Razgovarajte sa teologom Oliverom B. aka našim obi-wanom

[obi-wan]

пре 3 часа, grigorije22 рече

Kako je nastao mit da 5G mreža širi virus korona po svetu

RS-LAT.SPUTNIKNEWS.COM

---

Negodovanje o tome da 5G mreža širi virus korona po svetu otelotvorilo se i preselilo sa društvenih mreža u realnost tako...

 

Ko si ti i sta si uradio sa Grigorijem???

[obi-wan]

пре 3 часа, Вукашин рече

Kad se umnože ovakve krize i razne propasti, lakše će narod ovako sluđen da prihvati onu pogan, koja će da mu donese rešenje za sve probleme.

Sve je to vrlo prosto - od Hrista na ovamo necastivi pokusava da podjarmi sebi ceo svet. Nekad se tome priblizi vise, nekad manje, nekad pridje dovoljno blizu da ljudi pomisle da je kraj blizu, nekad ga verni sutnu tol`ko daleko da mu se ni trag ne vidi.

To znaci, dokle god ima zive vere na svetu, trajace i svet. Kao sto je Bog bio rad da zbog 5 ili 10 normalnih ljudi postedi Sodom, ali ih ne bese ni toliko, tako je i danas jos kako voljan da radi svoga ostatka i nasledja neograniceno produzi rok trajanja ovom svetu. Medjutim, to nikako ne znaci da ce da ga ostavi u nekakvom ukvarenom i unakazenom stanju, naprotiv. Otud su popustene i sve te nevolje na svet - da se kroz njih kao kroz oganj procistimo "kao sto se zlato cisti u vatri". Otud "ratovi i glasovi o ratovima". "Ali to jos nije kraj", po nelaznim recima dobrog Domacina.

Drugim recima, nema tacnog roka trajanja ovom svetu, zato je On to ostavio iskljucivo sebi u znanju - jer samo On, koji ne podleze vremenu, moze da vidi vreme s kraja na kraj a da opet zadrzi savrsenu i netaknutu nepristrasnost, takvu kao da u stvari ni On nista ne zna. Zato je to i takvo znanje savrseno nedostupno ljudima.

I u to ime, evo jedno odlicnog i otreznjujuceg clanka, starog manje od 100 godina, koji se bas bavi ovim pitanjem.

U pitanju je pismo mitr. Venijamina Fedcenka jednom svesteniku, koji ga je pitao bas nesto o mogucem kraju sveta. Na ovom linku koji sam ostavio ima vise pisama ovog sjajnog mitropolita, a ja sam izvukao deo jednog od pisama da prenesem ovde, da vidite kako trezan hriscanin razmislja.

Pogledajte i vidite kako je mitropolit Venijamin 1) ocigledno bio u pravu u pogledu svoga doba i vremena; 2) uporedite istorijski njegovo i nase vreme, da vidite koliko sustinskih slicnosti imaju; 3) procitajte pazljivo njegove reci, i vidite sta u stvari znace upozorenja Gospodnja, i kako da ih trezno i blagorazumno sagledamo i razumemo.

...

https://svetosavlje.org/o-kraju-sveta/

"III. Крај свијета очекивати у наше вријеме, или не?

Ја мислим: НЕ!
Нека ме помилује Господ због овога. На овакво, пак, мишљење, мене наводи много тога, а прије свега – сама ријеч Божија.

а) Ви знате да се на много мјеста указује на један од најнесумњивијих признака приближавајућег се краја свијета: то је управо његова НЕОЧЕКИВАНОСТ. При томе, дати термин треба схватати не само у смислу „изненадности“ часа, него још више у смислу – ОДСУСТВА ИШЧЕКИВАЊА КРАЈА. Послушајте. Људи ће јести, пити, градити и т.д. као пред потопом… Додуше, може неко да каже да се то мисли на грешнике, невјернике… Тачно – дјелимично… Али није само то. Прича о дјевама казује да су „задријемале“ чак и мудре дјеве… Због тога и друге ријечи: „не знате кад ће доћи“, „будите будни, да вас у онај час не бих затекао да спавате“ – говоре да та опасност пријети чак и вјерницима. Аналогија са ап. Петром, Јаковом и Јованом – у врту Гетсиманском: спавали у страшном часу Жениха-Господа.
Али чак и ако се допусти да се овдје ради управо о „часу“, а не о другом, много неодређенијем тренутку, ако се допусти да ће уснути само луде дјеве и у злу лежећи свијет, а не и ученици (мада ја мислим да то није тачно: „и мудре“ „задријемаше“, то јест, на неко кратко вријеме, и оне су се биле заборавиле“; и тада се уопште не доводи у сумњу да људи – сав свијет – не само да неће ишчекивати крај, него ће пред крај, баш напротив, сви тврдити и мислити да се уселио „мир и сигурност“ (1 Сол. 5:3). У наше вријеме ми видимо управо супротно: свеопште незадовољство, сметеност, „издисање од надолазећих катастрофа“, ишчекивање краја или, у крајњем случају, катастрофа свјетске историје. О „миру и сигурности“ сви само маштају, али баш њих нема… Само то савршено несумњиво говори да крај свијета – није данас, није сад. А када је онда? – Па, не знам. Али мислим да треба да прође још доста година, да би човјечанство ушло у потребно стање (иако ће то стање бити само привидно, површно, привремено и, наравно, вањско, земаљско, а не унутрашње, не духовно) „мира и сигурности“… Да би „сви“ могли да „кажу“: „Но, напокон и ми дочекасмо ред и мир“… А такве се ствари не раде за коју седмицу или мјесец, него годинама, деценијама…
б) Друго обиљежје – обраћење јевреја вјери. О томе бих могао што-шта да напишем, али рећи ћу овдје само кратко… И Сам Господ на то указује: „Остаде двориште ваше пусто, све док не повичете: благословен је Онај Који долази у име Господње“… И још: Јерусалим ће бити у власти незнабожаца, док се не испуне времена незнабожаца (незнабожац, паганин, у Јеванђељу се противопоставља Јудеју).
Ап. Павле (Рим. 9) категорички говори да ће се „сав Израиљ“ спасти, – када незнабожачки свијет престане да даје нова чеда Цркви (подразумијева се – не јединице, него масе народне, то јест, када се заврши „епоха“ попуњавања Цркве паганским народима). „Све“ – то јест, масе Израиља, а Израиљ истински не по букви, него по духу (упореди Рим. 11:26 са Рим. 2:28-29).
Св. Јован Богослов претсказује Цркви Филаделфијској („братољубивој“) да је њих мало, али ће истинити Јудеји „из сотононог зборишта“ (какви ће бити они који ће себе називати Јудејима) прићи и поклонити се пред хришћанима (Откр. 3:9). И св. Јован Дамаскин – да ће се јевреји пред крајем свијета обратити, мада сам момент тог обраћења њиховог он помјера на посљедње године: „Биће послани, – говори он, – Енох и Илија Фезвићанин, и они ће обратити срца отаца ка дјеци, то јест, Синагогу – ка Господу нашем Исусу Христу и ка проповиједи апостола; и умртвиће их (антихрист)“ (Тачно изложење вјере, 267. стр.).
Али чак и ако само обраћење јевреја буде у посљедњим годинама – ипак оно мора бити историјски припремљено. А за то су потребне опет – не мјесеци, него године и деценије… Психолошки и политички ка томе их гура сама историја… И то се већ сада полакао припрема… Могао бих да се са Вама подијелим о ономе што сам сам уочио, али нека то ипак буде други пут… Видио сам пркерасне хришћане из јевреја… Али масе њихове (чак и правовјерних) се још нису пробудиле. Слиједи, није још крај свијета и због тог разлога.
в) Као потврду овога позваћу се и на два веома карактеристична свједочанства.
Свт. Тихон Задонски је у виђењу Божије Мајке, Коју је пратио ап. Павле, питао и за крај свијета. А ап. Павле му је одговорио ријечима управо из своје Посланице: „Када буду говорили: „мир и сигурност“, тада ће их изненада стићи погибија“ (1 Сол. 5:3).
Преп. Серафим такође је једној од својих духовних кћери, Дивејевских сестара, рекао: до антихристовских времена нећете доживјети, а времена антихристова ћете преживјети.
Какве ријечи!
Данас Русија (она поготово) преживљава та времена… Она су стварно антихристова по својој суштини, па чак и по размјерама… Али, видите, та ће се времена, значи, „преживјети“, то јест, између њих и антихриста ће бити један другачији одсјечак времена, то јест, мирни, вријеме мира и благостања.
Слично су, колико сам имао прилику да чујем (чини ми се, опет од С.Н. Дурилина), говорили и Оптински старци: послије ових ужаса биће 70 година задивљујућег процвата и вјере, и благостања у Русији… И тек потом – још ужасније… И – тек након неког краткотрајног привидног говорења: мир и сигурност – долази крај…
Психолошко-историјски то би требало да се посматра не само као вјероватан, него и историјски НЕОПХОДАН услов – то, да дати тренутак Русија изживи и ПРЕОДОЛИ. И више аргумената говори у прилог томе, него да ће она духовно погинути неповратно, или да ће се чак подијелити напола, на безбожнике и хришћане, као што се, у своје вријеме, Запад подијелио на католике и протестанте…
И тако, дакле, још се (чини се) не могу видјети године краја свијета; мада много тога говори у прилог убјеђењу да, изгледа, свијет долази до својег завршетка.
г) Тако мисле многи савремени посматрачи. Светогорски старци су овог љета једном руском ходочаснику (Б.П. Апрељеву) одлучно тврдили да су они убијеђени и да је за њих „несумњиво“ наступање посљедњих времена.
Савремена катастрофа – говори и књаз Е. Трубецкој[8] („Смисао живота“[9]) – „даје основу да се говори о промашају, о катастрофи свјетске културе, која се једним дијелом већ одиграла, а другим се надвила над свијет. Пред нашим очима апокалиптичко виђење звијери која излази из бездана облачи се у плот и крв <…> Свуда свирепо оргија адски вихор свеопштег разрушења. Сотона се обнажио, и свијет је постао пакао. Црква је постала стјециште мржње која се распламсала у свијету <…> И у тој мржњи је сва суштина пакла, сав његов необухватни тамни бездан“.
Али и он види препород Цркве: „Усред свеопштег разрушења, само се у њој пројављају силе градитељне. Црква се окупља и организује <…> Једном ријечју, почиње процес црквеног препорода“.
И мада су „сви знаци близине краја васељене који су указани у Јеванђељу присутни у НАШЕ вријеме, ипак ми морамо бити изузетно опрезни када из тога извлачимо закључке.“ „Није први пут“ да су претсказивали рокове. Али су „сваки пут били у криву они који су Јеванђеоско претсказање везивали за неки одређени датум, штавише – и за одређену епоху у историји <…> А у исти мах сваки пут је било и велике истине у тим предосјећањима“.
Катастрофе и очекивања „увијек означавају <…> стварно <…> приближавање краја“.
А датум се не зна.
„Катастрофичност“ епохе преживљавају и други руски богослови и мислиоци (архиеп. Теофан, прот. С.Н. Булгаков и многи други људи, мирјани)…
Исто то преживљавају чак и западни мислиоци, као што је нпр. О. Шпенглер („Пропаст Запада“[10]); то се примјећује и на међународним хришћанским конференцијама студената, – што Ви, вјероватно, знате по Манчестерском покрету из 1925. године.

IV. Све ово нас обавезује – на шта?

(Ако чак и није „данас“, али се ипак приближава (близу је) крај?)
То питање, већ, за сваког од нас има реалан и огроман значај, – у личном животу и у практичном понашању.
Навешћу у облику кратког конспекта…
а) Да! Ми морамо из пређашњег „лагодног живота“[11] изаћи у атмосферу ишчекивања, „светог немира“, ревалоризације … „Будите будни“ – то је прво што говори Господ.
б) „Бити будним“ се мора бити нарочито због тога што ће свуда бити велико „раздјељење“: у породицама, међу друговима, у животу свијета, па и у животу Цркве! О! Како ће то било болно, како ће бити тешко снаћи се… „Ми смо православни!“. „Нисте! – Ми смо!“ … „Нисте ни ви, ни они, него смо ми, трећи, прави православци“… Скрби подјела треба очекивати и у Цркви. У Русији се то већ и чини (жива црква, украјинска самосветачка и т.д.). Чини ми се, до тога ће доћи и код нас, у емиграцији… Помози нам, Господе! То је и болно, и страшно, а захтијева и храбрости…
в) Још страшније је да ти сам отпаднеш од истините Цркве, или да упаднеш у заблуду. Нека те и осуде неправедно – само да останеш у „малом стаду“… А ако се и сам запетљаш?.. А питања се и овдје, у емиграцији, роје ли, роје…
Због свега тога мора се са сваком мјером држати „Црквеног“ пута… Али, да ли ће се тај пут подударити са онима од нас који о себи говоре као о Цркви… Ту се неће бити лако снаћи…
г) Гдје се онда поучити? Из два извора: из светоотачког и Јеванђеоског учења; али, ни то није довољно: неопходно је живјети у складу са њима, да бисмо се удостојили да примимо свјетлост истине; али, и то је, највјероватније, мало: треба још и „савјет“ међу „браћом“ имати… А више од свега, мени се чини, се треба молити и подвизавати у ПОКАЈАЊУ… Молите се и немојте себе отежавати неуздржавањем…

А све се то своди на још веће: „Ви, пак (а Ви – насупрот центрипеталној, вањској „дјелатности“, под којом подразумијевам и само бављење таквим стварима, у детаљима, а тим прије у одређивању датума) НА СЕБЕ ГЛЕДАЈТЕ (Лк. 21) (тј. устремљујте се у себе, у душу своју, а не на вањске догађаје)..."

...

I da dodam iz jednog od njegovih drugih pisama odlicnu opasku, tj. podsecanje na jedan vazan detalj iz zivota sv. Antonija Velikog:

"Св. Антоније Велики је једном приликом размишљао о „дубинама домостроја Божијег и судовима Божијим, помолио се и казао: Господе! Због чега неки од људи достижу старости и стања немоћи, а други умиру у дјетињем узрасту и мало живе? Због чега су једни сиромашни, а други богати? Због чега тирани и злотвори уживају у благостању и обилују у свим земаљским добрима, а праведне угњетавају напасти и несреће?“
Дуго је он био обузет тим мислима, када му је одједном дошао глас:
`АНТОНИЈЕ! ( @grigorije22 !!!)  СЕБЕ ГЛЕДАЈ И НЕ ПОДВРГАВАЈ СВОЈЕМ ИСТРАЖИВАЊУ СУДБИНЕ БОЖИЈЕ; ЗАТО ШТО ТО ДУШИ ШКОДИ`."

[obi-wan]

На данашњи Дан архизликовац се јалово понадао да ће коначно и сам Живот да стави у карантин смрти. Kао што нас људе стално и упорно жели да задржи у карантину греха и бесмисла, а неретко и успева томе због наше свесрдне сарадње.
Јасно, у време оно, архизликовац се савршено преварио у процени, једном за свагда. А Живот је једним свесилним ударцем згњечио и њега и саму смрт, и показао нам да је све апсолутно у Његовој власти, с краја на крај ове хучне и бучне васионе.
И што је најважније - показао нам је KАKО да се и ми придружимо том Његовом вечном Слављу, како да и ми трајно усвојимо и присвојимо тај вечни и неугасиви Живот као језгро сопственог бића, макар и овако рањави и раслабљени.
Научио нас је да се смрт побеђује и у Живот улази само с Њиме самим, с неограниченим поверењем у Његово промишљање о свима нама и о свему нашем. Научио нас је да је здравље дар од Њега, а не отимање од природе, како је то изврсно приметио наш Лелићки пророк.
А то неограничено поверење подразумева љубав, управо заљубљеност у Циљ ка коме идемо, тј. ка коме би требали да идемо.
Јер кад се љубав охлади онда и одушевљење згасне, онда почну да царују наши унутрашњи понори и амбиси, од којих је један од највећих и најружнијих - страх. Нема човека у овом свету који се не плаши, јер такав не би ни био човек; али наша је невоља што смо пустили да нас страхови прекрију и затрпају, уместо да нам послуже као подстичући изазов, како би требало да буде са свим препрекама које нам се нађу на путу у животу.
Данас је Живот у Гробу, спрема завршни Чин своје божанствене победе, а ми се са апостолима кријемо због страха који нас је савладао.
Апостоли су брзо исправили своју грешку, а ми хоћемо ли? То остаје искључиво на нама самима. Све остало је урађено и спремно, чека на нас и на нашу метаноју, на наше преумљење/покајање. А покајање није просто туга или жал за нечим што смо једном погрешили, него ТЕМЕЉНИ ПРЕОKРЕТ, преображај читаве наше унутарње стварности, ТРАЈНО одбацивање окова смрти и страха.
Овај Васкрс одгурнути смо тек на трећи дан; и ту је наш небески Родитељ опет био благ, без икакве сумње. Kао што је увек благ и мио. Овим нас је само још једном - мало оштрије - опоменуо где смо ми српски људи данас, и појединачно, и као народна целина. И не само ми - кроз сав овај целосветски метеж показао нам је још једном шта је у ствари наша људска цивилизација: само једна несигурна кула од песка, спремна да се сруши сваког трена, ако је само Он не подржи.
Дакле, ако желимо да живимо заиста нормалан живот - не да глумимо и претварамо се да га живимо, како то иначе радимо, него стварно - онда је време да порадимо на себи и одбацимо све оно што нас безнадежно прикива за ову болну пролазност, а нарочито страх.
Наши велики и славни преци нису се предавали страху, то одлично знамо. Јесу знали "стићи и утећи", али јесу знали "и на страшном месту постојати". Да се угледамо на њих, јер стварно имамо на кога.
Проћи ће и празновање овог сад Празника, па како год прође; а сад је већ време да се мисли о оном следећем.
Желим вам свима миран дан и онај неизрециви мир Божији "који сваки ум превазилази".

Ваш брат и сапутник Оливер