Послушност, сервилност и бунт у цркви

[Дејан]

Naravno da se svedoči ličnim primerom,naročito zato što je crkva tako odlučila i svedočenje se radi kao poslušnost crkvi.

[JESSY]

                      

 

 

Богоспасавана Епархија канадска, и ми, свештеници њени, мјесецима смо изложени страшним потресима и стресовима. У овој епархији Српске Цркве збивало се и, нажалост, још увијек се збива нешто до сада небивало. Падале су и падају оловно тешке ријечи и оптужбе. Премного неукусних лажи изливено је по нама и та мутна бујица за собом оставља неизбрисиве трагове.

У свему томе, утјеха и нада су ријечи: Господ ће судити нама и њима (1. Мојс. 16, 5), а Његова ријеч је задња и пресудна.

Сва наша питања последњих мјесеци преламају се на кључном појму послушности. 

Као и у свакој несрећи, и наша несрећа, скорашња, измуљала је на површину људе-нељуде и пружила им прилику да се у правом свом свјетлу покажу. Из тмина и дубина анонимности, наједном, измилише неки ”врли” православци и сврсташе се тамо гдје их је њихова сујета и ђавоља прелест одвести могла. Појавише се однекуд ”свезналци”, ”стручњаци” за свако црквено питање, неприкосновени тумачи црквених прописа и канона те ти Валса(л)мони и З(в)онаре разгаламише се на све стране, верглајући нама, свештеницима, своја ”канонска знања и тумачења”. Којекуда по којекаквим сокоћалима и веб-сајтовима, а нарочито на сајту (Ч)”Борбе за веру” сташе да нас опомињу и посјећају на заклетву свештеничку.

[JESSY]

Њихово подсјећање заиста ми је добро дошло да се, опет и поново, и ко зна по који пут, опоменем свештеничке заклетве и да догађаје у којима смо, мимо наше воље и кривице, изложени били провјери кроз завјетовања о свом рукоположењу Господу дата.

А потом, њихова галама о заклетви мојој побудила ме је да погледам како изгледа заклетва онога којем сам, заклетвом својом, био дужан да покажем послушност – ”као Христу”.

Најприје треба рећи да је сваки епископ и свештеник на почетку своје службе износио тзв. Исповиједање вјере, које се код нас Срба од 19. вијека усталило као ”заклетва”. Ради се о исповиједању “Велике Тајне” Живога Бога у Тројици, јављенога у Богочовјеку Христу и Цркви као епицентру нашег живота, унутар Свете литургије која нам оприсутњује Будући живот и Царство Божије.

Јесте, заклетва свештеничка је страшна и обавезујућа. Али, у поређењу са епископском заклетвом, свештеничка заклетва је неупоредиво лакша, ”мила мајка”, што би се рекло. Ако свештеничка заклетва стаје на пола стране, епископска заузима читавих пет.

Свештеник се заклиње једном; епископ, обавезно, два пута. Прије но што је за епископа изабран, он је, претходно, при монашењу, положио три страшна завјета: цјеломудрености – безбрачности, послушности и сиромаштва.

[JESSY]

Ти завјети су доживотни и било које призвање на вишу црквену службу не ослобађа заклетог заклетве његове.

Сва три ова завјета су повезана и испреплетена.

”Заветујући се на целомудреност, човек се Богу и Цркви свечано заклиње да ће се доживотно клонити телесних угодности, у најопштијем смислу и безусловно, а посебно: да ће увек носити црно скромно одело, да ће увек бити смирен и побожан, да ће доживотно постити, да ће се до своје смрти уздржавати од телесног односа.

Заветујући се на сиромаштво, човек се одриче сваке имовине, и све ствари, које би добио, постале би манастирске.” (Жељко Которанин)

Са овим у вези; други канон Деветог помјесног сабора осуђује оне ”који примају обличје монашког живота, али не да Богу чистим срцем послуже, него само да кроз часни онај чин задобију себи славу побожности и да могу лакше задовољити својим жељама, па, откинувши само власе, ипак у својим кућама живе, нити икакве монашке службе или прописа извршују. (Наведено према Жељку Которанину)

Оци овога сабора подвргавају тешкој осуди човјека који би се замонашио па наставио да живи у својој кући. Шта би ови оци рекли, и каквој би, страшнијој осуди, клетви и анатеми подвргли монаха који би – не дај, Боже, таквог гријеха никоме – манастирску радионицу, котарица, на примјер, од које се братија издржава, преотео и поклонио неком свом сроднику; или, још горе: испразнио манастирску касу и купио себи кућу надомак самог манастира. Па још да узме да се руга честитој братији и да их, свуда наоколо, блати и пањка.

[JESSY]

Свештеник, на рукоположењу, поред и других завјета, заклиње се да ће своме архијереју ”бити послушан као Христу”. На овом  З(в)онаре и Валса(л)мони нарочито инсистирају, те ријечи свештеничке заклетве подвлаче и задебљавају. ”Аха, ухватили смо вас”, те злобно ликују.

Хтио-не-хтио, стављен испред овог завјета послушности епископу ”као Христу”, свештеник мора да се упита, да ли је послушност свештеника његовом епископу апсолутна, ствар свршена која не подлијеже никаквој провјери.

Животом својим ја сам одговорио да – није. Апсолутна послушност припада само Господу и Цркви његовој као саборно-благодатној установи. З(в)онарама и Валса(л)монима – ако би се ишта у њихове, прегријане главе и узавреле мозгове могло поручити – рекао бих: Свештеник је, заиста, обавезан да се покорава своме епископу, ”као Христу”, али никако, не дај, Боже, више него Христу. Најприје Христу, па онда свима осталима, редом.

Ово, речено, ”паметноме доста”. А пошто њима ништа није доста, и како их ништа од њихове ”учености” и ”памети” одвратити не може, ја ћу, добронамјерних наших људи, народа Божијег, ради, изреченој реченици додати још понеко слово:

Све док је епископ послушан Цркви и Господу, свештенство његово – браћа његова и сатрудници – и сав народ Божији, у његову бригу повјерен, дужни су да му се покоравају, вољно и са љубављу. Својим животом, ријечима и дјелима епископ мора да оправда покорност.

[JESSY]

У Цркву се, са стране, увукао појам власти и владања. Изворни, и од Христа постављени захтјев је – служење. ”Знате да они који се сматрају владарима народа , господаре њима и великаши њихови владају над њима. Али међу вама да не буде тако  – упозорава Господ своје ученике – него који хоће да буде међу вама велики, нека вам служи; и који хоће међу вама да буде први, нека вам служи.” (Мк. 10, 42-44)

Треба обратити пажњу на, помало саркастичан, Христов исказ: ”они који се(бе) сматрају владарима”,  јер осим Господа Бога не може да буде других владара. ”Господ царује”, (1Дн. 16, 31) узвикује Цар Давид. ”Ви сте сви браћа”, (Мт. 23, 8) говори нам Господ.  „Јединоме премудроме Богу, слава и величанство, моћ и власт прије свих вјекова и сада, и у све вијекове!“ (Јуда, 25)

Пошто се, велим, нама, свештеницима, овдашњим, испред носева наших махало са нашом заклетвом, хајде да видимо, бар у односу на збивања овдашња и скорашња, на шта се епископ, при хиротонији својој, заклиње.

Између многог и осталог, епископ се заклиње да ће ”чувати и чврсто одржавати црквени мир”; да ће се свагда ”повиновати Светом Сабору Архијерејском”. ”Са свјатјејшим Патријархом, преосвештеним Архиепископима, Митрополитима, и Епископима помесне Цркве Српске и свеколике Саборно-католичанске Православне Цркве у васељени, браћом мојом и саслужитељима у Христу, у свему ћу сагласан и саобразан бити, по божанственим заповестима и свештеним правилима Светих Апостола и Светих Отаца, и свесрдно ћу према њима гајити љубав духовну и поштовати их као оце и браћу своју.

[JESSY]

Уважаваћу такође и чувати првенство свога Патријарашког трона и поштовати част Првостојатеља у Сабору Цркве Божије овога народа, сходно Апостолском правилу које каже да се таквом слогом и складним поретком љубави прославља саборност и јединство Цркве Божије по слици Свете Тројице.”

Колико пута сам размишљао: да је онај којем смо, деценијама, своју послушност искушенички исказивали, био дослиједан макар и једном дијелу својих страшних заклетви, и исказао и сам послушност Цркви, којој се је заклео био, ми не бисмо имали бруку којој нас је, немилосрдно и безочно, изложио. Својим тврдовратим одбијањем да се повинује Светом сабору архијереја, ставио нас је све пред избор: с њим у авантуру расколничку или са Мајком, Црквом својом.

На свом, личном плану и примјеру, размишљао сам, такође, које би све консеквенце несрећне биле да сам се од Цркве ка њему окренуо.

 

http://www.vasilijeprotatomic.com/?p=3089

[JESSY]

Послушност Цркви (2)

 

Ми се боримо против настраног учења о папској непогрешивости; хоћемо ли да кажемо да један смртни човјек, којег је Црква, у једном моменту, уздигла у за њега неподношљиве висине, да тај човјек не подлијеже никаквој и ничијој контроли; да је самим тим што је епископ – непогрешив?

Свети апостол Павле нас учи да и епископ, итекако, може гријешити и своје стадо на зло наводити. Знајући да су му земаљски дани одбројани, и сводећи своје животне рачуне, он ”из Милита посла у Ефес и дозва старјешине црквене” – епископе – да их, завјетно, опомене да пазе, најприје, на себе па потом и на стадо своје, ”у коме вас Дух Свети – вели им он – постави за епископе да напасате Цркву Господа и Бога коју стече крвљу својом”. Рече им: Јер знам да ће по одласку моме ући међу вас грабљиви вуци који не штеде стада; и између вас самих устаће људи који ће говорити наопако да одвлаче ученике за собом. ” (Дап. 20, 17; 29-30)

Апостол нас опомиње да одајемо признање нашим ”претпостављеним у Господу”, и да их поштујемо веома много, ”са љубављу због дјела њиховога.” Овим свети апостол поставља два важна критеријума која треба да испуни сваки црквени вође. Први је: његов однос према Господу, а други: дјела његова. ”Свакога поштујте, братство љубите” – подстиче нас свети апостол Петар, али, ”Бога се бојте”. (1. Пт. 2, 17) ”Бој се Господа, сине мој!” (ПрС. 24, 21)

Када су Христови Апостоли стајали испред првосвештеникâ свога јеврејског народа, дакле, својих старјешина, и када су ти првосвештеници од њих захтијевали послушност која се супротила Господу, тада Петар, ”испунивши се Духа Светога” одрече им послушност, рекавши им да сами просуде да ли је право да слушају њих више него Бога. (Дап. 4, 1-22)

Човјеку је Бог дао разум и достојанство слободе. Слободу да бира и да према свом избору буде суђен и просуђиван. У овоме је смисао наше хришћанске наде на спасење. Јер, ако бисмо били створени као савршени аутомати, програмирани на чињење добра, ако не бисмо имали могућност да бирамо, онда не бисмо могли бити суђени за лоша ни награђивани за добра дјела. Разум нам је дат да њиме регулишемо све наше односе и однос према власти. Ничему се не смијемо предавати неразумно ни слијепо. Овоме нас учи цјелокупна историја а и свакодневни живот. Јер, каже се у Светом писму: “Велики нијесу свагда мудри, и старци не знају свагда шта је право.” (Јов. 32, 9)

[JESSY]

”Све испитујте, добра се држите,” (1Сол. 5, 21) савјетује нас свети апостол Павле. ”Нико да вас заварава празним ријечима”, (Еф. 5, 6)

У нашим превирањима, сумњама и дилемама треба да нам је Црква Христова путоказ и свјетионик. Без Цркве, нема ни Христа. Слиједити Христа значи слиједити Цркву. Други и Седми васељенски сабор – да подсјетим наше З(в)онаре и Валса(л)моне – анатемишу сваког оног који се ставља изнад Цркве Христове. Онај који не слуша Цркву ”нека ти буде као незнабожац и цариник”, (Мт. 18, 17) вели нам Господ наш. ”Ми не вјерујемо ни једноме појединцу, чак и ако се чини да је доличног живота” – савјетује нас руски патријарх, Алексеј Други, додајући, ”не вјерујемо ни групи једномислених лица; не вјерујемо ни сновима ни виђењима, него вјерујемо гласу Цркве.”

Послушност је велика врлина, и незаобилазна, за све нас који спасењу тежимо и милости се Божијој надамо. ”Онај ко хоће да се спасава мора неминовно бити послушан началству. Без те послушности човек може, и поред најбоље жеље за спасењем, да оде у пропаст” (Св. Владика Николај).

Животом својим, од почетка до краја, Господ нам је најбољи примјер послушности. Апостол Павле (Јевр. 12, 2) позива нас да се на њега угледамо. Земаљским својим родитељима био је послушан, (Лк. 2, 51) а Оцу своме, зарад спасења нашег, ”унизио је себе и био послушан до смрти, и то до смрти на крсту”. (Флп. 2, 8)

[JESSY]

Прелест демонска најопаснија је ствар. Човјек се учаури у својој, како он мисли, побожности и свакој исправности, у супериорности у односу на ”остале грешнике”; клања се, превија и молитва, а онда, понесен ђаволском преваром, пође да тумара и тражи цркву, достојну његове духовне ”зрелости” и личне ”светости”. Тако, гордошћу својом, одсјече себе од Цркве и живота у Господу. Узалуд његово клањање и молитвање, пошто је непослушан Цркви, његова молитва није угодна Господу.

У суштини, за онога који је првенствено заискао Царство Божије, све друго му је дат на дар. Преко других врлина ми дајемо Господу што посједујемо; послушношћу ми сами себе приносимо Богу”, вели нам свети Григорије Велики. ”Ко слиједи своју самовољу, противно вољи старјешина, нема потребе да га ђаво куша пошто је он самом себи ђаво”. (Св. Јован Лествичник)

Наши З(в)онаре и Валса(л)мони пошли су од послушности као да је она неки чардак, ни на небу, ни на земљи. Од нас, свештеника, кренули и ту се зауставили. Међутим, нико у Цркви није ослобођен послушности. Она почиње од најмлађих и иде до најстаријих. А епископ, као најстарији међу нама, дужан је да први покаже послушност Цркви. Јер он треба да буде ”образац  вјернима у ријечи, у живљењу, у љубави, у духу, у вјери, у чистоти”. (1. Тим. 4, 12)

Некада је епископ морао (могао) бити ”једне жене муж”. (Титу, 1, 6) Данас му је Црква Христова, епархије њему повјерене, невјеста његова. Црква му је све и всја.

[JESSY]

Може да дође до конфликтне ситуације – људи смо, подложни гријешењу – али Црква је непогрешива. Ако је епископ незадовољан одлуком суда епископа, може да уложи жалбу Сабору, али то га не ослобађа послушности; до одлуке највише црквене власти он мора да се ”повинује одлуци првостепеног суда епископа. Непотчињавање саборном суду заувек лишава права обраћања вишој инстанци, јер сама непослушност постаје осуђујућа пресуда”. (Арх. Рафаил (Карелин) ”Епископ који је погазио заклетву послушности Цркви, губи апостолску благодат и њега не треба више називати епископом, као што се угашени зрак не може назвати светлошћу.” (исто)

Оне који се закуну па заклетву погазе, ма ко они били, апостол Павле смјешта у најгоре друштво људско; међу безаконике, безбожнике, крвнике и остале несрећнике. (1Тим. 1, 9-10)

На крају своје заклетве, епископ изговара страшне ријечи завјета ”пред Богом живим и Црквом светих његових, састављеном од анђела и од људи”, да ће увијек памтити страшне ријечи Светога писма: ”Проклет свако ко немарно твори дјело Божије”. Том приликом, епископ позива срцезналца Бога за свједока и праведног судију.

Ако су нас, свештенике, З(в)онаре и Валса(л)мони подсјећали на нашу заклетву, ево и ја, сада, подсјећам онога који подсјећање требује, на заклетву његову, неупоредиво страшнију од моје.

Еда се како одврати са пута заблуде (Јак. 5, 20) и, послушношћу својом Цркви, врати се на пут истине.

 

http://www.vasilijeprotatomic.com/?p=3091

[Рапсоди]

fragment iz žitija Svetog Jovana Zlatousta

 

Kada nevini sveti Jovan Zlatoust bi nepravedno svrgnut sa prestola, blažena Olimpijada mnogo plakaše zbog toga sa ostalim česnim đakonisama. Izlazeći poslednji put iz crkve, sveti Zlatoust uđe u krstionicu, pozva blaženu Olimpijadu sa đakonisama Pentadijom, Proklijom i Salvinom, izvrsnom vrlinskom udovicom, i reče im: Hodite, kćeri, i poslušajte me. Vidim da se već privodi kraju ono što se radi protiv mene. No i ja završih delo svoje, i smatram da me više nećete videti. Molim vas, ne ostavljajte crkve zbog episkopa koga će postaviti na moje mesto, ili silom ili opštom odlukom, nego mu se pokoravajte kao što ste se pokoravale Jovanu, jer crkva ne može biti bez episkopa. I tako, neka milost Božja bude s vama, spominjite me u svojim molitvama! - A one, kupajući se u suzama, padoše ničice pred njim; i svetitelj krenu na put ka mestu svoga zatočenja.

[JESSY]

Прича о послушности прича је о историји човечанства. Господ је дао слободу избора људима: да ли желе да буду послушни Његовој незнатној заповести да се не једе са Дрвета познања добра и зла, или да буду непослушни, па да једу. Они су послушали оног првог бунтовника Сатану и загризли јабуку.

Сервилност је лажна послушност, угађање особи, без страха од Бога. Могло би се рећи вештачка послушност или сурогат послушности. Она је присутна тамо где спознање о истинитом Богу не постоји. Бог не жели сервилност Себи јер човека је створио слободним, што значи – Бог жели да му човек срцем буде предан, а не из неког другог обзира. Послушност и сервилност су слични једно другом толико колико су љубав и блуд слични међусобно. Дакле, немају никакве сличности.

Ако би посматрали односе људи у разним религијама, видели би да је често тај однос према Богу и хијерархији укључивао сервилност, а не послушност. Ислам, по чијем је учењу Бог диктатор који је у понечему бруталан а у понечему невероватно снисходљив према греху људи, доводи до тога да људи постају неретко сервилни у својим међусобним односима, као и према заповестима ислама. Римокатолицизам, иако је и он као и Сатана отпао од Бога, тражи од својих поданика сервилно служење папи и папству. Отуда су и односи људи у њему често обележени сервилношћу. Протестантизам је, пак, огољени бунт без остатка. Оно што је папство у тајности урадило – преузело за себе прерогативе Бога, то је протестантизам урадио на најотворенији начин. По свему томе, у протестантизму нема места за послушност Богу, а и међу људима је она прогнана.

[JESSY]

Православље је сушта послушност према Богу и према небоземној хијерархији. Отуда Православље није попут философског учења које је једном неко оставио и сада се њиме људи руководе. Православље је живо Предање, у односу послушности људи према Богу и према оним старијима – Светим Оцима, па и тренутној хијерархији, кроз векове.

Ако у Православљу постоји бунт, тај бунт је према греху и ђаволу, дакле, према оном који је у бунту. У Цркви, пак, никакве невоље се никада нису решавале бунтом, већ увек и свагда послушношћу. „Богу се треба већма покоравати него људима“ (Дела. Ап. 5,29). Ово је принцип постојања Цркве. Не каже «Не треба се покоравати људима, већ само Богу» као што је у пракси узето код протестаната. Не каже «Већма се треба покоравати људима (папи и јерархији), него Богу» као што је у пракси узето код паписта, већ другачије. Значи, по апостолским речима, треба се покоравати и људима, али само ако то покоравање није у супротности са покоравањем Богу.

Црква је, онда, вођена послушношћу Богу, Оцу, Сину и Духу Светом. Односи у њој су одређени послушношћу старијих – Светом Писму и Предању, а млађих – послушношћу Св. Писму и Предању и послушношћу према старијима, и међусобном послушношћу једнаких. Од свих међусобно, пак, према свима захтева се љубав која«никад не престаје» (I Кор. 13,2).

[JESSY]

На овој основи постоји хришћански брак и манастир и све. Бунт је искључен, сервилност је искључена. Они се сматрају грехом и они се одлажу за «дезинфекцију» исповешћу. Уколико се неко заборави, те их не буде сматрао грехом него врлином, упада у краћу, дужу или коначну прелест, која се неретко завршава расколом или јересју. Црква прелест не трпи, гуши је. Прелест Цркву не трпи, гуши се. Зато често бежи од Цркве. Може ли неко који је у континуираној прелести, самообмани, да остане формално до краја живота у Цркви? Вероватно да може, уколико нађе неки модус шизофреније да буде у расколу са самим собом. Живи као риба на сувом, Црква га притиска, он остаје у својој самообмани, али туђ Духу Цркве.

Ипак, врло се често дешава да се искористе историјске прилике да се тај неко, који је или у стању бунта или у стању сервилности отцепи од Цркве, јер га ветар природно носи на другу страну.

Комунизам, који уводи принцип надмености старијих према млађима и сервилности млађих према старијима, је уткао у Цркву људе који су му били сервилни. Није комунизам трпео послушне Духу Јеванђеља. Сервилни су били пожељни за патријархе, за епископе, за свештенике… све до обичног црквењака. Ако је комунизам наишао на послушне, он је тражио да постану сервилни. Ако није успео у томе, он је користио мишице. Ако ни силеџијство није помогло он их је уклањао или изоловао. А они, уколико су истрајали, постајали су исповедници Православља и мученици.