Владика Јован (Ћулибрк) – О музици и васпитању

[JESSY]

Док је код старих Грка и у рок музици утемељеној на блузу долазило само до извитоперења, злоупотребе природе, овдје се директно креће против природе: на основу експеримента раних седамдесетих, у другој њиховој половини појављују се два жанра која су данас потпуно маргиновализовали сваку другу музику и након чијих радикалних облика (рејва и смртног метала – rave & death-metal) савремена музика више не познаје развој.

У Баварија-студијима у Минхену 1976-77. настаје диско – музика за игру настала убрзањем удараца бас-бубња (који одређује ритам игре) изнад броја удара који може да достигне људско срце. Посљедица је тежња тијела да пређе своје природне границе: док се у дотадашњој музици углавном извртала мелодија, усмјерена на ум, сада се извитоперује ритам, који је „тијело“ музике и она постаје и дословно – убиство. Док диско настаје на црначкој соул традицији, у Енглеској истовремено настаје хеви-метал као једнако извитоперење бијеле блуз традиције – на крају они се своде на исто: стравично убрзање ритма с тим што се у диску користе електронски а у хеви-металу – електрични инструменти. У оба случаја резултат је сагоријевање, уништење тијела које већ искључује ум,[61] као претпоставку постојања човјековог и као коначну хулу на Оваплоћеног Бога: не ради се о порицању Оваплоћења, које је још Свети Јован Богослов давно утемељио као мјеру сваке јереси. Напротив, ради се о потреби да се убије тијело као Оваплоћењем Христовим освештани храм Духа Светога и инструмент најсавршеније музике којом се и за коју се васпитавамо.

Обновити свијет зато данас значи за почетак обновити природни поредак свијета: у музици то значи вратити се прво прирођеним човјеку ритмовима а тек затим градити мелодије. Друго, вратити се пјевању и свирању а не производњи и конзумацији музике која постаје неподношљиво свеприсутна. И коначно – што је у ствари и прво – вратити се ријечи и Имену Христовом у којем је пунота живота и пунота тварног свијета, пунота музике. Која је и данас силнија што је ближа тихом гласу у којем бјеше Господ на Кармилу и најсавршенија када је њен творац „као невино јагње нијемо пред оним који га стриже, не отвара уста својих.“

 

https://grigorijepalama.wordpress.com/2017/08/15/владика-јован-ћулибрк-о-музици-и-васп/