Преминуо Петар Лазић - "доживотни уредник Индексовог радио-позоришта"

[александар живаљев]

Преминуо Петар Лазић

понедељак, 11. сеп 2017, 20:55 -> 21:23

Извор: РТС, Бета

 

Новинар, сатиричар и књижевник, заменик главног уредника радија "Београд 202" Петар Лазић преминуо је јуче у Београду у 57. години живота.

Рођен 25. септембра 1960. у Косјерићу, Петар Лазић је један од најугледнијих сатиричара данашњице, а његова дела преведена су на тридесетак језика и заступљена су у више од 100 светских антологија, енциклопедија и зборника.

Петар Лазић

Публицистичке и теоријске текстове, есеје, прозу, поезију и афоризме објављивао је у стотинак листова и часописа у Србији, бившој СФРЈ и свету.

У штампи објављује од 1979. године. Каријеру на радију започео је 1982. године, најпре на студентском програму Индекс 202, где је био је један од аутора Индексовог радио позоришта.

Текстове за Индексово радио позориште почео је да пише 1983. године. Од 1984. до укидања 1996. био је аутор текстова, редитељ и "доживотни" уредник Индексовог радио позоришта.

Од 1996. до 1998. године био је главни и одговорни уредник сатиричног листа Наша крмача, директор и главни и одговорни уредник сатирично-политичког магазина Бре од 1999. до 2004.

Потом је био директор и главни и одговорни уредник дневног листа Глас јавности, помоћник одговорног уредника Блица и помоћник главног и одговорног уредника програма Београд 202.

Од 2008. уређивао је и водио на програму Београд 202 емисију "Црно-бели свет", а од 2014. до 2016. године емисије "Црна рупа" и "Уместо црне рупе".

Предавао је на Факултету за медије и комуникације у Београду, а почетком деведесетих био је шеф посланичке групе ДЕПОС-Нова Демократија у Скупштини Србије.

[AnaLaz]

Бог да му души прости. 

[obi-wan]

Bog da ga prosti i primi u svoje Carstvo.

[Милан Ракић]

Бог да му души опрости

[obi-wan]

Ode nam i "Pera-Mika-Laza bez Mike"...

[RYLAH]

Бог да му душу прости.

Имао сам среће да читам две новине које је уређивао - "Бре" и "Глас јавности".

"Бре" је у то време било нешто најбоље и најкреативније што је постојало код нас. Не само да су имали феноменалан сатирични део, него су имали и врхунски "озбиљни" део новине, који се бавио друштвеним питањима, репортажама, светским догађајима, анализама... Имали су и пар сталних сарадника који су им давали тај шмек који их је додатно издвајао од мора сличних. На жалост, преживели су Слободана, али нису жуте. Након многобројних напада на њих јер су разваљивали од зезања нову власт, почели су стално да им шаљу инспекције, да им пишу анонимне пријаве и претеће поруке, а кад ни то није уродило плодом - провалили су им у кнацеларију и покрали све хард дискове. Нису се ни трудили да сакрију своју бахатост и безобразлук. Убрзо после тога, ове феноменалне новине су угашене. Од стране оних којима су у Слобино време здушно помагали да дођу на власт.

Ова друга је била конципирана да буде нешто као Вечерње новости, само доста објективније. Међутим, жути тајфун није ни њих заобишао. Слободанов режим им је отимао опрему за штампање, кажњавао их и ударао им забране рада, иако је део капитала наводно био амерички, али њега су успели да преживе. Онда је дошло "ново време". После кратког примирја, схватили су да ови нови подносе критику још горе од оних старих. Имали су најуредније књиге од свих медија јер им је инспекција буквално дан и ноћ висила по канцеларији. Јавно су их прозивали и претили им бахати жути функционери. Због серијала истраживачког новинарства шта је било са кипарским парама, посебно су се замерили са тада свемоћним Млађаном Динкићем. Тираж им се полако смањивао, јер су их продавали на све мање продајних места. На крају, својим серијалом о убиству Ђинђића, који у причу уводи масу нових детаља и ликова (по свој прилици, имали су и неки досије у рукама), а који у потпуности негира мит о групи криминалаца која је убиством председника владе хтела да буде нови Медељин клан, изгледа да су коначно уболи прст у око где не треба. Недуго после тога, ухапсили су Рају Родића ("притвор" који је трајао неколико година), угасили су Глас јавности и отели Курир.

Прича о Пери Лазићу је прича о томе како нема разлике између "ових" и "оних", сем по стилу облачења можда, ако хоћеш да тераш неку своју причу и ако хоћеш да свој посао обављаш часно и професионално, било да истине износиш кроз сатиру или у озбиљној форми. Прича о томе како пролази онај ко се усуди да каже "Цар је го!", ко год да је тај цар у том тренутку.

Бог нек ти спаси душу, Перо Лазићу.

[Снежана]

одрасла сам уз Индехово радио позориште на двестадвојци, Мићка, Бићка...Нешу Лептира, тада није постојало ништа слично, једино "Туп - туп" Минимаксов, али ма колико он био револуционаран, таква врста хумора ми није баш одговарала, Индеховци су били нешто свеже, актуелно и оштроумније...

Нека га Господ прими у Царство своје