Додир

[АлександраВ]

Данас сам упознала Давида. Давид је прелепа душа, деветнаестогодишњи младић који је дете и остаће дете заувек. Подсетио ме је зашто сам завршила дефектологију. Подсетио ме је колико љубав, радост, труд, искреност и неисквареност лече. Подсетио ме је да ниједна брига, ниједна болест, ниједан ланац материјализма не сме да окује нашу душу, да не смемо да дозволимо да наша душа остари бригама овога света. Давид ме је данас поново научио ономе што ме сваки пут научи отворено срце посебног детета - дијагнозе су само медицински речник, свако ко душу другог гура у дијагностички оквир не зна шта је љубав ка човеку.

Можда сам молитвама оних који ме воле стигла данас до Давида. Да му помогнем да каже, иако он већ толико дивно говори, осмехом, цртежом, погледом. Да ми помогне да помогнем и њему и себи. Радост. Љубав. Давање. Додир.

Хвала и слава Богу.

[Flojd]

Neverovatno je koliko mogu da uticu na nas dogadjali i kakav utisak mogu da ostave deca. A tek kavo nadahnuce moze covek da dobine u razgovoru sa nekom  "neobicnom osobom" pa i detetom.

Meni je jedna ucenica, dok smo na casu iz gradjanskog pricali o medjuljudskim odnodisima reka :" Da bi neko nekog prihvatili potrebno je da mu se prilagodimo" .

Sjajna recenica.

 Ja sam dugo vremena smatrao da je prilagodjavanje licemerno, jer kada se prilagodjavamo mi na neki nacin menjamo sebe da bi bili bliski nekome odnosno budemo ono sto nismo da bi bili u necijoj blizini, medjutim posle dosta mozganja shvatim poentu recenice.

To i jeste ustvari ljubav, zelja da prihvatis nekoga i da mu se prilagodis ( stavis svoj ego na stranu zarad bolje komunikacije sa bliznjim). 

[JESSY]

пре 5 часа, АлександраВ рече

Радост. Љубав. Давање. Додир.