Теологија на раскршћу (Разговор са Павелом Гавриљуком)

[Снежана]

Теологија на раскршћу (Разговор са Павелом Гавриљуком)

Славиша Костић

Павел Гавриљук

 

Павел Гавриљук је један од водећих православних богослова данашњице. Професор је на катедри за теологију и философију на теолошком департменту Универзитета Св. Томе у Минесоти. Био је гостујући предавач на Теолошком факултету Универзитета Харвард и Понтификалном универзитету Св. Томе Аквинског. Оснивач је и председник удружења IOTA. Истакнути је међународни стручњак за грчко отачко наслеђе, модерно православно богословље и руску религијску философију. Такође се бави и философијом религије, литургиком и екуменским проблемима. Гавриљук је аутор књига The Suffering of the Impassible God: The Dialectics of Patristic Thought (Oxford: Oxford University Press, 2004) и Georges Florovsky and the Russian Religious Renaissance (Oxford: Oxford University Press, 2013), а приредио је и неколико зборника као и десетине студија и чланака. Са проф. Гавриљуком разговарали смо о његовим теолошким истраживањима, стању православне теологије данас и активностима IOTA. 

Можете ли нам рећи нешто више о вашим истраживањима наслеђа о. Георгија Флоровског?

Флоровским сам почео да се бавим 2009. године, када су ме колеге из Грчке, Русије и Сједињених Држава замолиле да сачиним текстове о разним аспектима његових радова. Убрзо сам увидео да наслеђе Флоровског потребује озбиљно преиспитивање. Било ми је  важно да испричам причу о теологу двадесетог века, нарочито део који се односи на њега као на руског емигранта, користећи Флоровског као прозор у тај свет. На њега се уобичајено гледа као на творца синтагме „повратак оцима“ у православној теологији. Моја монографија, Георгије Флоровски и руска религиозна ренесанса (Оксфорд, 2014), Флоровског ставља у контекст  далеко свеобухватнијег теолошког развоја и показује да „неопатристичка синтеза“ није била само истраживачки подухват којим би се оци Цркве учинили видљивијим, већ и полемички став против „западног ропства“ савремене православне теологије. Од Флоровског (1893–1979) и његове генерације теолога, укључујући Владимира Лоског (1903–1958) и Јустина Поповића (1894–1979), савремено православно богословље је наследило становиште да многи западни утицаји на православну теологију воде ка озбиљним извитоперењима наше вере. У својој монографији се критички односим према овој тврдњи и указујем на могућности другачијег сагледавања дихотомије између Истока и Запада. Такође узимам у обзир важност емигрантског искуства за разумевање мисли Флоровског и бавим се анализом наслеђа руске софиологије (Владимира Соловјова, Павла Флоренског, Сергеја Булгакова) која је дала материјал за полемички тон неопатристичке синтезе Флоровског. Књига се појавила у преводу на руски и румунски језик. Надам се да ће се објавити и у преводу на грчки и српски језик.

Планирате ли  да наставите да истражујете заоставштину о. Георгија Флоровског?

Објавио сам неке значајне, до тада необјављене материјале из архиве Флоровског са Принстона и Академије Светог Владимира у Крествуду. Ове године публиковаћу преписку између Георгија Флоровског и Александра Шмемана (1948–1955). Ова преписка је од великог значаја за разумевање природе власти/вођства (leadership), раних Шмеманових година у послератном Паризу и њиховог необичног пријатељства. Реч је о дијалогу између две генерације, прича о две школе (Богословски интитут Св. Сергеја у Паризу и Академија Светог Владимира, која се тада налазила Њујорку), два града, две дијаспоре на два континента. То је прича која се завршава њиховим конфликтом 1955. године, када је Флоровски морао да напусти Свети Владимир, а Шмеман на крају постаје декан те академије. Преписка је својеврсна увертира у Шмеманов Дневник (1973–1983); она увелико употпуњује и исправља успомене из Дневника.

Да ли делите мишљење појединих теолога да је православно богословље у озбиљној кризи?

Размишљање у терминима кризе (Crisis-thinking) које је уобичајено за многе периоде у историји Цркве, има две стране. Прва подразумева дефетистички став који тежи ка томе да постане самооснажујући наратив и самоиспуњујуће пророчанство. Не делим овај став. Друга се разликује од прве и има везе са оним што се на грчком подводи под појам κρίσις, што значи „суд“ или „одлука“. Флоровски је свакао био у праву у следећем: исписивање историје је немогуће без неке врсте суда, која одређује одабир извора и утиче на излагање грађе. Сматрам да, као историчар, нисам довољно дистанциран од савременог богословља да бих могао да дам суд о томе да ли је оно у кризи. Савремено богословље је далеко од изумирања. Заправо, само у Западној Америци се сваке године објави више теолошких књига него претходне године. Мишљења сам да ће тржиште књига ускоро постати презасићено. Друго значење појма κρίσις се односи на одлуку или на такав суд о савременој ситуацији који подстиче на доношење одлука и делање. Савремено православно образовање не посматрам као статично; управо супротно, значајне студије не изостају ни код младих научника. Те студије би могле да дају значајан допринос Цркви и народу Божијем. Мој задатак је  да усмеравам, подржавам и негујем најбоља прегнућа на овом пољу.

У ком правцу ће се, према вашем мишљењу, развијати православна теологија?

„Нисам ни сам пророк нити пророков син.“ Већ пола века, основни правац развоја православне теологије био је усмерен ка неопатристичкој теологији. Тренутно смо на раскршћу. Потребни су нам стални разговори који сежу преко националних граница како бисмо боље разумели главне теолошке правце. Седам васељенских сабора се хватало у коштац са тајном Бога у Христу. У светлу те тајне, у светлу откривења тројичног Бога, у догледној будућности ухватићемо се у коштац са тајном људске личности у свим аспектима: философском, психолошком, социјалном, политичком, економском, моралном и религиозном. Надам се да ћу, пишући књигу о души и васксењу код црквених отаца, дати свој допринос.

Реците нам, на крају, нешто о IOTA, њеним о циљевима, даљим плановима итсл?

У фебруару 2017. године основао сам Међународну православну теолошку асоцијацију (International Orthodox Theological Association, скраћено: IOTA).  IOTA је нова асоцијација која промовише међународну размену знања о православној вери и иде ка томе да постане носилац свеправославног јединства. IOTA је непрофитна лаичка организација која окупља православне професионалце, истакнуте лаике, клирике и научнике. Руководство IOTA, које чини педесетак уважених научника из двадесет земаља, окупили су се на на међународном симпосиону у Јерусалиму 2018. Кратки видео материјали са симпозијума су доступни на јутјуб каналу IOTA. IOTA ће организовати међународне конференције и у Европи, креирати образовне програме и заједничке истраживачке пројекте. Конститутивна конференција ће бити одржана у Јашију, у Румунији, од 9. до 12. јануара 2019. године. Великодостојници Румунске Православне Цркве и других Цркава благонаклоно гледају на овај подухват. Митрополит диоклијски Калист (Вер) ће бити наш главни говорник на Конститутивној конференцији. Очекујемо да ће у својству излагача бити присутно преко 200 научника из готово 30 земаља. Планирамо да на сваке четири године одржавамо значајне конференције, неку врсту „православне олимпијаде“. Конференција у Јашију би у погледу научне продуктивности и свеобухватности излагања могла да постане највеће окупљање православних интелектуалаца и истакнутих лаика у модерној историји. Надамо се да ће IOTA благовремено доћи и у Србију.

http://teologija.net/teologija-na-raskrscu/

Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг