„Трпи“ „Моли се“ „Смиравај се“ „Опраштај“ – црквени живот и депресија

[JESSY]

Периодично срећем људе, на које је лоше утицао црквени живот – код њих се развила депресија, несигурност у себе и друга стања, која им сметају у животу. Неки људи су због тога потпуно напустили Цркву. Ја сама сам преживела сусрет с Богом и Његовом Љубављу, мој сусрет с хришћанством је био веома радостан. Но после преласка у Православље оно је постало порпилично мрачније. Благодарећи блогу психолога Гелани Савицкој и идејама когнитивне психотерапије, пузле су се сложиле.
Гелена пише да је основа депресије, а исто тако и неурозе – преживљавање стања као што су – беспомоћност, осећање да ниси ни за што способан,  безнадежност. Когнитивна психотерапија , између осталог, говори да емоционално стање сваког човека зависи у првом реду од његових мисли, од тога како он оцењује ситуацију и себе самог. Когнитивна терапија лечи когнитивне поремећаје – неадекватна убеђења која веде депресији, паничним нападима и другим растројствима. А сада ћу вам показати како управо та убеђења, која човек стиче у Руској православној цркви, потпомажу формирање депресије.

[JESSY]

Сви уцрковљени православни верници знају да „све добро у нама треба приписивати, не себи, него Богу“. Ако чита јутарње правило, то се поткрепљује јутарњим афирмацијама на ту исту тему: „јер ништа добро не учиних пред Тобом“ – исто то. Ту је и омиљена тема св. Игњатија Брјанчанинова, да сва наша добра дела – у ствари и нису добра дела, зато што су заражена страстима. Ево карактеристичног цитата са странице Православие.ру: „У човечијем срцу се налази толико свега лошег да, на самом делу требамо да схватимо, да је свако до нас бесконачно лош, ни за шта способан. Недостојан да се назове хришћанином, и са тим је потребно у неком смислу унутрашње се успокојити“. Као разултат, код човека који то прихвата озбиљно се формира тврдо убеђење да он не може учинити ништа добро – тј. савршено је ни-за-шта.
У раном периоду уцрковљења десила ми се тужна епизода. Устројила сам се на посао – делила сам препагандни материјал– и у једном моменту сам помислила да ми то добро иде. Због те мисли сам постала некако радосна. И ту ми је дошла помисао да сам дужна то приписати не себи, него Богу, а сама ја не могу ни листиће да раздајем добро – и одмах ми је опало расположење. Успут говорећи, у тај период сам имала најцрњу депресију, радост је уопште била редак гост у мом жвиоту. И тог госта сам с помоћу одређених убеђења терала поганом метлом.
Сличну историју описује и Наталија Холмогорова. Она је дала крв за девојчицу болесну од леукемије. Девојчица је оздравила. «Била сам срећна. Када мије Катина мама са сузама благодарила – осећала сам се просто на седмом небу. Победили смо! Натерали смо смрт да одступи! А у том је и моја заслуга! Да, ја сама, својим рукама, сам изменила судбину те породице – у крајњој мери сам у том учествовала. На њих се свалила страшна беда – а сада је све позади, беда је прошла, они започињу нови живот, а то сам учинила ја!!
Тако сам се радовала… све до тог времена када сам схватила, да падам у најстрашнији од грехова – гордост. Јер се гордим својим добрим делом, с наслађивањем прихватам благодарност и похвале, па још и себи приписујем тамо неке заслуге у том делу, када је свима добро познато да никаквих заслуга не бива код човека, зато што лечити, помагати и спасавати може само Бог. Све је то ужасно. За све то се треба кајати, кајати и кајати.
На том се моја радост завршила.»
И тако, у савременом руском православљу човеку се на све начне налаже да мисли о себи као о ни за шта угодном и неспособним на на какво добро. Ако човек заиста почне о себи тако да мисли – код њега се појављује осећање ништавности, а то је први корак ка депресији.
Да ли је мисао о себи, као о ништавном човеку, обавезна за хришћанина? Ја не бих рекла. Тако на пример, ава Доротеј саветује да свакодневно фиксирамо свој прогрес у борби са страшћу. Причу о царинику и фарисеју он тумачи у том духу, да фарисеј није погрешио набрајањем својих заслуга (изненађење!), зато што он у том није слагао, него је погрешио зато што је унижавао цариника. Прича о талантима не оставља никакве сумње да од нас много зависи и да мисао о нашој ништавности пре може да нас исмеје. Па и богословска идеја синергије у делу спасења о истом том говори. Но мејнстрим (главни ток) у руском православљу је нешто друго.

[JESSY]

«Држи ум свој у аду и не очајавај», «сви ће се спасити – једини ја ћу погинути», – управо таквих убеђења да се придржава, предлаже се сваком православном хришћанину. Убеђеност, да ће лично он погинути и горети у аду. И то је правилно и благочестиво – мислити управо тако. Не, можеш се паралелно надати на милост Божију, но сконцентрисати се треба управо на том да ћеш погинути. (Обратите пажњу на занимљив моменат – одједном се показује да дела ипак имају значење. Но опет у негативном смислу.) Зато многи православни на све стране расуђују о томе како ће они завршити у аду. Идеја, да се може завршити у аду и да томе треба да стремимо је савршено непопуларна. Уосталом ништаван свеједно не поседује неопходне квалитете да би стремијо к рају. Одељено од тога, но у истом том правцу, постоје злобни напади на протестантску «јерес» о уверености у спасење. Док се, између осталог, «увереношћу у спасење» – у главном култивише та иста нада која, на крају крајеа, и служи као мотив који нас побуђује на хришћански живот.
Наравно да и у савременом руском православљу одјекују гласови против датог мејнстрима. То је нпр. књига Сергеја Худиева о уверености у спасење. Сопствено говорећи, ако читамо апостола Павла, лако је приметити да он размишља савршено по-другоме. На пример, «Добрим подвигом се подвизавах, трку заврших, вјеру одржах. Сад ме чека венац правде, који ће ми у онај дан дати Господ, праведни Судија: али не само мени, него и свима који с љубављу очекују Долазак његов“. На жалост, ми немамо обичај, да много читамо апостола Павла.

[JESSY]

„Трпи“. „Моли се“. „Смиравај се“. „Опраштај“. Највероватније ће управо то чути човек ако исприча нешто о својим тешким околностима и односима. Иза сва та четири глагола стоји послање: „ништа се не може учинити како би се ситуација изменила“. Ако покушаваш нешто да урадиш – нпр. да се противиш нечему – ти си лош, несмирен хришћанин.
«Трпи» = «ништа не можеш учинити, осим да трпиш. То је хришћански пут». «Смиравај се» – исто то, само с алузијом, да се човеку нешто не свиђа зато што је сам горд. «Опраштај» – без коментара. То то можеш чуту на било какво незадовољство од стране било кога, благодарећи чему испада крив сам онај ко је незадовољан. Моли се – ти ништа не можеш да урадиш, само Бог може.
Као разултат, налазећи се у било каквом конфликту и непрописном односу, човек закључује да је ситуацију немогуће изменити – може се само трпети, молити се, смиравати се и праштати. А још и то – да је проблем у њему самом и у његовом неправилном расположењу .
Одсецање своје воље се такође на то односи. Ако човек покушава да «одсеца своју вољу», најчешће се дешава да он почиње да плива куда га струја носи и у свему, или само у речима духовника, види «вољу Божију», којој се треба покоравати. Сам он се показује беспомоћан пред околностима, ништа не може да одлучује, ништа не може да предузима.
Опет. Христос у Јеванђељу (Матеј. 18) предлаже савршено други модел понашања. Па и апостол Павле, када су се спремали да га шибају, са својим позивањем да је он римски грађанин, лоше се уклапа у ту слику.

[JESSY]

Када сам тај текст поставила на Фејсбук, коментари су се потпуно разделили у два табора. Једни су говорили: «хвала вам, да, све је управо тако било и са мном, зато сам изашла из Цркве/ дуго се лечила код психотерапеута». Други су говорили: «Црква није крива ако се код неког појавила депресија, то су његови лични проблеми – нешто је погрешно схватио, послушао погрешне људе, није нашао нормалну парохију». Нећу да спорим о том да постоје људи код којих су веће шансе да у Цркви захвате депресију. Као правило, то су људи којима су у породици уливали у главу сличне три пароле, или људи који се веома озбиљно односе према вери. Човек који искрено покушава да постојано «држи свој ум у аду» има више шанси да падне у депресију, него човек, који само иде на службе, а у дргуо време живи свој живот и духовних ствари се не сећа много.
Но, да не забравимо и о другој старни. Свето Писмо говори да «Зли разговори кваре добре обичаје». Уопште за Свето Писмо, за разлику од савремене поп-психологије, је очигледно да је човек део друштва и да друшто утиче на човека, као и човек на друштво. Уосталом, идеја о том да «ми долазимо у Цркву не к људима, него к Богу» – је још једна нездрава и лажна идеја, која се постојано чује у конфликтним ситуацијама. 
Ипак, ја немам за циљ да говорим о неким тамо лошим људима, који друге своде с ума. Тим пре ја «не кривим свету Цркву». На крају крајева, само бесовима одговара да ми скренемо с ума, хајде да се договоримо па да њих сматрамо за кривце. Мој циљ је – обратити пажњу на нездраве и лажне начине мишљења, који се нажалост насађују у Цркви под видом Правосавља. Уверена сам да свако ко мисли на тај начин и томе учи друге, искрено мисли да управо тако и треба да мисле православни. Можда он сам другачије не уме да мисли. Но тај начин мишљења је – штетан и води депресији и неурозама.

 

https://poznajsebe.wordpress.com/2016/10/10/ucrkovljenje-i-depresija/

[Bokisha]

11 minutes ago, Aleksandar Stojkovic рече

Tako da ove stvari da se um drzi u adu i svi ce se spasiti tu ne pale, um je vec u adu i ocajava se, gorko, i ne vidi se izlaz

да ,али порука је јасна на крају -НЕ ОЧАЈАВАЈ...могуће да се мисли о малој другачијем држања ума у аду од тог депресивног ада који је  можда последица претходног не држања ума у аду...

[Bokisha]

вероватно различит доживљај вере и Бога,неких грешака ту има сигурно....Бог је непогрешив лекар и водич па ко му стварно приђе...могуће кроз оцрковљење и духовном уздизању или опиту,мало скрену па накупе погрешна уверења...велика је милост имати духовника који ће руководити верника да не залута у Боготражењу тј прилажењу Богу

[Bokisha]

39 minutes ago, JESSY рече

Мој циљ је – обратити пажњу на нездраве и лажне начине мишљења, који се нажалост насађују у Цркви под видом Правосавља

 

39 minutes ago, JESSY рече

Но тај начин мишљења је – штетан и води депресији и неурозама.

мало су рогобатни преводи са руског  на овом сајту,али мало храбро од психолога да процењује који су нездрави и лажни начини мишљења у Православљу.

Као и констатација где води такав начин мишљења -а где је ту Божија благодат јединога Човекољубца која штити и покрива.

јесу ли свети оци били сви депресивни који су препоручивали то?

Да ли 2000 година светоотачког  предања и опита има мањи кредбилитет од око 200 година предања и опита науке Психологије по питању спасења

[Bokisha]

35 minutes ago, Aleksandar Stojkovic рече

 

 Jedan od najboljih opisa depresije sam nasao kod pisca Vilijema Stajrona gde kaze da je to kao da si u sobi u kojoj je visoka temperatura, a ne mozes nikako iz nje da izadjes, mozes samo da se znojis i cutis i da zelis da te nema - potpuni bezizlaz

Нечији опити кажу да из ових стања има излаза или утехе у тескоби,али уз Божју помоћ и благодат...недостатак вере и несвеност о томе кочи

[Дијана.]

Skoro je Dragan objavio na temi Molitvena podrška vijest da je izvršila samoubistvo jedna vjerujuća žena, i da sveštenik (njen ispovjednik) ne može da dođe sebi.

Skoro smo pričali o ovome, i slično sam rekla kao i Aleksandar. https://pouke.org/forum/topic/44465-od-lenjosti-i-čamotinje-do-uninija-i-depresije/#comment-1504342     Tačno, drži um u adu je uputstvo za spasenje, uopšteno, svetog starca, ne odnosi se na ovo stanje, i ništa ne pomaže, jer u tom stanju je čovjek već u adu ali ne može da ne očajava. Nema snage da se izbori. Sva fizička i psihička snagaje utrošena na kakvo-takvo funkcionisanje. 

 

Stvar je u tome, da je uninije kako je opisano, uglavnom jedno stanje karakteristično za monahe,i trebaju mu samo duhovni lijekovi, odn.trpljenje. Različite varijacije tuge i žalosti, očajanja, emocija izazvanih životnim traumama, gdje je depresija i posttraumatska depresija prirodan odgovor - to je nešto sasvim drugo, i ne može se posmatrati kao 7.smrtni grijeh.

[Toma]

Знам да овај снимак не показује одговор на ову тему, али...
Питам се - могу ли поједини кућни љубимци помоћи
особама оболелим од депресије?

https://www.youtube.com/watch?v=JA8VJh0UJtg

[Toma]

3 minutes ago, Aleksandar Stojkovic рече

Kakvi ljubimci, brate, kad ti ni braca rodjena nista ne znace i u njih gledas kao u zid u tom stanju    

Разумем те.
Претпостављам да нити су све депресије исте, нити су сви људи који
од тога пате идентично пријемчиви за спољне утицаје.
Па што код некога брат неби могао помоћи, пас (мачка, зец...) би, и обрнуто.

[Goku]

Не знам да ли знаш, Александре, али Volim_Sina_Božijeg је овдје отворено причао о свом стању (некако избјегавам да кажем болест а не пада ми на памет адекватан израз) и на који начин га је превазишао (додуше, мислим да код њега није била депресија), па би можда он могао помоћи, макар у размјени искустава. Да га сада је не бих овдје прозивао (таговао) можда да му се јавиш на пп?

[Toma]

5 minutes ago, Aleksandar Stojkovic рече

Ti verovatno mislis na mali nedostatak volje, kad ''nisi ni za sta'' sto bi se rekolo, ali to depresija nije.
Treba praviti razliku izmedju tih trenutnih stanja raspolozenja i depresije kao (groznog) stanja uma

Не, мислим на такав и толики недостатак воље да ни храна више није под морањем,
ни ларингс не вапи за коришћењем нити уши за звуком....
Када је смрт било кога од ближњих под 'баш-ме-брига'.....

Нема правила јер је депресија надасве комплексна баш због
тога што различите генетске предиспозиције, реакција на медикотерапију,
отвореност (или не) на поменуте љубимце - све то и још што-шта,
чини ову 'причу' замршеном и у времену и у простору.

Али за нас који сада нисмо оболели од ње, на нама је одговорност:
1. да верујемо у могућност (из)лечења, и
2. да делујемо ко, како и колико може и уме.

[Рапсоди]

2 hours ago, JESSY рече

Периодично срећем људе, на које је лоше утицао црквени живот – код њих се развила депресија, несигурност у себе и друга стања, која им сметају у животу. Неки људи су због тога потпуно напустили Цркву.

Црквени живот не може ни на кога лоше да утуче / смешно / У суштини  човек може да погрешно приступи Цркви, или да лоше интерпретира / нереални захтеви / Цркву, да уђе незрео, односно да приступи  неким црквеним тајнама  тотално погрешно схватајући и Цркву и црквени живот . Значи не може лоше да утиче црквени живот, већ ми можемо погрешно, незрело и нереално да нешто тражимо од Цркве , односно да имамо погрешан однос према животу у Цркви....а о нереалним захтевима и очекивањима , као и уласку у Цркву из неких магијских побуда / остваривања неких жеља / да не причамо.