Српска енигма

[Danijela]

На амстердамском аеродрому Схипхол постављен је чувени велики сат са човеком у природној величини који иза мутног стакла стрпљиво црта и брише казаљке померајући их за минут.
Пошто често стижем тесно, кад прођем пасошку контролу бацим поглед на сат у великом холу. Умирујуће је кад време није представљено бездушно. Испуњено је стрпљивим и мирним радом тог човека иза мутног стакла.
Помислим како нема проблема и мирно се упутим ка излазу одакле полази авион за Београд.

Путујем "лоу-кост" компанијом па су излази за авион обично прилично далеко. Има да се иде и иде. Аеродром је велики. Срећеш пуно људи. Неке престижеш, неки тандрчићи торбама на точковима претичу тебе.
Док се приближавамо нашем излазу видимо да је наш ред сасвим другачији од свих осталих. Препречио се по ширини аеродромског ходника. Људи који иду ка удаљенијим излазима принуђени су да застану. Затим схвате да морају да се пробијају. Све се после брзих покретних трака закочило. Код излаза за Београд.
Помислим: па да, мора да су већина у реду Срби.
И одмах ми све изгледа симболично.

 

 

Путујући помало по Србији и свету, после оволиких година живота у Србији, све сам сигуран да ми као народ патимо од неке друштвене болести. Појединачне способности су нам као и код других, често и натпросечне, али у групи показујемо умањену социјалну интелигенцију. И рекло би се да тај неистражени вирус постоји међу Србима где год да живе.

У разговорима са нашим људима у Холандији, са некима који су предузетници и запошљавају више људи, моје тезе се појачавају. На пример, једна способна Српкиња ми рече како мисли да су Срби сјајни радници, бољи од већине других па и од Холанђана, има то искуство, али да строго пази да при запошљавању не групише више Срба заједно јер одмах почињу проблеми. Она мисли да је то због тога што Срби увек хоће да се истичу, да се покажу. Кад то раде међу странцима испада добро а између себе се увек посвађају, или се сложе а упропасте посао.

И даље разбијам главу у вези са проблемом који је одавно уочљив. Размишљам - како је могуће да нико до сада није добро изучио симптоме поремећаја, како још увек немамо дијагнозу. Да не говоримо о хитној потреби оздрављења . Није проблем само у Србији. Све дијаспоре су боље организоване и боље функционишу од наше. Код нас увек неки сукоби и фракције.

Једино успевамо у групним спортовима, кад се играмо, да дођемо до неког склада у заједништву. Ваљда због равнотеже личног истицања и јасне заједничке победе или пораза.
Можда треба да престанемо да се правимо озбиљни и чим се нађемо на окупу да почнемо да се играмо. Можда нам тада коначно пође од руке. Једино што се код спортских игара увек ради о правилима која нисмо ми смислили и која уопште нису у питању. Ако ми будемо бирали игру и договарали правила - опет оде маст у пропаст.

https://www.facebook.com/dakon.ilic/posts/10216305061247521