Шта одговорити атеисти? – Свештеник Георгије Максимов

[grigorije22]

Предлажемо сјајну књигу свештеника Георгија Максимова на тему која је актуеланда данас, а за коју православни хришћанин данас можда и нема толико извора. На који начин разговарати са атеистима, на шта обратити пажњу, на које ‘замке’ обратити пажњу током разговора са њима, да ли уопште и разговарати у појединим случајевима – све то можете пронаћи у овој малој, али пре свега практичној књизи написаној из стеченог искуства пре свега.

 

 

Како да атеиста стекне веру?

О милитантним атеистима
Ненаучност атеизма
Наука против атеиста
Атеизам и друштво
‘Мирни’ атеизам?
Зашто Бог није производ фантазије
Чудо овде и сада
Логика против атеиста
Атеисти и пакао
Закључак

 

*

Како да атеиста стекне веру?

Познато је да се атеистима називају људи који сматрају себе неверујућим у Бога и уопште у религиозни систем погледа на свет. Они се могу поделити на две групе – на мирне атеисте и на милитантне атеисте. У прве се убрајају они који себе називају неверујућим просто зато што у њиховом животу није било сусрета са духовним светом и религиозна област их просто не интересује, однос према Цркви код њих може да се креће од равнодушног до позитивног. У другу групу се убрајају атеисти који се изразито негативно односе према Цркви, сматрају религију злом и труде се да се боре са њом.

Међу првом групом сусрећу се људи који говоре: ‘Желео бих да постанем верујући човек, али не знам на који начин да стекнем веру у Бога’. Таквим људима се може посаветовати да обрате пажњу на следеће речи Преподобног Силуана Атонског: „Гордост не даје души да ступи на пут вере. Неверујућем човеку дајем следећи савет: нека изговори: ‘Господе, ако постојиш, просветли ме и ја ћу Ти служити свим срцем и душом’. За такву смирену мисао и спремност да се послужи Богу, Господ ће неизоставно просветити… И тада ће твоја душа осетити Господа; осетити да јој је Господ опростио, да је воли, и из искуства ћеш познати и благодат Духа Светога ће сведочити о спасењу у твојој души“.

Познато ми је неколико прича људи који су управо на тај начин од атеиста постали верујући људи. Навешћу повест једног од њих:

‘Придржавао сам се строго атеистичких пголеда и често спорио са хришћанима. Сво то време су ми говорили: ‘Па, шта ти смета – замоли сам од Бога да се сретнеш са Њим’. Ја им говорим: ‘Како то да радим, када у Њега искрено не верујем?’ Одговарали су ми: ‘Па шта губиш? Ако Бога има, Он ће ти сигурно одговорити. А ако Га нема, онда се ништа неће догодити’. Ја сам онда помислио: ‘Заиста, ништа не губим.’ Обратио сам се Богу својим речима: ‘Боже, ако Тебе стварно има, онда уђи у мој живот и покажи Се’. И у том тренутку, како ми се чинило, ништа се није догодило. Какав сам био, такав сам и остао. Али то ми се онда чинило. Буквално за недељу дана мој живот и мој поглед на свет су се променили суштински. Већ недељу дана након моје молитве, ја нисам могао ни да замислим шта значи да Бога нема и да у Њега не верујеш’.[1]

Атеисти често верујућим људима говоре: ‘Ако Бога има, онда ми Га покажи!’ или ‘Ето, нека ми се Бог јави да да бих веровао у Њега!’ Занимљиво је шта би они сами рекли човеку који говори да не верује у постојање председника Русије Путина и говори: ‘Ако Путин постоји, нека се он са мном лично сретне’? Уопште, Путин као слободна личност може и да не пожели да се сретне са тобом. Иако је Путин просто смртни човек. А ми овде говоримо о Творцу свега. Зар није глупо сматрати да Он мора да се јави на први миг људима који себе позиционирају као Његове противнике?

Једино човек који је спреман да се измени и почне да живи по вољи Божијој ако Бога има – достојан је сусрета са Њим.

Са овим је повезана још једна важна околност. Сам Бог је рекао коме се открива, ко је достојан да Га види: „чисти срцем ће Бога видети“ (Јеванђеље по Матеју 5:8). Следи да ако неко искрено жели да стекне веру или да се убеди да ли заиста Бог постоји, треба да се одрекне од вршења онога што Бог назива грехом. Како је писао Свети Николај Српски: „Бог и грех се налазе на два различита пола. Нико не може да се окрене лицем Богу, ако се прво леђима не окрене греху… Када се човек окреће лицем к Богу, сви његови путеви воде Богу. Када се човек окреће од Бога, сви његови путеви воде у пропаст“.

Са своје стране Преподобни Амвросије Оптински је говорио да ако би пошло за руком да се атеиста убеди да макар месец дана проживи без грехова, он би и неприметно за себе за то време постао верујући човек. На жалост, ни у једном од мени познатих случајева када би атеисти то предлагали, он није пристајао. Иако би се рекло – а шта губиш?

Занимљиво је да се чак и из угла психоанализе, те ‘тврђаве атеизма’ потврђује постојање сличне везе између атеизма и одсуства жеље да се човек одрекне од греха: ‘Ана Фројд је открила да жеља за удаљавањем од заповести и казне… представља вероватни психолошки узрок одрицања Бога’.[2]

 

О милитантним атеистима

За разлику од мирних атеиста, милитантни атеисти воле да споре са верујућим људима. Притом често, говорећи о Богу, код њих почињу да се јављају прекомерне емоције за некога ко расуђује о нечему у чије постојање не верује.

Како је исправно приметио Сергеј Худиев ‘атеизам који гневно ратује са Онима Кога објављује непостојећим ставља одређену загонетку, која је сећам се, преда мном ницала још за време комунистичких година: ако Бога нема, зашто Га мрзети толико? Атеисти често говоре да Бог Библије није реалнији од Зевса или Озириса, али њихова потпуна равнодушност према Зевсу или Озирису показује да није тако. Они воле да пореде веру у Бога са веровањем у Деда Мраза, међутим, иступају против божићних вертепа, док се према фотографијама Деда Мраза односе без икаквог непријатељства’.

Заиста, осећа се да ту постоји нешто лично. Код неких милитантних атеиста дубоко у души лежи љутња на Бога због нечега (на пример, умро је блиски рођак или је некада молио Бога за нешто и није добио), а код некога у души постоји расцеп због тога што живи у греху, али не жели да га се одрекне и покушава да обори сам појам о греху и о Богу. Можда неко има још неке друге узроке. Међутим, сама срж која подстиче атеисту да постане ‘милитантан’ не објашњава се садржајем његових ставова. Исувише је снажна антипатија према ономе што се назива непостојећим. Али нећемо се даље удубљивати у мотиве милитантних атеиста, разговараћемо о њиховим идејама.

За њих је типичан занос: ‘Ми смо научни атеисти! Атеизам је строго научан, а религије су разноразне ненаучне бајке’. Ето о томе треба поразговарати детаљније.

Наука се бави изучавањем материјалног света који може да се позна. Међутим, Бог је по самој дефиницији нематеријално Биће које суштински превазилази човекове способности познања. Зато ако будемо говорили да наука ништа не зна о нематеријалном Бићу које се не може познати, онда је то тачно – она то и не може да зна, пошто то није област њеног изучавања. Зато што Бог није део материјалног света који се може познати. Зато, иако има много верујућих научника, међутим, у својој професионалној делатности, у научним публикацијама они не наводе никаква позивања на Бога. И не зато што је ‘наука доказала да Бог не постоји’, већ зато што само питање о постојању Бога лежи ван компетенције науке.

Ипак, наука нам је у нечему од велике користи у разговору управо са атеистима. Даље ћу навести два разлога. Први лишава атеизам претензија на научност, док други показује како наука иступа против атеиста, сликовито речено, забија им нож у леђа.

 

Ненаучност атеизма

Дакле, прво. Зашто је атеизам у принципу ненаучан и зашто не може бити научан? У философији постоји нешто што се зове принцип фалсификације. У питању је начин распознавања научног знања сагласно коме критеријум научности теорије представља могућност њене фалсификације или оповргавања. То јест, има се у виду да у принципу може да се постави експеримент који би могао да оповргне ту конкретну теорију. На пример, ако се говори о гравитацији, онда би предмети који би летели у небо говорили о њеној нетачности. Значи, ако је неко учење изграђено тако да је у стању да растумачи било које чињенице, то јест ако је учење у принципу необориво, онда оно и не може да претендује на статус научног.

Искуство изучавања ставова савремених атеиста недвосмислено сведочи да је пред нама управо такво учење. И када следећи атеиста у низу буде говорио: ‘Докажите ми да Бог постоји!’, јавља се питање: ‘А шта управо треба да буде признато за 100% доказ који би оповргао твој атеизам? Да ли тако нешто постоји?’

Постоје философски докази постојања Божијег и њих је прилично много. На пример, телеолошки доказ који говори да се из самог уређења света и нас самих – са свом невероватном сложеношћу и хармонијом која се види у природи – природно изводи закључак о разумном Творцу. То је логично. Ако је апсурдно сматрати да се лаптоп на коме пишем ову књигу јавио сам од себе, игром случаја, онда је још апсурдније говорити да се цео свет који је уређен неупоредиво сложеније од лаптопа, јавио сам од себе.

Навео бих један цитат ради примера: ‘Посматрајући бактерију Escherichia coli, доктор Саган је приметио да овај ‘најпростији’ организам садржи хиљаду милијарди битова информације која се чува у њеним генима и хромозомима: и затим изводи закључак да ако би бројали свако слово у сваком реду сваке књиге у највећој библиотеци света (10 милиона књига), добили бисмо отприлике хиљаду милиона слова. Другим речима, број података (информација) које се налазе отпилике у 10 милиона књига, налази се у генетском коду ‘најједноставније’ бактерије Escherichia coli! Ипак нас моле да поверујемо да је овај предивни организам са његовим очигледном сложеним уређењем настао као резултат потпуно случајних процеса’.[3]

А ту онда још и математичари са својим рачунањем статистичких вероватноћа додају аргументе. На пример, Марсељ Голе је израчунао да је вероватноћа појаве најједноставнијег репликационог система који је неопходан сваком живом организму једнака . А Карл Саган је израчунао да је шанса случајне појаве живота на планети као што је Земља једнака . Сличних примера има много.

Мене на пример, све ово убеђује. Али атеиста може да каже – и говори! – да то њега не убеђује. Да он може да поверује у случајно настајање света. И ето, ништа страшно, што је вероватноћа томе практично равна нули. Тако атеиста може да каже за сваки аргумент, зар није тако? Ево на пример, постоји још и онтолошки аргумент који су разрадили философи Декарт, Лајбниц, Хегел, математичар Хедел, постоји и морални аргумент који је подржавао Кант – њих је то убеђивало у постојање Бога и сви они уопште нису били глупи људи, својим интелектом у многоме превазилазе просечног атеисту. Али, за ово он може да каже – и говори! – ‘мене то не убеђује!’

Дакле, ако не убеђују теоретски аргументи, онда, може бити, чудо представља аргумент који неумољиво оповргава атеизам? На жалост, не. Сећам се, имао сам прилику да читам књигу Генадија Трошева, његове мемоаре о чеченском рату. У питању је истакнути генерал из рата који ми је као човек врло симпатичан. Генадиј Николајевич позиционира себе у књизи као атеисту. Притом, он наглашава, да није милитантан, просто је тако васпитан. Занимљиво је да он описује чуда, навешћу цитат. ‘У чеченском рату сам слушао такве приче које се ничим не могу објаснити осим натприродним деловањем. Поразио ме је случај са старијим поручником Олегом Палусовим. У борби је изгубио свест, када се пробудио видео је да је непријатељски метак ударио у напрсну иконицу Мајке Божије, пробио је, зауставио се и није ушао у груди. Икону му је током одсуства ставила на њега његова мама. Материјал од кога је ова икона направљена, наравно, никакве особине за заустављање метака није поседовао. Говоре да је таквих примера било много’.

То јест, сам генерал сведочи да тако мали комад метала никако није могао да заустави метак, али тако нешто догодило. И шта даље пише уважени генерал? Он говори: ‘Жао ми је што Анђела чувара у Чеченији није било довољно за све наше војнике. Није разумљиво само једно: зар су се мајке погинулих мање молиле или страдале за своје синове од мајки оних који су преживели?’[4]

Наравно, и сам аргумент је чудан овде – као прво, нису се све мајке молиле, постоје атеисти и међу женама; као друго, Бог нигде није обећао да ће све Своје верне чувати од смрти у рату. Али суштина чак није ни у томе, већ у томе да се ето, атеиста сусрео са чудом, признао да не може на други начин да га објасни, али је ипак нашао интелектуални начин да одмахне руком на то чудо – да би остао атеиста.

Постоје и снажнији примери. 2001 године у Теодосији је десетогодишњи Назар Стадниченко због прелома у потпуности изгубио два прста на левој руци. Ево како сам он о томе говори данас: ‘Оперисали су ме. Многи пишу да је била ампутација, да су пришили прсте. Не, о томе се управо и ради, да нису ушили. Метална врата су потпуно смрскала прсте, њих чак нигде нисмо могли да нађемо. Постојали су само делићи коже које су ушили. Мама је непрестано питала лекара како ће њен син да свира клавир без прстију. Можда су потребне неке протезе. Лекар јој је одговорио: ‘Ја сам урадио оно што се од мене тражило, ушио сам. Дођите на превијање’. Пошто свирам клавир и цео живот сам желео да се бавим тиме, ово је за мене било ужасно… Међутим, моја породица је била верујућа. Мама је ишла у храм и тамо јој је једна жена рекла да се може молити Свети Лука за помоћ, да бола буде мање, да зарастање брже напредује. Његове мошти се налазе у Симферопољу и ми смо кренули тамо. Ја сам целивао мошти, а мама је на моју руку ставила икону Светог Луку да би ми смањила страдање, купила је свето уље и мазала моје прсте. Ја сам се молио својом дечијом молитвом… Процес зарастања је брзо напредовао. Отприлике на трећем превијању лекар је мојој мами рекао: ‘Не знам зашто, али му се појављује кост, појављују се нокти. Не могу да схватим шта је у питању. Да је остао врх прста, нокат би могао да расте, међутим, кост никако не може да расте’. Какво је његово запрепашћење било када су ми се током три недеље потпуно обновили прсти! Порасли су поново, и притом без било каквог недостатка! Мама је лекару причала о Светом Луки, али је лекар био у недоумици, јер је био неверујући… Он сам је више пута говорио да врло добро схвата да тако нешто не може да се догоди. Ипак, кост је порасла’.[5]

Ето још једног примера очигледног чуда које се догодило пред очима неверујућег човека што му није сметало да остане у свом неверовању, иако је и он, као и Трошев, признавао да је тако нешто немогуће. Значи да ни чудо за атеисту не може бити 100% оповргавање његове идеологије.

Можда као довољан аргумент могу да послуже посебна мистичка осећања или религиозни доживљаји које осећа човек? Наравно да не, то атеисти пре свега одбацују, говорећи да тобож под дејством психотропних суптстанци могу да се доживе иста таква осећања и доживљаји. Истина, није јасно како су они то установили немајући искуство религиозних доживљаја, јер да би се нешто упоредило треба знати оно што поредиш. Али добро, главно је да смо схватили да за атеисте тако нешто уопште није аргумент. Сећам се, једна моја добра познаница атеисткиња ме је једном зачудила, признавши ми да је у тренуцима врло велике опасности читала молитву – стихове из псалма и да јој је то помогло. Постало је лакше, опасност је прошла. Међутим, истог трена је додала да је у питању просто добар стицај околности, а осећање последица аутосугестије, да ничег натприродног ту нема. Није онда разумљиво чему онда читање управо молитве, а не неке брзалице на пример: ‘Риба риби гризе реп?’ То је још један пример како атеисти могу све што желе да тумаче са тачке гледишта својих убеђења.

Шта онда остаје? Можда директно виђење Бога? Као што неки говоре: ‘Ето, нека ми се Бог јави, да Га видим очима’. Сећам се како сам пре много година читао причу америчког писца Харија Харисона који је такђе био убеђени атеиста. И ето, у предговору за његову причу ‘Код водопада’ он говори да је ову причу написао под утиском од виђења које једном приликом имао на јави. Међутим, Харисон ту прави изговор да је, наравно, то виђење било просто резултат различитих физичких фактора који су довели до таквог деловања на његову свест. Јавља се питање: а зар не може атеиста тако да каже за свако виђење које види? Да су ето, у питању биле халуцинације и то је то. Наравно да може. И такви примери су ми такође познати.

Чак документовани примери масовних виђења неког чудесног феномена не представља аргумент за атеисте. У јулу 1917. године у Португалији, троје деце је, позивајући се на неку ‘даму’ која им се јавила, рекло да ће 13. октобра у пољу код села Фатима да се покаже чудо. Захваљујући новинарима ово је постало јако раширено и у одређеном датуму око 50 хиљада људи се окупило на указаном месту, између осталог и новинари највећих новинарских агенција. И они су видели необичне небеске појаве. Сунце је почело слабије да сија, променило своју боју и почело брзо да се креће по небу. У маси су били и атеисти. Навешћемо речи једног од њих, Авелина Алмеиде, новинара часописа ‘O Seculo’ који се придржава отворено антицрквених ставова: ‘пред избезумљеним поггледима масе… сунце се покренуло и учинило оштре невероватне покрете, који излазе ван граница космичких закона… сунце је ‘плесало’ по изразу народа’.[6] Све ово је трајало око десет минута пред очима хиљада сведока. О томе се сачувало мноштво њихових сведочења.

Римокатолици сматрају ово чудом од Бога, а ја на пример, сматрам да је у питању чудо од злих сила, али се може рећи да се слажемо у томе да је у питању чудо, пројава натприродног духовног света. За атеисту је у сваком случају ударац његовом погледу на свет. Ту је очигледно да ни три детета, ни уопште сви црквењаци заједно нису могли тако нешто да ураде. Али не, чак документовани феномен који је имао хиљаде сведока не представља 100% оповргавајући аргумент са тачке гледишта атеиста. И они такође и њега покушавају да објасне полазећи из своје идеологије. На пример, неки атеисти говоре да је у питању била масовна халуцинација, изазвана религиозним заносом масе – истина, није јасно зашто су јој се предали и сведоци-атеисти који су дошли специјално да би ‘разобличили чудо’? Неки опет објашњавају да су у питању ванземаљци, показујући самим тим спремност да поверују у шта год било, све до ‘зелених човечуљака’, само да не признају да је у питању нешто натприродно.

Тако да атеизам представља ненаучну идеологију, јер не одговара критеријуму фалсификације, пошто је за своје следбенике она необорива у принципу.

Сем тога, постоји још и критеријум верификације који говори о експериментима који потврђују теорију. На пример, у случају гравитације, у питању су предмети који падају на доле. Међутим, у атеизму не постоји ништа што би могло експериментално да се провери, јер у њему нема ни једне позитивне тврдње. Тако да ни том критеријуму научног знања атеизам не одговара.

Атеизам има проблеме и са тачке гледишта логике. Пошто је човеково знање о свету непотпуно, онда тврдња да ‘Бога нема’ подразумева Његово одсуство у целом свету, претпоставља да аутор такве тврдње поседује свезнање, то јест, управо божанску особину. Међутим, о проблемима атеизма са логиком ћемо засебно говорити.

Да пређемо сада на другу тачку. На онај исти ‘нож у леђа’ који поверљиви атеисти добијају од науке коју су сматрали својим најбољим савезником.

 

Наука против атеиста

Не, не ради се о томе да је наука доказала да Бог постоји. Као што смо већ говорили, наука не може да изучава Самога Бога, али атеисте зато наука може да изучава. И када је наука почела да изучава атеисте, показале су се занимљиве чињенице. Посебно је 2009. године група научника са универзитета у Торонту спровела велики експеримент чији су учесници били подељени на две групе: верујуће људе и атеисте. Давали су им тестове, мерили активност њиховог мозга за време тестова и затим проедили резултате. Резултати су показали да се атеисти много више брину за време тестова и задатака од верујућих људи и да чине више грешака.

Руководилац групе која је вршио експеримент Мајкл Инцлихт је очигледно, да би утешио атеисте, приметио да осећање неспокојства које се јавља приликом грешака може да има и позитивни ефекат, то јест, да буде корисно за човека. Међутим, разумно је прећутао да ли има много користи и позитивног ефекта у томе да чешће грешиш од других.

И то још није све. Читав низ експеримената у различитим земљама је потврдио да је током болести боље бити верујући човек него атеиста. Тако су, на пример, научници са универзитета у Ајови (САД) установили да код верујућих пацијената са кардиоваскуларним проблемима има 20% мање компликација у односу на неверујуће. А италијански научници са универзитета Падуи су изучавајући људе који су страдали од Алцхајмерове болести, открили да је код верујућих пацијената темпо развоја болести 10% мањи у односу на неверујуће. ‘Очигледно је да вера помаже да се успори развој болести’, изјавио је о томе професор Енцо Манцато.[7]

А доктор Франко Бонагуиди са државног универзитета Пена је као резултат трогодишњег посматрања разјаснио да након операције трансплантације јетре верујући пацијенти лакше издрже операцију и постоперативни ток, да је преживљавање за 26% веће у односу на атеисте.[8]

О овоме говоре и руски лекари. Доктор медицинских наука Игор Попов говорио је о резултатима дугогодишњих истраживања: ‘120 пацијената са остеохондрозом кичме лечило се на сложеном лечењу. Позитивни резултати код атеиста постигнути су од 9 до 11 дана, док је код верујућих људи бол нестајао практично након 4 до 7 дана… Посебно су нас запрепастиле разлике у резултатима лечења атеиста и верујућих са артрозама великих зглобова. Код атеиста су се добри резултати у лечењу постизали у просеку тек од 18 до 22 дана од почетка лечења, док је одличан резултат код верујућих био већ од 9 до 12 дана. Установљено је да код атеиста обољења трају дуже, плеуритиси и међуребарне неуралгије након фрактура се сусрећу чешће, а операције имају већи број компликација и чак и код реконвалесцената се наилази на више неуспеха и незадовољавајућих исхода. Од 300 атеиста компликације смо имали код 51 особа (17%). Од 300 верујућих, компликација је било код 12 пацијената (4%).[9]

Испоставило се да управо вера помаже оздрављењу и преживљавању чак и озбиљно болесним људима. Резултати анкете спроведене међу неколико стотина људи који су преживели тешка обољења показали су да при другим једнаким подацима, верујући у просеку боље издрже различита обољења. И чак дужина живота искрено верујућих људи је унеколико дужа од дужине живота атеиста[10].

Зашто атеизам показује тако негативно дејство на људски организам током болести и оздрављења? Падају на ум резултати другог занимљивог истраживања представљеног на 120-годишњици конференције Америчке психолошке асоцијације. У поређењу две групе људе од који су једни лагали, а други се потпуно уздржавали од лажи било је утврђено да су се људи из друге групе четири пута мање жалили да се лоше осећају у вези са својим сопственим психолошким стањем и три пута мање у односу на сопствено физичко здравље. То јест, било је установљено да лаж негативно утиче на човеково здравље.[11] Зар није занимљиво, занимљива паралела? Зар то није разлог зашто атеизам показује негативан утицај на оздрављење пацијената јер је он противан људској природи, која чак на подсвесном нивоу осећа да је у питању – лаж?

 

Атеизам и друштво

Међутим, ни то још није све. Једно од социолошких истраживања које је спроведено у Великој Британији, на унверзитету Кембриџ показало је да код верујућих људи по правилу има више деце него код атеиста. То јест, и са те тачке гледишта за друштво је више корисније да човек буде верујући човек него атеиста. Зато што друштво код нас у земљи преживљава демографску кризу.

Ми сада свесно не одлазимо у неке метафизичке области и говоримо о областима које наука може да провери. Она је проверила и упоредила верујуће и неверујуће. И, као што видимо, закључци нису у корист атеизма.

Сећам се како сам пре неколико година имао прилику да се дописујем са једним милитантним атеистом, активистом атеистичког покрета Москве. Питао сам га: ‘Ваша организација организује атеистичке скупове које одржавате. Шта радите на њима када се окупите?’ Он ми одговара: ‘Разматрамо на који начин да се боримо са религијом’. Ја говорим: ‘Можда радите још нешто?’, а он на то: ‘Не, ништа, само то’.

А шта раде верујући религиозни људи? Они посећују болесне у болницама, негују престареле људе, при чему како верујуће тако и неверујуће, помажу унесрећеним људима – довољно је рецимо да се погледа на списак пројеката са сајта ‘Милосердие.ру’. И ето, са тачке гледишта интереса друштва, шта је корисније: верујући који помажу свима, а не само својима – или атеисти, чија се целокупна делатност своди на то да верујућих људи који помажу друштву буде мање? Јер они немају своје атеистичке болнице које би држали активисти искључиво атеистичких организација. Немају ни службу атеистичких милосрдних сестара које би седеле поред умирућих. Занимљиво је, на који начин би оне могле да утеше и испрате умируће? Ниједно атеистичко друштво не држи дечији дом или дом за старе, док при нашим манастирима постоји и једно и друго.

Наравно, атеисти постоје и међу радницима у области очувања здравља и социјалних служби. Али они тамо просто раде у државним структурама, као и верујући. Ми ипак не знамо за примере да би атеисти, управо као атеистичко друштво чинили нешто слично ономе што ради верујући људи управо као верујући, којима религија даје мотивацију да се баве свим горенаведеним, стварајући нешто своје, различито од државних структура. Ниједно атеистичко друштво није иступило са иницијативом: ‘наш атеизам нас је побудио да организујемо хуманитарну кухињу за бескућнике или дом за незбринуту децу’.

Одавде следи прости закључак: за друштво су атеисти у поређењу са верујућим људима бескорисни, у најгорем случају – штетни. Зато што верујући воде своју сопствену друштвену делатности, а атеисти не само да само не воде, већ и желе да се број верујућих смањује.

 

‘Мирни’ атеизам?

Треба рећи сада и пар речи о једном популарном аргументу који је нашим атеистима дошао са запада. Они говоре: ‘не, религија је штетна за друштво јер изазива религиозне ратове и теоризам, а атеисти су такви мирни, добри људи, од нас никада штете није било, никаквог насиља’.

Навешћу карактеристичан пример. У књигама познатог савременог проповедника атеизма Докинса оцртава се ружичасти свет атеизма, свет без религије: ‘Замислите: не би било терориста-самоубица, напада 11 септембра у Њујорку, напада 7 јула у Лондону, крсташких похода, лова на вештице, поделе Индије, израелско-палестинских ратова’, итд.

Лепа слика, међутим чињенице је не штеде. Ако погледамо на извештај Националног противтерористичког центра САД који води мониторинг ситуације по целом свету, видећемо, на пример, да по статистици из свих терористичких напада 57% су религиозно мотивисани (од њих 98% извршено од стране муслимана), а 43% извршено је из нерелигиозних мотива.[12] Дакле, нерелигиозни тероризам није много нижи.

Атеисти-терористи су добро познати у историји. На пример, у руском царству само у периоду од 1905. до 1907. године као последица терористичких напада које су организовали атеисти (бољшевици и есери) погинуло је и рањено више од 9000 људи.[13]

Међутим, то су ситнице када се упореди са оним што се догодило када су атеисти освојили власт. На пример, база података ‘Новомученици, Исповедници за Христа пострадали у годинама прогона Руске Православне Цркве у 20. в.’[14] укључује 35 000 биографија људи који су били убијени или бачени у затвор од стране атеиста Совјетског Савеза само због тога што су имали друга убеђења. И то су они за које су успели да пронађу документоване податке. И то су само верујући Руске Православне Цркве док су се прогонима и истребљивањима подвргавали и следбеници других религија.

А у републиканској Француској коју су освојили атеисти 1794. године, атеиста генерал Тјуро је организовао страшни покољ приликом гушења устанка у Вандеју, када је без суђења убијено више од 10 000 људи оба пола, између осталог и рођаци људи који су учествовали у устанку, свештеници, монаси и монахиње.

А у Мексику је након доласка на власт атеиста само у 1915. години убијено више од 160 свештеника. Атеистички прогони религије који су се наставили 1926. године су изазвали дугорочни грађански рат који је однео животе 90 000 људи.

А у Камбоџи је атеистички лидер Пол Пот за свега неколико година своје владавине успео да истеби скоро трећину сопственог становништва, између осталог и 25 168 будистичких монага, а такође и хиљаде муслимана и хришћана.

Можемо наставити јако дуго, сећајући се Кине, Албаније и других земаља које су на својој кожи осетиле ‘радост’ атеистичког раја ‘живота без религије’. Где год би се идеологија атеизма објавила за државну, била то Европа, Америка или Азија, резултат је исти: реке крви и прогони против оних који другачије мисле.

Докинс даље пише: ‘Не мислим да у свету постоје атеисти који су спремни да покрену булдожере на Меку, на катедралу у Јорку, храм Нотр-дам, пагоду Шведагон, храм Кјото или рецимо бамијанске Буде’. Занимљиво је да сличне ствари могу да понављају атеисти у нашој земљи у којој су до 1939. године остало само 100 активна православна храма од 60 000 који су били 1917. године. Атеисти су у нашој земљи уништили десетине хиљада храмова и стотине манастира од којих су многи представљали бесцене споменике архитектуре. Чак су и пагоде и џамије трпеле.

Тако да правде ради треба представити и ‘свет без атеизма’ у коме не би било тих ужасних зверстава и бесмислених крвопролића која су се вршила под предлогом наметања атеистичког погледа на свет. И ако се атеистима допада да на верујуће људе пребацују одговорност за све злочине које су некада учинили верујући, елементарно поштење захтева да они на себе узму одговорност за све злочине извршене под заставом атеизма.

Као што видима, историјска наука такође није друг атеиста. Како примећује С. Худиев, ‘атеиста 21 века зна да је експеримент са атеизмом већ био испробан, димензије тог експеримента не могу да не поразе: након Другог светског рата буквално трећина становништва планете живела је под влашћу атеистичких режима – у Кини, СССР-у, земљама Варшавског уговора. И у свима њима атеизам је донео плодове које је донео. Царство разума се није догодило.

Религија која се сматрала извором свих зала и несрећа, угњетавања, мржње, прогона у односу на оне који другачије мисле била је успешно савладана у овим земљама. А мржња, репресије и друге несреће нигде нису нестале, већ су се само појачале. Да бисмо се држали те митологије – да је сво зло од религије, хајде да је отресемо са себе и прославимо – неопходно је намерно игнорисати (или кривити) целокупну историју 20. века.

Када људима указујеш на то они говоре да или а) комунисти нису били атеисти или б) они су били атеисти, али њихов безобразлук нема везе са атеизмом.

И једно и друго представља одрицање очигледног. Комесари у прашњавим шлемовима су исповедали управо атеизам о чему су гордо и говорили и искорењивали религију управо са циљем насађивања атеистичке идеологије.’

 

Зашто Бог није производ фантазије

Атеисти воле да говоре да је за верујуће људе Бог тобоже исто што и ‘замишљени друг’ код неке деце. И питају: по чему се то разликује?

Могу да објасним на примеру из сопственог живота. То се догодило лета 2009. године, тада још нисам био у свештеном чину. Изненада се испоставило да је моја породица изненада морала да напусти стан у коме смо живели. Имао сам само један дан да пронађем нови стан и нисам могао да пронађем јефтиније од 26 хиљада рубљи месечно. А моја плата у то време је била 30 хиљада. Разуме се, породица од четворо никако није могла да преживи са преосталих 4 хиљаде. Био сам у очајној ситуацији. Наравно, потрудио сам се да нађем неке додатне приходе али они чак ни близу нису могли да покрију целу суму. Почео сам да се молим и говорим: ‘Господе, ти видиш моју ситуацију, шта могу ја чиним, али је ово изнад мојих могућности, помози ми!’

Када сам након тога дошао на посао, првог дана су ми рекли: ‘Иди, узми новац.’ Испоставило се да су нам исплатили посао који смо одрадили још две године пре, на који смо већ и заборавили. Добио сам признаницу да потпишем и изненада видим суму. Тачно 26 хиљада рубљи!

Следећег месеца сам такође неочекивано, ненадано добио исту ту суму већ на другом месту. И тако пет месеци заредом сам преко мојих обичних прихода добијао по 26 хиљада из различитих извора, од којих ниједан није био повезан са другим и нико није знао за моје финансијске проблеме. А пет месеци након тога се поново појавила могућност да живимо у свом стану, престали смо да изнајмљујемо стан, престала је велика потреба за додатним приходима и они су престали да долазе – остала је само обична плата.

Реците ми, да ли је ‘умишљени друг’ у стању да тако нешто учини? Познато је да један пут може да буде случајност, два – подударање, али три већ нису случајност. Мени се то десило пет пута заредом и управо онда када ми је била потребна управо онолико колико ми је било потребно. Мени је овде све јасно – молио сам Бога и Он ми је помогао. И ова помоћ није била просто у томе што ми је било лакше на души, што би атеисти могли да објасне аутосугестијом. Она се изразила у врло материјалним стварима.

Какво може атеистичко објашњење бити овде? Или ће атеисти рећи да сам све слагао и на тај начин прибећи оном истом одрицању чињеница ради идеологије за шта воле да оптуже верујуће, или ће то да објаве за врло ретки стицај околности. У последњем случају то ће бити, благо речено, мало убедљиво и просто ирационално, пошто се ‘рационалност састоји… у избору најпоузданије или најмање лажне варијанте. У том смислу, у неким ситуацијама се допустивост натприродног објашњења феномена као најбољег у том тренутку може сматрати рационалним – рационалнијим од смишљања измишљених и неоснованих хипотеза по принципу ‘шта год, само да није чудо’.’[15]

Важно је нагласити да оно што се са мном догодило није нешто јединствено. Верујући људи осећају одзив са стране где усмеравају своју молитву. Да нема тог одзива нико се не би ни молио. Људи су врло практични, ето зашто у одраслим годинама нико не верује у ‘умишљеног друга’. А у Бога верују. Зато што то није просто идеја у мојој глави, у питању је Личност Која се налази ван мене, али са Којом се може ступити у потпуно реално општење. Ако је телефон сломљен и не спаја, њиме се неће користити. Религија просто не би могла да постоји толико хиљада година када људи не би добијали одговор. Атеисти ће рећи: зашто онда Бог не одговара на све молитве? Па управо зато што је Бог Личност, а не неки безлични принцип. Ви, као слободне личности такође бирате са ким ћете разговарати сада, а са киме нећете, коме ћете одговорити, а коме нећете, чије ћете молбе испунити, а чије нећете. Бог ништа није мање слободан у томе од вас.

 

Чудо овде и сада

Навешћу одломак из преписке архимандрита Епифанија Теодоропулоса са атеистом. У питању је одговор на питање да ли хришћани могу да покажу такво чудо које би потврдило њихову веру, а које може да види свако: „Када је Христос рекао за Своју Цркву да је „врата пакла неће надвладати“ (Мт. 16:18) Његових следбеника је било врло мало. Скоро 2000 година је прошло од тог тренутка. Нестајала су царства, заборављали се философски системи, а Христова Црква остаје неразрушива, без обзира на сталне и сурове прогоне које је она претрпела. Зар то није чудо?

У Јеванђељу по Луки написано је да је Богородица посетила Јелисавету, тада је рекла: „Велича душа Моја Господа… јер од сада ће Ме звати блаженом сви нараштаји“ (Лк. 1:46, 48). Ко је била Богородица у то време? Само непозната кћи Назарета. Да ли су многи знали за Њу? За време које је протекло од тога дана колико је заборављено имена истакнутих жена? Ко памти мајку Наполеона или Александра Великог? Скоро нико. Међутим, милиона уста су кроз све векове поштовали ту кћи Назарета. Зар ми људи 20. века не потврђујемо истинитост ових речи Божије Мајке?

То исто се односи и на једно од ‘другостепених’ Христових пророштава: када је Он остао у дому Симона губавог, дошла је жена и излила Му на главу скупоцени мирис. И Христос је рекао: „Заиста вам кажем: Гдје се год успроповиједа ово Јеванђеље по свему свијету, казаће се за спомен њен и ово што она учини“ (Мт. 26:13). А сада размислимо да ли је круг Његових ученика био довољно велики да би неко могао да каже да су они сами обезбедили испуњење тог пророштва? Посебно таквог пророштва које, по стандардима савременог света, нема значај за већину људи.

Да ли су ово чуда или не? Ако можеш, објасни их. А ако не можеш, онда их признај као такве“.

Ови текстови се налазе у древним рукописима који се односе на време када су хришћана прогоњена мањина у незнабожачком свету. Лк 1:48 постоји у папирусу из трећег века , а Мт. 26:13 у папирусу из истог века. Ово искључује могућност ‘накнадног пророштва’.

 

Логика против атеиста

Атеисти имају проблем и са логиком. Притом, што је забавно, то се показује чак и тамо где атеисти желе да покажу своју велику ‘логичност’ у поређењу са верујућима. Узмимо као пример ироничну сличицу популарну код атеиста:

 

 

 

На тај начин атеисти покушавају да избегну одговор на једно од најболнијих питања за себе. Питање је следеће: ‘Ако ви сматрате да верујући људи треба да се одрекну свог религиозног погледа на свет зато што на природно-научни начин није доказано Божије постојање, зашто ви сами не сматрате да сте дужни да се одрекнете свог атеизма из разлога што на природно-научни начин није доказано непостојање Бога?’ Уместо поштеног одговора, атеисти почињу са: ‘А не, ми настављамо од вас да захтевамо: докажите научно своју главну тврдњу! – и немојте се усудити да то од нас тражите!’ Такав став је тешко назвати логичним.

У наведеној сличици се налази један суштински фалсификат. Када верујући поставља атеисти питање: ‘На који начин ти можеш да докажеш одсуство Бога?’, он не сматра неспособност атеисте да одговори на питање доказом Божијег постојања. Питање се поставља са другим циљем – да би се показао атеисти прави статус његовог погледа на свет. Јер сами верујући људи поштено називају свој поглед на свет вером и не представљају га за ‘јединствено аутентично научно знање’. А ето, атеисти свој поглед на свет покушавају да представе као такав и противе се да га признају за веру што он заправо и јесте у реалности.

Међутим, са тачке гледишта логике, људи који верују у Бога се у спору са атеистима налазе у бољој позицији. Јер постојање Бога се доказује чак и приликом потврде делимично потврдне изјаве, типа: ‘неки феномени представљају по себи резултат деловања Бога на свет’. Атеизам претпоставља опште одричне изјаве – ‘ни један феномен не представља по себи резултат деловања Бога на овај свет’. ‘Очигледно је да се таква изјава сматра недоказивом већ макар због немогућности потпуне индукције, то јест, испитивања свих догађаја који су се некада одиграли, који се дешавају и који ће се тек догодити у будућности у универзуму. На тај начин… атеизам приноси… као полазну тачку догмат или аксиому која је много теже доказива од супротне изјаве. Заправо, истинитост делимично потврдне изјаве се доказује постојањем макар једног примера њене сагласности са реалношћу, истинитост опште одричне изјаве постаје поуздана једино при потпуној индукцији’.[16]

Атеисти се вређају када се њихови погледи називају вером, али како још назвати убеђеност у идеју која не одговара критеријумима научног знања и не може имати научну потврду у принципу? Дакле, спор не иде између вере и научног знања, већ између вере да Бог постоји и вере да Бог не постоји, притом што прва може имати потврду у искуству, а друга – не.

Како је писао А. Ф. Лосев ‘Атеизам лако решава ‘светске тајне’ и заборавља на ограниченост људског разума. Он стреми да из науке прогна све несхватљиво, заборављајући да је његово учење такође, у суштини, метафизичко. Једну тајну атеисти објашњавају другом и док хришћанство претпоставља потпуно разумљиву и у неком смислу природну идеје вере у један Узрок за друге узроке, атеисти стварају неразумљиви зачарани круг међусобних деловања узрока где један узрок представља последицу једног феномена и основу другог… попут барона Минхаузена који себе чупа из воде држећи се за косу’.

Логичка недоследност атеиста постаје очигледна и приликом разматарња њихових најраспрострањенијих анти-религиозних аргумената. На пример, врло често воле да указују на примере правих или умишљених преступа које су извршили верујући људи. Са тачке гледишта атеиста, то доказује штетност религије као такве и за ‘мислећег човека’ то треба да буде довољна основа да би одбацио веру.

Међутим, у том случају они су дужни да одбаце и медицину позивајући се на чињеницу многобројних преступа које су учинили лекари; треба да одбаце и науку јер су научници злочинци из историје врло добро познати, најсмртоноснија врста оружја била је развијена од стране научника.

Овде се може убројати и атеистима толико омиљене спекулације на тему финансирања трошкова за изградњу храмова. Ето, колико би дечијих живота могло да се спаси уместо изградње једног храма. Међутим, атеисти из неког разлога не постављају то питање када наиђу на стадион или спејс-шатл. Сличних примера нелогичности и предрасуда од стране атеиста има јако пуно.

 

Атеисти и пакао

Сећам се, имао сам прилике једном давно да иступам на једном од факултета. Поред студената, седело је и неколико предавача. Један од њих је након мог иступања рекао. ‘Желим да вам поставим питање. Ви сигурно не можете да одговорите на њега, али ипак. Ето, ја сам атеиста. Ако будем живео цео свој живот пристојно и будем чинио добре поступке, да ли ћу након смрти отићи у рај сагласно са хришћанским представама? Чак и притом што настављам да одричем Бога?’

Одговорио сам да у његовом питању не видим ништа компликовано – у рај он неће отићи.

Како се увредио овај атеиста! И касније сам наилазио на сличну ситуацију и у другим разговорима – из неког разлога атеисте интересује где ће они отићи након смрти и вређају се када сазнају да у рај неће доћи. Сигурно је да се то не тиче свих атеиста, али је сама тенденција занимљива.

Мене, на пример, нимало не узнемирава што ћу се сагласно исламу наћи у паклу и што ћу се сагласно будизму рађати у свету страдања поново и поново. Ја просто не верујем у то и мене нимало не дотичу представе у које не верујем.

Зашто то узнемирава атеисте? Многи од њих покушавају да то представе као противречност хришћанства – ‘ето, ако будете поверовали да је ваш Бог тако добар и све воли, зашто онда Он шаље на муке у пакао оне који не желе да верују у Њега?’

Међутим, рај и пакао сагласно са хришћанством не представљају добар и лош смештај. Рај представља живот са Богом. Само за оне који љубе Бога, живот са Њим ће представљати вечну радост. Наведимо пример: ако будете загрлили човека који вас воли и жели ваше загрљаје, то ће за њега бити тренутак среће. А ако будете загрлили човека који вас не воли и не жели да га грлите, то ће за њега бити мука.

Рај не представља плату за добре поступке, већ сусрет са Оним Кога си заволео. Добри поступци помажу овом сусрету само онда када представљају израз свесне љубави ка Богу.

Људима који не воле Бога, Он Своје друштво неће почети да намеће. Они ће остати у „тами најкрајњој“ са својим гресима и муком коју рађају ови греси. Греси које чини човек већ овде показују разарајуће дејство на њега – на пример, у земљама Скандинавије где је јако велики проценат атеиста, јако је велики и проценат обољевања од депресије. Сит и уређен живот без Бога из неког разлога не доноси радост.

Након смрти човек жање оно што је сејао – последице свог избора. И то је праведно.

 

Закључак

Замислимо да плови брод у коме многи од путника нису видели капетана. И ето, појављује се човек који сматра да капетана уопште нема, износи различите аргументе у корист своје тврдње. Људе који му говоре да постоји капетан, он доживљава као људе који су просто измислили неку ‘идеју постојања капетана’ јер им је тако лакше. Сада пробајте да на ту ситуацију погледате очима човека који се лично срео и разговарао са капетаном – и онда ћете моћи да схватите верујуће. Основу вере у Бога представља искуство личног сусрета са Њим.

Код атеисте се тај сусрет просто није догодио и, по правилу, зато што они сами и не стреме пуно ка том сусрету.

Значајно је то да у разговору са психоаналитичарима сами атеисти јасно признају то: ‘Дешава се да неверујући у мирним тренуцима понекада питају себе да ли је њихово неверовање грешка која се јавља због стремљења да жељено представе за реално, захваљујући чему могу лако да избегну строге захтеве од стране Бога чије постојање они одричу и уместо тога се држе удобности, својевољности и тврдоглавости’.[17]

Атеиста који захтева да му се ‘покаже Бог’ на почетку треба да одговори поштено себи самом на три једноставна питања:

1) Шта управо ја сматрам потпуним и несумњивим доказом постојања Бога?

2) Да ли се слажем да ћу, ако ми такав доказ буде показан, изменити свој живот у сагласности са законом који је објавио Бог и одрећи се од свега што у мом животу противречи Његовим заповестима?

3) Да ли слажем са тим да ћу, добивши такав доказ, морати да саопштим својим друговима-атеистима, а такође и верујућим људима са којима сам спорио да нисам био у праву и да сам сада постао верујући човек?

 

Ако су одговори позитивни – може се користити саветом Преподобног Силуана Атонског.

 

[Џуманџи]

 

 

[drvce]

пре 7 часа, grigorije22 рече

Атеиста који захтева да му се ‘покаже Бог’ на почетку треба да одговори поштено себи самом на три једноставна питања:

1) Шта управо ја сматрам потпуним и несумњивим доказом постојања Бога?

2) Да ли се слажем да ћу, ако ми такав доказ буде показан, изменити свој живот у сагласности са законом који је објавио Бог и одрећи се од свега што у мом животу противречи Његовим заповестима?

3) Да ли слажем са тим да ћу, добивши такав доказ, морати да саопштим својим друговима-атеистима, а такође и верујућим људима са којима сам спорио да нисам био у праву и да сам сада постао верујући човек?

1. Kako god, dokaza nema - oko toga se svi slazu.

2. Ne slazem se, ali bi mi u tom slucaju, po nekim tvrdjenjima bila ukinuta sloboda (ili makar neka nebulozna verzija slobode)

3.Pa, bilo bi fer da kazem da nisam bio u pravu, ali ne bih imao mogucnost da kazem da sam verujuci zbog 2., a mozda ni ne bih izmenio svoj zivot u saglasju za prezentovanim dokazima (recimo, iako je gluten pogibao i za mene i za Noleta, samo ga Nole ne jede, a ja ga jedem i bas me briga, a i Noleta bas briga).