Родитељство – скупо и компликовано „занимање”

[Danijela]

Због огромног психолошког и финансијског притиска да се буде савршен, велики број родитеља остаје само на једном детету

 

Породица Срђана и Милијане из Бачке Паланке који имају десеторо деце. На фотографији је мајка Милијана са осморо деце док је двоје било у школи (Фото А. Васиљевић)

 

Генерација савремене деце је најжељенија откако је света и века. Одрастају под стакленим звоном, са стерилизаторима, јонизаторима, беби-алармима и камерама, слушају Моцарта и певање китова због интелигенције и једу пробиотичке оброке из теглица како би се развијали по пропису. Њихови родитељи читају хиљаде страница разних приручника и магазина о одгајању деце како би обезбедили психичку стабилност својих потомака. Почели су да верују да се дете мора бесомучно хвалити и бодрити да не би постало губитник, да се не сме рећи ’не’ да се не би истраумирало и да се не сме изговорити оно традиционално ’зато што ја тако кажем’ јер ће оно, не дај боже, постати аутистично. Уместо да их васпитавају за сурову реалност, наши родитељи децу одгајају као да ће по навршеном пунолетству живети у Дизниленду.”

Овим речима Јована Папан, ауторка књиге „Политика за децу” и уредница сајта „Детињарије”, описује генерацију савремене деце, која су постала таоци виртуелних светова мобилних телефона и заробљеници дечјих соба и играоница у које их смештају родитељи, премрли од страха да баш њихово дете неки терориста не киднапује са ливаде.

Док су родитељи савремене деце одрастали у парку, без телохранитеља, носили кључ од стана око врата, пили воду са црева у дворишту, пењали се на дрво и падали са њега а да се због тога није звала хитна помоћ, тукли се и мирили без дечјег омбудсмана и славили рођендане у дечјој соби, уз минијатурне сендвиче са саламом, стиче се утисак да њихови наследници живе под стакленим звоном.

– Велики број родитеља данас страхује да пошаље дете само у школу, парк или превоз, јер су медији затрпани страшним причама о злочинима и несрећама које се дешавају најмлађима. Иако статистике показују да су случајеви сексуалног злостављања веома ретки и да шансе да се то деси износе један према милион, то не спречава људе да у сваком другом пролазнику виде потенцијалног манијака, педофила и убицу. Чак 80 одсто родитеља верује да данашња деца одрастају у много несигурнијем окружењу него раније и највише стрепе од саобраћаја и странаца, иако је број саобраћајних несрећа са дечјим жртвама преполовљен, а екстремни случајеви дечјих убистава и силовања су на истом нивоу као пре 50 година. Последица такве параноје јесте да деца одрастају у собама, играоницама у затвореним просторијама, сурфујући по интернету и играјући игрице. Када изађу напоље, њихове активности су строго контролисане и надзиране, било да су у парку или на тренингу. Истраживања говоре да само шест одсто америчке деце данас игра бејзбол на своју руку, односно ван клуба или школе, а продаја бицикала опала је за трећину за само десет година – констатује наша саговорница.

Јована Папан примећује да је и социјални живот малишана под сталном лупом родитеља, нарочито онај који би требало да буде најслободнији, а то су односи са вршњацима. У страху да дете не доживи неку врсту трауме или повреде од стране друге деце, уводе се стриктни кодекси понашања међу малишанима, а одрасли су уверени да морају спречити сваки конфликт, почев од обичног зачикавања и плажења језика, па до гуркања и дечје туче.

– Сви желимо да поштедимо децу било какве патње, било да је у питању одеран лакат или повређена сујета, али морамо имати на уму да су и лоша искуства саставни део живота и да су без њих деца потпуно неприпремљена за живот који их чека. Наши родитељи нису толико пажње посвећивали сукобима међу децом, свађе и туче су се дешавале у паралелном дечјем универзуму у који се старији нису претерано мешали. Количина насиља која се дешавала у школским двориштима током „безбрижних” осамдесетих била би довољна да недељама храни странице таблоида. Разлика је била у томе што тада није било довољно телефона којима би се деца снимала – наводи наша саговорница.

Јована Папан истиче да се држава раније није толико мешала у родитељство – маме и тате су своје наследнике васпитавали по узору на другу децу, имали су нормално радно време и цело поподне проводили са малишанима. Данас своју децу најчешће виђају тек крајем дана, јер често раде у две смене да би наследницима приуштили све што желе.

– Имати децу постало је исувише компликовано и захтевно. За почетак, некада није било нужно издвајати просечну зараду за дечји рођендан, узимати кредит за матурску хаљину и продавати породичну сребрнину за прославу пунолетства. Иако на полицама књижара никада није било више популарне психолошке литературе која од родитељства прави науку налик на нуклеарну физику, родитељи никад нису били више збуњени. Родитељство је постало ужасно скупо и компликовано „занимање”, а због огромног психолошког и финансијског притиска да се буде савршен, велики број родитеља остаје само на једном детету. Међутим, психолошка је истина да нема готових и универзалних рецепата за васпитање и нема савршених родитеља. Баш као што нема ни савршене деце – закључује Јована Папан. 

http://www.politika.rs/scc/clanak/405323/Roditeljstvo-skupo-i-komplikovano-zanimanje

[gavrosaurus]

Делује скупо и компликовано имати децу/породицу јер држава својом политиком не чини ништа да то олакша, поспеши и осигура, напротив.
Док Градско зеленило и неке тотално леве комуналне, измишљене фракције возе Хамере и шта знам, Домови здравља возе стојадине и југиће на терену, да ли је то нормално?
Држава ће подићи цене горива, стално и неприметно повећавати цене намирница, гардероба и пратећа опрема за децу/школу је прескупа и како то мотивише будуће родитеље? Није циљ бити беспаметан оптимист, у питању је пружити оптималну, здраву шансу свом породу да буде успешан и квалитетан у ономе за шта је талентован и школован.
Држава мора да нам помогне иначе за двадесет година неће бити ни оних да отварају теме по форумима и било кога да на њих одговори.
 

[Flojd]

Ova fotka je letos ŠOKIRALA PLANETU, a sad je Bekam novom slikom sa ćerkom IZAZVAO RAT: "To je ČUDNO I JEZIVO" - Zena.rs

ZENA.BLIC.RS

---

Iako ga javnost konstantno kritikuje jer ljubi ćerku Harper u usta, Dejvid...

Za osudu ili ne?

[Natasa.]

On 13.6.2018. at 11:33, Danijela рече

медији затрпани страшним причама о злочинима и несрећама које се дешавају најмлађима.

Otvorim novine, stalno je neko silovan, prebijen, ubijen, mučen...stvaraju mediji paranoju. 

[Flojd]

Kakav je uticaj roditelja - oca - majke na dete. 

[Božena]

 

[Маријана С]

Деца су ми још мала. Разлика је 18 месеци. Драго ми је што је тако мала разлика јер би у супротном старија била сигурно размажена. Овако је све боље. Деца ко деца. Пуне су љубави и радости. Било је мало љубоморе али смо хвала Богу савладали. За другу бебу смо купили само флашице и цуцле. Када су близу финансијски је много лакше. А и имају једна другу. Обожавају да им се показују слике и играчке, обожавају да се неко са њима игра, да им се посвети пажња. Не треба пуно играчака, већ неко ко ће да им се посвети. Играчке их за сада пуно не занимају.

[Santi]

Kada god neko krene da priča bajke o tome da deci ne treba mnogo, da za decu nije potrebno puno, da smo svi samo razmaženi i potpadamo pod uticaje medija...

setim se sebe i svog muža, kako nam je bilo zabavno prošle godine. Dete nam je izvisilo za državni vrtić, i morali smo da ga upišemo u privatni. A onda je država zavrnula slavinu za subvencije  plaćali smo vrtić skromnih dvadeset osam hiljada dinara mesečno ja primim platu i samo je prosledim na račun vrtića I tako 9 meseci... onda smo rešili da preko leta moja mama čuva dete da bismo uštedeli te dve rate, jer nam je bio neophodan novac. Pa, pošto moja mama živi u drugom gradu i ne može jednsotavno da se preseli kod nas, svoje jednoipogodišnje dete sam viđala svake dve nedelje  Baš nam je bilo divno jer eto, nismo razmaženi i ne potpadamo pod uticaj medija 

 

Nije sve tako plišano. Skupo je, skupo je ako nećeš dete da hraniš splačinama, viršlama, paštetama i sl. Skupo je ako hoćeš detetu da priuštiš iole normalnu igračku koja se neće razbiti ako je dete ispusti jednom. I skupo je ako to planiraš da izvedeš u Srbiji. Ja poručujem garderobu preko Next-a i George-a jer su ovde takve stvari duplo, pa i troduplo skuplje. Pre neki dan sam gledala neki kamion iz Cars edicije za njega, u Americi, u Dizniju košta oko 20 dolara (za igračku te veličine nije strašno), kod nas, u Deksiku, skromnih 5900 dinara. 

 

[Santi]

On 13.6.2018. at 11:49, gavrosaurus рече

Држава ће подићи цене горива, стално и неприметно повећавати цене намирница, гардероба и пратећа опрема за децу/школу је прескупа и како то мотивише будуће родитеље? Није циљ бити беспаметан оптимист, у питању је пружити оптималну, здраву шансу свом породу да буде успешан и квалитетан у ономе за шта је талентован и школован.

 

Mi smo prelazili u Bosnu da kupujemo opremu za bebu, jer Bosna iz nekog razloga ima dramatično jeftinije stvari identičnih marki kao ove (mislim na ,,sitnu'' opremu koje stvarno treba, a kad se nakupi nit' je sitno nit' je jeftino). Samo jedan plastičan primer, onaj pult za presvlačenje koji ide na krevetac (ne, nisam mogla dete da presvlačim na krevetu jer imam problem sa kičmom i nakon 3 dana takvih egzibicija od bolova verovatno ne bih bila sposobna da podignem svoje dete) je u Aksi bio oko 1600 dinara, a identičan, iste marke, iste šare, sve isto, je u RS u FIS-u bio oko 8 maraka, to je oko 400-500 dinara. I sad kad se nakupi sitnica, gluposti... jbg. 

[Маријана С]

Страшно је што држава није давала субвенције. Што се тиче одеће, колица, бициклица, ми нисмо ништа куповали, добили смо све очувано од других хвала Богу. Понешто некад купим када је неопходно. Битно ми је да је чисто, да није изгужвано и поцепано. То нису избледеле искидане ствари него готово нове. Обућу једино купујемо. Павле има солидне цене. Тако да, мени је најбитнији њихов осмех, а за то не треба пуно. Како буду расле, вероватно ће расти и њихове потребе али не бринем се. Само да смо живи и здрави, зарадиће се. 

[Natasa.]

пре 10 часа, Santi рече

dvadeset osam hiljada

I Sunce ti poljubim, šta rade tamo za te pare???

Mi smo dobili subvenciju bez problema za privatni...puna cena 15K. Lep vrtić, baš sam zadovoljna. Prvi mesec smo platili punu cenu jer sam ja počinjala da radim u nekoj školi zamenu. Nadala se da će da potraje, ali mi rekli pa pa posle bukvalno dva dana, ne znam šta će im zamena za dva ponedeljka...al ajd sad. Platismo, ali dobismo subvenciju 2019. i plaćamo oko 5K (plus 200-300 din.) tako da je ok. Beba sve nasledila, mala razlika (ni pune 2 godine), sve očuvano, kupim kad ne mogu da odolim , ljubi ih majka obojicu.

Što se tiče malih razlika; na početku je baš naporno ako imate hiperaktivnog dvogodišnjaka...ali živim za trenutak kad će mlađi da stasa da se igraju zajedno. Stariji opsednut bagerima i uopšte prevoznim sredstvima , pa nije teško kupiti s vremena na vreme tako nešto. Doduše, ja u familiji imam samo mušku decu, tako da moji dečaci dosta dobijaju.

[Natasa.]

Što se tiče "razmaženosti", to su malograđanske gluposti. Meni je dvoje mera, završila sam sa rađanjem, ne zbog finansija. Hoću bre da se naspavam kao čovek kad deca stasaju . Nisam posle druge bebe više zainteresovana za buđenje noću. Ako je to razmaženost-neka je.

[Santi]

U Beogradu 15k? Ja sam gledala kod nas i na dve opštine oko nas tada, nigde nije bilo ispod 27500. Tamo je njemu bilo skroz ok, i sve je bilo kul ali evo sad ide u državni (zato što nisam htela da se pomirim sa situacijom, pa sam Sekretarijatu za dečiju zaštitu navukla bedu na vrat, što bi se reklo   i primili su ga u državni vrtić nakon godinu dana), i skroz sam zadovoljna. Sada vodimo postupak da nam vrate taj novac. Verovatno ga nikad nećemo videti u životu, ali nema veze, pokušali smo bar. 

Državni ne može da se poredi, 5500, i to ako ide stalno, svaki dan. Svaki dan koji ne ide smanjuje se cifra. 

 

[Natasa.]

пре 8 часа, Santi рече

Beogradu

Ne, Kg. Udade se jagodo u Kg-u .

[Santi]

Pretpostavila sam... U Šapcu su isto privatni vrtići relativno priuštibi, oko 10-11k (državni je 7, tako da razlika nije 4x). U Bg-u su jeftiniji neki koji svakako ne prihvataju subvencije, oni su oko 20-22k, ali nit' su mi bili blizu (treba da vozimo 10km u suprotnom pravcu od našeg stana i poslova) niti je to bila opcija, jer sam se nadala da ćemo ipak dobiti subvencije. 

Šta rade za te pare... isto što i u državnom od 5k, samo našminkanije, imali smo neku aplikaciju sa obaveštenjima, slikama, pa portal itd, što se mene tiče meni je sve to nebitno, čak mi je draže što se u državnom igraju igračkicama koje prave od onoga što je nekome otpad- čepovi, kartoni sa rolni toalet papira, itd. I u državnom ima zilijardu više pravila nego po privatnim, i kod nas je to rezultiralo time što je dete bilo mnogo manje bolesno, iako je veća gužva, više dece... ne znam ni ja. Više mi se sviđa državni iz xy razloga, ne samo zbog cene. Ali eto tako je tad ispalo. Preguralo se, jbg, kako je moralo, samo ne bih volela da tu egzibiciju moramo da ponovimo.