Jordan Peterson - profesor na fronti kulturološkog rata

[Avocado]

пре 44 минута, Juanito рече

А има ли нешто за шта Питерсон није стручан?  

heklanje?

[Ћириличар]

Јутјуб и Гугл ( у суштини Гугл ) су били укинули Питерсону приступ његовим профилима. Након што је овај чланак изашао, контрола му је враћена али није објашњено зашто су му одузели приступ и која је правила прекршио ( јер су признали да су му одузели приступ и рекли да је прекршио правила, али не и која конкретно ).

http://dailycaller.com/2017/08/01/google-and-youtube-ban-prof-who-refused-to-use-gender-neutral-pronouns/?utm_source=site-share

Значи, ае, да ги видимо сг.

[Ћириличар]

On 7/29/2017 at 13:35, Avocado рече

heklanje?

Нажалост, у митологији се појављују и СУђаје, Норне, Рожанице које плету људима судбину...

Мислим да је и за хеклање онда стручан.

[Аурор]

пре 38 минута, Ћириличар рече

Јутјуб и Гугл ( у суштини Гугл ) су били укинули Питерсону приступ његовим профилима. Након што је овај чланак изашао, контрола му је враћена али није објашњено зашто су му одузели приступ и која је правила прекршио ( јер су признали да су му одузели приступ и рекли да је прекршио правила, али не и која конкретно ).

http://dailycaller.com/2017/08/01/google-and-youtube-ban-prof-who-refused-to-use-gender-neutral-pronouns/?utm_source=site-share

Значи, ае, да ги видимо сг.

Zato što se ne slaže sa njihovom ideologijom i razotkriva ih do srži.

To dakle znači da je nacista i da ima da se cenzuriše...

["Tamo daleko"]

On ‎7‎/‎28‎/‎2017 at 17:54, Ћириличар рече

Нужна литература за вјерника - и то кажем као агностик.

Понудиће ти сасвим нови начин погледа на свијет а потпуно нови начин размишљања о религији генерално. Претпостављам да си вјерник, па да знаш да не очекујеш од њега доказе за постојање Бога или слично, већ аргументе за практичну корист и вриједност религије, вјере и идеала које религије пропагирају. И вјеруј ми, његова анализа са те тачке гледишта ће само обогатити поглед на религију. Он се као психолог и клинички психијатар највише фокусира на психолошки значај митологије и религије и кроз своја предавања "Мапе значења" ће више пута показати како се исти архетипови појављују од најранијих времена па све до данас и савремених дјела и идеологија. И то је, како он аже, људски род све створио несвјесно себи предочавајући истине свијета у којем живе. Угледајући се на богове, ка охришћани на Христа нпр., људи су усвајали апстрактне идеале добра и на њима градили себе као личнсоти и своја друштва. Рецимо, то заиста појачава тврдњу да је европска цивилизација, чак и савремена секуларна, настала на хришћанским основама. А то је још више јасно када секуларна лијевица данас, нпр., највише труби о моралу, саосјећању за другог, окретању другог образа, милсотињи итд., а са друге стране одбацују хришћанску религију.

Његов основни, полазни параметар је да људи не живе у свијету објективних чињеница, него у свијету њима релевантних чињеница. А разлика је јако битна, јер он на томе заснива свој појам "истине" ( што би се можда могло поистовјетити са оним када хришћанин говори о Истини ). Истинито је оно што ради и производи резултате које очекујеш - и то у контексту ограничене људске свијести о свијету. Тј., ми можда никада не можемо знати апсолутну истину, али можемо знати оно што нам се чини истинитим јер ради онако како очекујемо. Око тога је имао јако запетљану дебату са Самом Харисом, који је чист "научењак". За Хариса је истина оно што се може експериментално утврдити и то је једино истинито - када знамо сигурно шта јесте. И он није могао схватити како Питерсон заговара другачији појам истине, да је истинито он ошто је битно нама у овом тренутку и оно што ради како очекујемо да ради - независно од тога да ли ми знамо како оно ради. Дакле приступа му са психолошке, феноменолошке стране, а не "рационалистичке" на коју смо навикли. ( Ја бих то представио тако да Харис каже да постоји само једна истина, а д Питерсон каже да постоји истина која може да значи различите ствар иу различитим тренуцима, зависно од тога шта је битно ). Питерсон на први поглед звучи лудо, јеретички здравом разуму чак на прву лопту. Али велики број људи осјећа и види да је ипак погодио нешто што има смисла и са чим се он сам дуго година рвао. И зашто је сад ово битно? Јер је савршена паралела православном мишљењу које сам рецимо ја чуо код оца Вукашина на дебати са момком из АС-а. чак штавише, Питерсон је интервјусиао једног канадског православца, иконописца, и имали су јако занимљиву расправу о симболици у религијским представама.

Мени је рецимо доста отворио очи гледе политике, јер је одлично објаснио како идеологија дјелује кроз паралелу са религијом и митологијом. Идеологија је заправо једна митологија која прича једну причу и кроз ту причу појединцу објашњава како свијет функционише. И то значи да све што није у тој причи није релевантно, није битно за тврдог идеолога. Он ће онда свијет сагледавати само кроз тај идеолошки шаблон, кроз тај велики мит ( о експлоатацији пролетеријата од стране буржоазије, или Њемачке од стране Јевреја, или Срба од стране Запада, Хрвата од стране Срба, муслимана од стране свих на свијету... ) јер му је тај мит све остало учинио небитним. И сад, замислимо сљедећу ситуацију - нека буде да је комунизам преовладао свијетом. Читав свијет је комунистички, сви вјерују у комунизам. Ми сада знамо да је комунизам пропала и нефункционална идеја јер смо доживјели распад СССР-а и накнадно сагледали све штетне посљедице тог система. И имамо наспрам њега капиталистички систем који се показао бољим емпиријски. И то је истинито. Али у свијету у којем је комунизам завладао - то није истина јер више нема капиталиста. Сви вјерују у комунизам и сви живе комунизам и сви очекују да ће комунизам да пружи сигурност и једнакост. И сви се понашају у складу са тим и наравно, такви резултати ће бити произведени неко вријеме. И комунизам ће бити истинит докле то ради. И људима је добро и не желе да се мијењају, јер зашто би? Ако није покварено, не поправљај га. Али чим комунизам престане производити посљедице које људи очекују и које су људима битне, он више није истинит. Истинито је оно што производи посљедицу која је теби битна и релевантна. Зато рецимо наши националисти виде Америку као злу империјалну силу која поробљава друге и ратује са малима, јер је њихова идеологија прича која каже да је Америка таква. И све док Америка то ради, небитно је шта Русија ради, или Кина или ЊЕмачка. Што се њих тиче, то није исто и стога није истина у оном смислу у којем је истина за Америку. Али ако би Русија нпр. повриједила нешто што је битно националистима, њихов национализам престаје бити истинит и почеће тражити нови логички шаблон да се прилагоде промијењеној ситуацији.

И то Питерсон сагледава као наш еволутивни модус операнди. Идеологије, религије и митологије људи користе као алате да сами себе укалупе у шаблоне који су им корисни да преживе и да се побољшају у свијету - били ми тога свјесни или не. И дошли смо друштвеном еволуцијом до данас, сакупљајући све оне вриједности и логичке шаблоне који су опстали до данас јер су нам били корисни, а одбацујући оне дијелове који су застарјели, и имамо одређене друштвене вриједности које рецимо конзервативци више цијене и желе да одрже, док их либерали желе да тестирају и мијењају. А зашто то радимо? Јер нам има смисла. Но смисао Питерсон мисли да није чак метафизички појам ,него биолошко-психолошки. Смисао је реалан као емоција, у смислу хемијске и/или неуролошке реакције у тијелу. Смисао добијамо кроз ове "структуре вјеровања" које нас укалупљују да гледамо на једне ствари као битне и да гледамо да њих испунимо и побољшамо, док игноришемо друге. Опет, натраг на политику, зато рецимо социјалисти игноришу аргументе економске ефикасности а капиталисти аргументе људске солидарности - јер су кроз своја вјеровања укалупљени да те ствари, иак осматрају противаргументе тачним, сматрају небитним. И сад, нису само религије, митологије и идеологије дио његове приче, него и наше свакодневне ситуације, јер заправо сваки од нас има неку своју животну филозофију ( или што би Хрвати то много боље рекли - свјетоназор ) који су такође логички и вриједносни шаблони и системи које сами индивидуално стварамо. На колективном нивоу већ имамо приче веће размјере и тиме компликованије.

И сад, он каже мад асе ја не слажем нужно са овим, да за прихватање одређених начела потребно је вјеровати у неко веће начело, у неки почетни аксиом из којег извиру. И он ту каже да је Бог тај почетни аксиом и да је за прихватање одређених вриједности неопходна вјера у Бога. А рецимо, он сам за себе не каже да је прави вјерник, не каже да вјерује у Бога већ да живи "као да Бог постоји". Питање да ли је објективна истина да ли Бог постоји је небитна. Битно је шта производи вјера у Бога и то је оно што је истинито ( и то је управо исти аргумент који сам чуо од оца Вукашина ).

Обавезна литература свакако

Hvala Vam veliko za odgovor! Tek sada sam videla da ste mi odgovorili na molbu.

["Tamo daleko"]

пре 17 часа, "Tamo daleko" рече

 

On ‎7‎/‎28‎/‎2017 at 17:54, Ћириличар рече

Нужна литература за вјерника - и то кажем као агностик.

Понудиће ти сасвим нови начин погледа на свијет а потпуно нови начин размишљања о религији генерално. Претпостављам да си вјерник, па да знаш да не очекујеш од њега доказе за постојање Бога или слично, већ аргументе за практичну корист и вриједност религије, вјере и идеала које религије пропагирају. И вјеруј ми, његова анализа са те тачке гледишта ће само обогатити поглед на религију. Он се као психолог и клинички психијатар највише фокусира на психолошки значај митологије и религије и кроз своја предавања "Мапе значења" ће више пута показати како се исти архетипови појављују од најранијих времена па све до данас и савремених дјела и идеологија. И то је, како он аже, људски род све створио несвјесно себи предочавајући истине свијета у којем живе. Угледајући се на богове, ка охришћани на Христа нпр., људи су усвајали апстрактне идеале добра и на њима градили себе као личнсоти и своја друштва. Рецимо, то заиста појачава тврдњу да је европска цивилизација, чак и савремена секуларна, настала на хришћанским основама. А то је још више јасно када секуларна лијевица данас, нпр., највише труби о моралу, саосјећању за другог, окретању другог образа, милсотињи итд., а са друге стране одбацују хришћанску религију.

Његов основни, полазни параметар је да људи не живе у свијету објективних чињеница, него у свијету њима релевантних чињеница. А разлика је јако битна, јер он на томе заснива свој појам "истине" ( што би се можда могло поистовјетити са оним када хришћанин говори о Истини ). Истинито је оно што ради и производи резултате које очекујеш - и то у контексту ограничене људске свијести о свијету. Тј., ми можда никада не можемо знати апсолутну истину, али можемо знати оно што нам се чини истинитим јер ради онако како очекујемо. Око тога је имао јако запетљану дебату са Самом Харисом, који је чист "научењак". За Хариса је истина оно што се може експериментално утврдити и то је једино истинито - када знамо сигурно шта јесте. И он није могао схватити како Питерсон заговара другачији појам истине, да је истинито он ошто је битно нама у овом тренутку и оно што ради како очекујемо да ради - независно од тога да ли ми знамо како оно ради. Дакле приступа му са психолошке, феноменолошке стране, а не "рационалистичке" на коју смо навикли. ( Ја бих то представио тако да Харис каже да постоји само једна истина, а д Питерсон каже да постоји истина која може да значи различите ствар иу различитим тренуцима, зависно од тога шта је битно ). Питерсон на први поглед звучи лудо, јеретички здравом разуму чак на прву лопту. Али велики број људи осјећа и види да је ипак погодио нешто што има смисла и са чим се он сам дуго година рвао. И зашто је сад ово битно? Јер је савршена паралела православном мишљењу које сам рецимо ја чуо код оца Вукашина на дебати са момком из АС-а. чак штавише, Питерсон је интервјусиао једног канадског православца, иконописца, и имали су јако занимљиву расправу о симболици у религијским представама.

Мени је рецимо доста отворио очи гледе политике, јер је одлично објаснио како идеологија дјелује кроз паралелу са религијом и митологијом. Идеологија је заправо једна митологија која прича једну причу и кроз ту причу појединцу објашњава како свијет функционише. И то значи да све што није у тој причи није релевантно, није битно за тврдог идеолога. Он ће онда свијет сагледавати само кроз тај идеолошки шаблон, кроз тај велики мит ( о експлоатацији пролетеријата од стране буржоазије, или Њемачке од стране Јевреја, или Срба од стране Запада, Хрвата од стране Срба, муслимана од стране свих на свијету... ) јер му је тај мит све остало учинио небитним. И сад, замислимо сљедећу ситуацију - нека буде да је комунизам преовладао свијетом. Читав свијет је комунистички, сви вјерују у комунизам. Ми сада знамо да је комунизам пропала и нефункционална идеја јер смо доживјели распад СССР-а и накнадно сагледали све штетне посљедице тог система. И имамо наспрам њега капиталистички систем који се показао бољим емпиријски. И то је истинито. Али у свијету у којем је комунизам завладао - то није истина јер више нема капиталиста. Сви вјерују у комунизам и сви живе комунизам и сви очекују да ће комунизам да пружи сигурност и једнакост. И сви се понашају у складу са тим и наравно, такви резултати ће бити произведени неко вријеме. И комунизам ће бити истинит докле то ради. И људима је добро и не желе да се мијењају, јер зашто би? Ако није покварено, не поправљај га. Али чим комунизам престане производити посљедице које људи очекују и које су људима битне, он више није истинит. Истинито је оно што производи посљедицу која је теби битна и релевантна. Зато рецимо наши националисти виде Америку као злу империјалну силу која поробљава друге и ратује са малима, јер је њихова идеологија прича која каже да је Америка таква. И све док Америка то ради, небитно је шта Русија ради, или Кина или ЊЕмачка. Што се њих тиче, то није исто и стога није истина у оном смислу у којем је истина за Америку. Али ако би Русија нпр. повриједила нешто што је битно националистима, њихов национализам престаје бити истинит и почеће тражити нови логички шаблон да се прилагоде промијењеној ситуацији.

И то Питерсон сагледава као наш еволутивни модус операнди. Идеологије, религије и митологије људи користе као алате да сами себе укалупе у шаблоне који су им корисни да преживе и да се побољшају у свијету - били ми тога свјесни или не. И дошли смо друштвеном еволуцијом до данас, сакупљајући све оне вриједности и логичке шаблоне који су опстали до данас јер су нам били корисни, а одбацујући оне дијелове који су застарјели, и имамо одређене друштвене вриједности које рецимо конзервативци више цијене и желе да одрже, док их либерали желе да тестирају и мијењају. А зашто то радимо? Јер нам има смисла. Но смисао Питерсон мисли да није чак метафизички појам ,него биолошко-психолошки. Смисао је реалан као емоција, у смислу хемијске и/или неуролошке реакције у тијелу. Смисао добијамо кроз ове "структуре вјеровања" које нас укалупљују да гледамо на једне ствари као битне и да гледамо да њих испунимо и побољшамо, док игноришемо друге. Опет, натраг на политику, зато рецимо социјалисти игноришу аргументе економске ефикасности а капиталисти аргументе људске солидарности - јер су кроз своја вјеровања укалупљени да те ствари, иак осматрају противаргументе тачним, сматрају небитним. И сад, нису само религије, митологије и идеологије дио његове приче, него и наше свакодневне ситуације, јер заправо сваки од нас има неку своју животну филозофију ( или што би Хрвати то много боље рекли - свјетоназор ) који су такође логички и вриједносни шаблони и системи које сами индивидуално стварамо. На колективном нивоу већ имамо приче веће размјере и тиме компликованије.

И сад, он каже мад асе ја не слажем нужно са овим, да за прихватање одређених начела потребно је вјеровати у неко веће начело, у неки почетни аксиом из којег извиру. И он ту каже да је Бог тај почетни аксиом и да је за прихватање одређених вриједности неопходна вјера у Бога. А рецимо, он сам за себе не каже да је прави вјерник, не каже да вјерује у Бога већ да живи "као да Бог постоји". Питање да ли је објективна истина да ли Бог постоји је небитна. Битно је шта производи вјера у Бога и то је оно што је истинито ( и то је управо исти аргумент који сам чуо од оца Вукашина ).

Обавезна литература свакако

Read more  

Hvala Vam veliko za odgovor! Tek sada sam videla da ste mi odgovorili na molbu.

 

@Cirilicar, veoma sam impresionirana Tvojim uvidima I razumevanju dr Petersonove misli/opusa. S obzirom da sam pravoslavna vernica I da me u isto vreme zanima psihologija kao nauka, izdvojila sam ove redove da bih sa Tobom jos malo pojasnila sebi. Naime, razlog sto sam pitala da li je Peterson verujuci covek I kojoj religiji pripada (ako pripada?), je najvise u tome da bih pravilno sagledala koji su njegovi motivi , ubedjenja, bilo da su filosofska, religijska, antropoloska I sl., kako bih mogla objektivnije pratiti njegovu misao, ukoliko I meni postane bitna. Zasto? Zivimo u svetu u kojem dominiraju racionalistiki stavovi I pogledi na svet I zivot oko nas; deca nam rastu pod takvim (svakodnevnim) uticajima u kojima ima jako malo mesta za onostrano, te nesvesno, a ponekad I voljno dozvoljavaju zatupljivanje (brain washing) of strane okoline koja ih okruzuje.

Posto I deca/mladi uopste, neizbezno tragaju za smislom I vrednostima koje izgradjuju u tom odrastanju, nije nevazno da se pored porodicnih (nadamo se prihvacenih) zivotnih vrednosti, barem upute na tu okolinu koja trazi smisao u Tvorcu, Svedrzitelju, a do Koga se dolazi licnom verom, kao darom Svise. Zasto mislis da Piterson ne smatra da je smisao metafizicki pojam, vec (samo) biolosko-psiholoski? Slazem se da je smisao realan kao emocija, ali ne I samo to! Ne mozemo izdvajati emociju kao glavnog nosioca nase svesti, misli I verovanja, jer se radi o ontoloskim kvalifikacijama, a poznato nam je da je covek psiho-fizicko bice u kojem je ugradjena klica ceznje za smislom , za odnosom sa Bogom I koja ne mora da ima mitoloske dimenzije pa su sad one evoluirale u monoteisticku religiju - Hriscanstvo. Ne, ne svidja mi se relativizovanje vere, za koje mi vernici kazemo da je sesto culo u nas ljudi, jer ce nas to odvesti dalje na pucinu besmisla I ko zna da li ce takvi naci put do Istine. Zato mi je vazno da li je on Hriscanin ili ne. To sto se on ponasa kao da Bog postoji - nije mi dovoljno "bitno", jer imamo puuuno dobronamernih ljudi koji se ponasaju kao pravi Hriscani iako se ne deklarisu kao Hriscani, a mozda nisu ni krsteni.

Vazno je znati, da nase Pravoslavlje nije jedna od religija, vec autenticni nacin hriscanskog zivota koja nudi coveku spasenje I zajednicu sa Bogom. Vecnu zajednicu, dakle ontologija par ekselans. Svi znamo da su emocije varljive I nepostojane, te ne mogu pruziti potpuni smisao zivota I postojanja, ali zato Bog u Trojici Koji je vecan I nestvoren zeli/moze/hoce da ponudi vecni zivot svom stvorenju; Dakle, samo kroz Njega mi propadljivi mozemo zadobiti vecni zivot u Hristu.

Oprosti ako se izrazavam konfuzno I jos jednom veliko hvala na iscrpnom odgovoru, koji se nadam se moze jos razviti.

[Ћириличар]

1 hour ago, "Tamo daleko" рече

asto mislis da Piterson ne smatra da je smisao metafizicki pojam, vec (samo) biolosko-psiholoski?

Сам је то рекао на свом предавању "Мапе значења" ( мислим да је то 7. или 8. час ). Каже да је осјећај смисла исти као било који други осјећаји, као љутња, радост, љубав... Сви знамо нпр. да је љубав само сет хемијских и неуролошких реакција у мозгу - али то нимало нам не уклања ништа од моћи и чаролије љубави, јер није битно шта је љубав него шта она ради и какав значај за нас има ( управо како Питерсон каже, људи живе у свијету њима релевантних чињеница. То што је љубав хемијска реакција у својој суштини је апсолутно небитно за нас, иако јесте јако занимљиво за знати, већ је битно шта ми радимо због љубави, какве будале испадамо, да ли патимо или цвјетамо... Све то не можемо објаснити нити предвидјети на основу просте биологије или хемије, већ нечим другим. Нама је битно да ли ће нас ико вољети? Имамо друштвено знање о томе шта је пожељно а шта није, шта се воли а шта не. Нама је битно да не будемо повријеђени у љубави. Имамо масу друштвених система, вриједности и свјетоназора гледе тога. Нама је битно да "нађемо љубав свог живота". Имамо брдо погледа која је заправо та особа... И ништа од тога није утемељено у науци, него у људском колективном искуству које се протеже од најранијих дана до данас ).  И сад, љубав тако за нас има одређени биолошки и психолошки значај - јер може утицати позитивно и негативно на нас, а људи генерално имају потребу да буду вољени. И ако та потреба није испуњена, посљедице се виде како у психи тако понекад и на тијелу ( нпр. када љекари кажу да је добро за рад срца када се спава поред особе коју волиш.. што из личног искуства потврђујем. Двије године се више нисам наспавао као човјек како треба, ниједном  И то озбиљно, не могу се наспавати ни за 8-10 сати некад, а ако одспавам 5-6 не знам за себе. А док сам био са дјевојком коју сам волио к'о Бога, 5 сати ми је било довољно да ујутру устанем спреман планину да дигнем. Сваки пут. ). И исте посљедице се дешавају када човјек не може да нађе смисао живота - то јако тешко утиче на психу човјека. А проналажење смисла и остваривање циљева које сматраш битним производи итекако позитивне психолошке и здравствене промјене. Успјешни људи су задовољни, весели јер су испунили све што им треба ( не треба мијешати са намргођеним смарачима, мада и за њих ипак има мјеста у причи ), а ако људи нису успјешни, тј. ако нису нашли смисао, они су у лошијем расположењу, имају мање енергије итд. Људи имају биолошку потребу за смислом, очигледно. А када нађу свој смисао, они сами су бољи него прије што су били без смисла.

Мени је било довољно да само каже да је смисао биолошка категорија, као друге емоције, и све ми се уклопило. Одмах сам прихватио ту квалификацију

пре 1 сат, "Tamo daleko" рече

S obzirom da sam pravoslavna vernica I da me u isto vreme zanima psihologija kao nauka, izdvojila sam ove redove da bih sa Tobom jos malo pojasnila sebi. Naime, razlog sto sam pitala da li je Peterson verujuci covek I kojoj religiji pripada (ako pripada?), je najvise u tome da bih pravilno sagledala koji su njegovi motivi , ubedjenja, bilo da su filosofska, religijska, antropoloska I sl., kako bih mogla objektivnije pratiti njegovu misao, ukoliko I meni postane bitna.

За њега ти могу гарантовати да се не мораш бринути око тога. Иако је Канађанин, па тиме и одрастао у протестантској култури, има јаку православну нит у свом приступу. Наравно, ако желиш да се пазиш да не усвојиш шта неправославно опрез је препоручљив, мада по мом мишљењу углавном непотребан код њега, јер се Питерсон фокусира на психолошки значај, на посљедице идеја, религије, вјере, идеологија итд. И, као што већ рекох, има додира са православцима, па је свакако једна занимљива фигура.

Но, ако бих га морао окарактерисати филозофски којој религији припада, то би било само "генерално хришћанство". Дакле, не би било основано од њега очекивати да буде 100% у складу са једном деноминацијом, али са друге стране као таква личност може понудити нов поглед на све њих. Укратко, био - не био православан, јако је користан и за православне.

А ево и зашто - када сам дошао на ЖРУ прије 5 година, био сам под утиском да је православна мисао иста или слична као протестантска у Америци - буквалистичка. Не да нисам био у праву, него сам видјео да су православци више метафизички и вриједносно оријентисани и да на свијет не гледају кроз призму научне истине ( истинито је оно што је утврђено да је истинито и што се може провјерити да је истинито ), него кроз призму Истине ( Истина је Христос ). И тек сам са Питерсоном схватио шта то значи, у практичном смислу, јер је сво ово благоглагољање превео на лаички језик и објаснио. Ако ишта, приближио ме је вјери више него било који свештеник - но друга је сад прича што нисам преобраћен, невезана за њега

пре 1 сат, "Tamo daleko" рече

Zato mi je vazno da li je on Hriscanin ili ne. To sto se on ponasa kao da Bog postoji - nije mi dovoljno "bitno", jer imamo puuuno dobronamernih ljudi koji se ponasaju kao pravi Hriscani iako se ne deklarisu kao Hriscani, a mozda nisu ni krsteni.

Ох, он је хришћанин апсолутно, као што рекох. Само није вјерник у пуном смислу ријечи, али се придржава начела хришћанства као да јесте, и још к томе одлично разумије теолошку мисао. И то је став који дијелим са њим, још прије него што сам сазнао за њега.

пре 1 сат, "Tamo daleko" рече

Vazno je znati, da nase Pravoslavlje nije jedna od religija, vec autenticni nacin hriscanskog zivota koja nudi coveku spasenje I zajednicu sa Bogom. Vecnu zajednicu, dakle ontologija par ekselans. Svi znamo da su emocije varljive I nepostojane, te ne mogu pruziti potpuni smisao zivota I postojanja, ali zato Bog u Trojici Koji je vecan I nestvoren zeli/moze/hoce da ponudi vecni zivot svom stvorenju; Dakle, samo kroz Njega mi propadljivi mozemo zadobiti vecni zivot u Hristu.

Oprosti ako se izrazavam konfuzno I jos jednom veliko hvala na iscrpnom odgovoru, koji se nadam se moze jos razviti.

Након Питерсона и 5 година на ЖРУ, ништа ми не може бити конфузно

И управо си сада ово све рекла "питерсоновски", осим наравно апсолутне сигурности која је права вјера. Емоције јесу варљиве и непостојане, те је потребно да их зауздамо и усмјеримо ондје гдје треба. Ти кажеш "зато имамо Бога", а Питерсон каже "Зато имамо Бога, али не одмах нужно као биће које је све створило, јер то је већ неко друго питање, него као извор вриједности којима тежимо и којима требамо тежити јер су на крају крајева корисне за нас и које су као такве настале дугом друштвеном еволуцијом и друштвеним искуством људске расе како бисмо знали гдје и за шта да се трудимо и гдје да нађемо смисао". Видиш да недостају код њега ти моменти праве вјере ( живјећемо вјечно у Христу, Бог ће нас спасити итд. ), али фактички нема никакве разлике између онога што говорите. Људима треба Бог, требају вриједности како би себе усмјерили ка бољитку и напретку и преживљавању и наравно духовном испуњењу.

И ја сам одушевљен таквим приступом, јер замисли да сједиш са пријатељицом атеистом. И причате и она тебе пита "Зашто бих вјеровала  Бога?". Ако бисте кренули у расправу око тога да ли Бог постоји, не да би изгубила него би је учврстила у атеизму. Али, ако бисте причали о томе шта вјера у Бога чини за човјека, зашто, које вриједности усвајаш због тога - укратко представиш све предности, и онда поентираш са "На крају крајева, зар је и битно да ли има Бога када опет производи овакве ефекте?". И то је тренутак када се ефективно пробија један дио атеистичке мисли ( као што је отац Вукашин то урадио, на чему сам му енормно захвалан што сам присуствовао том тренутку. Момче из АС-а је само занијемило ). Знам, јер мени јесте.

пре 1 сат, "Tamo daleko" рече

Posto I deca/mladi uopste, neizbezno tragaju za smislom I vrednostima koje izgradjuju u tom odrastanju, nije nevazno da se pored porodicnih (nadamo se prihvacenih) zivotnih vrednosti, barem upute na tu okolinu koja trazi smisao u Tvorcu, Svedrzitelju,

Е ту Питерсон свакако може помоћи у конструисању аргумената. Он ће објаснити симболичке и митолошке репрезентације, хришћанске и нехришћанске, са психолошког становишта. Типа како је прича о Христу прича о смрти и повратку из смрти, која је иста као паганске приче када јунак оде у подземље да спаси неког па се послије врати ( попут Перзеја, или богиње Иштар, или попут Хоруса ) другачији и бољи него раније. Најбоља је паралела са Хорусом који прогони Сета ( симбол зла ) у пустињу ( само га прогони јер зло се не може убити. Оно увијек чучи и чека да поново завлада ), одлази у подземље и свом оцу, Озирису, мртвом богу, поново удахњује живот и узима своје око и ставља Озирису у главу како би могао видјети. И ту Питерсон види како младост ( Хорус ) оживљава поново своју културу ( Озириса ) која је била мртва јер је била превише слијепа за промјене, те јој даје свој вид, своје око, да види како ствари стоје, након што је младост побиједила зло које је превладало када је култура превише ослабила.

Христос је Син Божји, на земљи се борио са злом, побиједио га је и на крају је отишао Оцу бољи него икад, након Васкрсења када је показао сву своју славу и моћ. И шта се десило од тада? Родило се нешто ново - хришћанство, које је удахнуло живот у стару јеврејску вјеру, превладало свијетом и постало "отац-култура" данас. И вриједности које хришћанство нуди су се показале ефективним, добротворним и веома важним - љубав, саосјећање, кроткост, понизност ( или како се већ назива супротност од гордости ) итд.

И често те вриједности долазе под критику и удар када застаре. А када застаре, нешто ново мора доћи да то надогради, не мијењајући суштину већ само приступ новом времену. И онда се овдје савршено фино уклапа прича о православној саборности, гдје читава заједница која прихвата Христа води дијалог унутар себе и стално се преиспитује и пази да систем вриједности не застари и да зло не превлада.

Препоручујем за почетак овај видео ( прочитај и коментаре - занимљиво је како су копи-пејст моје приче ):

 

[Џуманџи]

пре 16 минута, Ћириличар рече

Сви знамо нпр. да је љубав само сет хемијских и неуролошких реакција у мозгу - али то нимало нам не уклања ништа од моћи и чаролије љубави, јер није битно шта је љубав него шта она ради и какав значај за нас има ( управо како Питерсон каже, људи живе у свијету њима релевантних чињеница. То што је љубав хемијска реакција у својој суштини је апсолутно небитно за нас, иако јесте јако занимљиво за знати, већ је битно шта ми радимо због љубави, какве будале испадамо, да ли патимо или цвјетамо... Све то не можемо објаснити нити предвидјети на основу просте биологије или хемије, већ нечим другим. Нама је битно да ли ће нас ико вољети? Имамо друштвено знање о томе шта је пожељно а шта није, шта се воли а шта не. Нама је битно да не будемо повријеђени у љубави. Имамо масу друштвених система, вриједности и свјетоназора гледе тога. Нама је битно да "нађемо љубав свог живота". Имамо брдо погледа која је заправо та особа... И ништа од тога није утемељено у науци, него у људском колективном искуству које се протеже од најранијих дана до данас ).  

Ииии ту се разилазимо.

P.S. Делује напето.

[Ћириличар]

пре 1 сат, Џуманџи рече

Ииии ту се разилазимо.

P.S. Делује напето.

Не волим те ионако.

Увијек је напет. Некад изгледа као да му мало фали да заплаче.

[uros]

O Dostojevskom (i Kvebeku )  

Obavezno stivo!

 

[Џуманџи]

пре 35 минута, Ћириличар рече

Не волим те ионако.

Нема везе, битно је да је тачно што рекох.

[Ћириличар]

пре 1 сат, Џуманџи рече

Нема везе, битно је да је тачно што рекох.

Bitno je da mislis da je tacno* :P

[Џуманџи]

пре 12 минута, Ћириличар рече

mislis

Opet me precenjujes.

[Ћириличар]

пре 4 часа, Џуманџи рече

Opet me precenjujes.

Знам те у душу бона.

[Juanito]

Управо сада, Ћириличар рече

Знам те у душу бона.

Ајде вас двоје изнајмите собу или, још боље, отворите приватни ЖРУ клуб. Шта би Питерсон реко о оваквим јавним изливима нежности?