Причешће,ваша пракса и мишљење

[Slobodan Milošević]

 

ПОМАЖЕ БОГ,

ГОСПОД ИСУС ХРИСТОС је на тајној Вечери

26 А када су јели, узе Исус хлеб, благослови га, изломи га, па га даде ученицима и рече:

„Узмите, јeдите, ово је моје тело.”

27 Тада узе и чашу и захвали своме Оцу, па им је даде и рече:

„Пијте из ње сви, 28 јер ово је моја крв за нови савез, која се пролива за многе за опраштање грехова. 

Питање је:

Зашто Епископи и свештенство кад причешћују себе  у олтару посебно узимају парче хлеба па посебно отпију из посебног пехара вино,

а нама верницима помешају и ТЕЛО ХРИСТОВО  ( дакле хлеб )  са КРВЉУ ХРИСТОВОМ  ( дакле вино ) и тако помешану дају нам да кусамо али из више чаша из којих они нису кусали.

ГОСПОД ИСУС није мешао хлеб и вино па их тако дао апостолима.

Због чега је ова разлика и да ли смо ми верници недостојни да се причешжујемо исто као свештеници.

Хвала за одговор.

Слободан.

•  

[Ђорђе Р]

On 28.4.2018. at 20:36, Vladan ::: рече

Крв и Тело су нам на опроштење грехова и у њима смо удови Тела тј. Цркве кроз коју се спашавамо, "ако не једете тијело Сина Човјечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи.".

Ја то не могу да гледам кроз често, ретко, понекад, углавном, 4 пута 8 пута 27 пута и слично, не можеш да избројиш и измериш колико и када припадаш Цркви. Када си под епитимијом нема причешћа јер си се тим грехом одвојила од Цркве, окренула леђа Богу и свима у Цркви. Када ниси под епитимијом причешћујеш се увек јер те ништа не одваја од Бога, нема шта да мериш и бројиш. Дакле, колико ја знам у канонима и код Отаца, нема неког сивог стања под делимичном епитимијом тј. да измериш и избројиш колико си тачно одвојена од Бога па да се то математички преведе на учесталост причешћивања. Једино да се на то гледа као на неко постепено увођење у редован литуријски живот али ми је и то проблематично јер испада да се отеже и одуговлачи човеково (потпуно) суочавање са собом и Богом. Мислим да људима кроз духовнике и послушање ради ослобађања од самовоље Бог и то тако прима, али ја то не могу.

Причешћујем се на свакој литургији а то значи сваке суботе, недеље и празницима, исповест по потреби, пост колико могу.

Има још једна ствар (од много ствари око овога): ако погледамо текст литургије види се да се нашим молитвама, баш нас који смо на служби, такви какви смо, са све свештеницима, освећује причешће. Дакле, дешава се чудо: баш ми никакви, који се молимо како се молимо или са умовима који лутају, и свештеници такви какви су, баш ми, ти који у том тренутку стојимо на служби, ми нашим молитвама претварамо хлеб и вино у Крв и Тело благодаћу, силом и милосрђем Божијим. И сад: ако си достојан да се молиш, да даш неке дарове, да освећујеш дарове, како онда ниси достојан да се причестиш тим даровима? Црква твоју молитву и твоје дарове прима али тебе одбија? Ја то не могу да прихватим без неког веома јаког аргумента.

Ако си под епитимијом онда ОК, излазиш са литургије на оглашене и твоја молитва не учествује у освећењу нити се ти причешћујеш оним што је освећено. Али ако си достојан да останеш на литургији до краја онда си достојан и да примиш оно због чега се та служба и молитве једино и врше а то је причешће.

Причешће значи узети учешће у нечему, у овом случају у молитвама Цркве за освећење хлеба и вина, а ако си у томе учествовао како онда после нећеш да једеш тај хлеб и вино? И како неко ко је прихватио твоје молитве и дарове после може да ти каже: ти не смеш да једеш од дарова?

Рецимо да се скупе људи да спреме вечеру (а прве литургије и јесу биле заједничке вечере) и свако донесе по нешто, и сви се потруде око спремања и постављања, свако како може и зна, и сви читају молитве захвалности пре јела и онда свештеник некима каже: ви не можете да једете, нисте достојни, нема везе што сте донели храну и молили се са нама. Не може тако, требало је да им каже да ни њихова храна коју доносе ни њихове молитве нису добродошли и да не могу ни да учествују, и последично томе, не могу ни да вечерају са осталима. А узети храну и молитве а после казати не можеш да једеш мислим да нико од нас не би урадио.

Зато мислим да би требало да се врати поштовање оглашених и да се зна ко остаје на служби, учествује и причешћује се а ко и зашто не. Овако је неред јер испада да су сви достојни да молитвама освећују причешће а само неки и да се причесте. Јер како неко може да буде достојан да молитвама освећује причешће а да није достојан и да се причести?

Зато се на литугрији и каже "приђите сви" јер је подразумевано да су на служби остали само они који су достојни да се моле па тиме и да се причесте а они недостојни (тј. под епитимијом или некрштени) су изашли са службе на позив за оглашене.

Ово сам и ја хтео да нагласим. Свештеници негде додају на крају Литургије оглашених и, Некрштени изађите! По мени, треба да додају и Недостојни причешћа, неприпремљени изађите!

Ко нема благослов за причешће, он је под епитимијом, и он не треба да прилази. Ако твој свештеник, твој духовник није рекао да не смеш да се причестиш, а ти се не причестиш јер ниси спреман, достојан, то је за осуду, то је непоштовање Светиње. Треба тражити благослов и за непричешћивање.

Ал ОК је и мало дужа припрема за "повратак", тј. "почетак" црквеног живота. Годинама су се раније људи припремали за крштење, и почетак литургијског живота. Данас се људи крштавају као деца, обично не почињу црквени живот до неких каснијих година. Потребан је период припреме, катихезе, за увођење у редован литургијски живот. А кад почнеш тако да живиш, онда је ово беспредметна прича, тј. свештеник Николај Тјумен је апсолутно у праву. Ко литургијски живи, а самовољно не приступа Светињи, хули на Светињу. Ко литургијски не живи, њему не треба дати Светињу. Не треба никада да се причешћује. Или увек, или никада. Не може се рећи, е сад ћу седам дана да постим, да будем седам дана будем хришћанин, да се причестим, а после баш ме брига, враћам се не свој стари живот, на своју бљувотину.

[Плаво Небо]

пре 21 часа, Vladan ::: рече

 

А са друге стране зар не би требало да ти причешће да духовну снагу а не да је ти прибављаш сам себи па се после причестиш чисто да то, претпостављам, озваничиш.

Добро, нисам мислио на ту врсту духовне снаге већ на благослов. И разумем те у потпуности шта ми желиш рећи.

[Плаво Небо]

пре 21 часа, ana čarnojević рече

Molitveno pravilo ti je obimno zato što ga čitaš 8 puta godišnje. Kada bi ga malo češće čitao navikao bi i ne bi ti bilo dugo. Slusala sam vladiku Atanasija Rakitu koji je rekao da pravi Hriscani pocnu sa tom molitvom pred pricesce nekoliko dana pre...znaci citas i cetvrtak i petak i subotu....uvece i ujutru. Nisu to tako teske stvari veruj mi. Volim da procitam pravilo, ponekad i tako nekoliko dana pre, sve zavisi u kakvom sam stanju i koliki sam krs. Nekad odem sa detetom na samo pricesce i pridjem, skoro sa ulice, bez molitve, iceg..

Bas zato sto nemas snage treba da pridjes, da dobijes. I po mom iskustvu i po iskustvu bliznjih nekada se jedva dovucemo do Putira, potpuno iznemogli. Pa onda bude dobro.

@Vladan :::  odlican tekst.

Амин  Хвала на савету.

[ГрешниСлуга]

Требало би свако по савести да се причешћује и са благословом духовника. Ја када сам хтео да се чешће причешћујем, само сам падао у грех непрестано. И схватио сам да треба једно време да се чистим да би могао да приступим Светом Телу и Крвљу. Требало би имати на уму да Свето Тело и Крв могу бити на осуду.