Александар Раковић: "На млечном путу" - ремек дело православног филма

[александар живаљев]

На Младенце, када обележавамо и мучеништво и овенчање љубави жене и мушкарца, објављујемо надахнути приказ др Александра Раковића филма Емира Кустурице "На млијечном путу". Приказ је објављен првобитно у обилатој садржини Православља бр 1200, од 15. марта о.г.

Размишљао сам да ли као професионални историчар и познавалац популарне културе имам довољно знања да разматрам Кустуричине вишеслојне уметничке идеје? Уколико се охрабрим да напишем, да ли ће моја тумачења бити сасвим погрешна а коментар о филму недовољно квалитетан? Када се гледалац суочи са великим делом које аутор, Емир Кустурица, назива својим „политичким тестаментом“, може ли бити претенциозан уколико се подухвати задатка да напише приказ?

Са супругом Јованом дуго сам разматрао догађаје у филму, ликове, појаве, слике, симболику, асоцијације. Неколико дана смо о томе дискутовали па је тако сазрела моја намера да ипак напишем приказ филма.

Филм На млечном путу Емира Кустурице је сниман у Републици Српској и Републици Србији, у појасу од јужне Херцеговине до југозападне Србије. Емир Кустурица игра главну улогу. Поред Кустурице главне улоге тумаче Моника Белучи, Слобода Мићаловић и Мики Манојловић. Музику је компоновао Стрибор Кустурица.

Редитељ Емир Кустурица каже да се кроз филм провлаче три истините приче: „Прва је биографија жене која је бежала од генерала СФОР-а, који је био заљубљен у њу. Друга је о Србину из Коњица, који је терао овце у минско поље да би га прешао и трећа о човеку из Авганистана, који је преживео захваљујући томе што је хранио змију“. Кустурица је ове три приче уподобио тако да су с његовим генијалним фантазијама стопљене у нераздвојиву целину.

Филм је светску премијеру имао 9. септембра 2016. на 73. Филмском фестивалу у Венецији. Српска премијера је одржана 16. јануара 2017. на 10. Међународном филмском и музичком фестивалу Кустендорф у Дрвенграду на Мокрој Гори. У Београду је први пут приказан 24. фебруара 2017. када је њиме отворен 45. Фест. Потом је почело биоскопско приказивање широм српских земаља.

Филм На млечном путу даје љубавну, богољубиву, родољубиву, слободољубиву, истинољубиву и правдољубиву поруку. Љубав је, дакле, централна тема филма. Љубав мушкарца према жени, љубав жене према мушкарцу, љубав према Богу, љубав према новом животу, љубав према српској нацији и држави, љубав према слободи, љубав према истини, љубав према правди. Све те љубави чине вертикалу људског достојанства.

Све те љубави не могу, наравно, остати без изазова који у филму започињу ратним сукобима. Они асоцирају на распад југословенске државе (1991–1995). Кустурица хрватске војнике приказује у црним униформама, истоветним оним које су носили усташки бојовници у Другом светском рату. Кустурица тиме прави пуну симетрију између Павелићевих и Туђманових идеја без икакве намере да у том смислу буде лажно политички коректан. Кустурица о томе даје истинит исказ.

Сурове балканске поделе догађају се, према Кустурици, у уоквиреном простору и у протоку времена који је утврдила Аустроугарска. Наиме, аустроугарски сат, гломазна старудија из времена црно-жуте окупације Босне и Херцеговине, и даље откуцава у такту југословенских подела. Сваки покушај да се та злослутна справа заустави завршава се дубоким посекотинама и тровањем рана Милене (Слобода Мићаловић) и Невесте (Моника Белучи) које не могу да зарасту природним путем. Семе зла које је посејано из Беча, затровало земљу и људе, није искорењено. Али, не оличавају зло само аустроугарски механизам, усташке униформе и исламистички главосеци.

Зло се огледа и кроз домаће локаторе који усмеравају савремене иностране агресоре. Зло се може огледати и кроз гуске које се купају у туђој крви, као о асоцијацији на бројне ведете којекаквих организација које су се током деведесетих година 20. века, али и све до данас, надимали од америчких долара, британских фунти, немачких марака и европејских евра. Кустурица, међутим, о гускама каже нешто сасвим другачије: „То да гуске чекају да неко закоље свињу и да скоче у крв како би привукле муве да би могле да доручкују, јесте прича која се десила у миру, али ми се чинило да она некако због те крви и сталног жртвовања, иде јако добро уз рат“. Кустурица ме није убедио у ово. Имам у виду сцену с ћурком у његовом филму Завет и једно презиме исписано као графит изнад ћурке.

Савремене иностране убице, у Кустуричином филму приказане у скупоценим униформама и опасане разноразним оружјем, немилосрдно су – док су говориле енглеским језиком – пржиле људе који су се радовали доласку мира. Реч је о асоцијацији на британске специјалце у црном. С тим у вези, једна од песама коју су Коста (Емир Кустурица), српски војник који на магарцу преноси млеко за своје саборце, и његови ратни другови певали била је: „На овом свету неће бити рата кад не буде Великога брата“.

Специјалци у црном – нећемо погрешити ако подвучемо да је Кустурица преко њих указао на НАТО пакт – уништавају сваког ко им се нађе на путу. Њихове терористичке тројке устремљују се и на љубав мушкарца и жене. Њихова намера да униште љубав Косте и Невесте симболизује исконско зло оличено у НАТО генералу који наређује ликвидацију жене јер није могао да је освоји. Кроз лов на двоје људи који им нису учинили ништа нажао, од херцеговачког крша до Светог бора на Каменој Гори у југозападној Србији, уочава се и српско страдање које не познаје границе. Тунел кроз који се пролази из Херцеговине ка Србији, може служити као двосмерни пролаз ка уточиштима српског народа.

Костина и Невестина љубав носи хришћанску поруку везаности мушкарца и жене. Док их терористичка тројка лови, у њиховом односу не недостаје пожртвовања. Њихова љубав није, дакле, само романтична. Када се Невеста дави у рибарској мрежи, кријући се у реци од евроатлантистичких тројки, Коста је спасава ризикујући свој живот. Када Коста поломи ногу, Невеста га носи на својим леђима. Коста јој каже да то „нема смисла“, а Невеста му одговора: „Ма пусти, то је љубав“.

Кустурица је успешно у свој филм убацио причу о змији која је спасила једног младића у време Совјетско-авганистанског рата (1979–1989). Наиме, млади совјетски војник, који је био кувар, хранио је змије остацима хране. Током мркле ноћи једна од змија га је чврсто обавила тако да не може да се помери. Када је свануло, змија је отишла својим путем, а младић у страху ка логору где је све чланове јединице затекао убијене. Змија му је, по тој причи, спасила живот. Као што је змија, у Кустуричином филму, српском војнику Кости на истоветан начин спасила живот. Заузврат, наравно, јер је пила млеко исцурело из канти које су пробушили непријатељски хици. Та иста змија није успела да спаси живот и Невести, коју су заједно с Костом и стадом оваца, евроатлантистички војници након хајке утерали у минско поље.

У моменту Невестине смрти, Коста пада у очај и корача ка смрти, али га на том месту зауставља пастир који му скреће пажњу да се нико неће сећати те велике љубави ако и он оде у смрт. Десет година касније, Коста је српски калуђер чији је подвиг да тешким херцеговачким камењем, које носи узбрдо, прекрије минско поље на којем је страдала Невеста. На његовом православном монашком путу, који се догађа сада, сусреће се са медведом с којим дели храну из уста. Тај медвед би могао симболизовати повратак Русије на Балкан, као што би Костин нераздвојни соко могао симболизовати физичку, моралну и родољубиву снагу српског народа.

Моника Белучи је глумила на српском језику. Тиме нам је пуно учинила. Но, и Емир Кустурица је пуно учинио њој тиме што ју је позвао да глуми у српском и православном филму. А њих двоје пуно су учинили нама. Филм На млечном путу Емира Кустурице је ремек-дело.

 

 

 

 

 

 

 

 

  

 

 

View full Странице

[Agnostik]

Neki moj omiljeni film srpski bi bio reditelj Emir Kusturica i film o prvom srpskom ustanku i Dzoni Dep kao hajduk Veljko.:) 

[Кратос]

Ma čim glumi Monika to ne mož da bude loš film.

[Панарет]

Сјајан филм!