Ксенија, тужна принцеза

[Danijela]

Новине тога времена писале су да су њени просци, између осталих, српски краљ Александар Обреновић, грчки принчеви Никола, Ђорђе и  Андреј (отац супруга данашње британске краљице), те бугарски цар Фердинанд. Но, осма, и можда најлепша кћер црногорског краља Николе, принцеза Ксенија је на крају својом вољом остала неудата.

Било је то помало чудно, посебно за оно време, и посебно у светлу чињенице да се црногорска династија, управо захваљујући ћеркама, ородила са српском краљевском породицом (Зорка је била супруга потоњег краља Петра Првог, изродивши му петоро деце), италијанском (краљица Јелена удата за Виктора Емануела Трећег), руском (књегиње Милица и Анастасија – Стана биле су удате за руске велике кнежеве Петра и Николаја), бугарском (принцеза Ана удата за кнеза Франца Јозефа од Батенберга, чији брат Александар је био бугарски владар)… Ипак, скромни историјски извори веле да за особу Ксенијиног карактера и духовне снаге, такав избор није био нимало чудан. Од девет Николиних кћери (осим ових пет, две су умрле веома младе), амбициозни отац није успео да „добро удоми“ само Вјеру: принцеза Ксенија је сама одабрала самоћу, одбивши просце неколико пута, чак једном и по цену кварења међудржавних односа.

Па ипак, баш ова изузетно образована, карактерна, принципијелна, одважна и достојанствена жена (рођена 22. априла 1881.) постала је стуб црногорске монархије у егзилу и главни саветник и десна рука свог остарелог оца. Грчевито покушавајући да спаси углед и част породице и отаџбине, достојанствено је подносила сиромаштво и издају савезника. Отац ју је, сигурно не случајно, звао „Велика„.

Принцеза Ксенија је заиста интригантна личност: једина је од све деце краља Николе и краљице Милене која није стекла високо образовање у иностранству, већ уз туторе на цетињском двору. Управо ту је развијала многе вештине и хобије. Остала је упамћена и као прва жена која је возила аутомобил на Балкану.

У време рата, на двору је обављала многе техничке, дневне послове, јер јој није било тешко да „засуче рукаве“ зарад опште користи. Па и после рата је „носила воду“ у разним хуманитарним друштвима помажући народ у Црној Гори, избеглице, децу, заробљенике… Како је немаштина постајала све већа, није се устручавала ни да обавља дактилографске послове у једној фабрици. Опет, није пристајала на компромисе и није прихватала надокнаде које је третирала као „откупнину“ за црногорску државу, круну и имовину породице Петровић.

Међу многим њеним даровима истицала се фотографија. Историја је бележи као прву принцезу мајстора фотографије. Њене фотографије су драгоцено сведочанство о Црној Гори са почетка 20. века, а поред тога, ти фото записи осликавају и живот и трагедију принцезе, њене породице и државе која је тих година и избрисана са карте света.

Принцеза Ксенија преминула је 9. марта 1960. године у Паризу, у 80. години. Умрла је у великој патњи и немаштини после 44-годишњег егзила. Надживела је сву своју браћу и сестре, изузев принцезе Ане. Сахрањена је у руској православној цркви у Кану, поред сестара Милице и Анастасије и њихових мужева, руских кнежева Николе и Петра. Њени земни остаци пренесени су у Црну Гору 1989. године, заједно са остацима њених родитеља и сестре Вјере и сахрањени у дворској цркви на Ћипуру.

---

Фото: wikipedia, pinterest, rtcg.me

http://www.vucinic.me/ksenija-tuzna-princeza/