Избацивач из храма

[Милан Ракић]

Један, тобож велики православац, у свом „ревновању“ дошао на идеју како да заштити цркву од свих који би да у њу уђу непристојно обучени, али када је своју идеју предложио свештенику, овај му исприча причу, која је из корена променила његов поглед на људе...

Све се одиграло пре пар година, у порти наше локалне цркве за време једног великог празника. Као и сваке године, на тај дан се скупљао велики број људи у цркви, па смо другар и ја помагали свештеницима целога дана. Током једне паузе, седели смо на клупи и посматрали људе који долазе у цркву. Наравно, свакакав свет се тог дана појавио у храму, од оних који не умеју да се прекрсте, понашају се као на пијаци док купују свеће, до оних неприкладно обучених, који у храм улазе као у кафић. Све ово нас је иритирало, тобож велике православце, па смо се утркивали ко ће већи број увреда и осуда да упути на рачун народа, који је овде вероватно једном годишње. Сећам се да сам био толико нервозан због свега да сам дошао на идеју да не пустимо у храм све оне који су непристојно обучени.

У мојој глави тада је то изгледало као херојско дело, као да смо тиме сачували цркву неукаљану овим светом који није заслужио да у њу уђе. Када сам свештенику предложио ту идеју, испричао ми је причу која је срозала гордост тинејџера у маскирним панталонама и из корена променила његов поглед на људе:

У неки храм једног дана ушла је млада девојка, врло оскудно обучена. Стала је да се помоли, кад јој приђе нека старија жена са марамом на глави, редовни посетилац цркве и поче да је критикује.

''Како си се то обукла? Зар те није срамота да оваква улазиш у цркву? Одлази одавде! Тако обучена седи у кафићу а не да долазиш у цркву!''

После ових увреда, девојка се окренула и отишла из цркве, а жена остаде, уверена у исправност свог чина.

Те ноћи, у сну јој се јави Богородица: ''Мени је требало двадесет година да је уведем у цркву, а теби само два минута да је из цркве избациш!''

Седео сам изгубљен. Сва она самоувереност испарлила је из мене и остао сам на клупици погнуте главе. Ко сам ја да одређујем за кога је црква? Како сам само могао да себи одредим улогу неког ко ће удаљавати људе од Христа? Ја, вероватно најгрешнији међу свима њима, дајем себи за право да судим о томе ко може да уђе тамо где је свако призван?

Ја, који се целог живота буним што ме због свог начина облачења осуђују, сада радим исто то тамо где осуђивање не сме да постоји, на једином месту на свету где смо сви једнаки! Шта би било са мном, да ме је, у тренуцима када сам тражио животну утеху на истом том месту, неко пришао и избацио као недостојног да се ту налазим. Можда већина ових људи не зна зашто су данас ту, можда су обучени непристојно, али и њихова срца траже утеху, као што је моје тражило пар година раније. Ко сам ја да им је одузмем и забраним?

Шта ако је та девојка коју сам због кратког шорца хтео да избацим можда баш данас осетила утеху у цркви коју јој кафић у који касније оде није дао? Зар није Христос био први који је разбио људска правила и предрасуде, који се против фарисејског лицемерја борио тако што је код себе примао грешнике, царнике, блуднице, онај најнижи и најосуђиванији део друштва?

Није их одбацивао због њихових мана, већ их је као такве прихватао и волео - давао им је оно што лицемерни свет није умео. И сви ти људи данас су ту, барем на пола сата заменили су телевизију, интернет, дискотеке и кафиће за цркву, и ко сам ја да им ускратим тих пола сата са Христом?

Неколико година касније, исти празник, делим иконице светог Николе народу. Размишљам о свему овоме док гледам икону Спаситеља са сузама покајања у очима. Сада с искреном Љубављу прилазим сваком од људи који су ушли у храм, смирено одговарам на њихова питања, објашњавам им ствари које онакви попут мене нису желели да им објашњавају и желим да им барем тих пет минута које проводе ту буду корисни. Само на тај начин Христова вера може се приближити људима. Ако затворимо цркве, само за нас који смо ту сваке недеље, ако се изолујемо од простог народа, ми ћемо присвојити Христа за себе, што је увек била највећа грешка коју људи чине. Христос је ту за све, за свештенике и чланове Цркве, за учене људе и оне просте, за правнике, лопове, учитеље, аутомеханичаре, мушкарце, жене, Србе, Мађаре, Црнце, Азијате... Он чека сваког од нас и не прави разлике које људи праве. Он гледа људско срце, које је за нас често скривено испод слојева предрасуда. 

[Goku]

Без намјере да прозивам или паметујем, али заиста код нас по храмовима постоје запослени (црквењаљци, продавачи свијећа...) као и "дежурне жене у марамама" (да се тако изразим, опет без намјере да их увриједим) који буквално могу некога отјерати из цркве. Мислим да је ово реалан проблем на који треба указивати.
 

[Tavita]

Ма тако је за било какву осуду. Гледам човјека и видим - гријех. А не знам НИШТА. Позадина гријеха ми је потпуно непозната: разлози поклекнућа пред искушењем, не знам психо-менталну конституцију човјека, окружење у којем живи, остале бриге/проблеме/потешкоће са којима живи, како је одгојен, у каквом окружењу, генетику итд. итд. итд. Лако ми је да осудим, а типа да сам на његовом мјесту много гора би била...

[Veliki Marko]

пре 30 минута, Tavita рече

Ма тако је за било какву осуду. Гледам човјека и видим - гријех. А не знам НИШТА. Позадина гријеха ми је потпуно непозната: разлози поклекнућа пред искушењем, не знам психо-менталну конституцију човјека, окружење у којем живи, остале бриге/проблеме/потешкоће са којима живи, како је одгојен, у каквом окружењу, генетику итд. итд. итд. Лако ми је да осудим, а типа да сам на његовом мјесту много гора би била...

Написао сам скоро, а није упућено теби да ме не схватиш погрешно само се надовезујем на твој пост " Туђе мане су нам пред очима а наше су нам на леђима " 

Понекада олако се доносе закључци а да при томе немамо појма о томе шта је у ствари истина.

[Tavita]

пре 5 минута, Mali Marko рече

Понекада олако се доносе закључци а да при томе немамо појма о томе шта је у ствари истина.

da

[Драгана Милошевић]

Облачите се тако да вам буде комотно и да се лагодно осећате током службе

Ако неко обуче сукњу па цело време размишља како ће да стане или седне, онда где је место за молитву?

Или, стави мараму, а она стално шушка ствара врућину, нелагоду, каква је корист?

[Maslacak_]

Najbitnije je da su svi, kako tako obuceni dosli na Liturgiju. Vremenom, ukoliko nastave da dolaze shvatice i sami kako pristojnije da se obuku. Nema potreba za nekim "nasilnim" metodama.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Crkvu su nam napali fariseji.

[Аристарх]

Цели свет је мало рашчињен, нема тежину здравог и некада тешког трпљења, послушања и наслеђивања знања, шта би рекао овај модерни мислиоц и оснивач Алибабе. У праву је и кад каже да Европа и Америка троше паре својих потомака, живе данима унапред и сви су им непријатељи и конкуренција у глави. Није то само у Цркву, тако је у школама исто... Исто је за брачне везе, јер се цело мерило вредности пренесе на брак и наравно пуцају. Замислите кад би код нас у школама као што је случај у западним приватним образовним установама где деца богатих родитеља имала примат над онима који потичу од сиромашних, кад би оно дете у поцепане патике било у задњој клупи и предмет фрустрација професора а оно у првој клупи бели медвед са 1000 евра гардеробе не себи. Нормално да ће деца ту форму поделе да наследе кад порасту. То је цела прича о фарисејима који немају духовну упорност и таленат и царинику који га је имао. Црква је место посебно за човека, где би свако требао да барем зна где је дошао. Зато се ја опоменем оних Светоотачких поука о невидљивом човековом бићу и целом свету чија је последица оно шта видимо.

Нисам кадар за то питање у пракси јер суштински сам спортиста и цртам пројекте по цео дан, имам неке проверене људе око себе којима верујем и које сматрам блиске, не примам уопште лично карактере људи са којима комуницирам свакодневно. Друго би било да имам подвиг Свете Тајне свештенства да морам да причам са сваким ко дође, тако да устројство Храма није нешто у чему се требају мешати они који нису за то надлежни...

Ништа без духовне тежине нема моралну тежину у световном животу. Замислите да дође марија египћанка боса и прашњава обучена у камиљу кожу, неки верници би је из Цркве повели у лудницу или у дом за безкућнике јер то по већини није хришћански. Тешке су то филозофије, а људи пуни снаге и од импулсивне акције, па мора бит цинизма и незнања преко главе... Благо ономе ко не зна рече Христос. 

[Биљана 1234]

Чула сам једном негде једну верзију те приче. Све у причама бива.

Престала сам да размишљам о коментарима на облачење, на понашање, на галаму кад се у сред читања Јеваншеља купују свеће...само се десило, одједаред. Не чујем више ту фреквенцију коментарисања.

А сетих се Велике Госпојине. Неке мале деојчице близанкиње. Не мирују, не могу.Иду за време Литургије од једне иконе до друге и коментаришу:

Бог, Бог, Бог....

Заборавити не могу, и не смем

[Драгана Милошевић]

Баш неки екстремни случајеви ми западну за око.

Овако гледам да усредсредим мисли на службу, што је много тежи посао.

[Зосима]

Ако погледамо колико "православаца", а кажу да се 98 посто срба тако изјашњава,долази недељом у Цркву,нама треба "убацивач" ,или можда још боље  кипер камион... 

[Снежана]

пре 4 часа, Volim_Sina_Bozjeg рече

Crkvu su nam napali fariseji.

Када су па избијали из цркве?

[Милан Ракић]

пре 6 часа, Биљана 1234 рече

А сетих се Велике Госпојине. Неке мале деојчице близанкиње. Не мирују, не могу.Иду за време Литургије од једне иконе до друге и коментаришу:

Бог, Бог, Бог....

Заборавити не могу, и не смем

Ово је најмоћнија минијатура коју прочитах у последње време. Свака част

[Драгана Милошевић]

Саг ћу мало да одем у офтопик.

Човек са девојчицом био на помену. Дете две год, једе тама(сама) и каже: Бог да пости (прости).