Tibor je srpski Obilić i heroj sa Košara

[Danijela]

Uzviknuo je "Za ovu zemlju vredi poginuti", primio metak u vrat i poginuo

Tibor Cerna bio je jedan od 108 "srpskih Obilića", heroja sa Košara, koji će živeti u nama dok god smo mi živi i dok god budemo pričali o njihovim herojskim pogibijama, poručio je danas preživeli borac sa Košara Vojislav Vukašinović na ceremoniji otkrivanja spomenika jednom od heroja s Košara, Tiboru Cerni, u Kovačici. Vojnik Tibor Cerna (20) svesno se žrtvovao 28. aprila 1999. kako bi spasao živote saboraca na karauli Košare, a prema svedočenjima, njegove poslednje reči su bile: "Za ovu zemlju vredi umreti".

 

Foto: Alo.rs / Promo

Vojislav Vukašinović je rekao da se 18 godina čekalo da se podigne prvo spomen obeležje - prvom među jednakima, heroju Tiboru Cerni.

 

Foto: MKAT5 / Wikipedia Tibor Cerna

Ispričao je jedan događaj kroz koji se, kako kaže, prepoznaju svi heroji sa Košara.

- Tibor je duže vreme bio u rovu sa drugarima, saborcima. Tukao ih je neprijateljski snajper kojeg nisu mogli da eliminišu. Nešto je moralo da se preduzme. Rekao im je šta će uraditi - ustao je da bi ga snajper pogodio, a naš vojnik je otkrio neprijatelja i eliminisao ga - rekao je Vukašinović.

Kako je dodao, prvi metak nije pogodio Černu, ali drugi jeste.

- Posle drugog je pao i rekao: 'Za ovu zemlju vredi ginuti - rekao je Vukašinović.

On je dodao da se nada da će i ostali heroji u bliskoj budućnosti dobiti centralni spomenik, gde ćemo moći da se uz najviše državne počasti poklonimo svim žrtvama.

- Molim vas da nikada ne zaboravite heroje, njihove majke, porodice, heroje invalide koji su ostavili delove svojih tela na vrletima Prokletija, pa i srpske ratnike koji se danas, a ni tada se nisu, osvrtalli prema sili koja ih napada, već prema svetinji koju brane. Znali su da je iza njih Pećka partijaršija, Visoki Dečani, da su iza njih njihove majke, sestre... - rekao je Vukašinović.

Foto: Alo.rs / Promo

Tibor Cerna se oprostio od zatečenih drugova, pa ustao i viknuo: "Ustašo! Ajde, pucaj ako si junak, ja te čekam!" Obarač je povučen. Metak iz snajperske puške je pogodio Tibora pravo u grudni koš.

Novinar Darko Nikolić, na svom profilu na fejsbuku podelio je priču o Tiboru Cerni koji je stradao 1999. godine na Košarama.

Ovo je njegova priča:

"Čuli ste za pakao Košara, najveću bitku tokom bombardovanja Srbije 1999. Ali, ovu priču niste čuli. Nećete je pročitati na nekom drugom mestu na internetu, jer… na internetu nema baš svega. Zato se i nalazi pred vama. Da ne zaboravimo. I nešto naučimo.

Ne, nije to priča o veličanju srpstva, jer je njen junak Tibor Cerna, već o ljubavi prema zemlji. A priča ide ovako.

Više hiljada neprijateljskih vojnika, za koje su u našoj vojsci utvrdili da su pripadali tzv. Oslobodilačkoj vojsci Kosova, ali uz podršku specijalnih snaga NATO alijanse, nalaze se sa jedne strane ove priče. Oni su, uz podršku artiljerije albanske vojske, počeli 9. aprila 1999. napad na reon granične karaule Košare, ne bi li probojem otvorili put za kopnenu invaziju. Takav prodor u srce naše južne pokrajine imao bi strašne posledice po srpsku vojsku jer bi se neprijatelj kao klin zabio u sredinu teritorije, a nesmetanim dovođenjem pojačanja mogao da deluje dalje kako mu volja. Košare, zato, nisu smele da padnu.

Tačnije, sama zgrada, ta karaula, nije toliko ključna, jer je na obronku strmih planina, s tim što je albanska teritorija od vrha planinskog venca pa na drugu stranu, ali je pozicija važna za ovu priču. Jer, naša vojska, u ovom slučaju napadnuta, bila je u izuzetno teškom položaju, pošto je neprijatelj po prelasku same granične linije napadao nizbrdo. A to je za armije vekovima značilo – lakši posao.

Drugi problem je bio u činjenici da se zbog velike granične linije koju je trebalo čuvati, a ograničenog broja raspoloživih vojnika (jer se u pozadini ratovalo sa terorističkim grupama), malo graničara našlo u pomenutom reonu pomenutog 9. aprila 1999. Tačnije, naspram prvog ešalona (prvi red osvajača) od oko 2.000 napadača, koji je u juriš krenuo tek posle jezive, višesatne artiljerijske “pripreme” u vidu stotina granata, naspram njih je stajalo tek oko 130 ljudi. Ne pitajte kako, izdržali su tog devetog aprila. I desetog.

Polako su potom počele da stižu manje jedinice koje bi podržale nadljudske napore u nadljudskim, snežno-planinskim uslovima. Ginulo se svakog dana, češće bez hrane i dovoljno municije nego što je to iole potrebno, u snegu ponekad do grla, sa hiljadama granata koje su padale i hiljadama onih koji su napadali. Ali, kopnena invazija nije bila dopuštana.

Tamo, u paklu Košara, gde je po 12 vojnika branilo odseke na koje je jurišalo po 300 neprijatelja, komandir jednog odeljenja bio je Tibor Cerna. Rođen u Beogradu 8. novembra 1978, on je u junu (već krvave) 1998. godine dobrovoljno tražio da dođe u vojsku, pa kada je došao, onda je tražio da ide u Peć, a odatle je bio upućen - na Košare. Naspram njega i njegovih drugova bilo je toliko artiljerije i toliko neprijatelja da je smrt bila gotovo izvesna, samo je bilo pitanje "sada ili malo kasnije". Naročito je, od 9. do 27. aprila, jedan snajperista iz Legije stranaca bio koban po naše vojnike. Svakodnevno im je nanosio manje ili jezive gubitke, a nikako nije uspevano da bude lociran jer bi koristio samo po jedan metak pre duge pauze i pucnja sa druge lokacije.

Toliko je bilo strašno izdržavati juriše neprijatelja i svakodnevna bombardovanja iz aviona, te svakodnevno razorno korišćenje artiljerije sa one strane granice, da je samo još falio taj snajperista - da tamani koga želi i kada poželi. Srpski vojnici, u zaklonima, manjim bunkerima i rovovima, zbog njega nisu mogli ni da vrše fiziološke potrebe kako se to inače čini, nego sve u neke posude, pa kada noć padne, krišom se prazni tu negde, u blizini.

Tog 27. aprila, posle dejstva snajperiste Tibor Cerna se oprostio od zatečenih drugova, pa ustao i viknuo: "Ustašo! 'Ajde, pucaj ako si junak, ja te čekam!"

Obarač je povučen. Metak iz snajperske puške je pogodio Tibora pravo u grudni koš. Ali, Tibor nije pao.

Da bi stvorio mogućnost da neprijatelj dejstvuje još jednom, kako bi ga naši snajperisti otkrili i konačno eliminisali, Tibor Cerna je ostao da stoji.

Ranjen, smrtno ranjen, okrenuo se ka svojim drugovima u rovu, koji su ga sve vreme odvraćali od te namere, i rekao: "Za ovu zemlju vredi poginuti".

Tada je usledio i drugi hitac. Metak je pogodio Tibora Cernu u vrat, ubivši ga na mestu. Trenutak kasnije, srpski snajperisti eliminisali su neprijatelja."

 

http://www.blic.rs/vesti/drustvo/tibor-je-srpski-obilic-i-heroj-sa-kosara-uzviknuo-je-za-ovu-zemlju-vredi-poginuti/yw1mg64

[Милан Ракић]

Председник Србије Александар Вучић открио је у Дебељачи споменик једном од погинулих војника на Кошарама 1999. године Тибору Церни. Вучић је споменик открио заједно са мајком Тибора Церне, Катом. 

Уз највише државне и војне почасти свим учесницима битке на Кошарама, венце на споменик Церни положили су председник Вучић, министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Александар Вулин, начелник Генералштаба Војске Србије генерал Љубиша Диковић, чланови породице Церна, представници дипломатског кора, председник општине Ковачица и Месне заједнице Дебељача, као и председник и представници Савеза удружења бораца САБОР, који су били иницијатори за подизање споменика Тибору Церни.

Председник је најавио да ће донети одлуку о додели споменице којом би се обележавала битка на Кошарама 1999. и да ће тај орден доделити сваком од 108 јунака који су дали живот за српске Кошаре. Он је, такође, најавио и да ће формирати одбор за изградњу централног спомен-обележја којим би се очувало сећање на 108 величанствених са Кошара, али и све друге који су дали свој живот бранећи слободу и независност Србије.

- Нека заувек живи и увек има овакве хероје Србија, нека живи наша Србија, поручио је Вучић.

 

У име учесника битке на Кошарама окупљенима се обратио Воислав Вукашиновић који је истакао да су „осамнаест година чекали прво спомен-обележје, првом међу једнакима, хероју Тибору Церни“. 

- Живеће у нама докле год смо живи и докле год будемо причали о, мало је рећи, херојским погибијама, рекао је Вукашиновић и подсетио присутне на Тиборове последње речи – „За ову земљу вреди гинути“.

Окупљенима се обратила и Тиборова мајка Ката Церна, која је захвалила свим  учесницима у подизању споменика те замолила државу да води рачуна о преживелим борцима, али и о погинулима „да не буде да су џабе дали живот“. 

На данашњој свечаности приказан је и краткометражни филм о Кошарама. 

Годишњица битке на Кошарама се од ове године први пут обележава у складу са Државним програмом обележавања годишњица историјских догађаја Србије. Организатор државне церемоније је Одбор за неговање традиција ослободилачких ратова Србије Владе Републике Србије.

 

У борбама за караулу Кошаре, која је трајала од априла до јуна 1999. године погинуло је 108 припадника Војске Југославије. У пролеће 1999. године, на стотинак граничара ударило је око 20.000 бораца, припадника ОВК, регуларне албанске војске и НАТО снага. Агресори су такође на располагању имали 24 хеликоптера типа Апач, 30 тенкова, 24 оклопна транспортера и 24 вишецевних бацача и 67 дана су дејствовали на припаднике 125. моторизоване бригаде. Главнина граничних јединица на Кошарама пре битке били су војници на редовном одслужењу војног рока који су служили војску од марта 1998. године и имали су по 19 или 20 година.

Битка за Кошаре је званично завршена 14. јуна 1999. године, када се Војска Југославије на основу Кумановског споразума са снагама КФОР-а повукла са Кошара.

[Чунга Лунга]

Тибор Церна
(Василије од Семберије)

[Кратос]

Večna slava i hvala heroju!

[Sofija_]

Крвав мјесец врх Кошара, Гробнице га српске скриле, Језним ехом мрак дамара … И јецајем горске виле.

Смртним ропцем шума збори: Вратите се браћо мила, Зар вам мушки рс не кори посестрима ваша вила!?

Одсекли јој, пси, увојке, Сустигла је мрска хајка, Ал` се неда зор девојка, Нагоркиња наша, мајка.

Но крстаче ове стражи И аманет витезова, Јуначке им ране блажи Старом песмом са Косова.

Тихо тужи и запјева, Ненавикла на окове, К`о Косовка, негда, дјева, Мртву браћу пјесмом зове.

Вратите се соколови, Вратите се мени амо, Траже од нас прадедови, Да душмане истерамо.

Дижите се див јунаци, Почивати не смијете, Треба јарам да се збаци И да опет погинете.

Нема Космет ко да брани, трулежне су њине кости, дижите се опевани, а њима нек` Бог опрости.

Они мртви светом ходе, А, нису ни били живи, `ајде браћо, устај роде, Јуриш соколови сиви!

Вратите се соколови, Вратите се мени амо, Траже од нас прадедови, Да душмане истерамо.

 А ја гледам лијућ` сузе, Гдје нас мртви, живе, каде, Ко нам Браћо душу узе, Брзо сви на барикаде!

 

[Igor Karanovic]

Хвала за ову причу.

Послато са GT-I9301I користећи Pouke.org мобилну апликацију

[Лубеница]