Istraživačko novinarstvo

[Avocado]

Šta jeste, a šta nije istraživačko novinarstvo

 

Rad u bilo čijem interesu, osim interesa građana, je prekršaj osnovnog standarda novinarstva – novinari treba da rade za sve građane, a ne za političare, poslovne ljude ili kriminalce bilo koje afilijacije

Ilustracija: Đorđe Matić

Istraživačko novinarstvo se obično objašnjava poređenjem sa izveštačkim. Izveštačko je brzo, kada treba što pre preneti građanima šta se juče, danas ili malopre dogodilo. U takvim okolnostima, ono nema izbora nego da izveštava o površini događaja, onome što je očigledno ili lako i brzo dostupno i – proverljivo.

Jer, iako je brzo, izveštačko novinarstvo ima jednaku odgovornost prema tačnosti kao i istraživačko i trebalo bi da je tako i u Srbiji. Ova je situacija puna izazova, a prvi je – kompletnost izveštavanja.

Dobar primer su izbori. Na parlamentarnim izborima 2012. godine, mediji nisu imali izbora nego da prenesu nalaze međunarodnih i domaćih posmatrača kako su bili fer i po zakonima. U Zaječaru, na primer, iako je došlo do incidenta kada je lider „Pokreta radnika i seljaka“ Saša Mirković upao tokom noći u prostorije izborne komisije, rezultati izbora verifikovani su kao validni i život je nastavio da teče sa novom lokalnom vlašću. To je izveštačko novinarstvo, odnosno njegov najčešći domet i za to ga ne treba kriviti, takve su okolnosti. Potom bi, međutim, sa radom trebalo da počnu i istraživački novinari.

Nakon mnogo meseci istraživanja, ceđenja dokumenata iz državnih institucija, razumevanja izbornih zakona i uloga institucija sistema, te raznih načina na koje se stiče nezakonita i nepravedna prednost na izborima, CINS je 2016. godine objavio kako su sve veće stranke tokom tri godine u kampanjama prikrivale nezakonito finansiranje aktivnosti, a na primeru Zaječara pokazao kako je SNS prednjačila, sakrivši 2013. godine više od hiljadu noćenja njenih aktivista u lokalnom hotelu i još po nešto.

Povezane priče

Etika u istraživačkom novinarstvu

Finansiranje istraživačkog novinarstva i migracija u civilni sektor

Put do evropskog Pulicera

Naravno, to je samo jedan grad u Srbiji, pa se da pretpostaviti kako je stvar funkcionisala svuda, ali ne i – tvrditi.

Tvrditi se može samo ono što se dokaže. Istraživačko novinarstvo zahvata činjenice i njihov značaj duboko i široko i na kraju sve svoje glavne tvrdnje i – dokazuje. A dokaz čini razliku između kratkotrajne buke u medijima i – krivične prijave i zakonskih kazni, nekad i zatvorskih. Ili bi bar tako trebalo da bude, ako bi institucije radile svoj posao, umesto da glume ukras na putu ka Evropskoj uniji (EU), a zapravo se trude da se ne zamere vlastima.

Kada dokaza nema, to je u pravnom smislu kao da se događaj nije ni odigrao. Kada ih ima i kada se objave, zakonska obaveza državnih institucija je da reaguju, a ako to ne rade, onda su oni pred mogućim sankcijama i novinari su bar otkrili da sistem ne radi, ako ništa drugo. Više od toga, bez policijske ili tužilačke legitimacije, resursa i ingerencija, ne može se ni učiniti novinarstvom. Trebalo bi da je to dovoljno.

 

Postoji mnogo definicija istraživačkog novinarstva, ali većina sadrži tri glavna elementa:

• Istraživačko novinarstvo se bavi važnim temama.
• Istraživačko novinarstvo otkriva nepoznate činjenice koje gotovo uvek neko moćan nastoji da sakrije.
• Istraživački novinari do svojih saznanja i dokaza dolaze samostalno.

 

 

Prvi element definicije istraživačkog novinarstva je, na prvi pogled, dosta jasan – ako ćete nešto raditi šest meseci, koliko prosečno traje istraživanje u CINS-u, bolje da je to važno, inače smo potrošili mnogo vremena i energije ni na šta. Ali, kako odlučiti šta je važno?

Da li je, na primer, važno to što je ubijena  pevačica „Granda“ Jelena Marjanović? Mediji su očigledno smatrali da jeste. Bacili su se na tu temu sa svom surovošću, neprofesionalnošću i energijom koju su imali, takmičeći se ko će imati više novih vesti, bez obzira što je brzo postalo očigledno da ni policija ne zna šta se dogodilo, a kamo li radnici tabloida. U 2016. godini Blic je imao više od 30 spominjanja ovog slučaja na naslovnoj strani, Kurir više od 70, a Alo i Informer po više od 90.

Zvuči surovo, ali profesionalno gledano – ta tema nije važna na način koji bi opravdao istraživanje. Odnosno, važna je njenoj rodbini, poznanicima, tužilaštvu i policiji. Nikome drugom na ovom svetu, na žalost, život neće biti bitno bolji ili gori zato što je nesrećna žena srela nasilnu smrt ili zato što se o tome nešto više ili manje zna. Jedini profesionalno bitan aspekt tog tužnog događaja je što ubica slobodno živi i možda će ubiti još nekoga. Ali upravo kritika MUP-a je ono što ćete u izveštavanju o tom ubistvu retko i teško pronaći.

Pseudo-istraživačko novinarstvo se pretvara, liči na pravo istraživačko, ali zapravo radi u interesu nekih od političkih, poslovnih, pa čak i kriminalnih centara moći. Najčešće, naravno, za vlast. Istovremeno, obično i krši neke od bitnih pravila profesije, što običan korisnik jednostavno ne može da prepozna tek tako.

Za novinare bi trebalo da budu važne teme koje bitno utiču na živote velikog broja građana. Dakle, to je važno. Pored toga, važno je i da se izveštava o problemima najnezaštićenijih grupa u jednom društvu, jer novinari ne zastupaju interese samo većinskih grupa građana, nego svih građana.

Dakle, nije sve što je zanimljivo i – važno. Često je slučaj i da nešto veoma dosadno – jeste važno. Kao ekonomija, složena pitanja pridruživanja Srbije EU ili sitne manjkavosti brojnih zakona. Sve to ima posledice po sve, ili skoro sve građane Srbije, ali ljudi prosto nemaju znanja, snage i interesovanja da se bave time. Posao istraživačkih novinara je zato, sve češće, i da nekako učine takve teme zanimljivijima.

Drugi element definicije bi takođe trebalo da bude neupitan – o poznatim stvarima nije neophodno izveštavati, zar ne?

Ne baš uvek. Kada je „Insajder“ emitovao svoj serijal o „fudbalskoj mafiji“, osim što nije bilo baš mnogo građana koji su smatrali da je u srpskom fudbalu sve zakonito i fer, sportski novinari su sedeli po kafanama i brundali kako su oni „sve to znali“, kako „ceo grad to sve zna“ i kako to „ni iz daleka nije sve“. Sve tri tvrdnje su bile licemerne.

Prva zato što, ako su znali, a nisu objavili, onda i nisu baš neki novinari. Druga zato što nije tačna – to što njihov krug poznanika ogovara ne predstavlja nikakvo „znanje“, a još manje opšte društveno znanje. Treća zato što kolege iz „Insajdera“, kao ni drugi odgovorni novinari, ne objavljuju stvari koje ne mogu da dokažu, ili bar potvrde iz više nezavisnih izvora.

Dokazati nešto je teško i policiji i tužilaštvu i kada zaista žele da nešto istraže, a novinarima – izuzetno teško jer nemaju prava i ingerencije represivnog aparata države. Kad već država nije uradila svoj posao sama, morala bi to da uradi jednom kada istraživački novinari otvore temu. To se, na žalost, dešava izuzetno retko. Ali jedno je sigurno – ono što „svi znaju“ i ono što je dokazano nisu iste stvari. Zato se istraživački novinari ponekad bave dokazivanjem više ili manje poznatih anomalija u društvu. Tako informišu građane, ali i nastoje da nateraju institucije da urade nešto.

Institucije bi, recimo, mogle da dobiju podatke sa bankovnih računa firmi mlađeg brata Aleksandra Vučića, Andreja, kao i njemu bliskih osoba. Za njega „se priča“ da se na nelegalan način, koristeći političku moć svog brata, strašno obogatio. To bi, naravno, bilo veoma, veoma loše, pošto to znači da je ovo zemlja političara na vlasti, a ne njenih građana, jer ovi prvi imaju dozvolu za nelegalno bogaćenje, što automatski znači i da se to dogodilo na račun građana Srbije. Građani do kojih dođu ovakve priče se opravdano pitaju – zašto o tome mediji ćute?

Infografika: Andrija Ćeranić

Znate šta? Andrej Vučić je nevin dok ga sud za nešto ne osudi. A novinari ne bi smeli da objavljuju informacije o njegovom navodnom nelegalnom bogaćenju dok za to ne pronađu nesumnjive dokaze. I tačka. Istraživački novinari su samo novinari i ima ih malo. Rade fantastičan posao u Srbiji, ali neke stvari mora da uradi država. CINS i ostali mogu samo do dokaza koji su dostupni zakonitim putem, a taj je put sve uži i zavojitiji u poslednjih nekoliko godina.

Naravno, kada se istraži nešto nepoznato, to ima posebnu korist po društvo. CINS je, na primer, otkrio i godinama istraživao poslove Branislava Švonje, kojeg je vlada Vojvodine postavila za vršioca direktora Fonda za pružanje pomoći izbeglim, prognanim i raseljenim licima. Njegove i njemu bliske firme su varale preduzeća, ustanove i druge organizacije godinama i jedino što se o tome moglo saznati, ako baš vas direktno ne prevare, bilo je iz upornih, detaljnih i dokazanih priča na veb sajtu CINS-a.

Naš je posao da potpuno informišemo građane, a ne da im bacimo neki komadić slagalice i da ih pustimo da se sami snalaze u potrazi za njegovim značenjem. Jer – kontekst činjenicama daje značenje.

Konkretni postupci državnih organa na osnovu pisanja medija toliko su retki da smo se u martu 2017. našli u istinskom šoku. Prosto nismo mogli da poverujemo da je Branislav Švonja – uhapšen. Jer, njega je nedugo pre hapšenja, iako su svi sve o njemu mogli da pročitaju na našem sajtu, pokrajinska vlada postavila za odgovornu funkciju. Ali ipak je uhapšen i naša istraživanja su tome sigurno doprinela.

Treći element definicije je već manje jasan „nenovinarima“. Naime, jedno je kopati za dokazima mesecima, a drugo kada vas politički ili poslovni protivnik moćne osobe pozove i dostavi vam neka dokumenta. Ne bi istraživački novinari odbili ta dokumenta, naprotiv. Ali bi to za njih bio tek početak dugog puta do potpuno dokazane priče, sagledane sa svih strana i nezavisne potvrde dokumenata, kao i njihovog konteksta.

Da se ne bi dogodilo da su to samo neka dokumenta, ili lažna, ili da je dokazani problem samo manji deo mnogo kompleksnije priče. Naš je posao da potpuno informišemo građane, a ne da im bacimo neki komadić slagalice i da ih pustimo da se sami snalaze u potrazi za njegovim značenjem. Jer – kontekst činjenicama daje značenje.

Brzi mediji će često samo pozvati osobu o kojoj su dokumenta u potrazi za reakcijom i objaviti to sutra sa minimalnim kontekstom.

To nije novinarstvo, nego senzacionalizam i brzi mediji u razvijenim demokratijama to nikada ne bi učinili, bar ne oni profesionalni, a u većini razvijenih demokratija, ne bi ni tabloidi, osim ako nisu spremni na ogromne sudske odštete.

Pseudo-istraživačko novinarstvo

Istraživačko novinarstvo u Srbiji ima mnogo problema. Najveći su svakako ovi:

• Nema ga dovoljno;
• Nije mu dozvoljen pristup u medije koje prati najviše građana (televizije sa nacionalnom frekvencijom);
• Pro-vladini mediji ga satanizuju;
• Nema dovoljne i adekvatne zaštite novinara, pa ni istraživačkih;
• Tržište reklama nije ravnopravno i slobodno.

Ali, u tekstu koji nastoji da pomogne onima koji nisu profesionalni novinari da raspoznaju kredibilno istraživačko novinarstvo, najvažnije bi bilo istaći problem pseudo-istraživačkog novinarstva. Ono se pretvara, liči na pravo istraživačko novinarstvo, ali zapravo radi u interesu nekih od političkih, poslovnih, pa čak i kriminalnih centara moći. Najčešće, naravno, za vlast. Istovremeno, obično i krši neke od bitnih pravila profesije, što običan korisnik jednostavno ne može da prepozna tek tako.

Rad u bilo čijem interesu, osim interesa građana je, naravno, prekršaj osnovnog standarda novinarstva – novinari treba da rade za sve građane, a ne za političare, poslovne ljude ili kriminalce bilo koje afilijacije. I to su, doduše građani, ali oni imaju moć – legalnu ili nelegalnu – i mediji bi trebalo da nastoje da zloupotrebu te moći izlože javnosti bez obzira na lična politička i druga opredeljenja samih kolega, a posebno ne za – novac i usluge. Ako neki odluče da izlažu javnosti samo zloupotrebe jednog kraja političkog spektra, mogu da napišu tehnički izvanrednu istraživačku priču, ali su prekršili jedno od osnovnih načela – nepristrasnost.

Upravo u tome je i glavni problem sa pseudo-novinarstvom – uvek ga se može uhvatiti u nepoštovanju standarda profesije, ali građani nisu, niti treba da budu, stručnjaci za medijsku etiku i pravila našeg posla. To bi profesija, pod uslovom da za to ima podršku države i bar nezavisno sudstvo, morala da reši sama.

Znate šta? Andrej Vučić je nevin dok ga sud za nešto ne osudi. A novinari ne bi smeli da objavljuju informacije o njegovom navodnom nelegalnom bogaćenju dok za to ne pronađu nesumnjive dokaze. I tačka.

Dobar primer za pseudo-istraživačko novinarstvo je pitanje koje su u presedničkoj kampanji pokrenuli novinari „Centra za istraživanje korupcije“ (CIK): odakle kandidatu Saši Jankoviću „skupoceni ‘audi A6’ kojim se vozi po Srbiji“.

To pitanje izgleda kao sasvim legitimno – trebalo bi da znamo koliko kandidati troše u kampanji i odakle im te pare. Zato je CINS i istraživao finansiranje političkih kampanja. Ali, pitanje samo o Jankovićevom automobilu nije bilo legitimno zbog nepoštovanja jednog neobično važnog novinarskog standarda, takozvanog – adekvatnog konteksta.

Naime, ostavimo po strani činjenicu da Jankovićev štab nije odgovorio na njihovo pitanje o tom automobilu, kao i to da je automobil na besplatno korišćenje dao običan građanin Srbije, što se kasnije saznalo (trebalo je da odgovore odmah na to pitanje). Ako se bavite finansiranjem kampanje, bavite se svim akterima, počevši od onih koji su potrošili najviše novca. Za to ne treba biti stručan, to bi svaki amater smislio.

Dakle, prizovimo profesionalne standarde u pomoć, stavimo činjenice u adekvatan kontekst, istražimo “audi A6” kojim se vozi Saša Janković, ali i troškove kampanje svih predsedničkih kandidata, pa da prvo vidimo šta je tu bilo zakonito, a šta ne – i na kraju da sve to uporedimo. Tek tako će građani dobiti adekvatniju sliku o tome da li su izbori bili legalni i ravnopravni. Dakle, eto selektivnog novinarstva na delu, sa prekršenim standardima koje građani ne moraju prepoznati.

Dok je primer „audija A6“ naivan, gotovo očajnički, mnogo ozbiljniji i ilustrativniji je feljton novinarke „Politike“, Jelene Popadić –  „Putevi američkog novca u Srbiji“. Ova je tema takođe naizgled potpuno legitimna, uticaj jedne od super-sila u maloj, siromašnoj balkanskoj zemlji ne može biti ni mali ni nevažan. Posebno ako dolazi putem skrivenih finansija.

Povrh svega, u zemlji teoretičara zavere, koju su SAD bombardovale ogrnute u NATO plašt, u kojoj ljudi masovno govore o HAARP sistemu, opasnim vakcinama i sličnim budalaštinama kao o odavno ustanovljenim činjenicama o tajnim mehanizmima kontrole nad nama i štete koja nam se nanosi, ovakav naslov jednostavno mora da izazove pažnju.

Naizgled je sve super u tom feljtonu. Izvor podataka o isplatama raznim nevladinim organizacijama u Srbiji je upravo američki „Fondacija centar“, koji se u tekstu navodi kao „jedna od najažurnijih baza podataka“ o donacijama američkih fondacija prema ostatku sveta. Feljton navodi donaciju po donaciju, kao i za šta je novac „dobijen“.

Pa, u čemu je tu problem?

Problema je neverovatno mnogo. Prvi je onaj najosnovniji – tačnost. Za druge organizacije ne znamo, ali za CINS možemo da kažemo da je donacija NED-a koja je pominjana, bila veća nego što je objavljeno, pošto registar beleži novac koji je isplaćen, a bila je ostala još jedna, manja, tranša te donacije.

Kada je „Insajder“ emitovao svoj serijal o „fudbalskoj mafiji“, osim što nije bilo baš mnogo građana koji su smatrali da je u srpskom fudbalu sve zakonito i fer, sportski novinari su sedeli po kafanama i brundali kako su oni „sve to znali“, kako „ceo grad to sve zna“ i kako to „ni iz daleka nije sve“. Sve tri tvrdnje su bile licemerne.

Pa kako je došlo do ove greške, kakvu CINS sebi nikada ne bi dopustio, a kamo li oprostio? Vrlo jednostavno – takve se stvari događaju kada imate – samo jedan izvor. Jedan-jedini. To znači da Jelena Popadić i njeni urednici nisu poštovali ni najosnovniji standard novinarstva, koji je zapravo odavno prevaziđen – „drugu stranu“ u priči. Nisu nas ni pozvali, rado bismo im rekli za sve naše donacije, i tako se na kraju svake fiskalne godine kompletan finansijski izveštaj poslovanja CINS-a, sa svim podacima, dostavlja APR-u. Još značajnije, ispod svakog istraživačkog teksta jasno je naznačeno na koji način je finansiran – naziv projekta i podaci o donatoru.

Ovo “otkriće” je, dakle, bilo javna stvar, dostupna na našem sajtu. Da li je sve to važno za građane?

Bilo bi važno ako naše priče ne bi bile tačne ili važne građanima i ako bi se ispostavilo da nismo sami došli do njih, odnosno ako bi radili za neku interesnu grupu. Time se feljton nije bavio. Samo je uperio prst u CINS i rekao: oni primaju američki novac.

A sada – konktekst. Da pređemo preko netačnosti i kršenja najosnovnijih standarda u novinarstvu, pa da vidimo zašto je kontekst važan. Kontekst činjenicama daje značenje. Kontekst i ništa drugo. Ako vam neko ubije psa, nije dobar čovek, ali ako ga je pas umalo ubio, onda ste vi loša osoba, ili bar loš vlasnik psa. Ako je čovek bockao psa nožem, onda je on zlikovac, i tako dalje. U ovom slučaju, konteksta nema.

Da je Jelena Popadić pozvala CINS, objasnili bismo joj, ako to već i sama ne zna, da se novac ne „dobija“, nego osvaja na konkursima, dobrim projektima koji daju adekvatnu vrednost za novac, da se za svaki dolar odgovara, da se donatori ne mešaju u uređivačku politiku i dali bi joj podatke o svemu što je zanima.

To je naša politika – potpuna otvorenost i transparentnost. Naravno, bili bi jako zainteresovani da čujemo i o raspodeli novca, a posebno vlasništva u „Politici“, ali to je druga priča. Ovde je važno da se taj novac ne deli tek tako, da kada se raspodeli na ljude daje prosečne ili ispod prosečne honorare, jer dovoljno novca nemamo ni da zaposlimo ljude za stalno. Istraživačko novinarstvo je skupo. Rekli bi joj i da smo novac osvojili na konkursu za projekte za vladavinu prava. Da možda nema previše vladavine prava u Srbiji? Da li nam to možda nije potrebno?

Jedini profesionalno bitan aspekt tog tužnog događaja (ubistva pevačice Jelene Marjanović) je što ubica slobodno živi i možda će ubiti još nekoga. Ali upravo kritika MUP-a je ono što ćete u izveštavanju o tom ubistvu retko i teško pronaći.

Glavno pitanje je – zašto sugerišete da radimo u američkom interesu? Imamo mi i većih donacija od EU u koju hrlimo kao država. Da ne radimo i u njihovom interesu? To nisu isti interesi. Da li su i oni pogrešni i štetni po Srbiju?

Zatim, šta ćemo s novcem koji smo osvojili na konkursima Ministarstva kulture i informisanja? Čiji je to interes? Na koji mi to način, pišući o korupciji i kriminalu u Srbiji, zastupamo interese Amerike i zašto je izdvojen samo američki novac? Da ne govori to nešto o interesima novinarke i njenih urednika? Na kraju krajeva, ako pretpostavljaju da mi mora da radimo za SAD ako njihov novac trošimo, da li oni smatraju za normalno da rade u interesu onog ko ih finansira, umesto u interesu građana? Pošto mi tako ne mislimo i ne dozvoljavamo (niti nam to iko traži) da se utiče na našu uređivačku politiku.

E, kada to bude dokazala, koleginica Popadić će imati priču. Samo, to prosto nije tačno.

Još veće pitanje je – da li je to sav, ili bar veliki deo američkog novca u Srbiji? Pošto su to „putevi američkog novca u Srbiji“, tako glasi naslov feljtona. Ne samo da nije, nego je beznačajni delić državnog novca SAD koji se posle rušenja Slobodana Miloševića slio ovamo i još uvek sliva, iako će ga Donald Tramp, izgleda, značajno smanjiti. Ko je uzeo taj novac? Vlada Srbije. Da li ga i dalje uzima? Da. Da li je „Politika“ odlučila da proveri kako je taj novac Vlada potrošila i na šta? Nije. Da li su službenici Vlade proglašeni stranim plaćenicima, ili bar sumnjivim konzumentima američkog novca? Nisu. A potrošili su stotinama puta veći novac, što je moralo, dobro ili loše, uticati na milione naših građana.

Ukratko, u ovom pseudo-istraživačkom, pa čak i pseudo novinarskom feljtonu došlo je do ozbiljnog obmanjivanja građana Srbije, predstavljenog kao istraživačko novinarstvo, što je nanelo štetu časnom imenu istraživačkog novinarstva koje naše kolege na svojim vizit-kartama plaćaju skupo, pitajte samo Brankicu Stanković.

 

• Istraživačko novinarstvo to ne može biti ako se ne pridržava osnovnih standarda profesije kao i svako drugo profesionalno i kredibilno novinarstvo.
• Ono otkriva važne i nepoznate činjenice do kojih novinari dolaze sopstvenim radom.
• Ono dokazuje činjenice tako da dokazi mogu da stoje i na sudu.

Ako bilo šta od ovoga nije ispunjeno, to nije istraživačko novinarstvo, a možda ni novinarstvo uopšte.

 

Priča je nastala u okviru projekta Centra za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

 

IZVOR: CENZOLOVKA

[Trifke]

пре 17 минута, Avocado рече

Šta jeste, a šta nije istraživačko novinarstvo

 

Rad u bilo čijem interesu, osim interesa građana, je prekršaj osnovnog standarda novinarstva – novinari treba da rade za sve građane, a ne za političare, poslovne ljude ili kriminalce bilo koje afilijacije

Ilustracija: Đorđe Matić

Istraživačko novinarstvo se obično objašnjava poređenjem sa izveštačkim. Izveštačko je brzo, kada treba što pre preneti građanima šta se juče, danas ili malopre dogodilo. U takvim okolnostima, ono nema izbora nego da izveštava o površini događaja, onome što je očigledno ili lako i brzo dostupno i – proverljivo.

Jer, iako je brzo, izveštačko novinarstvo ima jednaku odgovornost prema tačnosti kao i istraživačko i trebalo bi da je tako i u Srbiji. Ova je situacija puna izazova, a prvi je – kompletnost izveštavanja.

Dobar primer su izbori. Na parlamentarnim izborima 2012. godine, mediji nisu imali izbora nego da prenesu nalaze međunarodnih i domaćih posmatrača kako su bili fer i po zakonima. U Zaječaru, na primer, iako je došlo do incidenta kada je lider „Pokreta radnika i seljaka“ Saša Mirković upao tokom noći u prostorije izborne komisije, rezultati izbora verifikovani su kao validni i život je nastavio da teče sa novom lokalnom vlašću. To je izveštačko novinarstvo, odnosno njegov najčešći domet i za to ga ne treba kriviti, takve su okolnosti. Potom bi, međutim, sa radom trebalo da počnu i istraživački novinari.

Nakon mnogo meseci istraživanja, ceđenja dokumenata iz državnih institucija, razumevanja izbornih zakona i uloga institucija sistema, te raznih načina na koje se stiče nezakonita i nepravedna prednost na izborima, CINS je 2016. godine objavio kako su sve veće stranke tokom tri godine u kampanjama prikrivale nezakonito finansiranje aktivnosti, a na primeru Zaječara pokazao kako je SNS prednjačila, sakrivši 2013. godine više od hiljadu noćenja njenih aktivista u lokalnom hotelu i još po nešto.

Povezane priče

Etika u istraživačkom novinarstvu

Finansiranje istraživačkog novinarstva i migracija u civilni sektor

Put do evropskog Pulicera

Naravno, to je samo jedan grad u Srbiji, pa se da pretpostaviti kako je stvar funkcionisala svuda, ali ne i – tvrditi.

Tvrditi se može samo ono što se dokaže. Istraživačko novinarstvo zahvata činjenice i njihov značaj duboko i široko i na kraju sve svoje glavne tvrdnje i – dokazuje. A dokaz čini razliku između kratkotrajne buke u medijima i – krivične prijave i zakonskih kazni, nekad i zatvorskih. Ili bi bar tako trebalo da bude, ako bi institucije radile svoj posao, umesto da glume ukras na putu ka Evropskoj uniji (EU), a zapravo se trude da se ne zamere vlastima.

Kada dokaza nema, to je u pravnom smislu kao da se događaj nije ni odigrao. Kada ih ima i kada se objave, zakonska obaveza državnih institucija je da reaguju, a ako to ne rade, onda su oni pred mogućim sankcijama i novinari su bar otkrili da sistem ne radi, ako ništa drugo. Više od toga, bez policijske ili tužilačke legitimacije, resursa i ingerencija, ne može se ni učiniti novinarstvom. Trebalo bi da je to dovoljno.

 

Postoji mnogo definicija istraživačkog novinarstva, ali većina sadrži tri glavna elementa:

• Istraživačko novinarstvo se bavi važnim temama.
• Istraživačko novinarstvo otkriva nepoznate činjenice koje gotovo uvek neko moćan nastoji da sakrije.
• Istraživački novinari do svojih saznanja i dokaza dolaze samostalno.

 

 

Prvi element definicije istraživačkog novinarstva je, na prvi pogled, dosta jasan – ako ćete nešto raditi šest meseci, koliko prosečno traje istraživanje u CINS-u, bolje da je to važno, inače smo potrošili mnogo vremena i energije ni na šta. Ali, kako odlučiti šta je važno?

Da li je, na primer, važno to što je ubijena  pevačica „Granda“ Jelena Marjanović? Mediji su očigledno smatrali da jeste. Bacili su se na tu temu sa svom surovošću, neprofesionalnošću i energijom koju su imali, takmičeći se ko će imati više novih vesti, bez obzira što je brzo postalo očigledno da ni policija ne zna šta se dogodilo, a kamo li radnici tabloida. U 2016. godini Blic je imao više od 30 spominjanja ovog slučaja na naslovnoj strani, Kurir više od 70, a Alo i Informer po više od 90.

Zvuči surovo, ali profesionalno gledano – ta tema nije važna na način koji bi opravdao istraživanje. Odnosno, važna je njenoj rodbini, poznanicima, tužilaštvu i policiji. Nikome drugom na ovom svetu, na žalost, život neće biti bitno bolji ili gori zato što je nesrećna žena srela nasilnu smrt ili zato što se o tome nešto više ili manje zna. Jedini profesionalno bitan aspekt tog tužnog događaja je što ubica slobodno živi i možda će ubiti još nekoga. Ali upravo kritika MUP-a je ono što ćete u izveštavanju o tom ubistvu retko i teško pronaći.

Pseudo-istraživačko novinarstvo se pretvara, liči na pravo istraživačko, ali zapravo radi u interesu nekih od političkih, poslovnih, pa čak i kriminalnih centara moći. Najčešće, naravno, za vlast. Istovremeno, obično i krši neke od bitnih pravila profesije, što običan korisnik jednostavno ne može da prepozna tek tako.

Za novinare bi trebalo da budu važne teme koje bitno utiču na živote velikog broja građana. Dakle, to je važno. Pored toga, važno je i da se izveštava o problemima najnezaštićenijih grupa u jednom društvu, jer novinari ne zastupaju interese samo većinskih grupa građana, nego svih građana.

Dakle, nije sve što je zanimljivo i – važno. Često je slučaj i da nešto veoma dosadno – jeste važno. Kao ekonomija, složena pitanja pridruživanja Srbije EU ili sitne manjkavosti brojnih zakona. Sve to ima posledice po sve, ili skoro sve građane Srbije, ali ljudi prosto nemaju znanja, snage i interesovanja da se bave time. Posao istraživačkih novinara je zato, sve češće, i da nekako učine takve teme zanimljivijima.

Drugi element definicije bi takođe trebalo da bude neupitan – o poznatim stvarima nije neophodno izveštavati, zar ne?

Ne baš uvek. Kada je „Insajder“ emitovao svoj serijal o „fudbalskoj mafiji“, osim što nije bilo baš mnogo građana koji su smatrali da je u srpskom fudbalu sve zakonito i fer, sportski novinari su sedeli po kafanama i brundali kako su oni „sve to znali“, kako „ceo grad to sve zna“ i kako to „ni iz daleka nije sve“. Sve tri tvrdnje su bile licemerne.

Prva zato što, ako su znali, a nisu objavili, onda i nisu baš neki novinari. Druga zato što nije tačna – to što njihov krug poznanika ogovara ne predstavlja nikakvo „znanje“, a još manje opšte društveno znanje. Treća zato što kolege iz „Insajdera“, kao ni drugi odgovorni novinari, ne objavljuju stvari koje ne mogu da dokažu, ili bar potvrde iz više nezavisnih izvora.

Dokazati nešto je teško i policiji i tužilaštvu i kada zaista žele da nešto istraže, a novinarima – izuzetno teško jer nemaju prava i ingerencije represivnog aparata države. Kad već država nije uradila svoj posao sama, morala bi to da uradi jednom kada istraživački novinari otvore temu. To se, na žalost, dešava izuzetno retko. Ali jedno je sigurno – ono što „svi znaju“ i ono što je dokazano nisu iste stvari. Zato se istraživački novinari ponekad bave dokazivanjem više ili manje poznatih anomalija u društvu. Tako informišu građane, ali i nastoje da nateraju institucije da urade nešto.

Institucije bi, recimo, mogle da dobiju podatke sa bankovnih računa firmi mlađeg brata Aleksandra Vučića, Andreja, kao i njemu bliskih osoba. Za njega „se priča“ da se na nelegalan način, koristeći političku moć svog brata, strašno obogatio. To bi, naravno, bilo veoma, veoma loše, pošto to znači da je ovo zemlja političara na vlasti, a ne njenih građana, jer ovi prvi imaju dozvolu za nelegalno bogaćenje, što automatski znači i da se to dogodilo na račun građana Srbije. Građani do kojih dođu ovakve priče se opravdano pitaju – zašto o tome mediji ćute?

Infografika: Andrija Ćeranić

Znate šta? Andrej Vučić je nevin dok ga sud za nešto ne osudi. A novinari ne bi smeli da objavljuju informacije o njegovom navodnom nelegalnom bogaćenju dok za to ne pronađu nesumnjive dokaze. I tačka. Istraživački novinari su samo novinari i ima ih malo. Rade fantastičan posao u Srbiji, ali neke stvari mora da uradi država. CINS i ostali mogu samo do dokaza koji su dostupni zakonitim putem, a taj je put sve uži i zavojitiji u poslednjih nekoliko godina.

Naravno, kada se istraži nešto nepoznato, to ima posebnu korist po društvo. CINS je, na primer, otkrio i godinama istraživao poslove Branislava Švonje, kojeg je vlada Vojvodine postavila za vršioca direktora Fonda za pružanje pomoći izbeglim, prognanim i raseljenim licima. Njegove i njemu bliske firme su varale preduzeća, ustanove i druge organizacije godinama i jedino što se o tome moglo saznati, ako baš vas direktno ne prevare, bilo je iz upornih, detaljnih i dokazanih priča na veb sajtu CINS-a.

Naš je posao da potpuno informišemo građane, a ne da im bacimo neki komadić slagalice i da ih pustimo da se sami snalaze u potrazi za njegovim značenjem. Jer – kontekst činjenicama daje značenje.

Konkretni postupci državnih organa na osnovu pisanja medija toliko su retki da smo se u martu 2017. našli u istinskom šoku. Prosto nismo mogli da poverujemo da je Branislav Švonja – uhapšen. Jer, njega je nedugo pre hapšenja, iako su svi sve o njemu mogli da pročitaju na našem sajtu, pokrajinska vlada postavila za odgovornu funkciju. Ali ipak je uhapšen i naša istraživanja su tome sigurno doprinela.

Treći element definicije je već manje jasan „nenovinarima“. Naime, jedno je kopati za dokazima mesecima, a drugo kada vas politički ili poslovni protivnik moćne osobe pozove i dostavi vam neka dokumenta. Ne bi istraživački novinari odbili ta dokumenta, naprotiv. Ali bi to za njih bio tek početak dugog puta do potpuno dokazane priče, sagledane sa svih strana i nezavisne potvrde dokumenata, kao i njihovog konteksta.

Da se ne bi dogodilo da su to samo neka dokumenta, ili lažna, ili da je dokazani problem samo manji deo mnogo kompleksnije priče. Naš je posao da potpuno informišemo građane, a ne da im bacimo neki komadić slagalice i da ih pustimo da se sami snalaze u potrazi za njegovim značenjem. Jer – kontekst činjenicama daje značenje.

Brzi mediji će često samo pozvati osobu o kojoj su dokumenta u potrazi za reakcijom i objaviti to sutra sa minimalnim kontekstom.

To nije novinarstvo, nego senzacionalizam i brzi mediji u razvijenim demokratijama to nikada ne bi učinili, bar ne oni profesionalni, a u većini razvijenih demokratija, ne bi ni tabloidi, osim ako nisu spremni na ogromne sudske odštete.

Pseudo-istraživačko novinarstvo

Istraživačko novinarstvo u Srbiji ima mnogo problema. Najveći su svakako ovi:

• Nema ga dovoljno;
• Nije mu dozvoljen pristup u medije koje prati najviše građana (televizije sa nacionalnom frekvencijom);
• Pro-vladini mediji ga satanizuju;
• Nema dovoljne i adekvatne zaštite novinara, pa ni istraživačkih;
• Tržište reklama nije ravnopravno i slobodno.

Ali, u tekstu koji nastoji da pomogne onima koji nisu profesionalni novinari da raspoznaju kredibilno istraživačko novinarstvo, najvažnije bi bilo istaći problem pseudo-istraživačkog novinarstva. Ono se pretvara, liči na pravo istraživačko novinarstvo, ali zapravo radi u interesu nekih od političkih, poslovnih, pa čak i kriminalnih centara moći. Najčešće, naravno, za vlast. Istovremeno, obično i krši neke od bitnih pravila profesije, što običan korisnik jednostavno ne može da prepozna tek tako.

Rad u bilo čijem interesu, osim interesa građana je, naravno, prekršaj osnovnog standarda novinarstva – novinari treba da rade za sve građane, a ne za političare, poslovne ljude ili kriminalce bilo koje afilijacije. I to su, doduše građani, ali oni imaju moć – legalnu ili nelegalnu – i mediji bi trebalo da nastoje da zloupotrebu te moći izlože javnosti bez obzira na lična politička i druga opredeljenja samih kolega, a posebno ne za – novac i usluge. Ako neki odluče da izlažu javnosti samo zloupotrebe jednog kraja političkog spektra, mogu da napišu tehnički izvanrednu istraživačku priču, ali su prekršili jedno od osnovnih načela – nepristrasnost.

Upravo u tome je i glavni problem sa pseudo-novinarstvom – uvek ga se može uhvatiti u nepoštovanju standarda profesije, ali građani nisu, niti treba da budu, stručnjaci za medijsku etiku i pravila našeg posla. To bi profesija, pod uslovom da za to ima podršku države i bar nezavisno sudstvo, morala da reši sama.

Znate šta? Andrej Vučić je nevin dok ga sud za nešto ne osudi. A novinari ne bi smeli da objavljuju informacije o njegovom navodnom nelegalnom bogaćenju dok za to ne pronađu nesumnjive dokaze. I tačka.

Dobar primer za pseudo-istraživačko novinarstvo je pitanje koje su u presedničkoj kampanji pokrenuli novinari „Centra za istraživanje korupcije“ (CIK): odakle kandidatu Saši Jankoviću „skupoceni ‘audi A6’ kojim se vozi po Srbiji“.

To pitanje izgleda kao sasvim legitimno – trebalo bi da znamo koliko kandidati troše u kampanji i odakle im te pare. Zato je CINS i istraživao finansiranje političkih kampanja. Ali, pitanje samo o Jankovićevom automobilu nije bilo legitimno zbog nepoštovanja jednog neobično važnog novinarskog standarda, takozvanog – adekvatnog konteksta.

Naime, ostavimo po strani činjenicu da Jankovićev štab nije odgovorio na njihovo pitanje o tom automobilu, kao i to da je automobil na besplatno korišćenje dao običan građanin Srbije, što se kasnije saznalo (trebalo je da odgovore odmah na to pitanje). Ako se bavite finansiranjem kampanje, bavite se svim akterima, počevši od onih koji su potrošili najviše novca. Za to ne treba biti stručan, to bi svaki amater smislio.

Dakle, prizovimo profesionalne standarde u pomoć, stavimo činjenice u adekvatan kontekst, istražimo “audi A6” kojim se vozi Saša Janković, ali i troškove kampanje svih predsedničkih kandidata, pa da prvo vidimo šta je tu bilo zakonito, a šta ne – i na kraju da sve to uporedimo. Tek tako će građani dobiti adekvatniju sliku o tome da li su izbori bili legalni i ravnopravni. Dakle, eto selektivnog novinarstva na delu, sa prekršenim standardima koje građani ne moraju prepoznati.

Dok je primer „audija A6“ naivan, gotovo očajnički, mnogo ozbiljniji i ilustrativniji je feljton novinarke „Politike“, Jelene Popadić –  „Putevi američkog novca u Srbiji“. Ova je tema takođe naizgled potpuno legitimna, uticaj jedne od super-sila u maloj, siromašnoj balkanskoj zemlji ne može biti ni mali ni nevažan. Posebno ako dolazi putem skrivenih finansija.

Povrh svega, u zemlji teoretičara zavere, koju su SAD bombardovale ogrnute u NATO plašt, u kojoj ljudi masovno govore o HAARP sistemu, opasnim vakcinama i sličnim budalaštinama kao o odavno ustanovljenim činjenicama o tajnim mehanizmima kontrole nad nama i štete koja nam se nanosi, ovakav naslov jednostavno mora da izazove pažnju.

Naizgled je sve super u tom feljtonu. Izvor podataka o isplatama raznim nevladinim organizacijama u Srbiji je upravo američki „Fondacija centar“, koji se u tekstu navodi kao „jedna od najažurnijih baza podataka“ o donacijama američkih fondacija prema ostatku sveta. Feljton navodi donaciju po donaciju, kao i za šta je novac „dobijen“.

Pa, u čemu je tu problem?

Problema je neverovatno mnogo. Prvi je onaj najosnovniji – tačnost. Za druge organizacije ne znamo, ali za CINS možemo da kažemo da je donacija NED-a koja je pominjana, bila veća nego što je objavljeno, pošto registar beleži novac koji je isplaćen, a bila je ostala još jedna, manja, tranša te donacije.

Kada je „Insajder“ emitovao svoj serijal o „fudbalskoj mafiji“, osim što nije bilo baš mnogo građana koji su smatrali da je u srpskom fudbalu sve zakonito i fer, sportski novinari su sedeli po kafanama i brundali kako su oni „sve to znali“, kako „ceo grad to sve zna“ i kako to „ni iz daleka nije sve“. Sve tri tvrdnje su bile licemerne.

Pa kako je došlo do ove greške, kakvu CINS sebi nikada ne bi dopustio, a kamo li oprostio? Vrlo jednostavno – takve se stvari događaju kada imate – samo jedan izvor. Jedan-jedini. To znači da Jelena Popadić i njeni urednici nisu poštovali ni najosnovniji standard novinarstva, koji je zapravo odavno prevaziđen – „drugu stranu“ u priči. Nisu nas ni pozvali, rado bismo im rekli za sve naše donacije, i tako se na kraju svake fiskalne godine kompletan finansijski izveštaj poslovanja CINS-a, sa svim podacima, dostavlja APR-u. Još značajnije, ispod svakog istraživačkog teksta jasno je naznačeno na koji način je finansiran – naziv projekta i podaci o donatoru.

Ovo “otkriće” je, dakle, bilo javna stvar, dostupna na našem sajtu. Da li je sve to važno za građane?

Bilo bi važno ako naše priče ne bi bile tačne ili važne građanima i ako bi se ispostavilo da nismo sami došli do njih, odnosno ako bi radili za neku interesnu grupu. Time se feljton nije bavio. Samo je uperio prst u CINS i rekao: oni primaju američki novac.

A sada – konktekst. Da pređemo preko netačnosti i kršenja najosnovnijih standarda u novinarstvu, pa da vidimo zašto je kontekst važan. Kontekst činjenicama daje značenje. Kontekst i ništa drugo. Ako vam neko ubije psa, nije dobar čovek, ali ako ga je pas umalo ubio, onda ste vi loša osoba, ili bar loš vlasnik psa. Ako je čovek bockao psa nožem, onda je on zlikovac, i tako dalje. U ovom slučaju, konteksta nema.

Da je Jelena Popadić pozvala CINS, objasnili bismo joj, ako to već i sama ne zna, da se novac ne „dobija“, nego osvaja na konkursima, dobrim projektima koji daju adekvatnu vrednost za novac, da se za svaki dolar odgovara, da se donatori ne mešaju u uređivačku politiku i dali bi joj podatke o svemu što je zanima.

To je naša politika – potpuna otvorenost i transparentnost. Naravno, bili bi jako zainteresovani da čujemo i o raspodeli novca, a posebno vlasništva u „Politici“, ali to je druga priča. Ovde je važno da se taj novac ne deli tek tako, da kada se raspodeli na ljude daje prosečne ili ispod prosečne honorare, jer dovoljno novca nemamo ni da zaposlimo ljude za stalno. Istraživačko novinarstvo je skupo. Rekli bi joj i da smo novac osvojili na konkursu za projekte za vladavinu prava. Da možda nema previše vladavine prava u Srbiji? Da li nam to možda nije potrebno?

Jedini profesionalno bitan aspekt tog tužnog događaja (ubistva pevačice Jelene Marjanović) je što ubica slobodno živi i možda će ubiti još nekoga. Ali upravo kritika MUP-a je ono što ćete u izveštavanju o tom ubistvu retko i teško pronaći.

Glavno pitanje je – zašto sugerišete da radimo u američkom interesu? Imamo mi i većih donacija od EU u koju hrlimo kao država. Da ne radimo i u njihovom interesu? To nisu isti interesi. Da li su i oni pogrešni i štetni po Srbiju?

Zatim, šta ćemo s novcem koji smo osvojili na konkursima Ministarstva kulture i informisanja? Čiji je to interes? Na koji mi to način, pišući o korupciji i kriminalu u Srbiji, zastupamo interese Amerike i zašto je izdvojen samo američki novac? Da ne govori to nešto o interesima novinarke i njenih urednika? Na kraju krajeva, ako pretpostavljaju da mi mora da radimo za SAD ako njihov novac trošimo, da li oni smatraju za normalno da rade u interesu onog ko ih finansira, umesto u interesu građana? Pošto mi tako ne mislimo i ne dozvoljavamo (niti nam to iko traži) da se utiče na našu uređivačku politiku.

E, kada to bude dokazala, koleginica Popadić će imati priču. Samo, to prosto nije tačno.

Još veće pitanje je – da li je to sav, ili bar veliki deo američkog novca u Srbiji? Pošto su to „putevi američkog novca u Srbiji“, tako glasi naslov feljtona. Ne samo da nije, nego je beznačajni delić državnog novca SAD koji se posle rušenja Slobodana Miloševića slio ovamo i još uvek sliva, iako će ga Donald Tramp, izgleda, značajno smanjiti. Ko je uzeo taj novac? Vlada Srbije. Da li ga i dalje uzima? Da. Da li je „Politika“ odlučila da proveri kako je taj novac Vlada potrošila i na šta? Nije. Da li su službenici Vlade proglašeni stranim plaćenicima, ili bar sumnjivim konzumentima američkog novca? Nisu. A potrošili su stotinama puta veći novac, što je moralo, dobro ili loše, uticati na milione naših građana.

Ukratko, u ovom pseudo-istraživačkom, pa čak i pseudo novinarskom feljtonu došlo je do ozbiljnog obmanjivanja građana Srbije, predstavljenog kao istraživačko novinarstvo, što je nanelo štetu časnom imenu istraživačkog novinarstva koje naše kolege na svojim vizit-kartama plaćaju skupo, pitajte samo Brankicu Stanković.

 

• Istraživačko novinarstvo to ne može biti ako se ne pridržava osnovnih standarda profesije kao i svako drugo profesionalno i kredibilno novinarstvo.
• Ono otkriva važne i nepoznate činjenice do kojih novinari dolaze sopstvenim radom.
• Ono dokazuje činjenice tako da dokazi mogu da stoje i na sudu.

Ako bilo šta od ovoga nije ispunjeno, to nije istraživačko novinarstvo, a možda ni novinarstvo uopšte.

 

Priča je nastala u okviru projekta Centra za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

 

IZVOR: CENZOLOVKA

E moj Avokado, tako nesto ne postoji odavno. Zbog raznih kako politickih ili ekonomskih razloga novinarske kuce su primorane da se ne bave novinarstvom nego propagandom. Istrazivackim novinarstvommogu da se bave samo amateri ali onda to i ostaje u domenu amaterstva. 

[Avocado]

пре 26 минута, Trifke рече

E moj Avokado, tako nesto ne postoji odavno. Zbog raznih kako politickih ili ekonomskih razloga novinarske kuce su primorane da se ne bave novinarstvom nego propagandom. Istrazivackim novinarstvommogu da se bave samo amateri ali onda to i ostaje u domenu amaterstva. 

Meni se čini da je trenutno kod nas istraživačko novinarstvo na višem nivou nego što je ikada bilo... jer se naše "velike" novinske kuće time nisu nikad ni bavile...

[Trifke]

пре 2 минута, Avocado рече

Meni se čini da je trenutno kod nas istraživačko novinarstvo na višem nivou nego što je ikada bilo... jer se naše "velike" novinske kuće time nisu nikad ni bavile...

Zasto tako mislis?

Uz put kako si ti? Nismo se culi dugo?

[Avocado]

пре 6 минута, Trifke рече

Zasto tako mislis?

Pa mislim da danas Cins, Krik, Birn i Insajder objavljuju više priča na osnovu istraživačkog novinarstva, nego što su to ranije radili "veliki" mediji... takav je moj lični utisak...

 

Цитат

Uz put kako si ti? Nismo se culi dugo?

Super, hvala na pitanju. Kako si ti?

[Trifke]

пре 2 минута, Avocado рече

Pa mislim da danas Cins, Krik, Birn i Insajder objavljuju više priča na osnovu istraživačkog novinarstva, nego što su to ranije radili "veliki" mediji... takav je moj lični utisak...

 

Super, hvala na pitanju. Kako si ti?

Odlicno! Uvek se setim one stare tvoje slicice iz motipajtona! To me nasmeje!

[коЖељ њацИ]

1 hour ago, Avocado рече

Šta jeste, a šta nije istraživačko novinarstvo

 

Rad u bilo čijem interesu, osim interesa građana, je prekršaj osnovnog standarda novinarstva – novinari treba da rade za sve građane, a ne za političare, poslovne ljude ili kriminalce bilo koje afilijacije

Ovo je vladika Nikolaj govorio između dva svetska rata, ali je i tada kanda bilo malo sluha za objektivno novinarstvo.

Realno, danas nigde u svetu ne postoji takvo novinarstvo kakvim ga opisaše u ovom tekstu, pa čak ni u državi domaćinu ovog Krika.

 

[Avocado]

Pretnje i pritisci

 

Nije normalno raditi bilo koji legalan posao, a da te rođena država u tome ometa i ne štiti od pritisaka, pretnji ili nasilja

Ilustracija: Đorđe Matić

Kratko sam bio direktor Centra za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS), kada me je ugledni kolega pozvao „na kafu“. U to vreme, borili smo se rukama i nogama da objavimo što više dobrih priča, mladi novinari su ubrzano učili, ali smo kao nova organizacija bili vrlo ranjivi sa finansijske strane.

Razgovor je počeo uobičajenim ćaskanjem, ali se brzo prešlo na stvar: „Vidi, meni je neprijatno što ti ovo govorim, ali me je X (druga ugledna koleginica) zamolila da ti prenesem da treba da uklonite jednu priču sa sajta pošto ćete biti uvučeni u prljavu političku igru, a to bi bilo veoma loše za jednu mladu organizaciju koja se tek bori za svoje mesto…“

Stvar je bila jasna – koleginica radi za jednu od frakcija tada vladajuće Demokratske stranke. Za njih obavlja poslove na medijskom planu i pokušava da zaradi svoj novac, usluge ili put ka nekoj bitnoj funkciji. Kolega koji prenosi poruku je bio, očigledno, posramljen i na neki način primoran da poruku prenese. Najveći problem je, međutim, što je ta poruka bila, zapravo, loše upakovana pretnja. Mala nevladina organizacija, finansijski slaba i relativno nova u civilnom sektoru, teško da će preživeti sukob sa moćnim ministrom pro-evropske stranke na vlasti koji vodi jedan od klanova u borbi za unutar-stranačku premoć, a time i vlast u državi.

Ovo je klasičan primer političkog pritiska koji se može pretvoriti u više različitih napada – medijski (hajke u pro-vladinim medijima), administrativni (inspekcije, kontrole) ili poslovni (upravni odbor smenjuje menadžment, pritisak na donatore). Jedina odbrana koja je na raspolaganju organizacijama koje se bave istraživačkim novinarstvom je – kombinacija čeličnog integriteta i javnosti rada.

Povezane priče

Posledice rada istraživačkih novinara

Izbor teme

Put do evropskog Pulicera

Moj odgovor, ovom političkom klanu kao i svakom drugom, na svaku ponudu (ima i „pozitivnih“, kao: „Javite se, možemo mnogo da uradimo zajedno“) bio je: „Molim te da, kada već prenosiš poruke, preneseš i ovu: prvi sledeći ovakav pokušaj biće objavljen, alarmiraćemo naše međunarodne mreže, obavestiti sve organizacije koje se bave zaštitom slobode izražavanja, kao sve donosioce bilo kakvih odluka u zemlji i inostranstvu“.

To je u izvesnoj meri tada bio blef, pošto još nismo bili tako uspešni i bitni, ali ne sasvim – iza nas jesu stajale naše mreže istraživačkih novinara, a stale bi i novinarske i druge organizacije. Nisu se više javljali.

No, dok se sve interesne grupe koje smatraju da mogu i treba da utiču na naš rad ili nas uplaše dovoljno da se ne bavimo njima i njima bliskim entitetima nisu izređale, pa posle njih i nova vlast, pritisci ove vrste nisu prestajali. Kada su svi bili odlučno odbijeni, više se to nije događalo, shvatili su da sa nama o tome nema razgovora.

Naša poruka je jasna: mi smo tim i priča će svakako biti objavljena, šta god pokušali da uradite.

Ali, važno je da se razume da je ova vrsta pritiska u izvesnoj meri i ponuda za saradnju. Očekuje se da ja, koji vodim organizaciju, uzvratim nekakvom željom za uslugom koju država može da mi pruži. Onda se malo cenkamo, ali jednom kada se dogovor sklopi, organizacija će raditi za njih, ili ih barem zaobilaziti sve dok se vlast ne promeni. Onda su sve opklade povučene i možemo ponovo da zaigramo isto kolo.

U isto vreme, sasvim je moguće odigrati tu igru tako da se radi za nekoga, ali da to ne bude previše očigledno i da kolega koji sklopi ovu vrstu sporazuma očuva (javno, ne i suštinski) svoj integritet. A zapravo je prodao profesiju, prava građana i sebe samog. Mislim da takvih ima više nego odlučno profesionalnih.

Sve je to, koliko god da je „normalno“ za našu političko-poslovnu scenu, zapravo duboko odvratno. Čini se da je kontrola nad medijima tolika da je političarima jednostavno nemoguće da shvate da postoje i oni koji ne rade ni za jednu stranu, ni na koji način. U vreme kada samo jedna stranka, zapravo jedan čovek, ima svu političku moć u zemlji, zašto se bilo ko čudi monolitnoj medijskoj podršci svakom njegovom postupku, čak i ako čitav državni aparat svakodnevno biva zloupotrebljen na strašne načine, zakoni, pa i ustav prekršeni, a građani ponižavani, pljačkani i osiromašivani? Posebno je strašno što se tome čudi opozicija, koja je taj mehanizam kontrole medija i stvorila u vreme svoje vlasti.

Različite vrste pritisaka

Pored političkog pritiska na istraživačke novinare, najzastupljeniji je medijski pritisak. Tradicionalni mediji, pod finansijskom kontrolom, ignorišu otkrića istraživačkih novinara i učestvuju u ulepšavanju stvarnosti koje vladajućoj stranci, pored drugih mehanizama, donose glasove na izborima. No, neki idu i mnogo dalje. TV Pink, Informer, Srpski telegraf i slična izdanja, obična su propagandna glasila koja ne mogu da budu nazvana medijima pošto zapravo dezinformišu javnost. Isključiva podrška vlasti koju neprekidno emituju, koliko je štetna, toliko je i nemoralna, ako ni zbog čega drugog, a ono zato što građane sistematski i neprestano dovode u zabludu.

Njihov najneprijatniji zadatak, međutim, su besprizorni, klevetnički napadi na svakoga ko zasmeta stranci na vlasti. Istraživački novinari su među njihovim redovnim žrtvama. O CINS-u je do sada Informer objavio toliko laži da je to neverovatno, a daleko od toga da smo među njihovim omiljenim metama. Omeli smo, na primer, premijerov dvodnevni odmor namerom da prisluškujemo njegovu spavaću sobu, redovno se sastajali sa Šefom delegacije EU kako bi srušili Aleksandra Vučića sa vlasti, učestvovali u zajedničkom zločinačkom poduhvatu, strani smo plaćenici, špijuni… Ta vrsta pritiska je naizgled samo kaljanje našeg ugleda kod onih koji zapravo i ne znaju šta i kako radimo, ali je u isto vreme i krajnje opasna zbog stvaranja atmosfere da je nas zapravo vrlo korisno ukloniti na bilo koji način.

I na ovu vrstu pritiska, javnost rada je jedini mogući odgovor. Naše finansije su javne, a sa svakom pričom objavljujemo i dokaze, svako može da nas tuži ako misli da smo se ogrešili o njega, samo to još uvek nikome nije uspelo. Do boljih vremena, čini se da će najneobavešteniji građani Srbije misliti da smo špijuni i plaćenici. Tu velike pomoći nema.

To, naravno, nije sve. Kada su naše novinarke počeli da prate neprijatni muškarci koji su ih otvoreno fotografisali i namerno provodili sate u njihovom društvu na javnim mestima, bilo je jasno da je u pitanju pokušaj zastrašivanja. Naravno da se plašimo, ali to ne znači da ćemo prestati da radimo. Šta više – naša poruka je jasna: mi smo tim i priča će svakako biti objavljena, šta god pokušali da uradite.

Još jedna vrsta pritiska je pravni pritisak. Ljudi kojima se istraživački novinari bave imaju mnogo novca i velike i poznate advokatske kancelarije na svojoj strani. Podnosiće tužbe i kada nemaju šanse da ih dobiju, pobrinuti se preko „svojih“ novinara da to ima publicitet, sve to zbog imidža.

Jednom prilikom su me, pre objavljivanja teksta, advokati jednog političara držali na telefonu tri dana, tražeći „rupu“ u tekstu, kako bi mi odustali od objavljivanja. Nisu je našli, ali je nekako iznenada došlo do incidenta u kojem je dotični političar fizički napadnut, baš na dan kada smo mi objavili priču. Tako je pažnja usmerena na taj događaj, umesto na njegovo kršenje zakona.

Sasvim je moguće odigrati tu igru tako da se radi za nekoga, ali da to ne bude previše očigledno i da kolega koji sklopi ovu vrstu sporazuma očuva (javno, ne i suštinski) svoj integritet. A zapravo je prodao profesiju, prava građana i sebe samog. Mislim da takvih ima više nego odlučno profesionalnih.

Pa opet, taj postupak njegovih advokata, da pre objavljivanja pokušaju da ospore naše tvrdnje, potpuno je profesionalan i sasvim u redu. Mi i ne želimo da objavimo nešto što nije tačno, baš kao što ne želimo da objavljujemo tekstove, a da ne damo priliku osobi u pitanju da ospori naše tvrdnje. Šta više, to je dobrodošla kontrola našeg rada pre nego što o svemu obavestimo javnost.

Mi plaćamo advokatima da čitaju naše priče pre objavljivanja, a u ovom slučaju nije bilo potrebe, čitav tim njegovih advokata je uradio besplatnu pravnu proveru. Pa opet, pretnje tužbama sa armijama advokata predstavljaju opterećenje koje ometa rad istraživačkih novinara, opterećuje organizacije pošto moraju da plaćaju advokate i gube vreme po sudnicama i razmišljaju o tome da li je sud pristrasan (a izgleda da često jeste).

Sledeću vrstu pritisaka bi mogli nazvati „obaveštajni“ pritisci. Naime, ljudi neprestano nastoje da saznaju šta mi radimo, šta imamo od dokaza, s kim razgovaramo… Tako smo pronašli u našem elektronskom sistemu injektiran softver koji skuplja sve podatke, reindeksira ih i šalje nekome.

Ne uznemiravamo se toliko zbog pretnji i pritisaka, koliko zbog ovakvih stvari. Ne samo da, u slučaju uspeha, ti koji nam upadaju u sistem mogu da ugroze naše izvore, već mogu i da zatvore nove izvore i ometu naše istraživanje. Mnogo je, međutim, opasnije to što do fizičkih napada na novinare uglavnom dolazi bez ikakvih pretnji i upozorenja, ali uvek nakon prikupljanja podataka o njima, njihovom kretanju, navikama i aktivnostima. E, to nas plaši i kada do nas dođu informacije da nas neko prati i snima (što je teško proverljivo), nije nam svejedno. U ovoj zemlji je tako ubijeno troje naših kolega do sada, a Brankicu Stanković i još dvoje kolega štiti policija od pokušaja ubistva.

Tu je i institucionalni pritisak. Još bolje rečeno – nedostatak zaštite. Iako policija istraži ko prati i fotografiše naše novinarke, ko nam upada u elektronski sistem, ko obara stranice našeg sajta, zapravo se nikada ne dođe do naručilaca i organizatora, a skoro nikada ni do počinilaca. To nama i onima koji to rade šalje jasnu poruku – niko nikada neće biti ozbiljno kažnjen za to.

Ponekad neko slučajno strada, kada to radi za svoj groš, pa ga uhvate zbog nečeg drugog – tako su uhvatili momka koji je upao u naš sistem i pokrao sve lozinke. Nije ih koristio, ali je mogao. Očigledno je radio na svoju ruku i nakon godina takve zabave, bio uhvaćen zbog upada u neki drugi sistem. Pronašli su naše lozinke na njegovom kompjuteru.

No, ko je oborio stranicu sa tekstom o tome zašto je iz drugih medija uklonjen tekst o ćerki guvernerke Narodne banke Jorgovanke Tabaković, nikada nije otkriveno. Kao ni čitav niz takvih elektronskih napada. Tenutno su u toku dogovori između novinarskih udruženja, tužilaštva i policije o bržem i efikasnijem reagovanju na ovakve događaje i iskreno se nadamo da će to popraviti našu bezbednost i efikasnost potrage za počiniocima.

Mi se, naravno, štitimo. Enkriptujemo svoju komunikaciju i dokumeta, ne koristimo telefone za bitnu komunikaciju i načelno se bavimo svojom bezbednošću na razne načine, obučavajući se sve vreme. No, ne radi se o tome. Radi se o činjenici da mi to moramo da radimo, da nas institucije sistema ne štite dovoljno i da je to potpuno nenormalna situacija koja svedoči o disfunkcionalnosti države.

Nigde istraživačko novinarstvo nije bezazlen posao. U uređenoj Švedskoj je za poslednjih petnaest godina ubijeno troje naših kolega. O Rusiji, Turskoj, Meksiku… da i ne govorimo. Ali jedno je sigurno – nije normalno raditi bilo koji legalan posao, a da te rođena država u tome ometa i ne štiti od pritisaka, pretnji ili nasilja. To je, međutim, realnost. Istraživački novinari u Srbiji rade pod pritiscima koji postaju sve snažniji i raznovrsniji, kako vreme prolazi. Ako se to uskoro ne zaustavi, pitanje je koliko dugo će moći da se štite i nastave da rade svoj posao.

 

---

Priča je nastala u okviru projekta Centra za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

IZVOR: CENZOLOVKA

[Ћириличар]

On 6/29/2017 at 13:52, Avocado рече

Meni se čini da je trenutno kod nas istraživačko novinarstvo na višem nivou nego što je ikada bilo... jer se naše "velike" novinske kuće time nisu nikad ni bavile...

Па имамо богато тржиште за ексклузиве 

On 6/29/2017 at 14:09, Жељко рече

Ovo je vladika Nikolaj govorio između dva svetska rata, ali je i tada kanda bilo malo sluha za objektivno novinarstvo.

Realno, danas nigde u svetu ne postoji takvo novinarstvo kakvim ga opisaše u ovom tekstu, pa čak ni u državi domaćinu ovog Krika.

 

Шта мислиш о КРИК-у? Видим недавно је неко обио стан њихове новинарке.

[Ћириличар]

1 hour ago, Avocado рече

Mi se, naravno, štitimo. Enkriptujemo svoju komunikaciju i dokumeta, ne koristimo telefone za bitnu komunikaciju i načelno se bavimo svojom bezbednošću na razne načine, obučavajući se sve vreme. No, ne radi se o tome. Radi se o činjenici da mi to moramo da radimo, da nas institucije sistema ne štite dovoljno i da je to potpuno nenormalna situacija koja svedoči o disfunkcionalnosti države.

О, напротив. Држава нам ради као што су и замислили њени властодршци - орвеловски.