Женидба краља Петра

[Danijela]

„А сад, тој твојој првој причи додај још неколико ријечи на крају, ево ово: „Зато ће вјенчање њене свјетлости књегињице Зорке са његовом свјетлошћу кнезом Петром Карађорђевићем бити на дан Мајке Ангелине 30. јула.” Изненадих се и збуних за тренутак, па се прибрах и учиних своју дужност: – Да Бог да срећно, господару

 

Крунисање краља Петра Првог Карађорђевића

Једнога дана пред вече (20. фебруpa), стиже у госте војводи Божу Петровићу неки господин. На први мах толике је знала сва „пљаца”. A у то доба године и простији непознат путник, па да је отпочинуо и у најмању гостионицу, изазвао би радозналост Цетињана, а камоли неће Петровићев гост. У локанди се узалуд нагађало, ко би то могао бити, а, као за пркос, нe сврати ниједан од млађих Петровића; али сврати секретар грчког посланства, који је долазио у наше друштво највише онда, кад би имао да пусти какву сензациону вијест.

У обичном разговору, сасвим као узгред, опази, да је принц Петар Карађорђевић доиста морао озепсти, путујући по онаквој зими од Котора до Цетиња.

Значи да су дипломате у напријед знале за тај долазак, који ће подићи велику грају.

Кнез Карађорђевић остаде на Цетињу до краја фебруара, бавећи се по цио дан у двору, походивши само оне три четири куће до двора. Гласови о женидби дођоше нам у новинама, пошто он отиде. Највећу вику подиже Пештански Лојд. Новосадска „Застава” писаше како са „Цетиња долази и сувише чудна вест”.

Чланак бјеше увредљив за Петра: упоређивао га је са принцом Наполеоном Бонапартом, који баш оних дана бјеше извршио некакав „пуч”. И наш приморски орган, биљежећи глас о женидби, затутуљено и замумуљено каза, да би тај брак имао зле последице за цео наш народ.

То, више него службено порицање „Гласа Црногорца”, увјери нас да није било ничега озбиљног; али, после двије недеље, задарски лист донесе вијест да се кнез Петар вјерио са кнегињицом Зорком. Лист не бјеше забрањен, нити се тврђење опорече.

Онда је кнез имао три кћери на удају и три шипарице, о којима су сви поданици велику бригу водили, јер би велико зло било кад би се удале у земљи, а слаб је изглед био да ће се пристојно, према своме положају, моћи удомити у туђини. Тај већ несумњиви глас о удаји најстарије, није био весело прихваћен ни на Цетињу.

Цетиње 1875. године 

Са највећим нестрпљењем очекивасмо даље бројеве „Српског Листа”. Прође један и не донесе ништа; прође и други и не донесе ништа, али донесе бомбу друге врсте, која се громозвучно распрска. У лиску бјеше Сундечићева пјесма: Сирак госпару на прагу. Бјеше обично Сундечићево „стихотворство” у коме се прича, како је богату и немилостиву госпару предан и сиромашан слуга работао докле бјеше у снази, па кад остари и орону, кад на госпареву прагу вапијаше од глади, онај га немилосрдно одгура ногом!...

Алузија је била сувише очита, тим више што се знало, да се прото Јово по Котору тужи како га господар неће више да помаже. И тако, почасни кнежев секретар, дворски пјесник, који је спјевао барем десет ода свима члановима династије, коме је заиста у двору дијељено и капом и шаком, на један мах излази пред народ са таквом тужбом!

Послије неколико дана дође Сундечић на Цетиње, да објасни како његова пјесма има опће значење, а како су непријатељи његови пјесми дали особито тумачење. Тумачење му је помогло, и он, умирен, поче спремати нове пригодне пјесме за домаћа весеља, која су се примицала.

За друго весеље, за долазак кнеза бугарског, знало се већ почетком априла, прије него што новине јавише. А, на добру основу, нагађало се да ће тај принц, по жељи рускога цара, свога рођака, испросити једну од три кнежевске удаваче. Томе се свак обрадовао. Чињаху се велике припреме, да се достојно дочека први бугарски владар, уопће први страни владар који ће ступити на црногорско земљиште.

И кад дође, крајем априла, би дочекан заиста срдачним весељем. Најљепше и најбоље што Црна Гора има, пробрана војска њена, начинила је дугачку живу улицу, кроз коју је пролазио. Ми грађани набависмо из Задра ватрометног вјештака и грађанску музику из Котора, те су по цетињској долини, први пут од кад је Бог саздао, сијале и прскале ватрене змије, кругле и свакојаке прскалице, а стао тандрк и тутњава „далматинских трумбета и бубњева”.

На силна клицања, Батемберг је захваљивао бугарски и наглашавао словенску слогу и заједницу. Сутрадан у почаст госту бјеху војна вјежбања и трка младића. При тој забави десило се нешто малко смијешно, али, врло лијепо и карактеристично. За утркивање бјеше одређена пространа ливада иза локанде, а пробрано двадесетак чистих, лијепо одјевених и виђенијих перјаника.

Тркачи се наврсташе на једном крају ливаде, очекујући пуцањ, као знак потрке; на другом крају чекаху кнежеви, кнегиња са поклоном најбржему младићу, кнегињице и господа. Силан народ опколио ливаду. На знак, момци потекоше, али у исти мах од њекуд из гомиле потече и с њима се испореди неки голуждрави кракати клипан, без докољеница и без гуња, врата као у чапље, а руку као весла!

И прије него што гиздави перјаници претрчаше двије трећине ливаде, голуждрави клипан стиже пред кнежеве. Диже се урнебесни смијех, који обузе и господу, те незнани тркач доби намијењени поклон, скупоцен револвер. Био је из Цуца.

Батемберг отиде, а вјеридба се не прогласи, али остаде увјерење да ће то бити у Москви, гдје ће се оба кнеза до неколико дана састати, на свечаностима крунисања... Била би срећа и за Батемберга, а, по свој прилици, и за оба народа, да се то обистинило.

Мало прије кнежева одласка у Русију, заврши се, без испита, школска година у заводу царице Марије. Начелница г-ђа Месарош отиде сасвим. Све је то било  „због неких непредвиђених околности”, како објасни службени лист.

Кнез се врати са московских свечаности око половине јуна. Сјем осталога, очекивало се да ће бити ријешено питање херцеговачких и бокељских ускока, који бјеху поднијели заједничку молбу, да буду примљени у црногорско поданство, да им се удијели земља, стока и оруђа.

Њ. В. кнез Петар Карађорђевић у емиграцији на Цетињу: кнез Петар, кнегиња Зорка, кнез Ђорђе и Арсен

Надање је било, да им Русија шаље помоћ у новцу, да тим олакша трошак Црној Гори. Од тога не би ништа. „Српски Лист” донесе кратку и утврђену вијест, да ће кнезу Карађорђевићу кумовати Александар III. У исто вријеме рашчу се други такође невјероватан и чудан глас, да ће, одмах, послије свадбе, кнез отићи у Цариград, султану у походе. То врло угодно паде у народ, јер се због несрећног помеђашког питања једнако крв пролевала и настао застој у радиности. Тада ми тек разумјесмо њеке знаке претече тога знатног догађаја. Почетком године 1882. изиђе у дубровачком „Словинцу” кнежева пјесма „Турчину” која почиње:

 

Што те руже, лаве стари,

Источнога, царе, свијета?...

која се необично свугдје по свим нашим крајевима јер се у њој велича Турчин као јунак, као једини супостат достојан Србина:

 

Мог спрам тебе рода било,

Што те руже?... Да још није

Море твоје, силно море,

Уплашен би крст сплавило!..

 

...Борба страшна и велика

Настане ли изновице.

Задиме ли бојном маглом

Наша брда и равнице.

 

Кроз ту маглу засјају ли

Сабаља нам бистри зраци.

Бићемо се!... А на том се

Ипак штоват’ ка’ јунаци!...

 

Пјесма је била преведена на француски и на турски: султана је толико занијела да је осјетио потребу, да кнезу пјеснику писмено и топло захвали. Политички свијет чудио се тој и такој измјени комплимената, усред готово отворенога непријатељства између двају народа! Али свијет се још већма чудио разумјевши у потоњу, како може и у пјесми бити политичке клице!

А њеколико дана касније прије него што аустријска штампа имаде кад да излије сву своју љутњу, даде јој се опет прилика зато, и опет у пјесничком облику. Додуше, не само њој!

Никољ-дан је крсно име Црнојевића, те по старом српском обичају, још уочи Свеца, очекује своје званице, велике и мале властеље, који су сви листом пребјегли у ове горње крајеве.

У „Гласу Црногорца”, на мјесту уводнога чланка, изиђе њека историјска прича, без потписа, коју ја бјех написао, по казивању кнежеву. То је била моја прва штампана прича. Од онда до данас објелоданио сам их око шездесет, али све скупа не захватише ни десети дио хартије, колико та прва, јер је била прештампавана, превођена, коментована, колико може бити, ни једна Тургењевљева или Мопасанова. Само с том разликом, што се њом не бављаху књижевни часописи, ни књижевна критика, него политички листови, а овима, с разлогом, не бјеше до тога, ко је причу написао.

Ево како је постала.

Пошао ја из јутра на свој посао у Биљарду, као обично а у проласку видјех кнеза гдје сједи на тераси пред двором, сам самцит, што није бивало обично. Он ме дозва и започе: „Слушај крајишниче! (Тако ме бјеше почео звати од неког времена.) Ево ћу ти дати сиже за једну причицу, а ти ћеш тај сиже обрадити и искитити како најбоље умијеш!

Књаз Никола, господар Црне Горе и Брда

Дакле чу... Година је 1464-та, уочи Никољ-дана. Догађа се на граду Ободу, ђе се од поплаве турске склонио Иван Црнојевић, господар Зете, напустив своју пријестоницу Жабљак. Никољ-дан је крсно име Црнојевића, те по старом српском обичају, још уочи Свеца, очекује своје званице, велике и мале властеље, који су сви листом пребјегли у ове горње крајеве. Око вечерње, почеше долазити званице са разнијех страна.

По обичају, долазе пред господарев двор и просјаци, слијепци и богаљи. Слуге дочекују свакога, како коме пристоји, сиротињу одводе у посебну зграду. Међу јадницима наиђоше и два млада слијепца, које слуге одведоше, ђе им је мјесто. А један од тијех слијепаца рећи ће: „Е, да зна господар Иван ко смо ми, не би нас овамо издвајао, него би нас посадио баш до себе.”

То слуге јавише господару, прије но што гозба започе, а он заповиједи да му доведу та два млада слијепца, па се с њима затвори у једну одају. Послије подужег времена, он изиђе врло узрујан, водећи два слијепа младића за руке, и уђе с њима у велику дворницу, ђе сви властели бјеху на окупу, па, на њихово веље чудо и незадовољство, посади до себе у зачеље оба слијепца! А кад би вријеме здравици, Иван устаде и објави господи, да су ти слијепи младићи Стеван и Гргур, синови Ђурђа Смедеревца, које је коварни султан Мурат II, зет њихов, ослијепио и које је ето Судбина довела под његов кров!

Иван Црнојевић господар Зете

Господа пролише сузе а у жалости се и обрадоваше што су се први српски кољеновићи склонили у Зету. А сутрадан, за ручком, Иван Црнојевић објави да хоће да озети деспотовића Стевана, те му даје за жену своју кћер Марију. Али Марија врисну и рече, да неће да буде слијепчева жена! А на то Ангелина, Иванова синовица, кћи храброг Ђорђа Арванита, приступи понизно стрицу и рече: „Господару, кад Марија неће, хоћу ја, да сачувам племенити сој деспотовића”. Онда је стриц и сва властела благословише најљепшим благословима и тијем: „да Бог да се посветила и спомен твој да вијека био свет у народу српском”.

Тај се благослов и обистинио. Ангелина роди слијепоме мужу деспотовиће: Јована и Максима, а при крају живота се закалуђери, а по смрти, почину у својој задужбини, Крушедолу, и народ је призна као уродницу божју, и прозва је „мајком Ангелином”. Српска црква слави њену успомену 30. јула...

– Ето, то је у главном! Јеси ли утувио?

– Није тешко, господару.

–Е, сад иди, обради, како најбоље умијеш! Наравно, ту треба описа и дијалога, да не буде сухопарна. Јозо (Павловић) мисли да ти имаш њеког дара за новеле, сада да видимо!... За колико би времена могао написати то?

– Мислим да би могао до ноћи, да немам посла у школи.

– Ја те ослобођавам од свакога посла за данас. Сутра, у ово доба, донеси ми причу, да је прочитам.

Сутрадан затекох кнеза на истоме мјесту и сама – као да ме је чекао. Он узе да чита пажљиво, врло пажљиво и неколико пута узвикну: C’ est pas mat! Кад сврши рече: C’est bien! Збиља имаш дара за ову врсту работе! А стихове – јеси ли кад покушао писати стихове?

– Јесам, али канда, не иде! Одговорих смијући се.

– Е, па његуј оно што ти иде од срца! Ђе би на свијету могло наћи благодарнијег земљишта за причање, него што је Црна Гора!? Она чека свога приповједача. Ја ти могу дати предмете, ако сам нијеси прибрао, а и за штампање, ако би саставио књигу... не мисли!...

А сад, тој твојој првој причи додај још неколико ријечи на крају, ево ово: „Зато ће вјенчање њене свјетлости књегињице Зорке са његовом свјетлошћу кнезом Петром Карађорђевићем бити на дан Мајке Ангелине 30. јула.”

Света мајка Ангелина

Ипак се изненадих и збуних за тренутак, па се прибрах и учиних своју дужност:

– Да Бог да срећно, господару!

– Однеси то Јози, нека прочита па нека да у штампарију за „Глас Црногорца“! То ће доћи на прво мјесто, као уводни чланак.

Јозо се тек изненађивао, све крешчендо.

– Шта је то?

– Рукопис за уводни чланак „Гласа”, по господаревој наредби.

– Ваш рукопис?

– Јест. Има и иначе штошта мога у томе чланку.

– Како то?!

– Прочитајте све и „кашће ти се само”.

Пошто прочита неколико врста, викну:

– До ђавола, та ово је нека прича!

– И још како лијепа! Господару се веома свидјела! Моја прва прича!

– Па зар прича као уводни чланак?

– На сваки начин! Наредба је јасна и одлучна!

Читао је даље, хукћући, пратећи редове свакојаким нервозним покретима: час би се осмехнуо, час намрштио, час дизао обрве. Одједном, прије него што дочита прсну у смијех и рече:

– Е, њека буде и то! Свакојаких је чуда било у нашем „Гласу”, па нека једном дође и њекаква легенда на првом месту... Та за Бога, ово је за листак, а не...

Читајте, драги господине Јово, прочитајте све, па ћемо се о томе поразговорити!

Пошто прочита, постаде сјетан. Само рече: добро!

Ја му испричах све што и читаоцима малочас, а он одмаху главом и рече!

– Али, за бога, оставимо на страну све друго али... али... зар ви не видите каква је увриједа у овој алегорији за добросретнога зета!? Та то је страшно! Нашто то! Сувише је јасно! Два брата, два слијепца, а баш долазе два брата Петар и Ђорђе!... Па онда и та Марија што неће да пође за слијепца и она друга која се сама нуди, све то изазваће неугодне коментаре, јер већ се шапуће да се најприје мислило удати за Петра Олгу!...

Ја сам помишљао на неке од тих ствари, а за друге (за Олгу кћер пок. кнеза Данила, која с матером наставаше у Млецима), не бјех ништа чуо. Рекох Павловићу нека покуша да се то измијени, ако баш налази да треба.

Прича изиђе, потпуно онака, кака бијеше у рукопису, истога дана кад стигоше женик и дјевер. Не знам какав је утисак на њих учинила али, јадни старац Беара просто се помами! Видио сам га гдје бјесни, шкрипи зубима и спушта с небеса сву вишњу јерархију, па онда га облију сузе и нариче. Жао му бјеше унука Црнога Ђорђа, јер је овога обожавао. Мене је грдио да се грђе не може иако је на мени видио како ми је тешко иако је знао колико је у томе моје кривице – то толико да се на њеком искали. И ја, због оног придавка на крају који објашњава све, помрзјех своју причу првачу; све једнако у памети брисах придавак!..

У листу изиђе и Сундечићева пјесма младенцима а за њом још неколико пробраних од небројених цетињских пјесника.

Тада ми са највећим нестрпљењем стадосмо очекивати свадбене одјеке по новинама. „Српски Лист” донесе прештампану моју причу са напоменом: да ће се политички свијет чудити кад види, у каквом се облику пишу на Цетињу политички чланци, а да ће се добро размислити кад разумије „политичку прозу у тој поезији”. Иначе нада се добру од те свадбе, јер је она благословена била у Петрограду. Али не могући мимоићи насилни повратак Бокеља, додаде: „Црногорски главари оштро извршише ову наредбу”. (Бр. 31. 2. августа) Сви српски и хрватски листови у Аустро-Угарској прештампаше причу; словенски и туђински преведоше је и сви коментоваше.

Не треба казивати какву је буру догађај дигао у Београду! Абердар изнесе из своје богате ризнице реторичких фигура све најдрагоценије и најбриљантније и њима начичка „Видело”, а међу њих уметну извештај како је краљевић Александар истога дана кад је на Цетињу била свадба, произведен за каплара у српској војсци...

 

Симо Матавуљ  (Из биљежака једног писца.)

(Политика - 21. август 1921. године)

http://www.politika.rs/scc/clanak/395319/Zenidba-kralja-Petra