Претражи Живе Речи Утехе

ДНЕВНИК ГРОБАРА ФРАЊЕ Један од најпотреснијих докумената који говори о умирању дјеце у Логору Јастребарско је биљежница гробара Фрање Иловара, чувара мјесног гробља. Гробар Фрањо је водио дневник укопа малих заточеника. По наређењу часних сестара, Фрањо Иловар је данима сахрањивао мртве малишане. Дјечија тијела, каже гробар, била су спакована у киштре и сандуке. Да би их што више стало у један сандук, силом су затварани поклопци. У једној киштри могло је бити и по 8 до 10 дјеце. Чувар гробља је сахрањену дјецу рачунао на „куне“ и „комаде“. Рачуне је својим потписом овјеравала часна сестра Гауденција. На првој страници дневника записано је да је 22. јула 1942. сахрањено 107 дјеце. Онда стоји рачун и потврда: „Примио на рачун копања гробова 10.000 куна за 100 комада дјеце покопане.“ На следећем листићу је забиљешка: „Рачун за укоп-243 комада дјеце а 150 куна-36.450 куна“. Од 22.јула до 11. августа 1942. гробар је сваког дана записивао колико је покопао мушке, а колико женске дјеце. Све до октобра 1942. биљежио је ове бројке. Крај сваког датума испод слова која су означавала пол, записивао је цифре или је уносио само усправне цртице. Свака цртица је представљала једну смрт. На крају стоји салдо: „Укопано укупно 468 комада дјеце, 26. октобар 1942. године.“ Усташка пропаганда је безочно лагала покушавајући да прикрије од јавности тешко стање у логорима за дјецу. И управо онога јулског дана када је Фрањо Иловар сахранио „107 комада дјеце“, лист „Нова Хрватска“ од 23. јула 1942. објавио је преко читаве странице репортажу у којој се између осталог каже: „Дјеца која су ослобођена од партизанског ропства, опорављају се од претрпљених патњи на државном добру у Јастребарском. У недавним подухватима који су већ сада уродили великим успјесима, хрватске војничке постројбе у сурадњи са савезницима ослободиле су и спасиле, међу великим бројем живља, и многобројну дјецу. С подручја бојних дјелатности, она су упућена у привремене сабирне логоре, како не би били изложени погибељима огорчених борби. Међу онима које је хрватска војска ослободила партизанског ропства и насиља нашло се много дјеце која су у ропству партизана доведена у врло лоше стање. Пошто су дјеца била у великим скупинама, с тога је требало у најкраће вријеме дјецу из логора смјестити у дјечије домове и друга склоништа...На улазу у зграду дворца Ердеди дочекала нас је вика и смијех неколико стотина дјеце, која се забављају разним играма. О њима брину часне сестре, затимучитељице малих школа и сестре болничарке. Њихов број се креће од 50 до 60. У Јастребарском смо посјетили бараке у којима су смјештени дјечаци од 10 до 12 година. Они су здрави, весели и несташни. Имају црне капе са усташким знаком. Сестре су их научиле молити Богу, пјевају народне пјесме, а тумаче им повијест Босне и тако их национално освјешћују. Они управо похлепно траже књиге, оловке и папир. Преко дана дјечаци имају по неколико сати тјеловјежбе. Међу овом дјецом скоро да и нема болесних. Пожртвованошћу 25 сестара милосрдница, а и других сестара, које су већ прије биле у Јастребарском, спашено је много дјеце, али их је било и таквих којима се није могло помоћи. У тако лошем стању била су само она дјеца која су се налазила у ропству партизана. Дјеца која су спашена из ропства остат ће у овом дому до потпуног оздрављења. Родитељи дјеце, која су напустила логор, долазе својим синовима и кћерима. Врло су радосни, када виде да се с њима тако пажљиво поступа и да имају све што им је потребно...“ Иво Ложнер, радник државног дјечијег дома пред истражним органима Одјељења заштите народа у Јастребарском, 17. 11. 1947, записнички је изјавио: „Године 1939. запослио сам се у Државном дјечјем дому у Јастребарском као кочијаш. Сем прекида од четири мјесеца 1944, које сам провео у њемачкој војсци и усташкој милицији, у Дому у Јастребарском остао сам до краја рата. Познато ми је када је неколико хиљада православне дјеце са Козаре размјештено по баракама код самостана , у Дом у дворцу грофа Ердедија и највише у бараке и циглану на Доњој Реки. По наређењу Барте Пулхерије, управнице, ја сам на Реку возио за дјецу крух и храну, а када сам се враћао довозио сам у дворац мртву дјецу која су скидана са мојих кола и уношена у једну просторију у коју су остајала до вечери. Једном сам био присутан када је управница Барта погледала у просторију са мртвом дјецом и рекла: „Па то је красно!Подсјећају ме на малог Исуса у Витлејемској шталици.“ Из дворца до гробља, дјецу су преносила два Словенца, Франц(презиме му не знам) и Медичар(њему не знам име). Они су мртву дјецу стављали у повеће сандуке и киштре и по осам до десет комада дјеце заједно са Фрањом Иловаром затрпавали у већ раније припремљене јаме поред гробља. Знам да су дјеца умирала свакодневно по једно или двоје, а било је случајева када их је преко ноћи умирало и седморо. Колико се сјећам, из барака у Доњој Реци до дворца превезао сам више од стотину дјеце која су била у доби од једне до дванаест година. Више пута сам разговарао са овим Словенцима и они су се жалили да не могу више издржати свакодневно носећи до гробља толико мртве дјеце. Познато ми је такође да су код управитељице Барте Пулхерије у Дом из Загреба више пута долазили усташки функционери ивиши официри и са њима је она држаладобру руку. Тада је приређивала добре гозбе, а нарочито када је долазио њен шогор Миле Будак са својом пратњом и остајао дубоко у ноћ. Знам да је у мају 1945. она побјегла у Словенију, а одатле у Аустрију.“ ''Били су само дјеца'', Драгоје Лукић, Музеј жртава геноцида, стр. 149-150 http://www.forumprijateljbozji.com/showthread.php?5115-%D0%94%D0%9D%D0%95%D0%92%D0%9D%D0%98%D0%9A-%D0%93%D0%A0%D0%9E%D0%91%D0%90%D0%A0%D0%90-%D0%A4%D0%A0%D0%90%D0%8A%D0%95&highlight=%26%231076%3B%26%231085%3B%26%231077%3B%26%231074%3B%26%231085%3B%26%231080%3B%26%231082%3B