Претражи Живе Речи Утехе

"Paranoja u Las Vegasu" Hanter Stokton Tompson čovek koji je razbio svaku iluziju o "američkom snu". Dok se osamnaest godina nakon legendarnog filma montipajtonovca Terija Gilijama tinejdžeri širom planete istim žarom lože na Džonija Depa i Benisia Del Tora koji se sa koferima punim droge, u crvenom kabrioletu voze američkom pustinjom, retko ko se zapita ko je čovek koji zapravo stoji iza ovog legendarnog dela svetske kinematografije? Hanter 1971. godine odlazi, na sad već čuveno putovanje u Las Vegas, sa advokatom Oskarom Akostom kome se 1974. godine gubi svaki trag. Policija do danas nije razrešila slučaj Akostinog nestanka. Nakon toga čitavu godinu dana je proveo sa bajkerima iz “Hell’s Angelsa” da bi mogao da napiše knjigu o njima i ispljuvao je popularni Kentaki derbi čime je postao poznat širom Amerike. Anđeli pakla" su drugačiji, u toj knjizi Tompson iznosi svoja iskustva vezana za ovu nadaleko poznatu bajkersku grupu, opisujući njeno ustrojstvo, istoriju, način funkcionisanja, kodeks... Druženje sa "Anđelima" ga umalo nije koštalo života, jer su ga zbog spora o objavljivanju delova rukopisa u nekom časopisu pripadnici bande žestoko pretukli. Ipak, Tompsona to nije mnogo pokolebalo u njegovom krstaškom razračunavanju sa svetom oko sebe. Pisao je gnevne priče osuđujući američki establišment i političku elitu, nije voleo ni liberale ni konzervativce, za svakog je imao po neku oštru reč i komadić sarkazma. Hanter je osnivač pravca u novinarstu koji je nazvao –„ gonzo“ novinarstvo. Ovaj stil koji karakterišu kratke i jasne rečenice pisane iz prvog lica, uglavnom zasnovane na istinitim događajima.To je bio Tompsonov lični pečat američkoj kulturi dvadesetog veka. Naime sve priče koje je napisao on je to zaista i doživeo. U Portoriku sezdesetih opisao je još jednom sebe kroz roman „Dnevnik ruma“. Kroz lik novinara Pola Kempa, velikog ljubitelja žena i alkohola koji iz Njujorka stiže u karipski raj, a knjiga je objavljena tek nakon 35 godina, a u filmu "The Rum Diary" 2011. njegov lik opet tumači Džoni Dep. Poslednjih godina svog života Hunter S. Tompson živeo je kao pustinjak, u zabačenoj kući u Vudi Kriku u Ohaju, gde je imao fascinantu kolekciju oružja. Izvršio je samoubistvo u svojoj 67. godini, 20. februara 2005. godine pucajući u sebe jednom od svojih sačmara. U oproštajnoj poruci naslovljenoj "Fudbalska sezona je gotova", koju je kasnije štampao Rolling Stone, napisao je: "Nema više igara. Nema više bombi. Nema više hodanja. Nema više zabave. Nema više plivanja. 67. To je 17 godina više od 50. 17 više nego što sam tražio. Dosada. Nema zabave - ni za koga. 67. Postaješ pohlepan. Ponašaj se kako dolikuje tvojim godinama. Opusti se - Ovo neće boleti." https://www.facebook.com/radioaktivni.komarac/photos/a.608604112581857/1282574245184837/?type=3&theater

Šta jeste, a šta nije istraživačko novinarstvo Rad u bilo čijem interesu, osim interesa građana, je prekršaj osnovnog standarda novinarstva – novinari treba da rade za sve građane, a ne za političare, poslovne ljude ili kriminalce bilo koje afilijacije Ilustracija: Đorđe Matić Istraživačko novinarstvo se obično objašnjava poređenjem sa izveštačkim. Izveštačko je brzo, kada treba što pre preneti građanima šta se juče, danas ili malopre dogodilo. U takvim okolnostima, ono nema izbora nego da izveštava o površini događaja, onome što je očigledno ili lako i brzo dostupno i – proverljivo. Jer, iako je brzo, izveštačko novinarstvo ima jednaku odgovornost prema tačnosti kao i istraživačko i trebalo bi da je tako i u Srbiji. Ova je situacija puna izazova, a prvi je – kompletnost izveštavanja. Dobar primer su izbori. Na parlamentarnim izborima 2012. godine, mediji nisu imali izbora nego da prenesu nalaze međunarodnih i domaćih posmatrača kako su bili fer i po zakonima. U Zaječaru, na primer, iako je došlo do incidenta kada je lider „Pokreta radnika i seljaka“ Saša Mirković upao tokom noći u prostorije izborne komisije, rezultati izbora verifikovani su kao validni i život je nastavio da teče sa novom lokalnom vlašću. To je izveštačko novinarstvo, odnosno njegov najčešći domet i za to ga ne treba kriviti, takve su okolnosti. Potom bi, međutim, sa radom trebalo da počnu i istraživački novinari. Nakon mnogo meseci istraživanja, ceđenja dokumenata iz državnih institucija, razumevanja izbornih zakona i uloga institucija sistema, te raznih načina na koje se stiče nezakonita i nepravedna prednost na izborima, CINS je 2016. godine objavio kako su sve veće stranke tokom tri godine u kampanjama prikrivale nezakonito finansiranje aktivnosti, a na primeru Zaječara pokazao kako je SNS prednjačila, sakrivši 2013. godine više od hiljadu noćenja njenih aktivista u lokalnom hotelu i još po nešto. Povezane priče Etika u istraživačkom novinarstvu Finansiranje istraživačkog novinarstva i migracija u civilni sektor Put do evropskog Pulicera Naravno, to je samo jedan grad u Srbiji, pa se da pretpostaviti kako je stvar funkcionisala svuda, ali ne i – tvrditi. Tvrditi se može samo ono što se dokaže. Istraživačko novinarstvo zahvata činjenice i njihov značaj duboko i široko i na kraju sve svoje glavne tvrdnje i – dokazuje. A dokaz čini razliku između kratkotrajne buke u medijima i – krivične prijave i zakonskih kazni, nekad i zatvorskih. Ili bi bar tako trebalo da bude, ako bi institucije radile svoj posao, umesto da glume ukras na putu ka Evropskoj uniji (EU), a zapravo se trude da se ne zamere vlastima. Kada dokaza nema, to je u pravnom smislu kao da se događaj nije ni odigrao. Kada ih ima i kada se objave, zakonska obaveza državnih institucija je da reaguju, a ako to ne rade, onda su oni pred mogućim sankcijama i novinari su bar otkrili da sistem ne radi, ako ništa drugo. Više od toga, bez policijske ili tužilačke legitimacije, resursa i ingerencija, ne može se ni učiniti novinarstvom. Trebalo bi da je to dovoljno. Postoji mnogo definicija istraživačkog novinarstva, ali većina sadrži tri glavna elementa: Istraživačko novinarstvo se bavi važnim temama. Istraživačko novinarstvo otkriva nepoznate činjenice koje gotovo uvek neko moćan nastoji da sakrije. Istraživački novinari do svojih saznanja i dokaza dolaze samostalno. Prvi element definicije istraživačkog novinarstva je, na prvi pogled, dosta jasan – ako ćete nešto raditi šest meseci, koliko prosečno traje istraživanje u CINS-u, bolje da je to važno, inače smo potrošili mnogo vremena i energije ni na šta. Ali, kako odlučiti šta je važno? Da li je, na primer, važno to što je ubijena pevačica „Granda“ Jelena Marjanović? Mediji su očigledno smatrali da jeste. Bacili su se na tu temu sa svom surovošću, neprofesionalnošću i energijom koju su imali, takmičeći se ko će imati više novih vesti, bez obzira što je brzo postalo očigledno da ni policija ne zna šta se dogodilo, a kamo li radnici tabloida. U 2016. godini Blic je imao više od 30 spominjanja ovog slučaja na naslovnoj strani, Kurir više od 70, a Alo i Informer po više od 90. Zvuči surovo, ali profesionalno gledano – ta tema nije važna na način koji bi opravdao istraživanje. Odnosno, važna je njenoj rodbini, poznanicima, tužilaštvu i policiji. Nikome drugom na ovom svetu, na žalost, život neće biti bitno bolji ili gori zato što je nesrećna žena srela nasilnu smrt ili zato što se o tome nešto više ili manje zna. Jedini profesionalno bitan aspekt tog tužnog događaja je što ubica slobodno živi i možda će ubiti još nekoga. Ali upravo kritika MUP-a je ono što ćete u izveštavanju o tom ubistvu retko i teško pronaći. Pseudo-istraživačko novinarstvo se pretvara, liči na pravo istraživačko, ali zapravo radi u interesu nekih od političkih, poslovnih, pa čak i kriminalnih centara moći. Najčešće, naravno, za vlast. Istovremeno, obično i krši neke od bitnih pravila profesije, što običan korisnik jednostavno ne može da prepozna tek tako. Za novinare bi trebalo da budu važne teme koje bitno utiču na živote velikog broja građana. Dakle, to je važno. Pored toga, važno je i da se izveštava o problemima najnezaštićenijih grupa u jednom društvu, jer novinari ne zastupaju interese samo većinskih grupa građana, nego svih građana. Dakle, nije sve što je zanimljivo i – važno. Često je slučaj i da nešto veoma dosadno – jeste važno. Kao ekonomija, složena pitanja pridruživanja Srbije EU ili sitne manjkavosti brojnih zakona. Sve to ima posledice po sve, ili skoro sve građane Srbije, ali ljudi prosto nemaju znanja, snage i interesovanja da se bave time. Posao istraživačkih novinara je zato, sve češće, i da nekako učine takve teme zanimljivijima. Drugi element definicije bi takođe trebalo da bude neupitan – o poznatim stvarima nije neophodno izveštavati, zar ne? Ne baš uvek. Kada je „Insajder“ emitovao svoj serijal o „fudbalskoj mafiji“, osim što nije bilo baš mnogo građana koji su smatrali da je u srpskom fudbalu sve zakonito i fer, sportski novinari su sedeli po kafanama i brundali kako su oni „sve to znali“, kako „ceo grad to sve zna“ i kako to „ni iz daleka nije sve“. Sve tri tvrdnje su bile licemerne. Prva zato što, ako su znali, a nisu objavili, onda i nisu baš neki novinari. Druga zato što nije tačna – to što njihov krug poznanika ogovara ne predstavlja nikakvo „znanje“, a još manje opšte društveno znanje. Treća zato što kolege iz „Insajdera“, kao ni drugi odgovorni novinari, ne objavljuju stvari koje ne mogu da dokažu, ili bar potvrde iz više nezavisnih izvora. Dokazati nešto je teško i policiji i tužilaštvu i kada zaista žele da nešto istraže, a novinarima – izuzetno teško jer nemaju prava i ingerencije represivnog aparata države. Kad već država nije uradila svoj posao sama, morala bi to da uradi jednom kada istraživački novinari otvore temu. To se, na žalost, dešava izuzetno retko. Ali jedno je sigurno – ono što „svi znaju“ i ono što je dokazano nisu iste stvari. Zato se istraživački novinari ponekad bave dokazivanjem više ili manje poznatih anomalija u društvu. Tako informišu građane, ali i nastoje da nateraju institucije da urade nešto. Institucije bi, recimo, mogle da dobiju podatke sa bankovnih računa firmi mlađeg brata Aleksandra Vučića, Andreja, kao i njemu bliskih osoba. Za njega „se priča“ da se na nelegalan način, koristeći političku moć svog brata, strašno obogatio. To bi, naravno, bilo veoma, veoma loše, pošto to znači da je ovo zemlja političara na vlasti, a ne njenih građana, jer ovi prvi imaju dozvolu za nelegalno bogaćenje, što automatski znači i da se to dogodilo na račun građana Srbije. Građani do kojih dođu ovakve priče se opravdano pitaju – zašto o tome mediji ćute? Infografika: Andrija Ćeranić Znate šta? Andrej Vučić je nevin dok ga sud za nešto ne osudi. A novinari ne bi smeli da objavljuju informacije o njegovom navodnom nelegalnom bogaćenju dok za to ne pronađu nesumnjive dokaze. I tačka. Istraživački novinari su samo novinari i ima ih malo. Rade fantastičan posao u Srbiji, ali neke stvari mora da uradi država. CINS i ostali mogu samo do dokaza koji su dostupni zakonitim putem, a taj je put sve uži i zavojitiji u poslednjih nekoliko godina. Naravno, kada se istraži nešto nepoznato, to ima posebnu korist po društvo. CINS je, na primer, otkrio i godinama istraživao poslove Branislava Švonje, kojeg je vlada Vojvodine postavila za vršioca direktora Fonda za pružanje pomoći izbeglim, prognanim i raseljenim licima. Njegove i njemu bliske firme su varale preduzeća, ustanove i druge organizacije godinama i jedino što se o tome moglo saznati, ako baš vas direktno ne prevare, bilo je iz upornih, detaljnih i dokazanih priča na veb sajtu CINS-a. Naš je posao da potpuno informišemo građane, a ne da im bacimo neki komadić slagalice i da ih pustimo da se sami snalaze u potrazi za njegovim značenjem. Jer – kontekst činjenicama daje značenje. Konkretni postupci državnih organa na osnovu pisanja medija toliko su retki da smo se u martu 2017. našli u istinskom šoku. Prosto nismo mogli da poverujemo da je Branislav Švonja – uhapšen. Jer, njega je nedugo pre hapšenja, iako su svi sve o njemu mogli da pročitaju na našem sajtu, pokrajinska vlada postavila za odgovornu funkciju. Ali ipak je uhapšen i naša istraživanja su tome sigurno doprinela. Treći element definicije je već manje jasan „nenovinarima“. Naime, jedno je kopati za dokazima mesecima, a drugo kada vas politički ili poslovni protivnik moćne osobe pozove i dostavi vam neka dokumenta. Ne bi istraživački novinari odbili ta dokumenta, naprotiv. Ali bi to za njih bio tek početak dugog puta do potpuno dokazane priče, sagledane sa svih strana i nezavisne potvrde dokumenata, kao i njihovog konteksta. Da se ne bi dogodilo da su to samo neka dokumenta, ili lažna, ili da je dokazani problem samo manji deo mnogo kompleksnije priče. Naš je posao da potpuno informišemo građane, a ne da im bacimo neki komadić slagalice i da ih pustimo da se sami snalaze u potrazi za njegovim značenjem. Jer – kontekst činjenicama daje značenje. Brzi mediji će često samo pozvati osobu o kojoj su dokumenta u potrazi za reakcijom i objaviti to sutra sa minimalnim kontekstom. To nije novinarstvo, nego senzacionalizam i brzi mediji u razvijenim demokratijama to nikada ne bi učinili, bar ne oni profesionalni, a u većini razvijenih demokratija, ne bi ni tabloidi, osim ako nisu spremni na ogromne sudske odštete. Pseudo-istraživačko novinarstvo Istraživačko novinarstvo u Srbiji ima mnogo problema. Najveći su svakako ovi: Nema ga dovoljno; Nije mu dozvoljen pristup u medije koje prati najviše građana (televizije sa nacionalnom frekvencijom); Pro-vladini mediji ga satanizuju; Nema dovoljne i adekvatne zaštite novinara, pa ni istraživačkih; Tržište reklama nije ravnopravno i slobodno. Ali, u tekstu koji nastoji da pomogne onima koji nisu profesionalni novinari da raspoznaju kredibilno istraživačko novinarstvo, najvažnije bi bilo istaći problem pseudo-istraživačkog novinarstva. Ono se pretvara, liči na pravo istraživačko novinarstvo, ali zapravo radi u interesu nekih od političkih, poslovnih, pa čak i kriminalnih centara moći. Najčešće, naravno, za vlast. Istovremeno, obično i krši neke od bitnih pravila profesije, što običan korisnik jednostavno ne može da prepozna tek tako. Rad u bilo čijem interesu, osim interesa građana je, naravno, prekršaj osnovnog standarda novinarstva – novinari treba da rade za sve građane, a ne za političare, poslovne ljude ili kriminalce bilo koje afilijacije. I to su, doduše građani, ali oni imaju moć – legalnu ili nelegalnu – i mediji bi trebalo da nastoje da zloupotrebu te moći izlože javnosti bez obzira na lična politička i druga opredeljenja samih kolega, a posebno ne za – novac i usluge. Ako neki odluče da izlažu javnosti samo zloupotrebe jednog kraja političkog spektra, mogu da napišu tehnički izvanrednu istraživačku priču, ali su prekršili jedno od osnovnih načela – nepristrasnost. Upravo u tome je i glavni problem sa pseudo-novinarstvom – uvek ga se može uhvatiti u nepoštovanju standarda profesije, ali građani nisu, niti treba da budu, stručnjaci za medijsku etiku i pravila našeg posla. To bi profesija, pod uslovom da za to ima podršku države i bar nezavisno sudstvo, morala da reši sama. Znate šta? Andrej Vučić je nevin dok ga sud za nešto ne osudi. A novinari ne bi smeli da objavljuju informacije o njegovom navodnom nelegalnom bogaćenju dok za to ne pronađu nesumnjive dokaze. I tačka. Dobar primer za pseudo-istraživačko novinarstvo je pitanje koje su u presedničkoj kampanji pokrenuli novinari „Centra za istraživanje korupcije“ (CIK): odakle kandidatu Saši Jankoviću „skupoceni ‘audi A6’ kojim se vozi po Srbiji“. To pitanje izgleda kao sasvim legitimno – trebalo bi da znamo koliko kandidati troše u kampanji i odakle im te pare. Zato je CINS i istraživao finansiranje političkih kampanja. Ali, pitanje samo o Jankovićevom automobilu nije bilo legitimno zbog nepoštovanja jednog neobično važnog novinarskog standarda, takozvanog – adekvatnog konteksta. Naime, ostavimo po strani činjenicu da Jankovićev štab nije odgovorio na njihovo pitanje o tom automobilu, kao i to da je automobil na besplatno korišćenje dao običan građanin Srbije, što se kasnije saznalo (trebalo je da odgovore odmah na to pitanje). Ako se bavite finansiranjem kampanje, bavite se svim akterima, počevši od onih koji su potrošili najviše novca. Za to ne treba biti stručan, to bi svaki amater smislio. Dakle, prizovimo profesionalne standarde u pomoć, stavimo činjenice u adekvatan kontekst, istražimo “audi A6” kojim se vozi Saša Janković, ali i troškove kampanje svih predsedničkih kandidata, pa da prvo vidimo šta je tu bilo zakonito, a šta ne – i na kraju da sve to uporedimo. Tek tako će građani dobiti adekvatniju sliku o tome da li su izbori bili legalni i ravnopravni. Dakle, eto selektivnog novinarstva na delu, sa prekršenim standardima koje građani ne moraju prepoznati. Dok je primer „audija A6“ naivan, gotovo očajnički, mnogo ozbiljniji i ilustrativniji je feljton novinarke „Politike“, Jelene Popadić – „Putevi američkog novca u Srbiji“. Ova je tema takođe naizgled potpuno legitimna, uticaj jedne od super-sila u maloj, siromašnoj balkanskoj zemlji ne može biti ni mali ni nevažan. Posebno ako dolazi putem skrivenih finansija. Povrh svega, u zemlji teoretičara zavere, koju su SAD bombardovale ogrnute u NATO plašt, u kojoj ljudi masovno govore o HAARP sistemu, opasnim vakcinama i sličnim budalaštinama kao o odavno ustanovljenim činjenicama o tajnim mehanizmima kontrole nad nama i štete koja nam se nanosi, ovakav naslov jednostavno mora da izazove pažnju. Naizgled je sve super u tom feljtonu. Izvor podataka o isplatama raznim nevladinim organizacijama u Srbiji je upravo američki „Fondacija centar“, koji se u tekstu navodi kao „jedna od najažurnijih baza podataka“ o donacijama američkih fondacija prema ostatku sveta. Feljton navodi donaciju po donaciju, kao i za šta je novac „dobijen“. Pa, u čemu je tu problem? Problema je neverovatno mnogo. Prvi je onaj najosnovniji – tačnost. Za druge organizacije ne znamo, ali za CINS možemo da kažemo da je donacija NED-a koja je pominjana, bila veća nego što je objavljeno, pošto registar beleži novac koji je isplaćen, a bila je ostala još jedna, manja, tranša te donacije. Kada je „Insajder“ emitovao svoj serijal o „fudbalskoj mafiji“, osim što nije bilo baš mnogo građana koji su smatrali da je u srpskom fudbalu sve zakonito i fer, sportski novinari su sedeli po kafanama i brundali kako su oni „sve to znali“, kako „ceo grad to sve zna“ i kako to „ni iz daleka nije sve“. Sve tri tvrdnje su bile licemerne. Pa kako je došlo do ove greške, kakvu CINS sebi nikada ne bi dopustio, a kamo li oprostio? Vrlo jednostavno – takve se stvari događaju kada imate – samo jedan izvor. Jedan-jedini. To znači da Jelena Popadić i njeni urednici nisu poštovali ni najosnovniji standard novinarstva, koji je zapravo odavno prevaziđen – „drugu stranu“ u priči. Nisu nas ni pozvali, rado bismo im rekli za sve naše donacije, i tako se na kraju svake fiskalne godine kompletan finansijski izveštaj poslovanja CINS-a, sa svim podacima, dostavlja APR-u. Još značajnije, ispod svakog istraživačkog teksta jasno je naznačeno na koji način je finansiran – naziv projekta i podaci o donatoru. Ovo “otkriće” je, dakle, bilo javna stvar, dostupna na našem sajtu. Da li je sve to važno za građane? Bilo bi važno ako naše priče ne bi bile tačne ili važne građanima i ako bi se ispostavilo da nismo sami došli do njih, odnosno ako bi radili za neku interesnu grupu. Time se feljton nije bavio. Samo je uperio prst u CINS i rekao: oni primaju američki novac. A sada – konktekst. Da pređemo preko netačnosti i kršenja najosnovnijih standarda u novinarstvu, pa da vidimo zašto je kontekst važan. Kontekst činjenicama daje značenje. Kontekst i ništa drugo. Ako vam neko ubije psa, nije dobar čovek, ali ako ga je pas umalo ubio, onda ste vi loša osoba, ili bar loš vlasnik psa. Ako je čovek bockao psa nožem, onda je on zlikovac, i tako dalje. U ovom slučaju, konteksta nema. Da je Jelena Popadić pozvala CINS, objasnili bismo joj, ako to već i sama ne zna, da se novac ne „dobija“, nego osvaja na konkursima, dobrim projektima koji daju adekvatnu vrednost za novac, da se za svaki dolar odgovara, da se donatori ne mešaju u uređivačku politiku i dali bi joj podatke o svemu što je zanima. To je naša politika – potpuna otvorenost i transparentnost. Naravno, bili bi jako zainteresovani da čujemo i o raspodeli novca, a posebno vlasništva u „Politici“, ali to je druga priča. Ovde je važno da se taj novac ne deli tek tako, da kada se raspodeli na ljude daje prosečne ili ispod prosečne honorare, jer dovoljno novca nemamo ni da zaposlimo ljude za stalno. Istraživačko novinarstvo je skupo. Rekli bi joj i da smo novac osvojili na konkursu za projekte za vladavinu prava. Da možda nema previše vladavine prava u Srbiji? Da li nam to možda nije potrebno? Jedini profesionalno bitan aspekt tog tužnog događaja (ubistva pevačice Jelene Marjanović) je što ubica slobodno živi i možda će ubiti još nekoga. Ali upravo kritika MUP-a je ono što ćete u izveštavanju o tom ubistvu retko i teško pronaći. Glavno pitanje je – zašto sugerišete da radimo u američkom interesu? Imamo mi i većih donacija od EU u koju hrlimo kao država. Da ne radimo i u njihovom interesu? To nisu isti interesi. Da li su i oni pogrešni i štetni po Srbiju? Zatim, šta ćemo s novcem koji smo osvojili na konkursima Ministarstva kulture i informisanja? Čiji je to interes? Na koji mi to način, pišući o korupciji i kriminalu u Srbiji, zastupamo interese Amerike i zašto je izdvojen samo američki novac? Da ne govori to nešto o interesima novinarke i njenih urednika? Na kraju krajeva, ako pretpostavljaju da mi mora da radimo za SAD ako njihov novac trošimo, da li oni smatraju za normalno da rade u interesu onog ko ih finansira, umesto u interesu građana? Pošto mi tako ne mislimo i ne dozvoljavamo (niti nam to iko traži) da se utiče na našu uređivačku politiku. E, kada to bude dokazala, koleginica Popadić će imati priču. Samo, to prosto nije tačno. Još veće pitanje je – da li je to sav, ili bar veliki deo američkog novca u Srbiji? Pošto su to „putevi američkog novca u Srbiji“, tako glasi naslov feljtona. Ne samo da nije, nego je beznačajni delić državnog novca SAD koji se posle rušenja Slobodana Miloševića slio ovamo i još uvek sliva, iako će ga Donald Tramp, izgleda, značajno smanjiti. Ko je uzeo taj novac? Vlada Srbije. Da li ga i dalje uzima? Da. Da li je „Politika“ odlučila da proveri kako je taj novac Vlada potrošila i na šta? Nije. Da li su službenici Vlade proglašeni stranim plaćenicima, ili bar sumnjivim konzumentima američkog novca? Nisu. A potrošili su stotinama puta veći novac, što je moralo, dobro ili loše, uticati na milione naših građana. Ukratko, u ovom pseudo-istraživačkom, pa čak i pseudo novinarskom feljtonu došlo je do ozbiljnog obmanjivanja građana Srbije, predstavljenog kao istraživačko novinarstvo, što je nanelo štetu časnom imenu istraživačkog novinarstva koje naše kolege na svojim vizit-kartama plaćaju skupo, pitajte samo Brankicu Stanković. Istraživačko novinarstvo to ne može biti ako se ne pridržava osnovnih standarda profesije kao i svako drugo profesionalno i kredibilno novinarstvo. Ono otkriva važne i nepoznate činjenice do kojih novinari dolaze sopstvenim radom. Ono dokazuje činjenice tako da dokazi mogu da stoje i na sudu. Ako bilo šta od ovoga nije ispunjeno, to nije istraživačko novinarstvo, a možda ni novinarstvo uopšte. Priča je nastala u okviru projekta Centra za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva. IZVOR: CENZOLOVKA