Избор митрополита Тихона за патријарха сверуског

[Поуке.орг - инфо]

Августа 15 /28, 1917, на празник Успења Пресвете Богородице, у Москви су се окупили чланови Помесног Сабора Руске Православне Цркве у катедралом храму Успенија Пресвете Богородице. Свечаном архијерејском литургијом началствовао је митрополит кијевски Владимир,  а саслуживали московски Тихон, петроградски Венијамин, митрополит егзарх тифлијски (Грузија) Платон са великим бројем архиепископа и епископа и многобројно свештенство оба реда. По завршетку свете Литургије и молебана чланови Сабора су кренули у литији, уз свечано звоњење звона, у Чудов манастир, где су се поклонили моштима светога Алексија, митрополита московског, чудотворца. На Црвеном тргу многобројни народ, који се прикључио литији из својих храмова, дочекао је са црквеним песмама чланове Свештеног Сабора. После тога  литија се вратила у Успенску катедралу.

Августа 16/29, на празник Нерукотворенога образа Христа Спаса, после Литургије заседао је Помесни Сабор, а 17/30. августа отпочео је рад Сабора. Предсаборна комисија је много допринела правилном функционисању Сабора.

 

Августа 18/31. изабрано је председништво  Сабора  у следећем саставу: председник митрополит московским Тихон, почасни председник кијевски митрополит Владимир изабран на предлог митрополита Тихона, помоћници председника изабрани од стране архијерејā, архиепископ новгородски Арсеније и архиепископ харковски  Антоније Храповицки, велики поборник васпостављања  патријаршије у Русији.

 

Помоћници председника, изабрани као представници свештенства, протопрезвитери: Љубимов и Шавељски; помоћници председника, изабрани као представници мирјана - професор Е. Н. Трубецкој и М. В. Родзјанко, бивши председник Думе (Народне скупштине), који је у току Сабора био замењен  А. Д. Самариним, бившим обер-прокурором Светог Синода. За секретара је изабран професор В. П. Шеин, члан Парламента, а за помоћнике секретара П. В. Гуријев и професор Бенешевич.

 

Састав Сабора је био следећи: А) Вирилни чланови: а) сви епархијски архијереји; б) из сваке епархије изабраних пет лица; в) намесници лавра, и то: Кијево-Печерске, Сергијево-Тројицке, Почајевске, Александро-Невске и настојатељи манастира: Соловецког, Валаамског, Оптине пустиње и Саровске пустиње; г) протопрезвитери: московске Успенске катедрале и војног и поморског свестенства. д) чланови Предсаборске комисије. Б) Чланови по избору: а) десеторица чланова, изабраних од стране монаштва, б) десеторица изабраних од јединовераца (сједињених старообредника), в) дванаесторица од четири духовне академије (из сваке по три члана),  г) по један представник Академије наука и по један представник 11 универзитета, као и 15 чланова Државног савета и Думе (Парламента). Биле су представљене и Алеутско-америчка епархија и Јапанска православна духовна мисија.

 

На првој одржаној седници присуствовали су: четири  митрополита, 21 архиепископ, 43 епископа и 375 осталих чланова. Позив на Сабор упућен је свима аутокефалним православним црквама. Помесни Сабор је заседао скоро пола године и имао је две сесије. Донете су многе уредбе и правилници, као што су уредба о раду црквених општина, епархијских управа, као и за више црквене управе. Поред тога, установљен је празник  Свих Светих новопросијавших  у Русији, па им је и канон састављен. Прибројани су лику светих: Софроније Иркуцки и Јосиф Астрахански.

 

Главно дело Сабора био је избор  Патријарха. Кандидати су били архиепископ  харковски Антоније  - 101 глас, архиепископ тамбовски  Кирил - 27 гласова, митрополит московски  Тихон - 23 гласа, архиепископ  новгородски  Арсеније - 14 гласова, кијевски Владимир - 13 гласова, архиепископ  кишињевски Анастасије - 13 гласова, протопрезвитер Шавељски - 13 гласова, владимирски Сергије - 5 гласова, А. Д. Самарин - 3 гласа иако је био мирјанин. Остатли  кандидати, а било их је укупно 15, добили су по један глас. 31. октобра 1917. године од предложених остала су по броју гласова тројица кандидата: Антоније Храповицки, Арсеније Стадницки и Тихон Белавин. Сабор је донео одлуку да се избор изврши по древном  апостолском  обичају, жребом. 18/5. новембра 1917. године одслужен је молебан после Литургије,  на коме нису могли присуствовати кандидати. Деведесетогодишњи јеро-схимник  Алексије извукао је жребом, пред чудотворном иконом Матере Божје, име митрополита московског Тихона. По избору  поздравну беседу одржао је митрополит Владимир: ”Преосвећени митрополите Тихоне, Свети велики Сабор позива твоју светињу на патријаршијски престо Москве и све Русије“.   

 

У краћем говору, који је тада одржао, митрополит Тихон је, између осталог, рекао: ''Ваша вест о моме избору за Патријарха личи ми на свитак на коме је било написано: ‘Плач, јаук и јад’, који је требало да поједе пророк Језекиљ. Колико ћу ја морати гутати суза и колико ћу јаукати у току службе, а нарочито у току ове тешке године? Слично древном вођи јеврејског народа Мојсеју, и ја ћу морати да кажем Господу: ’Зашто мучиш слугу свога? И зашто не нађох милост пред очима Твојим, него метну на мене терет свега народа овога? Е да ли ја зачех сав овај народ, е да ли га ја родих?’ Кад ми кажеш: ’Изнеси га у наручју својем као што носи дојиља дете у ону земљу за коју си се заклео оцима њиховима ... Не могу ја само носити свега народа овог, јер је тешко за мене.’ Од сада се на мене налаже брига о свим црквама руским и предстоји ми умирање у све дане ... Но, нека буде воља Божја у коме налазим на помоћ, јер нисам тражио овај избор - он је дошао мимо мене, штавише, и мимо људи по жребу Божјем...''

 

21. новембра (4. децембар) 1917. године било је свечано устоличење новог Патријарха, према протоколу састављеном од архиепископа кишињевског Анастасија, у Успенској саборној цркви у Москви. Нови Патријарх је уведен у своју дужност и узведен на  престо од митрополита кијевског Владимира, који му је као најстарији јерарх Руске Православне Цркве на том Сабору предао жезал и рекао: ''Прими овај жезал од нашег рускога Сиона и нека сила овога жезла буде слична сили жезла Мојсејевог. Као што је Мојсеј својим жезлом пресекао море на двоје и превео Јевреје читаве и неповређене по дну морском избавивши их тиме од ропства египатског, тако и Ти овим свештеним жезлом управи поверени Ти православним руски народ и поведи га ка спасењу  кроз пучине зла и беде, које су га обузеле и свету Православну Руску Цркву. Амин.“

 

Са патријаршијског престола нови Патријарх је одржао овај говор и рекао: “Дивно је то све и за мене Божјом вољом ово сада ступање на патријаршијско место после више од 200 година. Многи мужеви, силни речју и делом, нису били достојни, нису ипак доживели остварење својих очекивања - успостављање патријаршије у Русији, нису ушли у покој Господњи, у Обећану земљу, према којој су биле упућене све њихове свете мисле, јер Бог је предодредио нешто боље за нас. Но, да не паднемо ради тога, браћо, у гордост. Један мислилац, честитајући мојој недостојности, пише: ‘Може бити да нам дарована патријаршија, коју нису могли видети људи силнији и достојнији од нас, служи као отворено јављање милости Божје, управо нашој немоћи и духовном сиромаштву.’ А у односу на мене дарована патријаршија ставља ми до знања колико се од мене тражи, колико ми много свега недостаје. И од сазнања свега овога свештени трепет обузима сада душу моју, слично Давиду, и ја сам био мали међу браћом мојом, а браћа су моја прекрасна и велика, но Господ је благоизволео изабрати мене. Ко сам ја, Господе, Господе, да си подигао и одликовао мене!? Ти знаш слугу свога и шта може он рећи Теби. И сада благослови слугу свога. Слуга је твој међу народом твојим толико многобројним. Даруј ми срце благоразумно да бих га мудро руководио по путу спасења. Огреј срце моје љубављу према деци Цркве Божје и рашири га да им не буде тесно да се сместе у мене. Јер, као што се зна, архијерејска служба је по преимућству служба љубави.

 

Патријаршија се обнавља у грозне дане, све до огња оружаних смртоносних паљби. Вероватно ће и она бити принуђена не једанпут да прибегне мерама забране, да уразуми непокорне и установи црквени поредак. Но, као што се у старини Господ јавио пророку Илији, не у бури, не у земљотресу, не у огњу но у тишини, у дувању тихога лахора, тако и сада на наше малодушне укоре: ‘Господе, синови Русије су оставили завет твој, разрушили су жртвенике твоје, пуцају по храмовима и светињама по Кремљу, ударају свештенике твоје’, чује се тихи дах речју твојих... ‘Још 7000 мужева нису приклонили колена пред савременим Валима и нису изневерили Бога истинитог’. Као да ми Господ говори: Иди, пронађи те ради којих још стоји и држи се руска земља. Но не остављај заблуделе овце, одређене за пропаст, на заклање; овце су које су одиста јадне. Напасај их и ради тога узми жезал овај, жезал благонаклоности. Са њима изгубљене пронађи, одагнане врати, рањене привежи, болне оснажи, распутне и силовите истреби, напасај их по правди. У томе нека ти помогне сам Пастироначелник молитвама Пресвете Богородице и Светитеља московских. Бог нека благослови све својим благодаћу. Амин.''

 

После избора новога Патријарха 1917. године, изабрани су и нови митрополити, и то Арсеније Новгородски, Антоније Харковски, Сергије Нижегородски, Агатангел Јарославски, Јаков Казански. Децембра 7/20.  исте године при Патријарху је установљен Свети Синод. Састав Светог Синода био је следећи: председник – патријарх Тихон, чланови: по положају кијевски митрополит Владимир, по избору митрополит новгородски Арсеније, харковски Антоније, нижегородски Сергије, тифлијски (тбилиски) Платон и архиепископи кишињевски Анастасије и волински Евлогије.

 

Руски народ је са великим одушевљењем примио вест како о обновљену патријаршије, тако и о избору новог Патријарха у личности свима познатог јерарха, московског митрополита Тихона. Патријарх Тихон, пре монашења у свету Василије Иванович Белавин, рођен је 19. јануара 1965. године у граду Торопецу од оца свештеника. Завршио је редовно школовање у Псковској духовној семинарији, а затим у Петроградској  духовној академији 1891. замонашио се и постао наставник у Псковској духовној семинарији. Касније је прешао у Холмску семинарију, где је био назначен од Светога Синода за ректора и произведен у звање архимандрита. Године 1898. изабран је за викарног епископа, а 1899. постављен за епископа алеутско-аљаског, где је показао велику мисионарску делатност. Године 1905. награђен је достојанством архиепископа, а 1907. г. враћен у Русију, прво на Јарославску па Виљенску епархију. За митрополита московског изабран је 19. јуна 1917. године.

 

У окружној посланици пастирима и пастви Харковске епархије, изданој поводом избора новог Патријарха, митрополит Антоније (Храповицки) лепо приказује стање у коме се налазила Руска Црква у тзв. синодалном периоду (1721-1917) и значај положаја Патријарха московског и све Русије, и ми га овде доносимо:

 

“Уђите сви у радост Господа свога и кажите нашој Цркви, Руској, речима пророка: ‘Више се нећеш називати удовицом’. Завршило се ропство Цркве наше светским чиновницима; ми имамо Пастира и Заштитника који објављује вољу Господњу и расправља црквене ствари не по немачком регламенту Петра I, но по правилима светих Апостола и васељенских сабора. Радуј се, света Цркво! Не бој се, јер се нећеш осрамотити и немој се стидети, јер нећеш бити прекорена, него ћеш заборавити срамоту младости своје и прекоре удовишта свога нећеш се више сећати.’ Јер, гле браћо, од свих земаља и народа, само је Русија била лишена Врховног пастира, само се у њој нарушило правило дано од светих Апостола: ‘Епископи код сваког народа треба да знају првог између себе и да га признају за главу и да ништа што превишује њихову власт да не творе без његовог расуђивања’. То се потврђује правилима васељенских сабора: Првог (шесто правило), Другог (друго правило), Четвртог (двадесет осмо правило), затим помесних: Антиохијског (девето правило), Прво-другог цариградског (петнаесто правило) и многих других. Велика се беда била надвила над нашим црквеним животом лишењем Врховног пастира 1721. године. Почели су ни за што да мењају црквене установе, да скраћују божанску службу, да занемарују свете постове, да укидају свете манастире које је народ волео; смањили су скоро на четвртину број парохија, није се смело изобличавати блуднике, безбожнике и хулнике; почели су да ступају у брак с јеретицима, пренебрегавајући за то Божје проклетство (72. пр. VI сабора), и уопште су вера и благочешће стали слабити, са сваким новим поколењем, док није дошло до јавног богохулства на зборовима и у новинама, и на крају су руски безаконици почели пуцати на свете храмове и стављати бомбе у древне светиње. Но то још није све осиромашење Православља у Руској земљи. Оно се по укидању патријаршијске власти показало још и у томе што је тада прекинута жива веза са православним Црквама и јерарсима других народа, насупрот слову божанског духа да у Цркви нема разлике међу православним народима: ‘Нема више Јудејца ни Јелина, нема више роба ни слободњака, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви  један (човек) у Христу’.  Тако, браћо, Христос је у свих, не само у том смислу да Он пребива у сваком хришћанину, који Га призива, но и у томе што се пуноћа Христове истине и благодати даје нама, када се сједини сва Христова Црква, све православно хришћанство у лицу својих архипастира, расејаних по читавом свету, тј. када се скупи Васељенски сабор. Такву пуноћу нису могли да виде хришћани док је најмногољуднија Црква руска била лишена своје Главе и, гле, она је срамно оћутала када су се сакупиле све православне Цркве Истока пре 45 година и када је пре 13 година позивао архипастире велики светилник вере и мудрости недавно преминули васељенски патријарх Јоаким III (умро 1912.). Сада, пак, имајући закониту црквену власт, можемо творити своја братска наручја свим православним хришћанима целога света и призвати их на Сабор васељенски ради побијања свих нових лажних учења и торжественог утврђивања Православља узајамне братске љубави.''

 

Из магистарског рада 

јеромонаха Поликарпа (Рајковића), 

сабрата манастира Бјеле воде код Љубовије, 

Епархија шабачка

 

Извор: Српска Православна Црква

View full Странице