Славиша Радивојевић успео да поврати кућу од узурпатора

[Драгана Милошевић]

 

Живим у Лугану, памет ми је на Косову

Тридесет година живота и рада у Швајцарској, а ни нестабилне политичке прилике на Косову и Метохији нису утицале на успешног физиотерапеута Славишу Радивојевића да престане са размишљањем о повратку у Призрен или бар у Средачку жупу на прадедовској земљи. Радивојевић је прошлог лета са синовима повратио и обнови кућу у центру Призрена и наставио са улагањима на имању у Средској

 

Србин из дијаспоре, тачније Призренац, физиотерапеут Славиша Радивојевић, који у Лугану у Швајцарској живи са породицом и ради тридесет година, прошле године је успео да поврати очевину из руку узурпатора, турске породице Вехбије Зајмија, у центру Призрена. Сада већ и папиролошки своју кућу од око 500 квадрата у улици Народног ослобођења у центру Призрена обновио је и претворио у прелепу троспратницу са свим условима за живот и обављање неког посла, у овом случају могла би то да буде физиотерапеутска пракса.

 

(Славиша у породичној црквици у Средској)

 

 

 

Славиша је за „Јединство“ испричао како је текао његов пут после школовања у Призрену, првог запослења у Дому здравља на Звездари у Београду, а потом и одлазак на рад у Швајцарској... Па затим, шта се дешавало са родитељима и кућом у Призрену за време рата 1999... И тако редом све до преузимања куће у своје руке, њене обнове, и градње објеката на прадедовском имању у Средској, на којем се налази и породична црквица коју је Славиша заштитио од сигурног пропадања услед влаге која се појавила пре три године. За све је изузетно захвалан пријатељима: Србима, Албанцима, Турцима, муслиманима, који су му помагали, али ништа мање и органима судства и полиције у родном Призрену, граду на Бистрици који су, како каже, поступили веома коректно.

  Брига о пореклу, породици и имовини

 

Славиша Радивојевић је талентован дијагностичар и успешан физиотерапеут, који ради по 12 сати дневно. У Београду је завршио Вишу медицинску школу. У Лугану држи физиотерапију, где је саградио кућу у којој живи са супругом Сузаном, синовима Лазаром, Душаном и Милошем и мајком Перуником. Има и ћерку Милицу из првог брака која живи са својом мајком. Отац којег је такође узео код себе 1999. године је у међувремену, после пет година живота у Лугану преминуо. Славиша има све услове да живот настави у Швајцарској. Али љубав према завичају и прадедовском огњишту је толико јака да нам на питање да ли би стварно дошао да живи и ради у Призрену без размишљања одговара: „Ја живим у Лугану у Швајцарској, али ми је памет на Косову.“

 

(Простор у кући у Призрену)

 

 

Утисак је да га идеја о повратку у завичај никада није напуштала, иако је родни град напустио још као младић, одмах по завршетку Медицинске школе, када се запослио у Дому здравља на Звездари, где је радио неколико година. У кућу која се водила на оца годинама је улагао велике суме новца и до 1998. године опремио је један спрат са скупом опремом за физиотерапију што потврђује чињеницу да је имао велику жељу да се врати. Али, рат на Косову и Метохији га је неумитно зауставио. О свом животном путу Славиша овако прича:

 

– У Дому здравља на Звездари где сам почео са радом долазила је једна старија госпођа, Надежда Берић, коју смо лечили и која ми је помогла да одем у Швајцарску на рад. У ствари било је овако. Ја сам волео да свирам хармонику, па сам желео да купим тај инструмент. Покојни теча ми је позајмио 2.500 марака, а госпођа Берић 2.000 марака. Новац сам планирао да им вратим радећи и свирајући у Београду, али како то није било довољно, једног дана сам одлучио да вратим госпођи Берић хармонику рекавши јој да сам одлучио да са родитељима одем у Либију на рад, јер су тада медицински радници са Косова и Метохије одлазили на две године у ту земљу. Дао сам јој хармонику а она је, знајући моју пређашњу жељу рекла - нећеш ти у Либију, ти ћеш да идеш и Швајцарску. Тамо је живела њена ћерка коју је одмах позвала телефоном и ја сам имао среће да за два дана добијем Б-визу која се у Швајцарској даје на годину дана и која се по правилу добија тек после више година боравка у овој земљи. Тако сам отишао у једну швајцарску болницу где сам радио неко време. Када сам се вратио у Београд по радну дозволу, доктор Мартиновић ми је рекао да ме радно место чека ако икада пожелим да се вратим. Међутим, после две године рада у тој швајцарској болници преузима ме др Ђорђо Јири Кадзда, Чех по пореклу, код кога сам провео 12 година живећи у његовој вили и радећи у његовој физиотерапеутској пракси. Ту сам упознао преко 4.500 пацијената које сам третирао тих дванаест година. У тренутку његове болести доктор Кадзда ми је дозволио да преузмем и име терапије и све његове пацијенте и да отпочнем са својим приватним радом. Веома сам му захвалан и данас се чујемо телефоном. За све то време рада ја сам инвестирао у Средачкој жупи, где имам неколико хектара земље под засадима шљива, дуња, мушмула...Ти поседи су наслеђени још од прадеде...

 

Родитеље одвео у Швајцарску 1999.

Улагао сам и у очеву кућу у Призрену, посебно када су оцу због дијабетеса биле ампутиране обе ноге. Саградио сам му спрат да би лакше могао да циркулише колицима и да би му живот био подношљивији, каже Радивојевић. Моја сестра Нада и зет Бане су ме често опомињали видевши да су политичке прилике несигурне, али ја се нисам много обазирао на то... Улагао сам у кућу све до 1998. године па затим стао и поново настављам, прича Славиша. Када је избио рат оба Радивојевићева родитеља била су у кући у Призрену. Отац непокретан, у колицима, и старица мајка која је водила бригу о оцу и кући. Сестра је са супругом морала да напусти Косово, а Славиша је одлучио да преко Међународног Црвеног Крста што безбедније доведе родитеље код себе у Лугано. Али то није ишло лако.

 

– Мајка је била добро са свим комшијама, али када су ми јавили да су прве комшије до наше куће Језда и Ђурка Нешић заклани то ме је веома узнемирило и плашио сам се за живот родитеља. Стигла ми је и вест: Склањај родитеље! И пошто је то преко МКЦК ишло споро тражио сам друге начине. Тата је са Турчином Вехбијом Зајмијем направио неку врсту уговора да га он пребаци до Врњачке Бање а да Вехбија уђе са породицом и да станује без новчане надокнаде да би сачувао кућу. Вехбија који се иначе бавио сумњивим пословима, а то нисмо ни знали, пребацио је касније моје родитеље, који су у Призрену били до краја августа 1999. за Врњачку Бању и уселио се са породицом у нашу кућу, али је за годину и по дана распродао све оно чиме сам ја кућу пунио годинама и сву опрему за физиотерапију која се данас налази код Сафета Пендука. Вехбијина породица је направила и велике трошкове за струју од преко 5.500 евра, али то ће они морати да плате, јер су им органи у Призрену тако наложили, прича Славиша.

 

Док су му родитељи још били у Призрену, Славиша се обратио Швајцарској Телевизији тражећи помоћ да сачува родитеље и захвалан је новинару Томасу Миљерини који је лично из Приштине отишао за Призрен обратио се немачком КФОРУ који му је дао два војника са којима је он обишао Славишиног оца и мајку који су их чували све до одласка из Призрена. Славиша се за помоћ обратио и тадашњој председници Швајцарске, госпођи Рут Драјфуз која је преко свог секретара сазнала истину о његовим родитељима и помогла му да као држављанин Швајцарске добије Б - визу за оба родитеља да их прими у кућу и социјално осигура.

 

  Волео би да мотивише повратнике

 

– Ја сам на Косово после рата први пут ишао са Златком Маврићем негде 2003. Године, када сам обишао имање, кућу и породичну црквицу у Средској, и кућу у Призрену. Претпрошле и прошле године сам са синовима био доле, јер и код њих развијам љубав према завичају. И они се не либе да иду, јер сам их од малена учио ко смо и одакле смо и причао им нашу историјску прошлост, не само о Косову, већ о Србији у целини... Познајем многе људе који би све дали да сазнају своје порекло, а ми га знамо и ја своју љубав према завичају обилато преносим на своју децу, каже Радивојевић.

 

Имовина у Средској није дирана. Славиша је на том поседу обновио прадедовску кућу и породичну црквицу и саградио објекат од 50 квадрата са жељом да се бар лети ту окупља омладина која буде долазила, да има место за роштиљ, прање судова, за забаву...

 

- Зашто бисмо спавали на Брезовици када долазимо у Призрен, кад имамо своје имање, категоричан је Славиша.

 

Кућу у Призрену повратио је прошле године тек после смрти Вехби Зајмија. Славиша је платио порез на ту кућу за све ове године уназад, а око документације ради превода на своје име помогли су пријатељи и институције ХАБИТАТ, полиција и суд. Породица Вехбије Зајмија је морала да се исели мада је било покушаја да продуже да живе у њој. Славиша је свих ових година позивао телефоном Вехбију, али када је он сазнао да то Славиша из Лугана зове више се нико није јављао на телефон. Но, то им на крају ипак није помогло. Морали су да изађу.

 

- Велику љубав имам према Призрену и Средској и волео бих да могу да мотивишем расељене Србе да покушају да се врате. Због тога сам толико и улагао у све ово. Око 150.000 евра сам до сада уложио у кућу. Прошлог лета сам је лепо обновио. Када смо градили, комшије Турци су нам преко зида слали сутлијаш да се почастимо... Ето, тако је било, прича Славиша испуњен притајеном надом да ипак није свему крај и да је приватна својина неприкосновена свуда у свету, те да ће тако и на Косову бити.

  Породична црквица у Средској

Породица Славише Радивојевића даљим пореклом потиче из Скадра. За време Турака 1530. године његови преци су на имању у Средској саградили црквицу. Када је из Цариграда стигла дозвола за изградњу црквице, она није смела бити већа од висине и ширине коњаника. Домишљати Радивојевићи су се сетили и ископали простор у дубини земље како би човек могао да уђе у црквицу окади је и обави молитву. Црква је сачувана до данас. Вероватно је један редак пример породичне богомоље на Косову и Метохији. Славиша је прошлог лета обновио и уредио простор око цркве, а саму цркву сачувао тако што је подигао бетонске стубове, направио нови кров и извршио дренажу, јер је богомољу почела да подрива влага

 

(Црквица пре и после обнове)

 

 

У црквици породице Радивојевић налазе се веродостојне фреске, а једна је из Душановог града која је за време рушења Душановог града скинута и донета овде, па залепљена на зиду. За време погрома 2004. године та фреска је нестала заједно са кандилом, а остао је само свећњак. Славиши је речено да је могуће да су та фреска и кандило тада негде склоњени од очију и руку злочинаца да не би били уништени.

 

 

С.Ђ.

 

 

Извор: Јединство