In Memoriam, Владимир Милошевић (1938-2017)

[Милан Ракић]

У небеску ескадрилу се преселио још један великан наше авијације. Иако није волео да прича пуно о себи и свом радном опусу, био је један од људи који су изградили наше војно ваздухопловство и чији је допринос био немерљив. Био је и остао господин до свог овоземаљског краја. Професор др Владимир Милошевић, дипл. маш. инж, пуковник авијације и опитни пилот у пензији....

Владимир Милошевић је рођен 21. јануара 1938. године у Новом Саду. Мајка, Анка Тричковић, била је професор француског језика, а отац Драгутин-мајор Југословенског краљевског ваздухопловства, свршени електромашински инжењер, конструктор авиона и пилот. Пре рата је конструисао школски авиона МИМА-2, који је био први авион у потпуности израђен у Југославији. Од почетне идеје, па до реализације.

Након априлског рата је допао у немачко заробљеништво; три пута је покушао да побегне, али су га нацисти сваки пута хватали и враћали у офлаг. Нажалост, није успео да дочека ослобођење и преминуо је у логору Оснабрик.

Иначе, Драгутин је био Земунац родом, али је службовао у Новом Саду. Тамо је Начелник ваздухопловнотехничке радионице (као инжењер) и уједно пилот у 204. ескарили првог ваздухопловног пука. Отуда се и Владимир родио у Новом Саду. Мајка је децу дакле сама подизала, као и многе мајке које су у рату осатле без мужева. Кћерку Гордану и сина Владимира, који се није много двоумио око избора будућег занимања. 

Владимир је основно и средње образовање завршио у Београду, а на Машинском факултету Београдског Универзитета је дипломирао 1964. године. Школу резервних ваздухопловно-техничких официра је завршио у Рајловцу, после чега прелази у активну војну службу са распоредом у Ваздухопловном-опитном центру у Батајници. На Ваздухопловној војној академији у Задру је 1967. године положио испит за звање војног пилота, чиме је наставио своју летачку каријеру, започету још 1959. године у Ваздухопловном савезу Југославије.

У Француској је 1976. године завршио једногодишњу специјализацију за испитивање авиона у лету и тиме стекао интернационалну диплому и звање опитног инжењера-пилота. Чувени ЕПНЕР (École du personnel navigant d'essais et de réception). Дакле једна од осам врхунских ваздухопловних школа (у САД једна "обичне" и једна морнаричке авијације, те једна за цивилне тест-пилоте. Једна у Канади, једна у Великој Британији, једна у Индији, једна у Русији и ова у Француској) у којој се обучавају тест пилоти, али што је много значајније, ОПИТНИ ИНЖЕЊЕРИ ПИЛОТИ. 

То читаву методологију тестирања и евалуације ваздухоплова, било у процесу истраживања и развоја, или пак у процесу пројектовања и производње, диже на један виши ниво. И покојни чика Влада је мислим био једини у нашем РВ и ПВО који је завршио ЕПНЕР-а

Ксниј је на Машинском факултету у Београду магистрирао са радом „Одређивање полара суперсоничног борбеног авиона у лету“, а 1982. године одбранио докторску дисертацију на тему „Допринос одређивању перформанси борбених авиона испитивањем у лету“.

Иначе, ова његова дисертација се и даље цитира и користи...

Радио је од почетка,тј. од како се након завршене Школе резервних официра активирао, у Ваздухопловном опитном центру, прво као референт у Одсеку за аеродинамичка испитивања, да би касније радио као инжењер пилот, а средином 80-их је постао начелник Сектора за испитивање свих средстава ратне технике у ваздухопловству. Године 1991., бива постављен на дужност команданта Ваздухопловно-техничке академије у Жаркову, а 31. децембра 1992. године је изабран за проректора за наставу и научноистраживачки рад на Универзитету Војске Југославије, где се, осим командних дужности, активно бавио и наставом.

Написао је и неколико уџбеника, од којих најпознатији је свакако "Практична аеродинамика". Поред војне професуре на академији у Жаркову и у цивилству је имао плодну предавачку каријеру. На Машинском факултету је изабран био у звање ванредног професора на предмету „Теорија гађања, ракетирања и бомбардовања“, а на последипломским студијама на предмету „Испитивање авиона у лету“.  Након пензионисања у војсци, 1995. године на Полицијској академији у Београду, бива изабран за редовног професора за предмет „Борбена средства и опрема војске и полиције“. И тамо ради до 2003. године.

Не бих лицитирао са бројкама, али рачунајући питомце на Ваздухопловној и Полицијској академији, те студенте Машинског факултета, којима је проф. Влада предавао, мислим да их има на стотине који ће га се сећати по великом знању и ерудицији и на моменте магупском понашању и спремности на шалу, када наравно обавезе допусте...

Имао сам привилегију да познајем професора Владу. И да се са њиме повремено дружим, иако је разлика у годинама била велика. Није био много причљив, али сам успео по неки пут да измамим по неко сећање, нарочито на школовање у ЕПНЕР-у... Њега је са друге стране, по неки пута занимало нешто из богословља, тако да смо се лако разумевали

Бог нека му души опрости

 

[Guest]

Бог нека му души опрости

[Grizzly Adams]

Вечно сећање!

Он ће на небу бити као код куће...

[Милан Ракић]

Да подсетим на једну причу коју је Влада испричао. Он је и руководио овим задатком. Дакле, гађање ваздушних циљева у реалним условима. Обучили адобранвца да полети старим авионом и да га извдеде на висину, укључи ауто-пилота и да искочи, а да онда ловци приђу и ракетирају летелицу. То раде само Амери и Руси данас. Мада технологија (дронови) преузимају примат као мете. А ето, то смо некада радили и ми...

 

[Mилена КШ]

Bog da mu dušu prosti...