Riječi koje nisu zaklane: svjedočanstva preživjelih zatočenika logora Jasenovac

[Дијана.]

Preživjela iz Jasenovca: Još čujem vrisku djece

Iz jasenovačkog logora nju i njenu braću spasila je Dijana Budisavljević, žena koja je tokom Drugog svjetskog rata spasila, kažu, oko 12.000 srpske djece.

19.08.2016 17:29 23 BEOGRAD - Još uvijek čujem vrisku djece i majki koje su ustaše razdvajale u logoru Stara Gradiška, to su slike koje ne blijede, počinje priču za Tanjug Jelena Buhač Radojčić (82), koja je kao dijete preživjela golgotu jasenovačkog logora. Ustaše su 1942. godine u jasenovačkom logoru zaklale njenog četvorogodišnjeg brata Dušana, babu i djeda, zato što nisu željeli da se razdvajaju. Crnokošuljaši su oca Božu ubili maljem, a prethodno je sa grupom zarobljenika morao sam da iskopa jamu u kojoj će biti sahranjen. "Sa majkom Anom i dva brata Živkom (9) i Ilijom (2) stigla sam u aprilu u jasenovački logor Stara Gradiška. Bili smo stalno gladni, dobijali smo samo jedan obrok, a kažu da su nam u taj jedini obrok sipali sodu, ali vjerovatno ne dovoljno da nas ubije", priča Jelena. Ona je u logor dospjela sa sedam godina, ali se dobro sjeća slike iz logora gdje su žene sjedile pokunjeno, djeca izgladnjela tražila da jedu. Na ulasku u logor, prisjeća se ona, ustaše su tražile da se sa strane odlože sve vrijednosti, novac, nakit... Majka je, kako kaže, nešto novca sakrila u porub od suknje, a još vidi sliku žene koja je u punđu sakrila nakit, ali su ga crnokošuljaši otkrili, a ženu ubili. Logoraši su stalno bili gladni, nije bilo soli, hljeba, a vodu su pili iz bunara koja se miješala sa fekalijama, jer su oko bunara zatvorenici vršili nuždu. "Još se sjećam da sam stalno bila gladna, ali da mi je majka objasnila da smo u logoru i da nema hljeba. Sjećam se da sam stalno vadila mrvice iz njenog džepa", priča Jelena. Iz jasenovačkog logora nju i njenu braću spasila je Dijana Budisavljević, žena koja je tokom Drugog svjetskog rata spasila, kažu, oko 12.000 srpske djece. Razdvajanje od majke bilo je nešto najstrašnije za nju i braću, a nikada nije i neće zaboraviti vrisku mališana koje odvode od roditelja. "To su slike koje ne blijede. Još vidim oca kako odlazi, vidim majku koja se rastaje sa mnom. Vidim baku koja glođe kosti, tu djecu koja plaču dok ih razdvajaju od roditelja", kaže sagovornica Tanjuga. Iz logora zajedno sa braćom stigla je do Zagreba, gdje se gubi svaki trag dvogodišnjem Iliji, dok su Živko i Jelena smješteni u različite hrvatske porodice. Majka Ana je iz Jasenovačkog logora prebačena u Njemačku u logor u Lajpcigu, a oslobođena je 1944. godine i tada je ponovo vidjela svoje dvoje preživjele djece. Jelena priča da ni poslije rata nisu nestale njihove nedaće, glad ih je pratila tokom odrastanja, majka je radila najteže poslove, tovarila drva... samo da bi njih dvoje prehranila. Ustaše su tokom Drugog svjetskog rata Jeleni ubile baku, djeda, oca, dva brata i još 80 rođaka, a po završetku rata ona, brat i majka nisu imali gdje da se vrate, jer je porodična kuća u Jablancu bila srušena, a i kuća babe i djeda. "Žao mi je što za Gradinu, na obilježavanje stradanja Srba u Jasenovcu, država nije mogla da obezbijedi jedan kombi za sve logoraše. Otišlo je troje logoraša autobusom, a meni je bilo teško autobusom i u istom danu da se vraćam", tužna je Jelena. Ona kaže da Udruženje logoraša danas nema svoje kancelarije, nego se petkom okupljaju u kancelarijama SUBNOR-a. "Danas, ne može niko da nas nađe, a još malo neće nas nikako ni biti", kaže ona. Ona kaže da Tihomir Stanić već deset godina pokušava da napravi film o djeci logora, ali da za to nema novca i da nailazi na zatvorena vrata i u Srbiji, Bosni i u Hrvatskoj.

Više detalja na: http://www.nezavisne.com/novosti/drustvo/Prezivjela-iz-Jasenovca-Jos-cujem-vrisku-djece/383712

[АлександраВ]

Страшно, читаш и страшно је, како ли је тек када се сећаш....

[geronymo]

 

[АлександраВ]

Замисли, пријатељу, замисли

 

Прилази ми лагано. Тромо вуче ноге по бетонским плочама. Осам и по деценија тешког живота пузи се за њим. Договорили смо се да се нађемо на отвореном. Каже, прија му свеж ваздух, затворен простор му спутава мисли и сећања. Прилази ми, осмехује се… са седе главе скида бели шеширић и благо се нагиње ка мени. Пружам му руку.

– Лепо је у ово доба године… волим рано пролеће. Боје оживе, цветови полако почињу да миришу, деца постају све бучнија. Волим децу. Цео свој живот посветио сам деци. Посебно оној коју живот није много миловао.

Ћутим. Слушам. Посматрам како неуобичајно младим очима изнова упознаје свет око себе… Жељан га је. Чини ми се да не пропушта ниједан повишени дечији тон ка којем ужурбано окреће главу… Смешкам му се. Стидљиво покушавам да схватим његову фасцинираност дечијом буком. Ишчекујем обећану причу. Знам њену горчину, али је у његовим светлим очима још увек не наслућујем.

Замисли, пријатељу, замисли

– Замисли пријатељу, замисли сада да сви ови дечији гласови нису несумњиви доказ среће, да својим неспретним и неконтролисаним покретима деца око нас не траже од својих мајки и очева играчке, сладоледе, не моле да их узму у наручје. Замисли да су то крици умирућих, последњи трзаји прекланих, уваљаних у сопствену крв и изнутрице… Замисли да не дижу руке ка мајкама и очевима него ка суровим убицама молећи их не да их узму у руке, него да их из челичног загрљаја шаке и каме пусте у живот и слободу… Замисли да ово што чујеш нису звуци аутомобила, нити тандрљање точкова дечијих колица по кладрми већ ударци мотора војних камиона и лупање точкова транспортних колица којима се ка Сави одвлаче лешеви…

Слушам. Без смешка. Обећано почиње да се испуњава. Ђурађ Чичић, поткозарски Митровчанин родом из Кобатоваца, маленог села смештеног у близини Лакташа скупа са своје две сестре Смиљом и Радојком и још 25.000 српске деце одведен је 1942. године у Јасеновац, у којем је током наредне две године и осам месеци туђом вољом проживео болну и крваву истину коју од окончања рата до данас Хрватска у континуитету одриче. Кроз гвоздену капију у највећу и најстражнију фабрику смрти Дргог светског рата ушао је као здрав и једар једанаестогодишњак, а иза себе ју је оставио као непуни четрнаестогодишњак. Болестан, гладан, оболео од пегавог тифуса и сам – без сестара које су заувек остале у једној од гробница јасеновачког логора…

Прича… ћутим, слушам. Прича…

– Други светски рат, барем што се мене тиче, започео је на радио-станици. Скупљали смо се, ми деца, заједно са старијима у сеоској гостиони, где смо у недељама пред почетак рата слушали вести. Знали смо ми да ће бити рата и пре него што смо шестог априла чули да је Београд под бомбама. Доносиле су нам Сава и Уна тешке гласове са Кордуна, Баније и из Славоније да се тамо нешто гадно спрема иза леђа свих нас. Међутим, када смо шестог априла сви ми колико нас је било сабраних око тог маленог радија почели да плачемо, а неки и да дижу главу у небо и да се крсте, знали смо да је ђаво однео шалу. Ђедови су били забринути, многи од њих су ионако били неповерљиви према „шокадији“ и нису били одушевљени чињеницом да земљу деле са онима који су их вешали 1914. Наши родитељи били су више збуњени и у то време, мање уплашени, док смо ми – деца – све то посматрали са стране, надајући се да немамо разлога да бринемо о туђим бригама. Наша брига тих година биле су ливаде, игре и могућност да се изостане из школе, док смо све друго препуштали онима који су заправо били прави власници нашег света…

Ђурађ Чичић

Све се променило

Ветар лагано дува… деца се све гласније смеју. Једни иду у школу, други се из школе враћају. Сусрећу се близу нас. У парку. Задиркују једни друге, са надом да ће наићи на неко сељачко дете подесно за збијање шала распитују се одакле је ко, док они који се познају једни другима добацују неодмерене речи које дечија неконтролисаност још увек не схвата као увреду… Смешка се. Прати их погледом и тешко уздише. Ја ћутим… ћутим и чекам да поново проговори.

–  Све се брзо променило. Рат је завршио и пре него што је почео. Било их је који ни позив честито нису добили. Држава је нестала, а ми смо се преко ноћи пробудили у туђој – као ноћ црној држави… на својој земљи. И почело је… прва убиства, хапшења, одвођења. Све смо ми то гледали, још увек несхватајући да се то дешава нама. Чини ми се да се читав српски народ тада није разликовао од нас деце и да подједнако нисмо ни помислити могли да ће нас се сатирати секирама, камама, маљевима, да ће нас бацати у јаме и реке, да ће нас католичити и претварати у робове. Породице су почеле да нестају. Први велики покољ који сам упамтио из прича био је у непосредној близини Кобатоваца, у Лакташима, где су припадници Црне Легије из Херцеговине поклали готово читаво село, а међу њима и моју текту Косу Којић, њеног мужа Милоша и њихово седморо деце. Држали су страже у селу, како никоме не би пало на памет да поклане покопа, а у жељи да наше мртве додатно опогане пуштали су на њих узгладнелу стоку из обора и штала. Тај покољ био је толико тежак и његов задах осетио се све до Бање Луке да су моји родитељи одлучили да мене и две сестре пошаљу код родбине забаченије село Бакинце. Како су све то била сиромашна села и како је било и старих о којима је требало водити рачуна, они су остали у Кобатовцима, надајући се да ћемо се ми, уколико до понављања злочина дође, спасити и да усташе неће ићи у забаченија села.

Погрешили су…

Застаје. Дечија граја се примирила. Тишину нарушава удаљена бука аутомобила. Гледа изнад мене. Тражи границу. Мисли, сећања, бола… нерадо се сећа онога на шта га задата реч нагони… скупља усне, тражи ваздух. Уздише дубоко.

– Погрешили су. Партизани пробили обруч на Козари, а усташе и Немци почели да сакупљају нас, обичне људе. Те 1942. године први пут сам лично посведочио истину коју Хрватска данас избегава. Као мрак када се спушта на земљу, тако су се из наших зелених јунских и јулских шума пут села спуштали црнокошуљаши. Били су бесни, пуни гнева. Гонили су људе из кућа као стоку. Ударали их, вукли по прашњавим путевима, клали на кућном прагу, псовали мајку српску и православну. Општа гужва, ужас и метеж на све стране. Сећам се да су мене и сестре истерали из куће у којој смо се крили и дословно одвукли и бацили на избезумљену људску гомилу која се лагано претварала у колону. Више се није знало ни ко је коме род, ни ко познаник… Погнуте главе полако смо кренули праћени ударцима и погрдим повицима стражара. Речено нам је да идемо скелом преко Саве, у Јасеновац. Није нам тада то значило готово ништа, посебно не нама деци. Они који су крај себе имали родитеље тискали су се уз њих, а нас троје, како смо били сами, чврсто смо се држали загрљени решени да се више нећемо раздвајати. Изморени и намучени, стигли смо до Српске Градишке и реке Саве. Скела је увелико радила, па нам је речено да одморимо док не кренемо даље, односно док не дође наш ред на утовар. Не сећам се више колико је то трајало, али смо у једном часу сво троје били на скели. Знам и памтим још само то да ме је одушевила та количина воде коју ја раније нисам имао могућност да видим. Били смо ланцима везани једни за друге, па за скелу. Да није било тако, скочио бих у реку иако нисам знао да пливам…

Делили су нас

– У Јасеновац смо стигли уморни и гладни. Уместо хране и воде, одмах по уласку у логор добили смо добре батине. Неко мање, неко више, зависно од тога ко се нашао ближе усташама. После батина уследило је раздвајање. Делели су нас. Децу су на силу отимали од родитеља. Ту су почела и прва убиства у самом логору. Онај ко се превише бунио или је прегласно јаукао, био је на лицу места ликвидиран. Мајке су чупале косе, вриштале, деца су плакала, запомагала, али џаба… Смиља, Радојка и ја били смо тада по први пут после дуго времена, ако не срећни, а оно барем задовољни чињеницом да крај себе нисмо имали родитеље од којих би нас раздвајали. Одвели су нас на неку ливаду, испред великих хала за које ће се касније испоставити да ће нам бити нови дом… црн, крвав, мучан… али дом.

Слушам. Не проговарам. Шта рећи човеку чије су патње на прагу новог дома тек почеле. Шта рећи детету чији бол ни сам не бих могао да савладам. Ћутим. Слушам…

– Ни прва ноћ није прошла, а већ су до нас допирали ужасни крици логораша помешани са повицима и вриском распамећених усташа. Подврискивали су као када се надјачава тамбурашки бећарац. Те вечери, као и неколико наредних нисмо спавали. Нисмо ни причали, нисмо ни плакали. Тискали смо се, тражили рођаке и познанике, још увек незнајући шта се тачно дешава око нас. Били смо деца од свега неколико година па до тринаест, четрнаест. Престрашени, напуштени, гладни, уморни, без икога ко би могао да нам пружи реч утехе. Сломљени и напуштени од свих. Тих првих дана, сећам се и сада тога, сањао сам родитеље и родно село. Чињеница да смо били раздвојени давала ми је наду да су живи, здрави и да нас чекају на кућном прагу. Те снове, како су пролазили дани, недеље, месеци и године смењавила је крвава јава коју никакво скретање мисли није могло да спута. Кућни праг замениле су раке и пећи, а насмејане родитеље откинуте главе и ископане очи.

Живео Поглавник Анте Павелић!

– Јутра су почињала постројавањем. Улазили су кад-кад пијани, кад-кад трезни, али једнако бесни и крвави, шутирајући и пљујући нас. Дан смо започињали са уздигнутом руком и повиком: „Живео Поглавник Анте Павелић!“ Ми млађи, већ прописно уплашени и искрено да кажем, недовољно свесни коме кличемо, то смо лако радили. Они нешто старији су одбијали, а казна за тај преступ било је јавно сакаћење. Извели би нас напоље, постројили испред мученика, нагонили да из свег гласа кличемо Поглавнику, док би за то време извршитељ казне детету секао уши, нос, прсте, вадио очи или секао језик. Иста крвава казна која је при сваком покрету усташке руке остављала на нашим лицима и одрпаној гаредорби топли и крвави траг, била је примењивана и када неко од нас, обично због глади и болести, не би устао са пода на којем смо спавали. И никада нису секли оба уха или вадили оба ока, већ једно по једно, за опомену, а и да би „други пут имали шта да раде“. За две и по године таквом кажњавању присуствовао сам ни сам не знам колико пута. Што би дете гласније јаукало, то би ми морали јаче да кличемо Павелићу.

Гурајући колица са двоје близанаца, крај нас прође млађа жена. Ћути. Гледа испред себе и лагано гура двоје задовољне деце. Са пролећа, Митровица се просто напуни младим мајкама и децом. Као да град на Сави не води борбу против беле куге…

– Доводили су родитеље да гледају клање деце и децу да гледају клање родитеља. По смештању у логор, уредно смо пописани па им није био проблем да споје породице. Одводили су нас без икаквог реда, као када домаћин уђе у свињац или кокошињац да уграби прасе или кокош. Само улете међу нас, повуку за ноге или главу кога хоће и затворе врата. Изводили су нас да гледамо како отсецају деци главе, доносили откинуте делове тела и бацали међу нас. Ми смо све то гледали, ледили се и најчешће ћутали. Знате, то се деси када се много уплашите. Обично се тада укочите и не можете да реагујете. Тукли су људе камама, лопатама, крамповима, маљевима, чиме год су стигли. Свакој новој групи деце која је довођена нама приређиван је „дочек“. Усташе би те новајлије питале да ли неко хоће бонбон или коцку шећера. Ко би се јавио, добио би или ударац или би био убијен, зависи од тога шта зликовац мисли да је мученик заслужио. Ми смо наравно знали шта их чека, али нисмо смели било шта да кажемо. То је било страшно, јер ме је касније, када сам већ одрастао, дуго мучила помисао да сам можда и сам био џелат тим малишанима…

Дим и пепео

– Виђао сам и Лубурића и Шакића и Љуба Милоша. Долазили су често да нас обиђу. Као и сви, псовали су нам српску и православну мајку, шутирали нас у стомак, претили да ће нас поклати. То вам је онај Шакић кога је демократска Хрватска сахранила са свим почастима у усташкој униформи. Сећам се да је једном Лубурић рекао да на све треба поклати јер ће једино тада хрватски народ бити слободан. Знате, тих година Лубурић је напунио тридесету. То су вам године када човек може највише да пружи својој заједници, када може највише да користи добру. Изгледа да се код њега, као и код многих њему сличних у Хрватској тих година све окренуло наглавачке. Све што је он умео и знао, уложио је, на нашу велику жалост у Јасеновац. Тако су вероватно и дошли на идеју да отворе крематоријуме. Ноћу би доводили људе, гурали их у ватру, а ујутру би Роми метлама сакупљали пепео и неспаљене остатке и све то одвозили у Саву или расипали ко зна где. Вечери су нам биле затроване димом, ноћи ужасним крицима, а јутра невероватним количинима пепла које су тамни ромски прсти просто упијали као сунђер воду. Сећам се да многи од њих после тог посла нису смели ни да се додирну, знајући да на врховима прстију имају не пепео него остатке бивших људи и логораша, као што су и сами били. Људи су летели у ваздух, ношени ветром, као у филмовима. Лепили су нам се за косу, улазили у уши, сакривали се у ноздрвама.

Ветар пронесе мирис липе. Није ли то лепше од тешког задаха спаљеног тела? Коме на души требају избезумљени погледи и згрчени прсти? Каква је то душа која на себе прима толике смрти?

– Гледао сам како живи из рака моле да их не преливају гашеним кречом. Те згрчене шаке које вире из незатрпаних рака никада нећу моћи да заборавим. Када им је и Јасеновац постао мали, ови црни и крвави цвећари, своје цвеће смрти почели су да сеју у на нашој страни Саве, тамо код Градине, где и данас на хиљаде Срба из земље мотри на Јасеновац.

Смиљо, Радојка…

Неко крај нас пронесе мирис сладоледа. Изгледа да Митровчани не хају за временску прогнозу и не мисле да је за још увек рано за ледену посластицу. Из оближњих пекара миришу пецива. Разговор се одужио. Мој саговорник решен је да последњи пут каже све чега се сећа. Мој ум није био спреман да прихвати бол српског дечака – јасеновачког заточеника…

– Били смо гладни. Стално. Јели смо угаљ. Знате ли како је страшно јести угаљ? Што за доручак поједете, за ручак повратите. Нисмо добијали воду, па смо сабирали крваве локве или захватали од лешева и крви упрљану савску воду. Ни то нам није дозвољавано, па смо се трудили да се сакријемо од усташа. Када би нас видели, бесно би нас ударали, просипали воду и викали: „Шта је, би ли воде, мајку ли ти српску!“ Глад, зима, запара, мирис лешева и крви, изнемоглост, избезумљеност од страха и нека ненормална равнодушност која нас је са времена на време опијала, довели су нас до пред смрт. Били смо изобличени. Кожа се слепљивала за кост и то је производило велике болове. Вене су се опирале стисцима коже, али узалуд. Болело је јако, толико да смо буквално пузали и вукли се по поду. Усташе су се смејале, називале нас својим псима и једнако ударале и вређале. А били смо деца. То никада не заборавите. Нисмо имали више од четрнаест година! После годину дана робовања у Јасеновцу оболео сам од пегавог тифуса. За мном су оболеле и Смиља и Радојка. Мучио сам се три месеца онако гладан, ударан, изложен свакојаком шиканирању, али сам ипак издржао. Сестре, као и многи други нису. Једно јутро сам само видео да су умрле. Мислим да нисам ни плакао. Само сам их прозвао по имену – „Смиљо, Радојка..“. Нисам имао снаге за било шта друго. Било је то последње моје обраћање њима. Усташа је ушао, мене протресао, видео да сам жив, њих две и још неколицину друге деце је покупио, набацао на нека колица и извео напоље. Ни данас не знам да ли су завршиле у Сави, у некој од јама или пећи. Тек, остао сам сам.

Сетих се брата. Обећао сам му да ћемо се видети. Нестрпљив је да са мном што пре подели своја надања у вези првог свештеничког поклоничког путовања у Русију које му предстоји. Не могу да замислим да га нема. „Сироти Ђурађ“, помислих док готово слеђено посматрам како са неким чудним миром прича своју животну причу. Да ли човек после толико бола огугла или пронађе прави смисао живота?

Сат мог спасења

– Три месеца пре ослобођења Јасеновца, дошао је у логор Јосип Самарџић из Загреба који је тражио децу која би изучавала сајџијски занат. Усташе су имале обичај да нас децу поклањају хрватским породицама како би били њихови робови. Одвођени смо жиром тадашње Хрватске, па је тако у логор дошао и Јосип. Сећам се, истина као кроз маглу, да је ушао у логор, да су нас неколицину постројили и да се представио. Када је питао ко би хтео са њим, нико није смео да се јави. Плашили смо се да нас то јављање не одведе у сигурну смрт. Ипак, нас неколицина, мислим да нас је било пет или шест, при чему нас троје из Кобатоваца, подгили смо руке и јавили се. Издвојили су нас, саопштили да идемо за Загреб. Био сам пресрећан. По први пут након две и по године ужаса. Нисам размишљао ни о родитељима, ни о глади, болести, халуцинацијама, клањима, сестрама… У мислима већ сам био далеко од ужаса у који су ме други дотерали. На излазу из логора последњи пут, тек толико да не заборавим одакле одлазим, усташа ме је „почастио“ ударцима кундака по глави. После дужег путовања на којем нисмо имали никаквих проблема, стигли смо у Загреб. Испоставило се да је Јосип био добар човек и да му је једини циљ био да нас спасе. Нисмо учили никакав занат, живели смо са њим и чекали крај рата. Лечио нас је, хранио и водио рачуна да случајно не изађемо на улицу кад и колико не треба. Његов долазак у логор и наш излазак из јасеновачког пакла касније сам сабрао у „сат мог спасења“. Већ после неколико недеља, у сан су поново почели да ми долазе родитељи. Истина, њихови ликови били су ми непознати, гласови још мање, али сам знао да су то они. Дозивали су ме да се вратим кући и бивао сам све нестрпљивији. У мени се поново родило дете. Плакао сам. Ноћима најчешће. Све што се годинама сакупљало просто је морао да изађе из мене: сви ти ножеви, крв, сви ти демони у људском облику, њихово зло и жеља да нас покољу. Јосип нас је тешио, молио да се стрпимо и обећавао да ће нас чим се рат оконча вратити породицама.

Најсрећнијег дана свог живота, повратка у родитељски загрљај, Ђурађ се не сећа. Каже, тако то обично бива код „тих малобројних дана у којима ничега нема осим среће“. Био је, говори ми са осмехом, „леп дан… или ипак није?“

– Зар је то све и важно када сте поново у наручју својих родитеља који су вас при томе отписали и сматрали мртвим. Мојим повратком кући, муке су биле коначно завршене, барем што се мене тиче. Дуго година после рата, тачније све до своје смрти, родитељи су јецали и говорили да су сестре и мене послали у смрт и муке. Знате, Кобатовци нису били сатрвени од усташа, док је село у које су нас склонили, верујући да ћемо бити заштићени, поклано и расељено. Али ето, живот је и поред свих оних који су желели да га зауставе ипак победио! Та истина нека буде за наук свима који мисле да могу да зауставе живот, а моја бол и патње нека буду на уму свима који данас у новој усташкој држави смањују број жртава Јасеновца и НДХ. Нека знају они, чак и да је тако како лажу, да моја судбина остаје непромењена. Не дао Бог да они и њихова деца и поред свега што су радили и у последњем Отаџбинском рату, проживе оно што сам ја проживео. Нека није страдало 700.000 људи, нега није страдало ни 7.000, али да ли једно заклано, обезглављено или осакаћено дете усташу чини мањим зликовцем? Овде се не ради и никада се није радило само о броју, него о спремности добре већине једног народа да са уживањем и ненормалном бестијалношћу сатире друге народе, српски пре свега. У крајњем, нису ли се и нацистички официри и службеници у тој Хрватској згражавали над методама које су у ликвидацији Срба примењивале усташе? А сетимо се само шта су ти исти Нацисти радили у својим логорима.

Ђурађ Чичић је читав свој живот посветио деци. После завршетка Основне школе у Кобатовцима, уписао је Нижу реалну гимназију у Босанској Градишки, а потом Учитељску школу. Дефектологију је завршио у Београду на Вишој школи, као и Факултет одбране.

Као дефектолог радио је са слепим и слабовидим, као и са децом ометеном у развоју. Одбрану и заштиту предавао је генерацијама Митровчана који су га упамтили по добру.

Данас је први човек Стрељачког друштва „Живко Релић-Зуц“ у Сремској Митровици. Клуб ради са доста успеха и окупља велики број деце. Ђурађ, мало у шали, а мало у збиљи, каже да их радо обучава у руковању оружјем, како би пружили отпор онима који покушају да им учине оно што су усташе урадиле њему, његовим сестрама и 25.000 српске деце са Козаре.

Ђурађ Чичић има четворо унучади и ово је, каже, његово последње сећање на Јасеновац.

С. Лапчевић

http://jadovno.com

[aliluja]

Hvala ti na ovoj priči... kojom si me podsetila da se molim Gospodu  za sve postradale i da nas sačuva od takvih stradanja... Ni sam đavo nema tolikog užasa u sebi dok se ne sjedini sa čovekovim umom.... Strašno šta čovek može počiniti... i koliko zla u njega može da stane... Nepojmljivo... 

Hvala ti sto si mi ukazala na moje samoljublje i koliko su ništavna sva moja stradanja. 

"Gospode Isuse Hriste Sine Božji... spasi i pomiluj nas po velikoj milosti Tvojoj..." Seti se Gospode svih žrtava mučenički postradalih u Jasenovcu... kao i sveg našeg roda postradalog. 

Amin 

[Дијана.]

'Rijeci koje nisu zaklane' su knjiga koja je obiljezila moje djetinjstvo. Ja sam bila dijete koje je gutalo knjige i procitalo sve knjige za lektiru i jos mnogo vise. Jednom kod djeda u B. Krajini (partizan bjese on) ja pregledala ormar i knjige, i vidim jednu tanku, crvenu, sa nekom nejasnom ilustracijom i cudnim naslovom. Rijeci koje nisu zaklane. I krenem ja, radoznala, da citam... Taj uzas, strah, bol, tugu, razocarenje opisati ne mogu. Mene su vaspitali na idealima bratstva-jedinstva, da je cast biti Titov pionir, zivjelo se lijepo i zaista bratski. Jeste drugi djed,s majcine strane, ponekad pricao nesto cudno o ratu i komsijama Muslimanima... Svijet kakvog sam poznavala nikad vise nije bio isti, i otvorio me i za citanje Dostojevskog prije vremena... Ni s kim nisam o tome pricala... muskarac u crnoj uniformi ostao mi je praslika straha i uzasa, negdje duboko pohranjena u nesvjesnom. Imala sam lijepo djetinjstvo, divnu porodicu, strahote koje sam procitala prije vremena u toj knjizi su najveca - ili i jedina trauma mog djetinjstva.

Sad sam je se sjetila, to su ispovijesti ljudi koji su prezivjeli Jasenovac, zaista, nisu sve rijeci bile zaklane... Htjedoh je okaciti ovde. Ali nema cijele knjige. 

U Gradini je desetinama godina radio kao kustos memorijalnog kompleksa Simo Brdar, covjek u prostom, sivom odijelu, sa licem monaha sa Sv.Gore, ali beskrajno tuznim. Covjek pred kojim svi ustaju na noge lagane (tako mi rekose), koji je , i u zadnjem bosanskom ratu, u svojoj kuci cuvao i sacuvao arhiv...  Strasan utisak ostavlja recimo recenica da u Gradini nema trave (zemlja je gola, zaista), zbog ogromne kolicine zeljeza u njoj, iz ljudske krvi...

[geronymo]

Sestra od strica od moje bake. Živi svjedok.

[АлександраВ]

U ovoj, po obimu maloj knjižici, sabijeno je mnogo zla. Ona je otvoreno pred čitaoca iznijela svu bestijalnost ustaškog plana o uništenju djece Kozare, korjena života svakog naroda, zločinačko srozavanje u bezdan raspamćenosti.

Pa ipak, ja sam uvjeren da će ovu knjigu pažljivo čitati i odrasli i djeca. Mnogima će zasuziti oči, ali te suze su samo opomena i garancija da se ovakve tragedije nikada više neće ponoviti. Ova knjiga je i krik protiv rata u kojem djeca, do današnjeg dana, najviše stradaju, jer i najmanje mogućnosti imaju da se brane.

(Iz recenzije)

Rane zarastaju, ali ožiljci, kažu, rastu zajedno sa nama.

 

Jovan_Kesar_Djetinstvo_moje_ukradeno_Jasenovac.pdf

[АлександраВ]

  On 24. 8. 2016. at 20:55, geronymo рече

Sestra od strica od moje bake. Živi svjedok.

Expand  

Ви сте богата фамилија.

[АлександраВ]

Đorđe Miliša, bivši jasenovački logoraš, objavio je krajem 1945. godine prvu poratnu knjigu o logoru Jasenovac. Izneo je podatak da je u njemu pobijeno više od 700.000 ljudi.
1946. godine, kada je MUP preuzeo Ivan Stevo Krajačić, otvorio se put da se udovolji traženju papskog legata u Zagrebu koji je protestovao zbog Milišine knjige. Pod Krajačićevom komandom, Milišina knjiga je zvanično zabranjena, svi primerci su povučeni iz knjižara i biblioteka i uništeni, OZN-a je oduzela Miliši arhivu i privodila ga na saslušanje.
Miliša je pisao do smrti 1973. godine (uključujući i drugu knjigu o Jasenovcu), ali je DB Hrvatske zaplenila njegove rukopise i arhivu

књига -

47457013-U-Mucilistu-Paklu-Jasenovac-Djordje-Milisa.pdf

[Дијана.]

Rat i djeca Kozare  http://www.krajinaforce.com/dokumenti/Rat i deca Kozare.pdf

Rijeci koje nisu zaklane https://books.google.ba/books/about/Riječi_koje_nisu_zaklane.html?id=RjZnAAAAMAAJ&redir_esc=y

[Дијана.]

 

 

 

Milan Pjević je jedini čovek koji je preživeo jasenovački logor, a koji i danas živi u Donjoj Gradini.

IZVOR: B92 PETAK, 19.08.2016. | 22:03 Taj užas i sve što se dešavalo za te četiri godine nikada neće moći da zaboravi, rekao je on.

"Nije da su samo klali, nego su pekli, kuvali i pravili sapun od ljudi. Tu su bili veliki kazani i tu su kuvali, pravili sapun. Čuda su oni pravili. Vešali su ljude i pevali uz muziku“, ispričao je preživeli logoraš.

Kompleks jasenovačkih logora je jedan od retkih koji je imao i logore za decu. 

Dana sse obeležava 75 godina od osnivanja koncentracionog logora NDH u Jasenovcu. 

Donja Gradina bila je deo sistema ustaških koncentracionih logora, čije je središte bilo u Jasenovcu, u Hrvatskoj, koji je osnovan 21. avgusta 1941. godine. 

Nakon više neuspešnih pokušaja proboja iz logora, preostali logoraši su 22. aprila 1945. učinili još jedan napad koji je doneo slobodu manjem broju njih. 

Trupe jugoslovenske Druge armije ušle su u napušteni logor Jasenovac 2. maja iste godine. 

Pre nego što su napustili logor u Jasenovcu, ustaše su likvidirale sve preostale zatočenike, devastirale deo građevina i pokušale da unište tragove svojih zločina, navodi se u saopštenju Odbora.

http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2016&mm=08&dd=19&nav_category=12&nav_id=1167632

[АлександраВ]

Ниjе више питање живота (коjа би будала jош у то вjеровала), него jе питање траjања казне; тко дуље остане, мора више да трпи! Метак кроз главу, особито од карабина оног блесавог Јере, само за трен изазива муку и бол, све се одиграва у посљедњем тренутку, као муња у црноj ноћи. Бљесне и за трен се опет склопи непрозирна тама, вjечни, мрачни бездан смрти. Жртве се у агониjи трзаjу – свршене су паклене муке.

Исцрпљенима, измученима и измрцваренима, данас нам се оштри пуцњи нису чинили тако jаки и продорни као приjе, као да нису из карабина, него из дjечjе играчке, као ударац штапом по тарабама.

Оглушили смо, ослиjепили, отупjели!

Више нас не потресаjу ни крв, како куља кроз разнесену очну дупљу, ни самртни трзаjи. Анемички мозак без виталне ватре, блиjедио jе, замирао. Ми смо нови психиjатриjски феномен, коjега никада приjе ниjе било, jер људи то нису доживљавали што ми сада доживљуjемо.

- - - - - - - -

Наше муке ће остати вечно и лутати светом као оркан, коjи се никад смирити неће, док се злочинци не казне.
Дуге минуте шутње су пролазиле. Ужасне минуте.
Сакрио сам лице рукама и почело ми jе нешто шаптати.
„Сваке секунде, сваке десетине секунде jаукне смртно рањено диjете, маjка, и она маjка што под срцем носи чедо своjе. Сваке секунде врисне смртно рањен младић, старац. Сваке секунде прсну десетине лубања, сиjеваjу сjекире, ножеви, брадве. Сваке секунде прскаjу мозгови стотина људи, дjеце, маjки сваке секунде шикне крв из артериjа, бризне из вена. Сваке секунде замиру рефлекси исколачених, избезумљених очиjу, сваке секунде шило смртног страха прободе стотине срдаца. Сваке секунде грцаjу се и гуше у крви стотине и стотине! Сваке секунде…”
-Доста, доста! – скочио сам и зачепио уши! Гласно сам завикао!
-Шути, несретниче! Нема им спаса! Нема ни теби спаса, али трпи. Наше муке, нека знаш, никад неће умриjети с нашим тиjелом. Не могу умриjети. Оне ће остати вjечно и лутати свиjетом као ужасни оркан, коjи се никад смирити неће, док се злочинци не казне…
Бура jе звиждала кроз нашу бараку. Опет сам изашао. Прашина jе као жута магла замрачила сву околину. Промицале су се силуете, тихо, шутећи као jањад невина под нож бестиjалног људождера. Стало нам jе срце. Заниjемили смо. Долази Густи Лаjн дорфер и избезумљено шапће:
-Маљуjу, кољу све одреда: жене, дjецу, старце; неуморно, упорно. Сви су џелати чекићари, маљаши, кољачи, сjекираши, брадвари и стрељачи jош синоћ били превезени преко и кољу, маљуjу, брадваjу! Ужас какав се не памти!
Брзо се ружичаста боjа безобличне прашине и неких сjена, коjе су се гомилале, претвара у црвену и коначно љубичасту, плавољубичасту.
-Већ се види краj. Остало jе само око десетак тисућа. Брзо ће с њима свршити – шапће ми Густи Лаjндорфер.
-Десет тисућа побити!
Брзо ће и с њима свршити.
-Десет тисућа!
Усташе су послале свуда своjе агенте и људе да пазе како нитко не би дошао у додир са масама.
-Шта буљиш! Унутра!
Неке су jасеновачке неуротичаре, коjи су као кокоши без главе скакали и урликали, одвели у Ш-Ц, предворjе Градине.
Почело се смркавати, бура нешто jача. Хоризонт jе био добро очишћен. Иза Грмеча запада крвава сунчана жеравица, помало гасне и тоне у носталгичну дубину.
Још jе остало народа на насипу. На њима се види да су изгубили стрпљење.
Понеки чучнуо покраj jарка, неки на цести. Неки као да плачу!
-Кад ће jедном, да нас превезу и да легнемо с овом дjецом – „макар и на ледину!”
-Ниjе лако толики народ записати.
Тако су усташе причале касниjе и смиjале се наивности масе.
-Треба сваком ударити мухур на чело! – подругљиво су усташе одговарале.
Сунце се спустило у бездан и мрак се све више навлачио. Већ смо jедва назирали остатке грозне поворке, тамо у гаjу покраj Саве, поред логора.
Стаjао сам наслоњен на бокс и зурио у мрак, у крваву маглу. Врата оштро jаукнуше, зашкрипаше, и барака се задрма. Јури нетко, чуjем његов хук, вjетар његова гибања. Тешко уздише. Не могу га гледати! Знам што ће казати, што мисли. Бацивши се на бокс jаукне.
-Јо-о-оj!
-Па то jе Паjо – познах га по гласу. Али га нећу гледати!
Не питам га шта му jе, не!
-Свршено jе, свршено!
Ноћу улетише у бараку усташе, предвођене фра Сотоном и Маричићем. Гледали су около. Ми смо вирили испод покривача и шкрипали зубима. Огледали су бараку, иронично се смиjешили и отишли.
Ноћ нас jе немоћно гушила, давила, клала и као грозна аждаjа постепено на комадиће гутала.
Сутрадан ниjе било никога на цести: ни људи, ни кола, ни коња. Отворила се земља и у „профунду” пропало све.
Масовни убоjица крижар Јере Ма ричић, с медаљом мадоне о врату, гледао jе (8. септембра 1942) из логора Градину преко Саве.
С jасеновачке jе цркве из села у таj мах зазвонило звоно на вечерњицу Аве Мариjу. Јере Маричић лецнуо се и почео се крижати:
-„Здраво Мариjо, милости пуна…”
Дана 28. августа 1942. злогласни фра Сотона Маjсторовић улети вичући у наше одjељење.
-Сви лиjечници да се спреме за минуту и нека понесу собом све лиjекове и завоjе.
Скочили су сви, одлетjели у амбуланту, пониjели завоjе, шприце и лиjекове. Сатлер улети сав заjапурен у болницу II- Б, Људоловку, гдjе сам jа био:
-Маjсторовић тражи све лиjечнике, мораш и ти одмах поћи!
Зачух и глас Паjе Геренчевића, и ево га, упаде као из пушке у болницу.
-Стари, одмах брже са мном! – и шапћући ми дода:
Чини се, да су их поштено партизани избушили. Треба да их сад брзо превиjамо.
-Бога ти, никад више такове прилике! – рекох му.
-Прескочит ћемо! Чуват ће нас добро, али опет ћемо и то прескочити. Наприjед!

- - - - - - - - - - - -

На „перископу” видим страшну цесту. Жене су пртиле неке бале, омотане поњавама, из коjих су вирили jастуци, jоргани, гаће, шалваре, прегаче. Од тешког су се бремена сагињале до црне земље, као да носе бременице воде. Али сада то посљедњи пут носе. Усташе су се спрдале с наивношћу масе и причале:

Само ти носи, ко своjе, требат ће ти у Славониjи да се покриjеш нечим. Помози jоj, ти Брко, видиш jадница jе сустала.

Идете у Славониjу! – говориле су усташе.

Јадне масе и не знаjу, иако су прешли Саву, да су већ у Славониjи. Они ће сад приjећи Саву и опет у Босну! У њихову Босну, да натопе своjом крвљу мученичку и jуначку Краjину.

Ма коjа jе то риjека, да ниjе Сава?! – питали су у недоумици.

Сава, Сава! – неки су сељаци довикивали.

Хаjде, будало! Каква Сава, то jе Драва, Драва!

Драва?

Сатjерани иза жице гледамо покољ свог народа и ништа му не можемо помоћи.

Страшно стање. Пакао. Како само гуши та проклета прашина. У самоj болници нема више никога тко би могао штогод рећи. Све jе замрло, мртво. Остала су троjица мртвих и троjица у агониjи, коjе jе фра Сотона синоћ оставио одвевши све остале у „Ђаково” (на клање у Градину). Котрљамо се у црни бездан. Само што приjе, ово се већ више не може гледати.

Туку их, туку их, нешто се догађа, нешто се комешаjу – шапће Сатлер.

Погледамо кроз „перископ”. Комешање, гужва, из даљине се чуjу усташке псовке, врисак жена и плач дjеце. Јасан плач дjеце, женски крикови. Пуцањ, врисак. Још jедан пуцањ. Страшна гужва, метеж. Нека их бура усталасала. Већ су се заљуљале веће масе. Чопори усташа долетjеше и почеше кундачити. Кроз фиjук буре чусмо пуцњаву, псовке и врисак жена и дjеце. Знамо окрутни начин ликвидациjе таквих инцидената. Зачудо не употребише митраљез?!

Тко их побуни?

То jе онаj, „онаj” Брко Милутинов! Сигурно он!

Милутине, Милутине, алал ти вjера! То jе твоjе дjело.

Милутин Козарче jе ликовао.

Види, види, чуда! Љубо Милош и Матковић разгоне усташе и умируjу масу! – чуди се Сатлер.

Јасно, не желе да масе дознаjу, што се догађа преко Саве, jасно! –

одговара Саво, коjи се прену из свог плачљивог стања, кад чу да су се „побунили”.

Брзо се стишава „бура”. Већ се смирише. Како да их jош обавиjестимо, како? Проклети смо! Не можеш из овог лабиринта, из ове паклене мрачне катакомбе! Нема знакова да се буне. Све се опет стишало, масе се опет почеше мирно мицати, све ближе скели у ужасну клопку смрти. Касниjе су усташе причале да се био пронио глас од неког са „чела”, нису знали од кога, како иду преко Саве на клање.

Тко их обавиjести и побуни? Знали смо да jе то био нетко из логора! Тражили смо да сав логор превеземо у Градину – шкрипали су зубима кољачи.

Једва су их разувjерили, али су послиjе убоjства ту на мjесту неколицине сељака забранили да се иjедна риjеч проговори, приjетећи да ће дотичног одмах убити. Народ се jе уплашио и умирио, али су почели сумњичаво истезати вратове, гледаjући што се догађа наприjед.

Шта се пропињеш, будало, зар вjеруjеш у те лажи? Како се може оволики народ поклати! Па тко може дjецу, трудне жене, дjевоjке клати? Тко? Таква злочинца нема на свиjету!

Безбели да нема, безбели! – одговарали су сељаци, донекле умирени таквим одговором. Усташе су намигивале jедан другоме.

- - - - - - - - - - -

-Но? Шта си видио на дурбин?

Јарковић je уздахнуо и кроз плач jецао.

-Наjприjе вежу читавим групама жицом руке отрага. Људима се следио мозак. Не може да им се открави. Буље као скамењени и механички се без риjечи примичу пањевима, коjи су остали од посjечених врба и воћака. „Клекни!” Видио сам наустима убоjицате злокобне риjечи! Он мирно клекне пред пањ. Држе га двоjица за мишице. Један му главу присилно пригиба на пањ, тако да брадом и но сом држи главу на пању. У таj трен маљаш замахуjе оним великим дрвеним маљем и трес no глави! Види се jасно, како се тиjело нагиње на страну. Одмах га она двоjица спопадаjу за ноге и вуку у гроб, у jаму и слажу као кладе у реду поприjеко. Видио сам, како се у jами jош увиjек мичу, трзаjу, зиjеваjу.

- - - - - - - -

Прођосмо кроз логор. Пред излазом из стражарнице усташки заставник Прпић нареди да нас неколико усташа спроведе до првог раскршћа, десно према споредном колосиjеку, коjи jе са жељезничке станице водио у Циглану. У полукругу jе стаjао дуг влак с теретним вагонима. Било их jе око 80. Два су прва вагона била отворена. Пред нашим очима створи се ужасан призор: гомила наслаганих мртвих тjелеса стаjала jе пред вагонима. Прави скелети. Ребра су стршила, лица упала, очи утонуле у лубању. Трбух jе био увучен и већ од труљења зеленкасто-плав. Из вагона jе висjело jош неколико таквих мртваца. Једном jе висjела глава тако да муjе лице било окренуто према нама. Очи су му биле страховито избуљене, булбуси искочили, а бjелоочнице сиjевале од сунчаног рефлекса, чело с косом падало jе према доље, а уста отворена. То jе лице било тако страшно, да нас jе jеза хватала. Сви су га одмах примиjетили. Др Шпицер ме гурка и показуjе очима нањ. Паjа ми очима показуjе на њега, сви се згледаjу па опет бацаjу око на то лице и климаjу главом.

Мртва су тjелеса била побацана на гомилу насумце, тако да су главе, ноге, руке, стршиле свуда и на све стране. Већином су били то млади људи и дjечаци, а било jе и стариjих.

Испод те гомиле мицале су се на трави некакве авети и зиjевале. Глас се ниjе могао чути, али се по мицању усана одмах могла исконструирати риjеч: „Воде, воде!”

Таj нас jе призор толико запањио, да уопће нисмо схватили што се око нас догађа. Прва мисао, коjа нам jе синула у главу, била jе: „Барем нешто помоћи овима овдjе, дати им барем воде!”

Да ми jе допузати до Саве, брате! – jедан jе тихо, промукло шаптао.

Браћо, ено водице, драге водице, ено Саве!

Чини ми се, испио бих jе сву! Пресахла би, док би ми жеђ угасила!

Међутим већ спазисмо како неки заточеници носе канте воде из оближње, мутне и заражене Саве. Тко jош пита за бациле, за тифус? Кад су преживjели угледали воду, почели су пузати, рукама млатити, зиjевати, а очи им из упалих шупљина искочиле и набрекле.

Драга, мила моjа водице!

Спаситељице наша, света водице, слатка!

Дивна наша, водице мила!

Водице, животе, драга водице!

Људи су тепали, као неком живом бићу, као неком вишем елементу, води. Пили су тако пожудно, а неки су пали од слабости и узруjања у агониjу и ту умирали хропћући. Неки су се од пожудног сркања гушили, те не могавши се искашљавати због слабости, загрцавали се, падали и умирали од угушења. Вода им jе ушла у бронхиjе и плућа. Неке су хватали грчеви у jедњаку од узруjавања и жеђи, исушивања тиjела. Видjели смо већ свакаквих ужаса у Јасеновачком концентрационом логору, али овоjе прешло сваку човjечjу фантазиjу. То нас jе толико психички: сломило да нисмо знали за себе. Сви смо се згледали као шенути.

- - - - - - - - -

Е знам, тко си, рећи ћу ти, вала, нек се зна! Ето, рекоше нам у Земуну, ићи ћете кући, само сад пазите: Будите паметни, краjу лађу! Кад нам то рекоше, народ оживи, неки су плакали. И збиља послиjе два дана дигоше нас оданле те у воз. Ма види се народа много, аман око шест тисућа, а мало вагона. Куд ће оволики народ, дивизиjа циjела, стати у ове вагоне. Елем, стрпаше нас, сви смо стаjали, упрли jедан у другог, дисали, кашљали jедан другом у лице. Шта ћу ти дуљити, мислиш неће дуго, 3-4 сата, па ћеш, кад jе кући, издржати. Затворише нас, паде она жељезна брава, и сад стоj! Већ за пола сата ноге одрвениле, падаш доље, али не можеш, не можеш. Ту на штациjи чекасмо, чекасмо сате и сате, народ већ jечи, стење, а понеки богме и тихо плаче, боле, брате, ноге, не може се стаjати, ко испатило се, изгладњело у логору у Земуну, проклет био. Ама рекнеш по коjу благу. „Стрпи се, брате, коjи сат па ето, онда већ код куће!” Ама jок, машина не иде, а ми чекаj, па чекаj. Врућина нека наста и сви у голу воду. Зноj кипи то из мене, то из народа око тебе. Све се запушило. Ех, већ и глава хоће да пукне, нека главобоља сатра нас. Сви вичу: „Моjа глава”. Ама опет jе: кући идеш, трпи! Кад ли jе цуг пошао, нисам ти осjетио, тек кад се пробудих, видим, тандрче. Народ сав jауче и плаче. Дозива jедан другог: „Јово, брате, умриjех ти jа, не могу више издржати”. „Воде, браћо, да повратим душу!” „Браћо, умриjе нам Сава! Угуши нам се Јовица! Воде, воде!”… Сваки ти jе сат нетко од нас умро и тако остане стаjати наваљен као ступ на тебе. Теже ми jе било мртваца држати на себи него сто живих. Даj му реци, кад jе мртав ко клада. Па онаj смрад од њега – ма готово ти jе гори био таj смрад него и жеђ. Један ми Никола из Дубице умриjе сприjеда, а jедан Чедо с лиjеве стране, одмах некако. Прво вриjеме издржах некако, а касниjе – никако. Укочили се мртваци и jедан буљи у другога, чини ми се у мене обадвоjица – смрад неописиви. Сваки час би ме спопала несвиjест, и то ме спасило. Кроз ту несвиjест чух слабо стењање, jецање, и смирио се народ. Већ нас jе пола помрло. Успjех се мало измакнути, и оба мртваца падоше jедан на другог и наслонише се, ко кад двиjе сохе прислониш jедну уз другу, па се усправно држе обjе. Спустих се испод њих баш ко испод стрехе и чучнух. Видjех и други неки склонили мртваце уjедан ћошак, па канда мало ниjе тако тиjесно ко приjе. Ко кладе их наслагали уза зид! Више нико ни куцати не може, па и од других вагона ништа се више не чуjе. Помрло све, а остало се при концу смируjе. Нико више воде и не тражи, jер се само вара, воде не даjу, угурсузи, хоће да поцркамо, то се види, ама шта ћеш, кад он такав закон признаjе и тjера. Опет сам клонуо у несвиjест и пао на кољена мртваца и тако ето доспjесмо овдjе. Нисам мислио да ћу jош видjет сунца.

- - - - - - - -

Медицинар Радек Сатлер, Жидов из Вараждина, стари логораш, био jе моj професор понашања у болници и велики импровизатор. Он jе држао и плахте чисте, направљене од платна отетог српским сељацима из Млаке, Кошутарице, Градине итд. То су платно ткале некад веселе сеоске дjевоjке за своj свадбени дар. Док оне леже и труну пререзаних гркљана, поредане као е снопови жита у дугоj раки градинске некрополе, дотле њихово платно служи за прикривање усташких злочина. Плахте од тог платна леже закључане у ормару. Чим наша „стража” заточеника спази долазак усташа, или, што jе обично бивало, да нам из канцелариjе jаве долазак неког странца с усташама, или да Лубурић води вишег усташког „дужносника” да прегледа „радни” логор, одмах Сатлер вади плахте и за пет минута су прекривени болесници и мртваци. Саво и jош неки брзо помету болницу, склоне „кибле”, обуку биjеле чисте плаштове и тобоже нешто раде. Кад они нахрупе у болницу, ови се тобоже изненаде.

Ништа, ништа, само ви радите даље. Ето видите, изненада смо дошли, а како све то изгледа.

Богами, чишће него у Закладноj болници у Загребу.

- - - - - -

Никола Николић

Ужас какав се не памти

http://jadovno.com/arhiva/jasenovac/articles/uzas-kakav-se-ne-pamti.html

 

[ines]