo državi. Sve nam je otežano, posebno te arhitektonske barijere zbog kojih često pomislim: ‘Jao, zašto sam baš ja u kolicima. Ali ja sam neko ko uvek pronađe način. Srećom, studentski dom u kom živim odnosno prizemlje prilagođeno je osobama u kolicima, tu su i radnje koje su mi potrebne za svakodnevni život i pristupačne su mi, a i Pravni fakultet mi je bio prilagođen, tako da za sve ove godine nije bilo nikakvih problema. Ali čovek mora da bude uporan i da se snađe“, smatra naša sagovornica. https://nova.rs/vesti/drustvo/beograd-se-osramotio-kao-nikad-a-razlog-je-masa-26-kolica-i-jedan-oglas-za-trazenje-stana/

Ljudi treba da se leče od gordosti u crkvi...

Na godišnjoj konferenciji Evropske asocijacije organizatora prajdova (EPOA) Beograd Prajd je osvojio titulu grada domaćina i organizatora evropske manifestacije EuroPrajd 2022. godine, pobedivši ostale kandidate, Barselonu, Lisabon i Dablin. Ilustracija Foto: Pixabay/Gagnonm1993 EuroPrajd se dodeljuje gradovima kao domaćinima u organizaciji događaja još od 1992. godine i Beograd je jedinstven po tome što će se EuroPrajd 2022 događaj prvi put organizovati izvan Evropskog ekonomskog prostora (EEA), saopštila je organizacija Beograd Prajd. „Jako sam ponosan. Organizacija EuroPrajd 2022 u Beogradu nam pruža mogućnost da LGBT+ zajednicu sa Zapadnog Balkana osnažimo, reafirmišemo promociju evropskih vrednosti i ljudskih prava u Srbiji i predstavimo Beograd kao nezaobilaznu turističku destinaciju, bezbednu i otvorenu za sve. Verujemo da će EuroPrajd približiti regionalnoj i evropskoj javnosti pitanja od posebne važnosti za LGBT+ zajednicu u Srbiji i regionu, kao što su pravno regulisanje istopolnih zajednica“, kazao je Goran Miletić, direktor za Evropu organizacije Civil RightsDefenders i član organizacionog odbora Beograd Prajda. On je dodao da je siguran da će EuroPrajd biti važan faktor u afirmaciji šireg društvenog konsenzusa i uvažavanja različitosti i sloboda. „Želeo bih da se zahvalim svim organizacijama zaljudska prava sa Zapadnog Balkana koji su bili i ostali naši glavni saveznici, aktivistima i volonterima okupljenim oko Beograd Prajdakao i Turističkoj organizaciji Srbije na celokupnoj i svesrdnoj podršci“, dodao je Miletić. Marko Mihailović, koordinator Beograd Prajda kazao je da je Izbor Beograda kao grada domaćina EuroPrajd 2022 velika potvrda njihovog rada i cilja koji su postavili kada smo počeli da organizuju Beograd Prajd. „Ovu pobedu posvećujemo svim našim volonterima, aktivistima i ljudima koji su nas sve ove godine podržavali. EuroPrajd 2022 u Beogradu nam daje priliku da Evropi i svetu pokažemo i pozitivne strane Balkana, ali najvažnije od svega je da ovim događajem želimo da ukažemo na duboke razlike koje imamo u društvu kao i na ozbiljan i sistematski problem diskriminacije i nejednakosti sa kojima se suočava LGBT+ zajednica na Zapadnom Balkanu“, istakao je Mihailović. https://www.danas.rs/drustvo/beograd-domacin-europrajda-2022-godine/

Opet se teško diše - Beograd se posle nekoliko dana vetra i nešto kvalitetnijeg vazduha danas opet popeo na neslavno prvo mesto po zagađenosti. Naš glavni grad meri neverovatnih 253 PM čestica i skoro ceo dan drži "postolje". "Veoma nezdravo" - to je oznaka koja stoji uz našu prestonicu, a sve promene u zagađenju možete pratiti na "Blicovom" vidžetu "Zagađenje vazduha". Beograd je ljubičast, ali ni drugi gradovi u Srbiji nisu ništa bolji i gotovo svi gradovi koji imaju problem sa zagađenjem i danas su crveni i u kotegoriji "nezdravo". Tu se trenutno nalaze i Valjevo i Kosjerić, ali i Pančevo, Beočin, ali i Subotica, Niš i Smederevo. Među prvih deset na svetu po zagađenosti vazduha nalazi se i Sarajevo na šestoj poziciji, Sofija je na sedmoj, a Skoplje na devetom mestu. Da li su ove alarmantne brojke zagađenja vazduha u našoj zemlji i okolini razlog da se proglasi vanredno stanje? Ili ćemo, kao po običaju da se molimo da košava učini svoje. https://www.blic.rs/vesti/drustvo/opet-smo-neslavno-prvi-beograd-vodi-na-listi-najzagadenijih-gradova-na-svetu/wwtnze5

Sedeo sam ispod velikog kestena i punih usta pričao sa drugom iz razreda. Jeo sam sendvič napravljen na francuskom hlebu, sa puterom, šunkom, barenim jajima i krastavcima. Najavljivali su kišu, ali su po običaju promašili – bilo je toplo prolećno veče. Zvučnici su bili na prozorima i smenjivali su se hitovi „zabavne" muzike. Moje društvo u osnovnoj nije bilo imuno na narodnjake, nego oni „glavni" na koje su se ložile sve devojčice, dolazili su kasnije. Ispred nas se nalazio veliki travnjak, a iza kuća slavljenika. Kuća je sa strane imala jednu malu kulu koja je podsećala na one zamkove iz Vojvodine. Zavese u kuhinji su prekrivale tri četvrtine donjeg dela prozora, tako da ste kroz gornji deo mogli videti celo dvorište. Kuća je izgledala kao iz neke zimske bajke. Da sam se više družio sa slavljenikom, verovatno bih se samopozvao u goste kad napada neki veliki sneg. Ali nisam. Slavljenik je nosio najke pegazus, a ja martinke. Dva sveta koja povezuje samo ista škola. Muzika koja se smenjivala na zvučnicima je bila sve gora. Prvo su išli Bajaga, Riblja Čorba, Modern Talking i Bros, pa Bijelo dugme, Crvena jabuka, Vanilla Ice i Regina. Ova Regina mi je posebno išla na onu stvar. Takvu tezgarošku, neoriginalnu i mediokritetsku grupu nisam čuo sve do Nevernih beba. Među svim tim domaćim hitovima, pažnju mi je privukla pesma iz tada aktuelne predstave Moja Draga. Peva je Nikola Kojo a refren otprilike glasi "Gde je sad moj Beograd / A gde si sada ti / A gde sam sada ja". Geozavod, pre renoviranja i Beograda na vodi Iako su moje martinke izražavale negodovanje nad tom patetikom, onaj luzerski deo mene je više slušao tekst pesme, nego blebetanje druga o nekom mnogo dobrom lobu na poslednjem derbiju. Dok mi je njegov glas odlazio u fejd, pitao sam se koliko je ovo moj grad i kakve ja veze imam sa svim ovim ljudima koji jedu sendviče iz kartonskih tanjira, dok njišu kukovima uz Reginu (nemam ništa protiv sendviča iz kartonskih tanjira, da se razumemo).Onda su došli oni tipovi na koje se lože sve cice iz škole, iz zvučnika su se zaorili Džej i Ceca, ruke su poletele gore, tako da je došlo vreme da se otisnem. Tog perioda između osnovne i srednje škole sećam se kroz maglu. Još uvek sam se pronalazio, još uvek nisam pripadao. A u tim godinama moraš da pripadaš. Gledao sam kako najbolji drugovi Sex Pistols majice presvlače u šuškave trenerke, kako Ana stavlja onaj crni kreon oko usana kao Dragana Mirković i još me ubeđuje da film Slatko od snova uopšte nije tako loš, kako se komšija koji je 9. marta 1991. bio na Trgu i psovao Slobu dobrovoljno prijavljuje za rat... I sve me je to zbunjivalo. Prvo su svi delovali normalno, a onda su odlepili. Sve više je bilo takvih i počeo sam da se pitam da li je sa mnom sve u redu. U šta ja treba da se preobratim? Ništa mi nije bilo jasno. A onda dođe gimnazija, tu pronađeš ono troje što nisu dizelaši, počneš da izlaziš na Akademiju, da kupuješ Ritam i slušaš B92, i skapiraš da nisi jedini takav u gradu. Zbog ljudi koje si pronašao, Beograd konačno počneš da doživljavaš svojim. Skapiraš da se ne slušaju baš na svim žurkama Regina i narodnjaci, kao i da postoje oni koji ne pričaju samo o fudbalskom derbiju. Ruku na srce, Sloba, inflacija, ratovi, čemer i jad su još uvek tu, ali i to je lakše kada znaš da još neko na svet gleda istom dioptrijom kao ti. Nekadašnji bioskop Balkan Klinci koji su se rodili u vreme dok sam jeo baget sendviče kraj te zimske kuće iz bajke, danas su stariji nego što sam ja bio tada. Drugar koji je pravio tu žurku se sa roditeljima odselio iz zemlje nakon osnovne škole. Kuću su prodali nekom. Kako sam se preselio iz Braće Jerković u Medaković, retko sam prolazio pored nje. Tako bi sve do pre nekoliko godina kada sam se vratio u Jerković i počeo da idem na bazen. Put do bazena vodi direktno kroz malu ulicu u kojoj je to dvorište. Mnoge kuće iz te ulice su bile nadograđene bez imalo ukusa i stila. Izgledale su kao da na kutiju šibice naslažete one EI Niš televizore. Plašim se da ako Beograd nekada oseti zemljotres jači od tri-četiri Rihtera, te nesrećno nadograđene kuće će prve zaginuti. No, to ne važi za onu "moju". Iako nisam bio nešto preterano emotivno vezan za tu kuću, kada sam je video prvi put nakon toliko godina, priznajem da je moje patetično-nostalgično srce ipak malo zađuskalo. Fasciniralo me je što je stajala na istom mestu, sa istim dvorištem, bez nadogradnje i bilo kakvih promena. Krošnja kestena je bila malo veća nego pre, ona kula je stajala na svom mestu, fasada je bila u savršenom stanju, a čak su i "tri četvrt" zavese bile identične. Povremeno sam viđao čoveka koji ispod kestena čita "Politiku", a uz staru kulu i ženu koja je izvirivala iznad kuhinjske zavese, prizor je neodoljivo podsećao na kadar iz neke epizode sa Herkulom Poaroom. Toliko toga se promenilo u mom životu od te kuće, ali iz nekog razloga mi je bilo drago što ona nije. Dorćol Na plivanje idem utorkom i petkom. Kada sam tog utorka prolazio pored kuće, sve je izgledalo regularno. Bilo je hladno pa nikog nisam video u dvorištu, ali iz odžaka se vijorio dim. Zimska kuća je dočekala svoje godišnje doba, mislio sam u sebi. Zamišljao sam kako oni unutra sad slušaju Sinatru pored kamina dok piju neki voćni čaj, ali znao sam da je to samo moje romansirano maštanje. Jedva sam čekao da padne sneg i da vidim kako ledenice vise sa one kule. No, to se nije desilo. U petak, samo tri dana kasnije, kuće više nije bilo! Na mestu gde je stajala bila je iskopana ogromna rupa, široka kao celo dvorište i duboka nekoliko metara. Nije više bilo ni kestena, ni kule, ni zavesa. Dva bagera su i dalje kopala, blato je bilo svuda naokolo. Onaj čovek koji je čitao "Politiku" sada je sa osmehom na licu pričao sa jednim radnikom. Stajao sam kao kip. Manje mi je bilo neverovatno da su srušili kuću, od toga koliko su to brzo uradili. Nisu mogli početi pre srede ujutru. A u petak u podne sve je bilo gotovo. Kako je moguće da se u Srbiji neki tako veliki posao obavlja za tako kratko vreme? Očigledno da to ima veze sa onom pričom o parama, burgiji i vrtenju. Dve nedelje kasnije, na tom mestu je nikla ona klasična odvratna, ružna trospratnica. Verujem da je čovek koji čita "Politiku" u njoj dobio dva stana, a da će preduzimač za "pristojnu" sumu preostalih 6-7 stanova već nekome uvaliti. Pitao sam se ko su ti preduzimači. I dalje ne znam koja firma je srušila "moju" kuću, ali znam koja je zadužena za one nesrećne nadogradnje u toj ulici. Vlasnik te firme koja je nadogradila gotovo celu ulicu pored Centralnog groblja je muzičar iz, nećete verovati, grupe Regina. Očigledno da terase u Budvi nisu dovoljne za pristojan život, te je čovek morao da se okrene svom, pretpostavljam, osnovnom pozivu – građevini. Sudeći po onome kako je nadogradio kuće iz te ulice, ili je na fakultetu prepisivao, ili je diplomu dobio kao predsednik države ili je u najboljem slučaju netalentovan. Na njegovu sreću i našu nesreću, uvek mu ostaju muzika i Bir festovi. Mnogi moji prijatelji iz osnovne škole su svoje stare kuće zamenili za te ružne nove trospratnice u kojima su dobili dva stana. Oni i njihovi roditelji žive pošteno, ne kradu, nemaju veze po sudovima i katastrima i dele sudbinu većine nas nesrećnika koji živimo ovde. Oni nemaju para da trošne kuće popravljaju i renoviraju. I onda su srećni kada im dođe neko kao taj iz Regine i ponudi dva stana u ružnoj zgradi bez dvorišta. A ko su ti što montiraju televizore na šibice i koji pola Voždovca pretvoriše u favelu koja očajnički želi da je grad? Odakle su došli, šta su jeli, na kojim klupama su se ljubili i gde su našli pare da naprave celu zgradu? Ko god da su oni, znam samo da nisu moj Beograd. Pa neka su se rodili i tri puta po sred onih tramvajskih šina na Dorćolu. Trg Slavija Kako godine prolaze, sve više se osećam kao stranac u gradu u kome sam rođen. To je valjda normalno kada čovek matori. Pesak iz sata nas sve drobi. Kukati za "mojim vremenom", danima kada se slušala "bolja" muzika, krošnjama kestenova i baget sendvičima, osnovni je pokazatelj da su vas godine pregazile. Zgrade i kuće se ruše i prave nove, dolaze novi klinci koji umesto Šarla akrobate i Sonic Youth slušaju S.A.R.S. i Eda Širana, ta se muzika vrti i na fekvenciji na kojoj je nekad bio radio B92, ljudi koji su vodili časopis Ritam sada na Exit dovode Eli Gulding, u bioskope se ide u tržne centre i to više zbog kokica nego filmova, a novac je na globalnom nivou za delić promila važniji sada nego što je bio kada ste počeli da čitate ovaj tekst. Ovo poslednje je ključno za razumevanje pitanja iz one pesme koju je pevao Nikola Kojo. A i on sada umesto dobrih filmova snima reklame u kojima leti na flaši nekog voćnog soka koji nije video voće. Panta rei ili zeitgeist, kako vam drago. Park kod Palasa Pa dobro onda, gde je sad moj Beograd? Svuda i nigde. Jebeš ulice i zgrade, grad su ljudi. Jedni su se zavukli u tople sobe i izlaze samo po koncertima. Drugi sede ispred televizora i kada čuju vesti zapuše uši u viču "la-la-la". Treći rade deset sati dnevno da bi mogli sobe da održe toplim. Četvrti uopšte i nisu iz Beograda. Peti su se odselili, a šesti uveliko planiraju. Gde god da su i šta god da rade, znam da nikad ne uzimaju ono što nije njihovo, da prave kompromise samo kad moraju, da ne bacaju smeće kroz prozor, da ne vode decu u poštu kako bi ih pustili preko reda, da ne ostavljaju automobile na sred ulice sa četiri uključena žmigavca, da ne slušaju Reginu, ni Neverne bebe i da se često pitaju koliko je ovo zapravo njihov grad. Eto tu je sad moj Beograd - u mom telefonskom imeniku. Vladimir Skočajić Извор

Dobrila, beloglavi sup poreklom iz Srbije, letela je na nekoliko puta većoj visini nego obično 12. aprila ove godine kada je inicijativom kompanije Turkish Airlines i njene podružnice Turkish Cargo vraćena u matični vazdušni prostor. Priča o epopeji ptice sa zvanično najvećim rasponom krila u Srbiji nije toliko herojska ni srceparajuća. Dobrila, budući da spada u visokoperformansne letače sposobne za međunarodne letove, jednostavno je letela dok je mogla na svojoj redovnoj migracionoj ruti skoro 1600 kilometara. Prizemljila se u decembru prošle godine na granici Turske i Sirije i budući da je bila legalna za let odmah je ustanovljeno odakle je. Možda je i mogla da se vrati kući nakon rehabilitacije ali ju je, prema nekim tumačenjima, jednostavno mrzelo. „Dobrila čarter“ prilikom opsluživanja u Beogradu / Foto: Turkish Airlines Kompanija Turkish Airlines preuzela je inicijativu. Besplatno je preletela Dobrilu u jednom od svojih A330-200F i svet je saznao za nju. Juče je premijerno na YouTube kanalu turske nacionalne avio-kompanije prikazan video ove simpatične vazduhoplovne priče. Samo nekoliko nedelja nakon što su marketing Turkish Airlinesa i njegova video produkcija ponovo postali popularni na društvenim mrežama u Srbiji.

Beograd se ovih dana pretvorio u jednu veliku močvaru, jer je neko umesto Beograđana odlučio da se pare ulažu u jelke i fontane, umesto u sređivanje kanalizacije. Zdravo drveće u Košutnjaku "moralo" je da strada, jer je neko procenio da su "pluća grada" manje bitna od izgradnje sportskog centra. I mada je od strane Beograđana, ali i Upravnog suda, odjeknulo "ne" za gondolu, na Kalemegdanu se već odvijaju radovi, jer se neko istripovao da bi baš lepo legla iznad Ušća. Gomila radova na ulicama potpuno je blokirala grad, iako nikom nije jasno ni zašto ni kako ni ko je dozvolio da se sve to radi odjednom. Ali, očigledno ne mora da nam bude jasno. Zar dosad niste skapirali da ništa nije vaše? Beograđane je ovih dana uznemirila seča mladih stabala u Košutnjaku. Dejan Jovanović, nezavisni odbornik u opštini Rakovica i predstavnik udruženja Petlovo brdo, snimio je odnošenje drveća i postavio klip na Fejsbuk stranici pod naslovom "Noćna hajdučija u Košutnjaku". Sledeći snimak prikazao je građane dok pokušavaju da blokiraju kamion koji prevozi posečene borove, a u subotu je održana i protestna šetnja pod nazivom "Dosta je masakra zelenila", kada je gradonačelniku poručeno "Poljana, a ne beton", "Priroda narodu"...

Pitanje je pojedinca koja mu ishrana godi. Nekome je slanina fenomenalna da smrša. Možda si u pravu da previše đumbira diže pritisak, ali meni je moj doktor, koji se bavi sa mnom kao osobom koja treba da ostane normalna, uvijek govorio da je đumbir super, kaže doktor Nele Karajlić, čime završavamo kraću diskusiju o blagodetima đumbira na zdravlje. Doktor deluje raspoloženo i zbog svoje nove knjige „Solunska 28“ u izdanju Lagune i što se posle ogromne pauze vraća muzici. U okviru Belgrade Beer Festa 16. avgusta, kaže, održaće koncert koji će biti presek njegove bogate karijere i nešto posebno. Izvodiće pesme Zabranjenog pušenja, No Smoking Orchestra, surfovaće kroz različite umetničke forme, jer je takav, uvek mora da radi nešto drugačije… * Kako ide taj put ka normalnosti na kome zajednički radite ti i doktor? – Teško. Ja sam rođen malo pod 45 stepeni i vrlo mi je teško da se iznivelišem pod 90, ali sam kroz život naučio da pravim kompromise – da kažem – ovo je sad dosta, sad moram nešto da radim. Otuda je moja karijera imala više tih naglih skretanja nego što ih je Bojan Križaj pravio skijajući i postavljajući svjetske rekorde. Moj život, pa tako i karijera, u suštini su niz raskrsnica. One su se uvijek isprečavale u ključnim momentima. Nekad je raskrsnica bila posljedica objektivnih okolnosti, kao što je bio rat u bivšoj Jugoslaviji, a nekad rezultat mojih subjektivnih slabosti – kao što je to bio moj srčani udar 2011. godine. Sanjam o danu da više ne vidim te raskrsnice, već da put bude dugačak, prav, da mu se ne vidi kraja i da ide u tri trake ako je moguće. * Dorćol takođe znači raskrsnica ili četiri puta. Naslov tvoje nove knjige je upravo adresa iz ovog znamenitog kraja – „Solunska 28“. Roman je fikcija, ali inspirisan istinitim događajima – tvojim dolaskom u Beograd usled rata, kada ne znaš gde ćeš da spavaš i kada saznaš da je tvoj pradeda vlasnik kuće u Solunskoj, te da i ti delom poseduješ tu nekretninu. Kako si saznao za to? – Tako što me je moja rodica iz Beograda zvala i rekla: „Čovječe, ti imaš kuću u Beogradu, nema potrebe da tražiš stan.“ Ja sam time bio iznenađen zato što ja zaista to nisam znao. Imao sam tad 30 godina, već je svijest o imanju postojala. Da mi je to neko isto rekao sa 20 godina bilo bi mi svejedno koliko da li sutra pada kiša ili ne. S druge strane me i nije iznenadilo budući da su moji roditelji živjeli u svijetu gdje imanje nije vrlina, štaviše, da je opterećujuća okolnost, dok je imanje duhovnog nešto čime bi se čovjek treb’o dičit. Tada nisam znao da postoje zapravo dvije kuće u Beogradu, ali ne bih da sad otvaram cijelu familijarnu priču u kojoj je jedan komad moj. U toj kući u Solunskoj 28. nikad nisam prespavao jer su u njoj već bili drugi rođaci i stanari koji su useljeni 1946. godine. Kuća, naime, nije nacionalizovana, pretpostavljam zato što su moji bili lijevo orijentisana familija. * Šta je na kraju bilo s kućom? – Prodali smo je poslije 15 godina dogovaranja, znaš već kako to ide u familiji. S tim što se tamo ništa nije pomaklo. Stoji tu kako jeste. Ono što je meni tu bilo najzanimljivije jeste svijest o tome kako to izgleda kad imaš kuću staru 100 godina i kad zamisliš da je u njoj nekad bujao život – da je tu neko dolazio, odlazio, volio se, rađao se, umirao… Onda sam te 1990. rekao sebi – moraću da napravim roman o tome. I, evo, čekao je 20 i kusur godina, što nije zbog moje lijenosti, nego aktivnosti koje nemaju veze sa književnošću. * Prošetaš li sad tim krajem? – Da budem iskren, vrlo rijetko. Znao sam da prođem tuda zato što je u Solunskoj postojala jedna nadrealna knjižara u kojoj si mogao nać književnost koju nisi mogao nigdje drugdje – Induse, pa Ruse, neku alternativu. „Metafizika“ se zvala ta knjižara i ona mi je bila jedan od razloga da uđem u Solunsku, a i Rambo je u tom kraju. * Kako te je dočekao Beograd? – Ja, kad sam preselio u Beograd, bio sam već ultra selebreti i znali su me svi od Vardara do Triglava, tako da je svaki grad u koji bih se ja preselio od te 1992. bio sretan. Beograd je neka vrsta balkanskog NJujorka u koji dolaze razni ljudi sa raznih strana, trpaju se tu između dvije rijeke i taj grad tako dobro i živo pulsira jer je njegova istorija takva da čovjek ne može da vjeruje da on još uvijek postoji. Nešto vrlo slično srpskom narodu. Ako krenete da analizirate trenutnu situaciju među Srbima u Beogradu, vi počnete da kukate kako je teško, a kad se okrenete nazad i kad vidite koliko je Beograd samo puta padao iz ruke jednih u ruke drugih. Pa, oko 40 puta u dva vijeka. Samo je u 20. vijeku pet puta bombardovan, što je apsolutni rekord. Kad pogledate koji su tu sve narodi živjeli, na koje se sve načine Beograd dovijao – otuda je potpuno razumljiva sentenca koju sam uzeo kao uvod u svoju knjigu od putopisca Artura Galoveja, koji kaže da je Beograd dokaz da je život na ivici Balkana moguć. * Što se tiče duha grada, šta bi rekao? – Da je negdje raspolućen između palanke i metropole. Ostalo mu je to palanačko, naročito kod tog stanovništva koje kobajagi misli da je nešto jako važno to što si ti tu rođen. Parižanin ne bi ni shvatio kada biste ga pitali „jeste li vi stvarno Parižanin?“ Gledao bi vas i pitao se šta se krije iza vašeg pitanja. S druge strane, Beograd je metropola jer ima osobinu koju nema nijedan grad u krugu od 1.000 kilometara, osim možda Istanbula. To je da su u Beogradu sva čuda moguća i to ovaj grad čini intrigantnim za današnje turiste koji dolaze iz svih krajeva. Shvatili su da svaki ćošak Beograda može da krije nešto pozitivno što može da bude odlučujuće u njihovim životima – iz nekog ugla, iz nekog podruma bije neka muzika koja krije poseban prostor u kome se osjećaš slobodnim. * „Solunska 28“ se reklamira kao roman o novcu i strastima, mada u njoj ima više od toga – ljubavi, dobrote, čestih situacija gde se život i smrt sudaraju. Ali pisao si mnogo i o materijalnom, tačnije o tome kakav odnos svet ovde ima prema novcu. Do kakvih si uvida došao? – Uzećemo za primer Francuze, koji žive na relativno mirnom, stabilnom tlu i koji su odavno imali svoje zadnje ratove sa Englezima oko Normandije, te svoje revolucije, od kojih je ona 1789. bila odlučujuća za cijeli svjet. NJihov odnos je – ulaganje u tlo, zemlju, u ono za šta su sigurni da će im pružiti blagodet u narednim pokoljenjima. Imao sam sreću da razgovaram s jednim ozbiljnim vinarom iz Bordoa čija vina ne možete da nađete nigdje osim na nekoliko dvorova. On mi je rekao da je prije njega bilo pet generacija – prva je zasadila vinograde i borila se za njihov opstanak, druga je obezbijedila stabilnost u poslu s vinogradima, treća generacija je bila prva koja je imala višak vrijednosti od toga, četvrta generacija je postala užasno bogata, a peta, kojoj on pripada, taj novac troši tako što plaća velike festivale rok muzike svuda po svijetu. Kod Jevreja je druga stvar. Oni do 1942. nisu imali svoje tlo i, pošto su lutali dvije i po, tri hiljade godina, nikad u tlo nisu ni investirali, nego su ulagali u ono što može da se spakuje, stavi u džep i zapali na drugo mjesto. Otuda se najluksuznija roba nalazi u njihovim rukama. NJihov odnos prema novcu je potpuno drugačiji od Francuza, a treći slučaj su Srbi. NJihov odnos prema novcu je ispjevan u onoj pjesmi Caneta Partibrejkera – hoću sad i hoću sve. * Zašto? – Znajući da koliko sutra može da bude neki teški zemljotres, Srbin ulazi u biznis tako što ga napušta ukoliko skonta da iduće godine neće biti milijarder. Ima punu svijest o tome da je sve krhko i da ono što ima koliko sutra ne mora biti njegovo, da je sve neizvjesno. Prvi pravi tajkuni su ovdje bili još u 18. veku. Knjaz Miloš je bio jedan od najbogatijih ljudi u Evropi, ali je pritom jako mnogo trošio jer je znao da će doći taj dan kada njegova familija neće imati ništa kao što danas nema ništa. Ako se pozabavite time, naći ćete da je Miloš bio među top ten najbogatijih ljudi. * Na šta, zapravo, želiš da skreneš pažnju? – Nevjerovatno je koliko bogatih Srba iz vremena o kome ja pišem, kao što su Vajfert i mnogi drugi. Hoću da kažem kako nijedna od tih familija više ne postoji. Mi možemo reći sad da je kod nas bio komunizam koji je pravio nacionalizaciju, ali komunizam se nije bez veze zakoptio ovdje. Što nije u Danskoj, kad je tamo napisan. Naime, naša sociopsihološka struktura je oblikovana zahvaljujući pravoslavnoj crkvi tako da lako primi limun, a neće narandžu. Lako uzme komunizam, pa ga lako i izbaci. U tome je poenta zašto Srbi tako halapljivo i gramzivo skaču u biznis, za razliku od recimo, Francuza. * Šta bi ti promenio u Beogradu? – Promenio bih odnos prema kulturi ne samo u Beogradu nego u cijeloj Srbiji. Kod nas je nevjerovatno koliko svaka politička nomenklatura stavlja kulturu u zapećak i kako je ona svakoj novoj vlasti sitna moneta za potkusurivanje. Ne mogu da vjerujem jer je to naše najjače oružje i najjače oružje na planeti. Nije Zapad pobijedio Istok u Hladnom ratu zato što su bombardovali Moskvu peršinzima i nuklearnim bombama, nego zato što su imali Bitlse. Bitlsi su ti koji su porazili Istok. * Kako komentarišeš to da ste se i posle rata u Sarajevu, Emir Kusturica, Goran Bregović i ti razvijali, nastavili uspešno karijere? – Mi smo imali svi svoje projekte i svoja djela iza sebe i prije nego što je počeo rat. Emir je čak imao svjetsku slavu. Sarajevo je bila samo platforma sa koje smo mi lansirali svoje rakete. Ono što je tragično jeste što smo mi napravili taj grad kakav jeste. Da ne budem lažno skroman, najviše ja, jer i Emir i Brega mogu da budu iz bilo kog mjesta na svijetu. U njihovim djelima se ne vidi mnogo ta veza sa Sarajevom, naročito kod Bregovića. Mogao je te pjesme pisati i iz Osijeka, je..ga, a sve ono što sam ja radio kroz Zabranjeno pušenje i Nadrealiste je usko vezano za taj mali kosmos u kome smo mi živjeli, a to su te dvije opštine centralne sarajevske koje su napravile miris koji se raširio po cijeloj Jugoslaviji po kome je grad postao poznat. Prije nas slika o Sarajevu nije bila ista. * Družiš li se još sa njima, sa Kusturicom i Bregovićem? – Ne. Al oni su, ono, starija raja. * Mito, korupcija, rupe u zakonu? – Kad kažeš mito, korupcija, rupe u zakonu, to ne dolazi zato što mi ne znamo da napišemo zakone, nego zato što mi imamo tu sociopsihološku strukturu koja uvijek misli prvo tim principom. Prvo razmišljaš kako da z…eš to što su podigli porez na imovinu. Zato što si dobio prostor, jer te niko nije prije ove države kažnjavao za taj način – zaključio je doktor. Aleksandra ĆUK

Da ne brinete, redov Rajan je spasen. Ali, kako spasiti poslednji ostatak legendarne fabrike aviona? Senka smrti ponovo se nadnela nad jedini preostali dokaz postojanja prve srpske fabrike aviona "Ikarus" - njenu upravnu zgradu. Osam decenija stara lepotica, na nebranjenom graničnom prelazu između Zemuna i Novog Beograda, u bloku 9A, bije poslednju bitku. Lokalni David bije boj protiv globalnog Golijata, stvarni spomenik prošlosti bije bitku protiv instant simbola današnjice. Pa nešto mislim: moraju li investitori uvek i svuda s ledenim mirom da naplaćuju danak u betonu i parkinzima? Predahnu li ponekad malo u osvajačkom galopu? Svestan sam da je Sen Tropez, primera radi, bio beznačajno ribarsko seoce sve dok se na njegovoj obali Brižit Bardo nije svukla pred paparacima. Danas je to prenaseljeni luna park. I Igalo, rodno mesto moje majke, bilo je seoce na pola sata hoda od Hercegnovog. Danas se pitam kako ne potone u ustajalo bokokotorsko more pod težinom hotela, solitera, banja, odmarališta, tržnih centara i betoniranih molova? Odgovor se krije u magičnim rečima koje mnoga vrata otvaraju, ali pritom ruše i artefakte prošlosti: tamo turizam, ovde urbanizam. I tamo i ovde, nove nastambe stešnjene su jedna uz drugu. Ako želite, možete i veš da prostirete između balkona, kao da ste se zaglavili u srednjovekovnim uličicama. Kakvi to turizmi i urbanizmi prete da s lica zemlje zbrišu najstariju građevinu Novog Beograda, nastalu u vremenu kada se stotine hektara močvarnog zemljišta nisu zvale Novi Beograd i kada oko nje nije bilo ničega osim "Ikarusovih" hala i avionskih pista? Već jednom je uzburkala javnost, pretprošle godine, kada se na noge digao misleći svet, svestan da preostalo zrnce poznate istorije vredi više od instant projekta (ne)poznatog investitora. A gle, tačno prekoputa, u soliteru u Gramšijevoj ulici, živeo je i Čeda Janić, pilot, istoričar i osnivač Muzeja jugoslovenskog vazduhoplovstva. Posmatrao je iz svog stana na 14. spratu zgradu "Ikarusa" na istoku i ostatke hangara starog zemunskog aerodroma na zapadu, tamo negde iza Airport Citija. Mislim da i danas njegov duh lebdi nad ovim prostorom, nekada neprikosnovenim carstvom srpske avijacije. Dečiji centar, koji koristi enterijere negdašnjeg "Ikarusa", dobio je nalog od vlasnika zgrade da se iseli za tri meseca, jer će zgradu rušiti. Zaposleni s nevericom čitaju da zgrada nema nikakvu zaštitu - ni kulturnu, ni istorijsku, još od decembra 2015. Znači da je investitor, čim je prestala građanska graja iz oktobra te godine, sačekao da u nastalom zatišju dobije na vremenu. Dobio ga je, pa će sad na istom mestu podići poslovno-stambeni objekat s podzemnim garažama, a navodno sačuvati reljef frontalne fasade. U dopisu stoji da ima čak i dozvolu Zavoda za zaštitu kulturnih spomenika (!?), što je, blago rečeno, neshvatljivo. O značaju zgrade kojoj se omča ponovo obavija oko vrata, ali i o građanskoj inicijativi iz 2015, možete da se podsetite na Jutjub linku https://www.youtube.com/watch?v=jX_o1IquTmQ. S druge strane, ja sam priredio album fotografija da nas, od sada pa zanavek, podsećaju na godine, a evo i povode koji prethode rušenju ovog istorijskog spomenika. Ako je Zavod za zaštitu spomenika kulture ravnodušan prema sudbini upravne zgrade prve srpske fabrike aviona, za očekivati je da nije ravnodušan i Muzej vazduhoplovstva. A ako je i on, slobodno me onda pitajte zašto nisam iznenađen... Parafraziram reči Veljka Zajca, jednog od stanara bloka 9a (imate ga u video-priči): "Tu su pravili avione koji su branili Beograd. A danas, danas niko ne može da odbrani poslednji dokaz tog vremena." Zoran Modli https://www.facebook.com/zoran.modli/posts/10212053402720836

Više od 90 posto ulaznica za koncert popularnog hrvatskog dua „2Cellos“ 25. marta u Kombank areni je rasrodato, a producent Tomislav Kašljević najavljuje spektakl kakav Beograd do sada nije video. Foto: Youtube printscreen „Zahvaljujući Luki (Šuliću) i Stjepanu (Hauseru) cene ulaznica su vrlo pristupačne, a zahvaljujući gradonačlniku Zagreba Milanu Bandiću na sceni će biti i 60 muzičara Zagrebačke filharmonije. Ima li lepše scenografije od te?“, rekao je Kašljević na današnjoj konferenciji za novinare u Beogradu. Novi album „Score“ sa filmskom muzikom „2Cellos“ će objaviti 17. marta, a koncertom u Kombank areni započinju svetsku turneju. „Sve počinje u Beogradu, a onda kao što kaže ona poslovica “Srbija do Tokija“, idemo u Japan, pa sledi Amerika i ostatak Evrope, ali najvažnije da ovde probijamo led. Takav jedan spektakl ćemo prvi put ovde izvesti“, naglasio je Hauser u izjavi Tanjugu. Šulić se nadovezao da je beogradska publika topla i srdačna i da će im biti lakše da u Srbiji „probiju led“. „Biće super“, poručio je on. Hauser je precizirao da će beogradska publika prva imati priliku da čuje ceo novi album, dok će drugi deo koncerta biti „rok ludilo“. Šulić je najavio da će im se Zagrebačka filharmonija pridružiti u rok delu i da će to biti po ugledu na koncert „Metallice“ sa orkestrom. „Biće to nešto novo što do sada nismo radili i produkcija će biti baš za arenu, veća. Biće tu ludila, biće svašta. Radujemo se mnogo“, istakao je on. „Ceo ovaj region je naš dom i kada sviramo u Beogradu osećamo se kao kod kuće. Drago mi je da svaki put dolazimo sa sve većim projektom i da ovde zapravo rastemo. Sledeća je Marakana“, rekao je Hauser i dodao da bi voleli da sviraju i u Kragujevcu. Šulić je kazao da su album snimali sa Londonskim simfonijskim orkestrom, jednim od pet najboljih orkestara u svetu, što je ostvarenje njihovih dečačkih snova i dodao da je njemu lično filmska muzika najlepša. „Ima tu fantastične muzike kompozitora Enija Morikonea, Hansa Cimera, Džejmsa Hornera, Nina Rote, iz kultnih filmova kao što su “Kum“, “Hrabro srce“, “Gladijator“, “Titanik““, naveo je on. Hauser je naglasio da su za novi album odabrali najlepše saundrekove, one koji diraju u dušu. „Znali smo da će na čelu još više dirati dušu. Filmska muzika je kao klasika, još je lepša od klasike. To je muzika za sva vremena, to svi vole i slušaju“, dodao je on. Na pitanje da li posle obrade hitova Majkla Džeksona, Stinga, bendova „U2“, „Guns“n“Roses“, „Coldplay“, „Nirvana“ i sada tema iz filmova, planiraju autorske kompozicije, Šulić je rekao da poenta dua „2Cellos“ nije u autorskoj muzici već u širenju emocije i energije. „Toliko je predivne muzike u svetu i ako bude prilike da radimo autorsku muziku, u redu, ali mora da postoji razlog. Voleli bismo, na primer, da radimo muziku za film“, dodao je Šulić. On je rekao i da kada bi održali koncert sa repertoarom sastavljenim od dela klasične muzike, ne bi „maltretirali ljude sa dosadnim kompozicijama“. „Otkrili bismo im najlepša dela klasične muzike i tako privukli širu publiku, a ne da nakon prve kompozicije svi zaspe. Mi za sve što radimo, biramo samo najlepšu muziku i tako širimo dobru muziku, a to ćemo u buduće raditi i sa klasičnom“, istakao je Šulić. On je dodao da je problem što je repertoar za violončelo dosta ograničen i da moraju da obrađuju kompozicije i za druge instrumente. „Hteli bismo da snimimo klasični album sa Berlinskom filharmonijom, ali tako da privučemo što veći broj ljudi klasičnoj muzici, a ne samo elitu. Radimo na tome“, rekli su Luka Šulić i Stjepan Hauser. https://www.krstarica.com/zivot/muzika/2cellos-beograd-ce-videti-nesto-nevidjeno-od-nas/

Pre trideset jednu godinu, na stadionu Crvene zvezde u Beogradu, održan je koncert u sklopu YU Rock Misije. Činjenica da se nije održao na isti dan kada i Live Aid koncerti u Filadelfiji i Londonu mu je, istina, možda i oduzela nešto od efektnosti, ali nešto treba istaći: u pitanju je bio prvi koncert u okviru globalne kampanje za pomoć gladnima Afrike. Kako je sve počelo u svetu dobro je poznato: glad koja je u samo dve godine (neposredno ili posredno) odnela 400.000 života u Etiopiji podstakla je Boba Geldofa i Midgea Urea da napišu pesmu „Do They Know It’s Christmas“, da ubede veliki broj britanskih kolega da je snime i zaradu od prodaje singla namene žrtvama gladi; njihova akcija podstakla je muzičare sa druge strane Atlantika da snime sopstveni dobrotvorni singl, „We Are The World“ (autori Michael Jackson i Lionel Richie); ogroman uspeh pesama podstakao je organizovanje dobrotvornih koncerata. 13. jul 1985. godine bio je, kako reče novinar Rolling Stonea Michael Goldberg, „dan kada je čitav svet rockao“ (škotski glumac Billy Connolly, jedan od konferansjea na londonskom koncertu, izneo je, najavljujući Eltona Johna, podatak koji svakako nije istinit ali veoma lepo zvuči: na 95% televizora u svetu gledao se živi prenos Live Aida); najveća imena rock muzike nastupila su na koncertima koji su, kako je primetio Zoran Paunović, predstavljali „kraj epohe u kojoj je rok muzika još bila istinski važna – ili bar nosila u sebi manje-više neokrnjenu iluziju moći“; od samih koncerata je prikupljeno oko 50 miliona funti za pomoć gladnima. Nažalost, kako su oči čitavog sveta bile su uprte u dešavanju na londonskom Wembleyu i filadelfisjkom Stadionu John F. Kennedy, često se zaboravlja doprinos koji su kampanji dali muzičari iz Nemačke, Holandije, Austrije, Italije, Mađarske, Norveške, Finske, Sovjetskog Saveza, Japana, same Afrike i – Jugoslavije. Grupa jugoslovenskih rock poslenika, podstaknuta akcijama Band Aida i USA For Africa, odlučila je da nešto slično uradi na domaćem terenu. Dobri duh jugoslovenskog rock ‘n’ rolla, rock kritičar Petar-Peca Popović bio je taj koji je predložio da se snimi singl koji bi se prodavao uz tada veoma tiražni časopis Rock, te da se organizuje dobrotvorni koncert. Pesmu „Za milion godina“ komponovao je Dragan Ilić, klavijaturista i bivši vošaGeneracije 5 (koja je zvanično prestala sa radom tri godine ranije i zvanično će se ponovo okupiti tek sedam godina kasnije), a tekst je napisao Mladen Popović, u to vreme voditelj emisije Hit nedelje, koji je pre toga napisao tek nekoliko tekstova za Aske, Denis & Denis i Olivera Mandića, te za rock pevača Graleta Vuka i pevačicu zabavne muzike Jasnu Zlokić. U snimanju pesme učestvovala su neka od najvećih imena jugoslovenske rock muzike: Željko Bebek, Momčilo Bajagić Bajaga, Zdravko Čolić,Dado Topić, Jura Stublić (Film), Vlatko Stefanovski (Leb i Sol), Zoran Predin (Lačni Franz), Sergio Blažić (Atomsko Sklonište), Massimo Savić (Dorian Gray), Igor Popović(Jakarta), Marina Perazić (Denis & Denis), Slađana Milošević, Anja Rupel (Videosex),Vesna Vrandečić (Xenia), Zorica Kondža, Dejan Cukić (u to vreme član Bajage i Instruktora), Ljuba Ninković (u to vreme član Tunela), Peđa D’ Boy (u to vreme već vođa svog Peđa D’ Boy Banda), Doris Dragović (u to vreme članica grupe More), članice Aski, Izolda Barudžija, Snežana Stamenković i Snežana Mišković (koja u to vreme još uvek nije bila Viktorija), članovi Idola Vlada Divljan i Srđan Šaper, članovi Parnog Valjka Husein Hasanefendić Hus i Aki Rahimovski, članovi Divljih Jagoda Alen Islamović i Sead-Zele Lipovača, te sam Ilić i bivši članovi njegove Generacije 5, Dragan Jovanović Krle, Dušan Petrović i Slobodan Đorđević. Pesmu su odsvirala potonja četvorica, sa izuzetkom gitarskog soloa, koji je odsvirao Vlatko Stefanovski. Za produkciju je bio zadužen tada već proslavljeni Saša Habić, za snimanje ništa manje slavni Đorđe Petrović, a omot ploče je vizuelno uobličio jedan od najznačajnijih dizajnera jugoslovenske rock scene, Jugoslav Vlahović. PGP-RTB je inicijatorima kampanje naplatio samo vinil (ne i studio), a najveći jugoslovenski proizvođač omota, GIRO štampa, nije naplatio štampanje omota. Prvih 150.000 primeraka ploče otkupio je časopis Rock, poklanjajući ih uz svoj tiraž. Rasprave zašto pojedinih izvođača nema na ploči traju i danas; da li su dobili poziv? Ako nisu – zašto nisu? Ako jesu – zašto su odbili? Neki bendovi su učestvovanjem na koncertu na stadionu Crvene zvezde nadomestili to što nisu imali svog predstavnika na snimanju pesme; poredDenis & Denis, Atomkog Skloništa(Blažić je, već teško bolestan, nastupio sedeći), Jakarte, Peđa D’ Boy Banda,Filma, Videosexa, Željka Bebeka, Bajage i Instruktora, Slađane Milošević, Tunela,Lačnog Franza i Aski, na koncertu su svirali i Automobili, Piloti, Partibrejkers,Ekatarina Velika, Plavi Orkestar, Elvis J. Kurtovich & His Meteors, Vatreni Poljubac,Električni Orgazam, Kerber, Balkan i – jedini čiji radovi nisu preživeli sud vremena, a koji su imali čast da svojim nastupom otvore koncert – Magično Oko. Poziv da učestvuju u snimanju pesme su (kako je svedočio Ilić u jednom razgovoru sa Markom Jankovićem) odbile vođe dva najpopularnija jugoslovenska benda, Goran Bregović iBora Đorđević. Može se učiniti da je posredi bilo nešto poput čuvenog pobratimstva Rima i Pariza – Solo Bora è degna di Brega; solo Brega è degna di Bora; naime, u to vreme, u rasponu od četiri meseca, Đorđević je gostovao na ploči Bijelog Dugmeta poznatoj kao Kosovka djevojka, a Bregović na Istini Riblje Čorbe; oba su albuma predstavljala trijumfalan uzlet nakon kriza koje su potresale dva benda i oba su zacementirala zvezdani status njihovih autora. No posredi je, bar u Đorđevićevom slučaju, bilo nešto drugo: u to vreme jugoslovenskim profesionalnim muzičarima nametnuti su visoki porezi; to je bio jedan od razloga zbog kojih se Džoni Štulić odselio iz Jugoslavije (i, kako je Ilić otkrio u pomenutom razgovoru sa Jankovićem, nije bio tu da dobije poziv da učestvuje u YU Rock Misiji). Đorđević u to vreme, kako piše Vladimir Stakić, „posle prodatih milion i petsto hiljada ploča (koja desetina hiljada gore-dole) i posle više od hiljadu održanih koncerata […] još nije rešio mnoga bitna životna pitanja: vozi se autobusom s malim detetom na leđima i još uvek nosi isti šešir kao pre četiri godine“. Nekoliko meseci pre objavljivanja singla Đorđević, u par intervjua, grmi kako su rockeri dobri samo kada treba da nastupaju na dobrotvornim priredbama, a kako nikako da dobiju status kulturnih radnika, a porezi su ogromni, te kako mu ne pada na pamet da učestvuje u snimanju nekakvog dobrotvornog singla… Đorđević je, dakle, verovao da je u pitanju državni projekat, pa odbija da u njemu učestvuje. Zašto je Bregović odbio da učestvuje mnogo je teže naslutiti, ali je izvesno da je u pitanju bio jedan od retkih pogrešnih poteza u njegovoj karijeri. Obojica su, Đorđević valjda shvativši da su se rockeri organizovali samoinicijativno, a Bregović valjda uvidevši da je čitava stvar ispala mnogo ozbiljnija nego što je on očekivao da će biti, došli na snimanje spota, povevši sa sobom i Mladena Vojičića Tifu (tako su se u spotu pojavila sva tri pevača Bijelog Dugmeta, bivši, aktuelni i budući). Po Ilićevom svedočenju, Bebeka je strašno ljutilo što je Bregoviću dozvoljeno da učestvuje u snimanju spota. Nekoliko meseci kasnije, u jednom intervjuu, na konstantaciju da ga nije bilo u YU Rock Misiji, frontmen Zabranjenog Pušenja, dr Nele Karajlić odgovara: „Ne, ja se ne slažem sa tim. To je, po meni, manipulacija koja nema ni moralnog ni ekonomskog pokrića. Ameri sad kao hadžije. Evo vam lova, je l’? Majku im ja… Je l’ ja sad treba da gledam one radosne p’jane trubadure koji daju 0.03% na račun Marlbora koga ovi puše. Oni se ne odriču Marlbora a mogu, kao, nešto solidarno da daju, nešto što će za šest meseci vratiti u vidu sirovina ili jeftine radne snage. Prodaće hranu Somaliji da kupe oružje. To su miševi. To je Blejk Karington koga svakodnevno viđamo na ulici. To je kao kad bi opljačkao čovjeka na ulici, uzeo mu 200.000 miliona dolara i ostavio ga da gladuje. Pa ga posle pet godina sretnem i dadnem mu dva dinara da se prehrani. To je idiotizam. Oni će uvjek bit’ solidarni pod uslovom da ovi drugi budu gladni.“ Ostaje nejasno da li je Karajlić odbio poziv ili ga nije ni dobio. Sa druge strane, Đorđe Balašević nije krio svoje razočarenje što mu poziv nije upućen: „Žacnulo me je i zabolelo što nisam pozvan u YU Rock Misiju, jer verujem da sam mogao, ne kao neki pevač, već kao tekstopisac, da napišem bar strofu…“ (Nije zgoreg dodati da je Janković Ilića, u pomenutom razgovoru, pitao da li je poziv dobio Oliver Dragojević, na šta je Ilić priznao da se o Dragojeviću, kao prevashodno pop pevaču, nije ni razmišljalo.) Singl „Za milion godina“, prvobitno objavljen uz 75. broj časopisa Rock, predstavljao je ogroman uspeh, i u formalnom, i u izvedbenom i u produkcijskom i u finansijskom pogledu – samo od njegove prodaje sakupljeno je preko četvrt miliona dolara. No osmočasovni koncert, koji je prenosila i televizija, bio je manje uspeo. Uz kišovito vreme, zbog kog je koncert kasnio, za slabiju atmosferu pobrinula se i uprava Crvene zvezde: naime, bina je bila smeštena na istočnoj tribini, ali uprava kluba nije dozvolila publici da izađe na teren, smestivši je na zapadnu tribinu; ne samo da zbog toga izvođači nijednog trenutka nisu bili u stanju da vide i čuju reakcije publike, već je to prouzrokovalo ogroman odjek, što je isprovociralo Milića Vukašinovića da u jednom trenutku prekine nastup svog Vatrenog Poljupca i u mikrofon (za vreme živog prenosa) kaže: „Ne valja. Da jebem majku, ne valja!“ Džuboks (koji o koncertu izveštava šturo, možda i zato što je čitava akcija bila vezana prevashodno za konkurentski Rock) piše: „Na ogromnoj bini, uz odlično ozvučenje [sic!] smenjivali su se svi oni koji u ovom trenutku nešto znače na našoj rok sceni. Neki su pokazali svoje vrline, neki, na žalost, svoje mane. Bilo je to veče kad je svako na pijacu izneo ono što ima. Publika na stadionu se dobro zabavljala a TV je sebi jeftino obezbedila višečasovni program.“ Oko 20.000 gledalaca prisustvovalo je koncertu, što je bilo znatno manje no što se očekivalo, pa je sam koncert doneo je manju zaradu no ploča: oko 170.000 hiljada dolara. (Ipak, valja podsetiti da je YU Rock Misija bila samo jedan oblik pomoći naroda Jugoslavije gladnima u Africi: te 1985. godine svaki četvrti Jugosloven donirao je novac Crvenom krstu ili UNICEF-u.) Nešto manje od mesec dana kasnije, poruka YU Rock Misije, koju je preneo Mladen Popović, i spot pesme „Za milion godina“ emitovani su tokom Live Aida, u pauzi između nastupa Black Sabbatha i Run-D.M.C.-a u Filadelfiji. Publika na Wembleyu je, prema tvrdnjama naših ljudi tamo prisutnih, pred kraj pesme počela da pevuši melodiju i pozdravila emitovanje gromkim aplauzom. Bilo je to jedno od osam uključenja u Live Aid (ostalih sedam je bilo iz Australije, Japana, Austrije, Holandije, Sovjetskog Saveza, Nemačke i Norveške) Trideset godina nakon Live Aida, među organizatorima, učesnicima, onima koji su učešće odbili i onima koji poziv nisu dobili mnogo je zle krvi: padaju optužbe za licemerje, pa i pronevere; sa druge strane, široke mase se, sa cinizmom karakterističnim za digitalnu eru, sve češće sprdaju s naivnošću onih koji su verovali da će muzika promeniti svet (jasno je da bogataši i propovednici neoliberalnih mitova zadovoljno trljaju ruke na takvo urušavanje velikih ideala i izvrtanje na naličje poslednjeg velikog zanosa čitavog sveta). No reakcije na YU Rock Misiju, zbog specifične istorije prostora na kojima je ponikla, bitno su drugačije. YU Rock Misija predstavlja jedan od velikih simbola i jednu od najznačajnijih tački u istoriji kulture zemlje koja više ne postoji, pa neizbežno izaziva čitavu paletu reakcija; od nostalgije za „dobrim, starim vremenima“ i „zlatnim dobom rock ‘n’ rolla“ – „Suze mi teku kad ih gledam ovako zagrljene“, „Ovako nešto nikad više neće biti moguće“, vele internet komentatori; preko gorčine što smo, kako je primetio sam Mladen Popović, „tada mi bili ti koji su pomagali ljudima u nesreći, da bi, nažalost, samo par godina kasnije mi bili ti koji primaju pomoć iz belog sveta“ (a koju je jedan anonimni komentator slikovito izrazio rečima: „Afrikanci, vraćajte pare!“); do podsmeha zbog „naivnog“ idealizma, nedotupavnih komentara poput „Čoveče, kakva ljiga“, pa i gadosti poput „Jebale vas čamuge. Nek pocrkaju od ebole pička im materina smrdljiva i retardirana“ (autentičan komentar), kakve bi u nesvrstanoj Jugoslaviji izazivale samo najdublji prezir. Naposletku, ljubitelji domaćeg rocka, posmatajući spot za ovu pesmu, otkrivaju sve nove i nove zanimljive pojedinosti iz kojih se štošta može pročitati: kako se čini da je Bregoviću nelagodno; kako Vlada Divljan i Srđan Šaper ne stoje jedan kraj drugog; kako je čuveno prijateljstvo Sergia Blažića i Mladena Vojičića vidljivo i u ovom spotu; i tako dalje. Izvesno je, međutim, da je YU Rock Misija, pored pokazatelja stepena razvijenosti jugoslovenske scene, i potvrda glasova koji kažu da je i ovaj osiromašeni komad Evrope na zlom glasu nekada „bio svet“; od imidža jugoslovenskih zvezda – ne možemo se oteti utisku da bi pojedinima na eleganciji i ekstravaganciji pozavidele i najveće svetske zvezde – preko visokih izvođačkih, produkcijskih (mada je Habić, po sopstvenom priznanju, nakon završenog snimanja bio nezadovoljan urađenim poslom) i artističkih standarda, do činjenice da su jugoslovenski rockeri podelili pažnju sveta sa najvećim imenima rocka. Valja tu istaći još nešto – kako je primetio Dimitrije Vojnov: „U spotu možete videti kako Čola đuska sa crnčetom na ramenima, na istom mestu pevaju Srđan Šaper i Željko Bebek, Krle iz Generacije 5 i Vlatko Stefanovski soliraju, i nikome se na licu ne vidi šta nas čeka ubrzo posle toga. Pored političkog jedinstva u ovom spotu vidimo i jedinstvo scene gde Bijelo dugme nije strogo i militantno odvojeno od Idola, što će potom da se desi kada i sve ostale podele postanu militantne.“ Petar Kostić, BalkanRock.com

Сарадња Београда и Јерусалима - Научите хебрејски преко скајпа Јерусалим Стари Град-Београд Стари Град Центар за хебрејски језик и књжевност из Београда, који се налази у београдском Старом Граду, потписао је меморандум о сарадњи са Полис Институтом, смештеним у Старом Граду Јерусалима. Преко Центра за хебрејски језик и књижевност од сада постоји могућност за изучавање библијског хебрејског језика у Београду. Београдски центар за хебрејски језик и књижевност имплементираће наставни план и програм Полис Института у састав свог наставног плана, што ће полазницима школе библијских језика у Београду омогућити најсавременији и најбржи начин за савладавање ових језика. Специфичност програма рада Полис института је то што, нарочито на почетку учења, библијски језици се уче као живи говорни језици, дакле не класично као што је то случај у другим сличним научним установама. . http://www.polisjerusalem.org/ Полис институт постоји дуги низ година у Јерусалиму, окупља врхунски научно стручни кадар и представља већ значајно име у свету библијске лингвистике. Поред библијског хебрејског језика, на Полис институту изучавају се и старогрчки, латински, арамејски, арапски и други језици од значаја за Свето Писмо. Полис Институт спроводи и мастер студије библијских језика. Центар за хебрејски језик и књижевност, ради и на имплементацији мастер програма, као и припремама за рад по методама Полис института, те ће ускоро заинтересовани са српског говорног подручја моћи студирати на Полис Институту преко београдског Центра за хебрејски језик. Први корак у овој сарадњи је ШКОЛА БИБЛИЈСКОГ ХЕБРЕЈСКОГ ЈЕЗИКА ПУТЕМ СКАЈПА И УЖИВО У БЕОГРАДУ, која почиње у недељу 04. 08. 2013. у 18х Упис траје до 01. 08. 2013. Упис и информације могу се добити на мејл [email protected] Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!