ПУТЕВИМА СМРТИ ДЕЦЕ (НДХ)

[Raymond Red Reddington]

ДНЕВНИК ГРОБАРА ФРАЊЕ

Један од најпотреснијих докумената који говори о умирању дјеце у Логору Јастребарско је биљежница гробара Фрање Иловара, чувара мјесног гробља. Гробар Фрањо је водио дневник укопа малих заточеника. По наређењу часних сестара, Фрањо Иловар је данима сахрањивао мртве малишане. Дјечија тијела, каже гробар, била су спакована у киштре и сандуке. Да би их што више стало у један сандук, силом су затварани поклопци. У једној киштри могло је бити и по 8 до 10 дјеце. Чувар гробља је сахрањену дјецу рачунао на „куне“ и „комаде“. Рачуне је својим потписом овјеравала часна сестра Гауденција. На првој страници дневника записано је да је 22. јула 1942. сахрањено 107 дјеце. Онда стоји рачун и потврда: „Примио на рачун копања гробова 10.000 куна за 100 комада дјеце покопане.“



На следећем листићу је забиљешка: „Рачун за укоп-243 комада дјеце а 150 куна-36.450 куна“. Од 22.јула до 11. августа 1942. гробар је сваког дана записивао колико је покопао мушке, а колико женске дјеце. Све до октобра 1942. биљежио је ове бројке. Крај сваког датума испод слова која су означавала пол, записивао је цифре или је уносио само усправне цртице. Свака цртица је представљала једну смрт. На крају стоји салдо: „Укопано укупно 468 комада дјеце, 26. октобар 1942. године.“

Усташка пропаганда је безочно лагала покушавајући да прикрије од јавности тешко стање у логорима за дјецу. И управо онога јулског дана када је Фрањо Иловар сахранио „107 комада дјеце“, лист „Нова Хрватска“ од 23. јула 1942. објавио је преко читаве странице репортажу у којој се између осталог каже: „Дјеца која су ослобођена од партизанског ропства, опорављају се од претрпљених патњи на државном добру у Јастребарском. У недавним подухватима који су већ сада уродили великим успјесима, хрватске војничке постројбе у сурадњи са савезницима ослободиле су и спасиле, међу великим бројем живља, и многобројну дјецу. С подручја бојних дјелатности, она су упућена у привремене сабирне логоре, како не би били изложени погибељима огорчених борби. Међу онима које је хрватска војска ослободила партизанског ропства и насиља нашло се много дјеце која су у ропству партизана доведена у врло лоше стање.

Пошто су дјеца била у великим скупинама, с тога је требало у најкраће вријеме дјецу из логора смјестити у дјечије домове и друга склоништа...На улазу у зграду дворца Ердеди дочекала нас је вика и смијех неколико стотина дјеце, која се забављају разним играма. О њима брину часне сестре, затимучитељице малих школа и сестре болничарке. Њихов број се креће од 50 до 60. У Јастребарском смо посјетили бараке у којима су смјештени дјечаци од 10 до 12 година. Они су здрави, весели и несташни. Имају црне капе са усташким знаком. Сестре су их научиле молити Богу, пјевају народне пјесме, а тумаче им повијест Босне и тако их национално освјешћују. Они управо похлепно траже књиге, оловке и папир. Преко дана дјечаци имају по неколико сати тјеловјежбе. Међу овом дјецом скоро да и нема болесних.

Пожртвованошћу 25 сестара милосрдница, а и других сестара, које су већ прије биле у Јастребарском, спашено је много дјеце, али их је било и таквих којима се није могло помоћи. У тако лошем стању била су само она дјеца која су се налазила у ропству партизана. Дјеца која су спашена из ропства остат ће у овом дому до потпуног оздрављења. Родитељи дјеце, која су напустила логор, долазе својим синовима и кћерима. Врло су радосни, када виде да се с њима тако пажљиво поступа и да имају све што им је потребно...“

Иво Ложнер, радник државног дјечијег дома пред истражним органима Одјељења заштите народа у Јастребарском, 17. 11. 1947, записнички је изјавио: „Године 1939. запослио сам се у Државном дјечјем дому у Јастребарском као кочијаш. Сем прекида од четири мјесеца 1944, које сам провео у њемачкој војсци и усташкој милицији, у Дому у Јастребарском остао сам до краја рата. Познато ми је када је неколико хиљада православне дјеце са Козаре размјештено по баракама код самостана , у Дом у дворцу грофа Ердедија и највише у бараке и циглану на Доњој Реки. По наређењу Барте Пулхерије, управнице, ја сам на Реку возио за дјецу крух и храну, а када сам се враћао довозио сам у дворац мртву дјецу која су скидана са мојих кола и уношена у једну просторију у коју су остајала до вечери.

Једном сам био присутан када је управница Барта погледала у просторију са мртвом дјецом и рекла: „Па то је красно!Подсјећају ме на малог Исуса у Витлејемској шталици.“ Из дворца до гробља, дјецу су преносила два Словенца, Франц(презиме му не знам) и Медичар(њему не знам име). Они су мртву дјецу стављали у повеће сандуке и киштре и по осам до десет комада дјеце заједно са Фрањом Иловаром затрпавали у већ раније припремљене јаме поред гробља.



Знам да су дјеца умирала свакодневно по једно или двоје, а било је случајева када их је преко ноћи умирало и седморо. Колико се сјећам, из барака у Доњој Реци до дворца превезао сам више од стотину дјеце која су била у доби од једне до дванаест година. Више пута сам разговарао са овим Словенцима и они су се жалили да не могу више издржати свакодневно носећи до гробља толико мртве дјеце.

Познато ми је такође да су код управитељице Барте Пулхерије у Дом из Загреба више пута долазили усташки функционери ивиши официри и са њима је она држаладобру руку. Тада је приређивала добре гозбе, а нарочито када је долазио њен шогор Миле Будак са својом пратњом и остајао дубоко у ноћ. Знам да је у мају 1945. она побјегла у Словенију, а одатле у Аустрију.“

''Били су само дјеца'', Драгоје Лукић, Музеј жртава геноцида, стр. 149-150

http://www.forumprijateljbozji.com/showthread.php?5115-%D0%94%D0%9D%D0%95%D0%92%D0%9D%D0%98%D0%9A-%D0%93%D0%A0%D0%9E%D0%91%D0%90%D0%A0%D0%90-%D0%A4%D0%A0%D0%90%D0%8A%D0%95&highlight=%26%231076%3B%26%231085%3B%26%231077%3B%26%231074%3B%26%231085%3B%26%231080%3B%26%231082%3B

[Raymond Red Reddington]

Ово треба добро да се памти, и наша деца су им сметала.

Мени се плаче од муке, а ово је само део злочина хрвата над Србима..

 

[kordun]

"Ovdje leže djeca iz Španovaca i Turjaka, Vojnića i Sovjaka, Grđevca i Vojskove, Gudovca i Jablanice, Vrgin-Mosta i Miloševa Brda; ovdje leže naša djeca, naša braća i sestre. Ubili su ih, jer su njihove živote proglasili za zločin"

[Raymond Red Reddington]

КЊИГА: „ПУТЕВИМА СМРТИ КОЗАРСКЕ ДЈЕЦЕ“ – ТАЈНА ПАРЦЕЛЕ 142 НА ЗАГРЕБАЧКОМ ГРОБЉУ МИРОГОЈ

Неодговорни и недостојни имена наших предака олако заборављамо своје жртве. Имамо ли право тражити опрост од Новомученика српских због нашег бесмисла и недостатка егзистенциjалног самопоштовања !? Парцела број 142 на загребачком гробљу Мирогој крије тајну дјеце мученика, жртава онтолошког зла оличеног у Независној Држави Хрватској.

То свето мјесто које је 1942. године , изван тадашњих граница Мирогоја, служило за закопавање „иновјераца“ данас одише миром на граници шуме, гдје лежи скроман споменик и мала надргобна плoча. Код овог светог мјеста не долазе званичне делегације са српских простора, нема великих изјава у објективе фотоапарата и камера државних сервиса.

 

Данас, тек по која играчка испред надгробне плоче свједочи о томе да ово мјесто није обичан гроб, како на плочи пише, „неколико стотина“дјеце са Козаре. Дуго чувану тајну парцеле број 142 открио је Душко Томић у књизи „ПУТЕВИМА СМРТИ КОЗАРСКЕ ДЈЕЦЕ“ у издању Националног парка „Козара“ из Приједора 1990. године.

 

Књига  исправља  дугопостојећу заблуду, намјерну или не, и доноси списак 862 страдале дјеце која су ту покопана. Књига која је свједок српског страдалништва али и немара чита се у једном даху. Ријечи не могу докучити патње ове невине дјеце а представљањем ове књиге желимо да прекинемо стравичне нити заборава који нас прождире.

[kordun]

Ima potresna knjiga na ovu temu Rat i Djeca Kozare,može se skinuti u pdf* formatu ovdje http://www.krajinaforce.com/dokumenti/Rat%20i%20deca%20Kozare.pdf

 

Tu su obrađene sve ove stvari,posebno dječiji logor jastrebarsko,samo knjiga obiluje potresnim fotografijama male dječice,pa nije za svakoga...

[horatio]

Jasenovački mučenici i svi mučenici u NDH se mole pred prestolom Božijim za spasenje svojih ubica ali mislim da se mole i za spasenje svojih srodnika i sunarodnika koji su ih brzo prepustili zaboravu...a možda i za vas ,koji na njihovom stradanju stvarate podlogu za neka nove mržnje i krvoprolića...

 

Опростити, али не заборавити!!

[коЖељ њацИ]

То причајте неком другом..о Божијој вољи да се овај злочин и геноцид деси..

То није била Божија воља ни допуштење...

то је злочин над Србима...и мржња према Србима од стране хрвата.

 

какав Бог може допустити убијање деце?

Онај Коме се ја молим..НЕ

 

 

Не постоји трећа опција, или је воља или допуштење.

Нема шансе да је била воља, дакле било је допуштење.

У супротном нема Бога.

[Istochnik]

И не само са Хрватима,јер они сами никада то не би могли направити!

U pravu si. Ovo je za one koji se bratime sa Evropom.

[Raymond Red Reddington]

Не постоји трећа опција, или је воља или допуштење.

Нема шансе да је била воља, дакле било је допуштење.

У супротном нема Бога.

 

Бог је човеку дао слободну вољу...да ради шта хоће...

и има апсолутну слободу...

хрвати су ту слободу усмерили...да спрече Србе да имају слободу...и да нас билошки истребе...

од времена аустроуграске управе..па до дана данашњег...

значи...није Божија воља...али није ни допуштење...

јер нема шта Бог да допусти од када нам је дао слободу.

[коЖељ њацИ]

Бог је човеку дао слободну вољу...да ради шта хоће...

и има апсолутну слободу...

хрвати су ту слободу усмерили...да спрече Србе да имају слободу...и да нас билошки истребе...

од времена аустроуграске управе..па до дана данашњег...

значи...није Божија воља...али није ни допуштење...

јер нема шта Бог да допусти од када нам је дао слободу.

 

 

Све што Бог не спречи то је допустио.

 

Тако се то рачуна.

А то што је допустио то је углавном људска воља.

Друго је дакле Божанска воља.

[Raymond Red Reddington]

Све што Бог не спречи то је допустио.

 

Тако се то рачуна.

А то што је допустио то је углавном људска воља.

Друго је дакле Божанска воља.

Стриктно гледајући...допуштење је сваки дах који узмемо ..

нисам на то мислио...

Како да спречи, ако нам је дао слободу?

Зар то неби било кршење наше слободе...

и што није онда спречио убиство на хиљаде српске невине деце?

Зар смо толико гори од других народа...

зар смо толики смрад...света..

[коЖељ њацИ]

Стриктно гледајући...допуштење је сваки дах који узмемо ..

нисам на то мислио...

Како да спречи, ако нам је дао слободу?

Зар то неби било кршење наше слободе...

и што није онда спречио убиство на хиљаде српске невине деце?

Зар смо толико гори од других народа...

зар смо толики смрад...света..

 

Очигледно не разликујеш вољу од допуштења.

Били би смрад света када би то била Његова воља.

Све што није Његова воља то је допуштење.

Слободна људска воља што каже Ал Паћино у "Ђавољем адвокату" је прецењена.

Допуштење није Божија сагласност са неким догађајем, већ његово попуштање тога да се деси. Рецимо могао је попустити да Египћани побију све Јевреје у ропству али није то допустио него је спречио и извео народ Израиљски у слободу.

Ти ћеш сад рећи па није ли се тиме умешао у историју.

Наравно да јесте.

А чим се умешао у историју аутоматски је прекршио људску слободну вољу, јер није људска воља изнад Његове воље.

Међутим ипак је тај исти Бог допустио да Јевреји страдају под Египћанима и то баш дуго да страдају, па нису ни они смеће света, него изабрани народ па ипак је допустио да страдају.

Допустио је и да страдају први Хришћани.

Допустио је и да страдају Срби.

Није то Њему по вољи, али је допустио.

Умешао се код цара Константина и преко њега обезбедио престанак прогона Хришћана.

Умешао се преко Совјета и преко њих протерао нацисте и фашисте из Југославије и прекратио страдање и геноцид.

 

Тако да нешто је воља нешто је допуштење.

[Raymond Red Reddington]

Допустио је и да страдају Срби.

Нека је...

али зашто деца!!!

[Raymond Red Reddington]

http://srbin.info/2013/09/14/srpkinja-koja-je-kao-dete-bila-u-ustaskom-logorupokatolicili/

 

Београд – Ако бисмо покушали да опишемо живот седамдесетшестогодишње Загорке Скиба из Копривне, прве речи гласиле би – живи сведок ужаса два најцрња стратишта Срба, Јасеновца и логора за српску децу, Јастребарског. Зорка, тада петогодишња девојчица, изгубивши оца и мајку, преживела је страхоте које човек не може да наслути ни у најцрњим мислима.

Два пута надмудрила је сигурну смрт доскочивши усташама, а била је дете. Деценијама је живела са наметнутим католичким идентитетом, док стасавши није постала „своја“, Српкиња. Данас је Зорка наша национална, историјска вредност – драгоцени сведок, живи човек који добро памти све поменуте догађаје у Другом светском рату, и то до детаља.

Зорка је, иначе, пензионисани професор математике и физике, а завршила је педагогију и психологију. Не мањка јој, дакле, ни високо образовање.

Гледамо у детиње искрене, а старачке очи. Осећамо сву тугу напаћене душе и, за опомену, слушамо памћење и мудрост. Наша саговорница у почетку говори без суза, мирно. Само када из сећања пробуди мајку у пламену, низ образе јој крену незадрживи потоци. Затим сузе прогута јер, вели, ту је да казује, да се не заборави!

[коЖељ њацИ]

Нека је...

али зашто деца!!!

 

 

Зато што заиста постоји Царство Небеско!