Друштвена (не)брига о деци (О малим херојима)

[Плутон]

Често пута сам говорио да није све тако црно и да има још хуманости у овом, нашем народу.

 

 Баш тако. Добри људи нису нарочито гласни, ал' то не значи да их нема.

[Ненад Р.]

 Баш тако. Добри људи нису нарочито гласни, ал' то не значи да их нема.

Ти људи су често јачи на делима, него на речима.

[Дијана.]

SRCE ZA DECU Otac im se ubio, majka ih ostavila: "Stiže zima, a meni nema ko jaknu da kupi" FOTO

Vladimir Lojanica | 16. 10. 2015. - 09:51h | Foto: M. Cvetković | Komentara: 449

Uskoro će mraz i snegovi, a ja nemam ni jaknu ni čizme. Prošle zime sam se smrzavao u tankoj vetrovci, kaže Aleksandar Antonijević (11) iz Ponikovice kod Užica.

Najteže nam je kad drugovi u školi pričaju o svojim roditeljima. tada se samo sklonimo i nestanemo, kažu Aleksandar i Katarina Antonijević

Od pelena zna samo za tugu i nemaštinu. Nepune dve je imao, a njegova sestra Katarina (13) četiri kada su ostali siročići. Čim im je otac nastradao, majka ih je napustila, nju i ne pamte. Baba Kovina i deda Stojan se staraju o njima. Oboje su bez penzije. Deca nešto novca dobiju po slovu socijalne pomoći, neka crkavica im pripadne od očeve penzije - to im je da prežive.
 

- Pitala sam babu da mi kupi novu haljinu. Tražila sam od dede televizor za moju i Acinu sobu. Rekli su - skupo je, nemamo - sleže ramenima Kaća. 
 

Razume to Kaća. I Aca shvata. Ali opet pate za mnogo čim što im uz roditeljsku ljubav nedostaje.

 

Kuća pred rušenjem 

Briga: Baka Kovina pokušava da nadomesti roditeljsku ljubav

- Koliko sam bio srećan kad sam pred školsku godinu dočekao nove patike! Ali ne mogu u njima po avlijama i njivama, zato vijam selom u gumenim opancima. A šta ću zimus kad smetovi zaveju? Čizme nemam! Nema ko ni da mi ih kupi. Čime ću kroz snegove? Do škole u Lunovom Selu su tri kilometra - žali se Aleksandar. 
 

U dvorištu Antonijevića su dve kuće; u onoj staroj im se deda rodio, nova koju je otac počeo da gradi ostala je neistarošena.

 

- Pre neki dan, kad udariše kiše, prepukao je zid stare kuće. Srce mi se lomilo kad su baba i deca podupirali direcima i molili Boga da se ne sruši, da izdrži barem do proleća. Maštam o danu kada ćemo opremiti novu kuću, kupiti nameštaj, policu sa puno knjiga, svoj orman da složim ono malo moje garderobe - opet je glas devojčice nadglasao plač.

 

Uključite se u akciju “Srce za decu”!

 

Omogućimo da Aleksandar i Katarina imaju bolje uslove za život. Ako želite da pomognete, možete poslati SMS na broj 2552 ili uplatiti sredstva na tekući račun Blic fondacije: 2750010221949709 90 - rsd, Societe Generale Srbija, Beograd.

Za više informacija o tome kako da donirate pogledajte OVDE.

 

Tuga: Suze lije dok priča o svom detinjstvu: Kaća

  Otac se obesio, majka ih ostavila

 

- Naš tata Zoran se obesio, u šumi blizu kuće. Iste godine nas je majka ostavila. Nju ne bih želela nikad da sretnem. Da mi dođe na kapiju ne bih je prepoznala. Da me pozove telefonom - prekinula bih vezu, da se pojavi na pragu - zalupila bih vrata - opet kroz suze zbori Katarina. 

Drugari: I kad poraste ostaće na selu: Aca i Soko

Onomad su u Aleksandrovom razredu dečaci pričali šta su kupili i gde su putovali. Nije imao čime da se pohvali.

 

 

 

 

Odužiću se babi i dedi 
 

- Završiću školu, fakultet, udati se, biti dobar čovek. Tako ću se najbolje odužiti babi i dedi za godine njihovog odricanja i pažnje. Samo njih Bog da poživi dok Aca i ja ne stasamo za život - sanja Kaća.

 

- Samo jednom sam bio na moru. Jedini u odeljenju nemam kompjuter, a svi kažu da na internetu ima puno da se vidi i nauči. Svi se sa velikog odmora jave kući, pohvale ocenama, ja ne mogu, nemam mobilni. Ne idem sa drugovima na vožnju biciklima - nemam šta da vozim. Fudbalsku loptu bih voleo, da ne šutiram po dvorištu izlizane krpenjače - kazuje dečak muku što ga tišti. 
 

Pre neku noć sestra se poverila bratu da je drugarica kupila nove cipele i da bi ona htela takve. 
 

- Kad bih imao dovoljno para prvo bih seki kupio cipele, a babi veš-mašinu da više ne pere na ruke - veli Aca.

 

ttp://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/598612/SRCE-ZA-DECU-Otac-im-se-ubio-majka-ih-ostavila-Stize-zima-a-meni-nema-ko-jaknu-da-kupi

[Ненад Р.]

- Završiću školu, fakultet, udati se, biti dobar čovek. Tako ću se najbolje odužiti babi i dedi za godine njihovog odricanja i pažnje. Samo njih Bog da poživi dok Aca i ja ne stasamo za život - sanja Kaća.

Боже услиши жељу ове деце и дај им снаге да истрају до краја. 

[Дијана.]

...и помози им преко добрих људи...

[Плутон]

http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/613660/SRCE-ZA-DECU-Predragu-i-Jovanu-se-vraca-detinjstvo

[Дијана.]

Nisu gladni samo kad spavaju

Ljubiša TRIFUNOVIĆ | 09. septembar 2016. 13:31 | Komentara: 2

Gordana Jonović iz Zaječara, otkad joj je sin umro a snaja se preudala, muči muku da sama odgaji petoro unučadi. Žive od socijalne pomoći. Jedini obrok najčešće iz narodne kuhinje

U TROŠNOM, sa svih strana okrpljenom kućerku na periferiji Zaječara živi Gordana Jonović sa petoro unučadi - Jovanom (13), Marijom (12), Ivanom (10), Gordanom (9) i šestogodišnjim Zlatkom. Sama ih čuva, a žive od socijalne pomoći. Jedini obrok najčešće im je onaj dobijen u narodnoj kuhinji.

- Moj sin Bojan umro je na Đurđevdan pre pet godina. Pao je iznenada, ubio ga je izliv krvi na mozgu. Kada smo davali prvu subotu, njegova žena je pobegla i udala se za drugog. Ostavila je ove siročiće. Najmlađi Zlatko je tada imao devet meseci. Od onda sam im ja i otac i majka i sve što imaju - govori baka Gordana očiju punih suza.

Imaju dva kreveta, a da imaju i treći ne bi imali gde da ga stave. Spavaju po troje na trošnim kaučima, koji propadaju čim se na njih sedne. Garderobu, koju uglavnom dobijaju od Crvenog krsta, čuvaju u torbi i kutijama jer nemaju orman. A i da imaju, teško bi ga smestili u jednu od dve premale sobe. Betonski pod ispucao, a ni zidovi ne izgledaju mnogo bolje.

Nemaju sto za ručavanje. A i da ga imaju, ne bi imali šta od hrane na njega da stave i teško bi se svih petoro smestili u tri plastične stolice. Umesto posteljine, na krevetima su naslagana zakrpljena istanjena ćebad, na vratima umesto stakla zalepljeni kartoni. Najgore je, ipak, kad pada kiša.

- Sve prokišnjava, nemamo toliko sudova da stavimo i sakupljamo kišnicu - kaže Gordana. - I stari "smederevac" je otpozadi skroz truo, više uopšte ne može da nas ugreje. Kad je hladno, okupimo se, umotamo i ćutimo. Nemamo ni jedno jedino drvo. Strah me hvata šta će biti zimus. Nijedno dete nema cipele. Prošle zime su išli u papučama i iscepanim patikama.

POTREBNA POMOĆOVOJ deci je sve potrebno: ulje, brašno, zimnica, povrće, a pre svega da im neko zakrpi tavan da ne bi više prokišnjavao. Potrebni su im i zimska odeća i obuća, makar i iznošena, sredstva za higijenu... Ako je neko u mogućnosti da makar malo odvoji za ove napaćene mališane, teglu ajvara ili ostarelu jaknu sa dna ormara, donaciju im može poslati na adresu: Gordana Jonović, Ulica doktora Stojanovića broj 2, 19000 Zaječar.

Gordana sa Marijom, Jovanom, Ivanom i Zlatkom

U TROŠNOM, sa svih strana okrpljenom kućerku na periferiji Zaječara živi Gordana Jonović sa petoro unučadi - Jovanom (13), Marijom (12), Ivanom (10), Gordanom (9) i šestogodišnjim Zlatkom. Sama ih čuva, a žive od socijalne pomoći. Jedini obrok najčešće im je onaj dobijen u narodnoj kuhinji.

- Baka kaže da nemaština nije najveća muka. - Zlatko i i Gordana, koja danas nije tu, imaju šum na srcu. Svakog meseca imaju obaveznu kontrolu u Beogradu - jedva govori baka. - A, lekar je kazao da će Zlatka morati da operiše, toliko mu se stanje pogoršalo. Dok deca spavaju, ja nadgledam Zlatka, jer se guši u snu, pa moram da ga budim.

Da bi ublažili glad, deca ranije idu u krevet, jer, kaže Gordana, dok spavaju ne osećaju koliko su gladni.

- Jovan ide u nadnicu. Seče drva, zaradi i do 500 dinara na dan, pa od tog novca kupim hranu. Srce me boli što se muči sa 13 godina, ali mora zbog ostale dece - govori baka.

Ona kaže da su dužni za struju oko 10.000 dinara, za vodu oko 15.000, i svaki čas čekaju isključenja. Prošle godine bili su pet meseci "u mraku", ali se Gordana pozajmila da plati račune i još uvek otplaćuje dugove.

Iako žive u više nego teškim uslovima, svi su solidni učenici, neko vrlodobar, neko dobar, a Zlatko kreće u predškolsko.

- Nemamo novca ni za jednu jedinu svesku. Nemaju knjige, olovke, a kad nekako dođemo do pribora za školu nosiće ga u kesama, jer o školskim torbama mogu samo da sanjaju - priča Gordana.

Sva deca znaju kada su im rođendani. Tada se nadaju da će baka da im pokloni kesicu bombona, pa da podele međusobno i proslave. Ali, nema se uvek za bombone. I to je veliki luksuz za njih.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:624341-Nisu-gladni-samo-kad-spavaju

[Дијана.]

Osmočlana porodica iz Banjaluke treba pomoć: Oboljela dva sina

 

Objavljeno: 9. 9. 2016

Višečlana porodica Kostadinović iz banjalučkog naselja Šargovac, koja živi na rubu egzistencije, uputila je apel za pomoć pri liječenju dvoje djece oboljele od mišićne distrofije.

Njihovom osmogodišnjem sinu Stefanu prije nekoliko mjeseci otkrivena je ova bolest koja napada sve mišiće, a prije nekoliko dana otkrili su da i njihov šestogodišnji sin Dario ima isti oblik ove opake bolesti.

“Mi smo očajni, ova vijest nas je dotukla, prvo sa Stefanom, a sada i sa mlađim sinom. Potrebno je dosta novca da bi se detaljno ispitalo i da bismo znali kako ih barem zaliječiti da im mišići makar ostanu kakvi jesu”, ispričala je majka Slađana Kostadinović.

Ova porodica, o kojoj su “Nezavisne” i ranije pisale, živi u veoma teškoj materijalnoj situaciji, a nezaposleni roditelji Slađana i Duško imaju šestoro djece, koju jedva prehranjuju.

Direktan kontakt porodice je 065/172-121.

Izvor: Nezavisne

http://www.banjaluka.com/drustvo/2016/09/09/osmoclana-porodica-iz-banjaluke-treba-pomoc-oboljela-dva-sina/

[Дијана.]

Vesna Fedešin (51), majka četiri ćerke, godinu dana nakon štrajka i potrage za sigurnim krovom nad glavnom, i dalje preživljava kopajući po kontejnerima.

Poslije prošlogodišnjeg štrajka u parku „Mladen Stojanović“, zbog teške životne situacije, Centar za socijani rad ih je zbrinuo u sigurnu kuću, ali samo privremeno, poslije čega su opet ostale prepuštene sebi.

Umjesto igre kopaju po kontejnerima: Porodica Fedešin živi od danas do sutra

Objavljeno: 9. 8. 2016

DRUŠTVO

 

 

Vesna Fedešin (51), majka četiri ćerke, godinu dana nakon štrajka i potrage za sigurnim krovom nad glavnom, i dalje preživljava kopajući po kontejnerima.

Poslije prošlogodišnjeg štrajka u parku „Mladen Stojanović“, zbog teške životne situacije, Centar za socijani rad ih je zbrinuo u sigurnu kuću, ali samo privremeno, poslije čega su opet ostale prepuštene sebi.

 

“Štrajkom nisam postigla ništa, i dalje živimo od danas do sutra i stalno tražim posao. Evo i danas sam išla na razgovor za posao čistačice, ali uvijek kažu zvaćemo te i sve ostane na tome”, priča Vesna.

Šta će porodica Fedešin jesti već nekoliko godina zavisi od toga koliko će željeza prodati. Vesna je, kaže, kucala na sva vrata, slala pisma i molbe nadležnima, ali sve što je odbila su odbijenice.

Sa maloljetnim ćerkama i bolesnim mužem živi u banjalučkom naselju Kočićev vijenac, u trošnoj kući koju je dobila na korištenje, ali ne zna do kad će tu ostati. Dok se druga djeca igraju, Vesnina najstarija kćerka Ivana brine za bolesnog oca, a šesnaestogodišnja Snežana, zajedno s njom traži željezo po kontejnerima.

“Dok je muž bio zdrav, nisamo imali problema. Sada više ne mogu računati na njegovo pomoć, jer ima problema sa nogama, plućima, astmom i više nije radno sposoban”, kaže Vesna.

Porodica Fedešin dobija 105 KM dečjeg doplatka, a samo troškovi za režije iznose mnogo više.

Prošle godine selili su četiri puta, iako za sad imaju gdje spavati, nove muke dolaze čim krene hladnije vrijeme. Ljeto su, kažu, nekako preživjeli, ali zimu bez drva neće moći. Vesna će od Centra za socijalni rad tražiti jednokratnu pomoć za drva, ali kaže da se ne nada previše.

“Da nema pomoći dobrih ljudi koji dođu i donesu hranu, odjeću i knjige, ne bismo preživjeli, ali ne možemo ovako čitav život. Zdrava sam i sposobna da radim, ali izgleda da u ovoj državi nema posla za majku četvero djece”, dodaje Vesna.

Oni koji žele pomoći porodici Fedešin mogu ih kontaktirati na broj 066/056-607.

Izvor: ATV         izvor

[Дијана.]

Beba zamalo umrla od gladi

Beba zamalo umrla od gladi Lj. Radić 13.09.2016 22:14 32 Dijeljenje BRATUNAC - Stanovanje u ekstremno lošim uslovima i neodgovarajuća briga bolesnih roditelja, kako kažu njihovi poznanici, prinudili su četvoro malih Sekulića u okolini Bratunca, među kojima je i dvomjesečna beba, na težak život, nezamisliv za 21. vijek. Posebno je, kažu, zanemarena beba Ivana, koja je zbog nedostatka njege i neuhranjenosti bila gotovo na samrti, pa je, kako nam je juče potvrđeno, bratunački Centar za socijalni rad u potrazi za rješenjem kako da na bezbolan način izmjesti bebu dok ne ojača, te da se porodici pomogne. Majka Vera, kažu, ima mentalne poteškoće, a otac Stanko je s invaliditetom ruke i sam se predao takvom načinu života, pa su djeca u selu Grabovačka Rijeka prepuštena sama sebi. Svjetlana Ćodo je jedna od rijetkih koja obilazi ovu porodicu u objektu koji se nikako ne može nazvati domom. "Nosim im gotovu hranu jer im majka ne može spremati. Jedan dječak ima problem s vidom i roditelji ga nikad nisu vodili ljekaru, a drugi je imao operaciju bubrega, ali nikad nije uzimao terapiju. To gdje oni žive ne može se riječima opisati, a nedostatak higijenskih navika im dodatno otežava život u tom objektu koji pritom nije njihov", istakla je Ćodo. Prema njenim riječima, porodici je najneophodnije naći odgovarajući smještaj i pronaći najbolji način kako da se pomogne bebi. "Veliki je tu problem i preraspodjela hrane jer oni su veoma specifični, pa to ne znaju rasporediti. Jave se meni ljudi koji hoće da im odnesu dosta hrane ili brašna, ali im pokušam objasniti da to nije dobra ideja jer majka hranu ne umije pripremiti, odjeća im takođe nije neophodna jer to sve završi na gomili. Hrana za bebu jeste prioritet i najbolje je da im se nosi periodično i pomalo. Zbog toga, kad krenem na posao, uz pomoć prijatelja sakupljam novac i svaki drugi dan im nosim svježe spremljenu hranu", rekla  je Ćodo. Broj telefona putem kojeg se može pomoći je 066/809-299, a žiro račun je na ime Svjetlana Ćodo 5554000029442907, Nova banka. "Želim da pokušamo prikupiti za malu montažnu kuću jer je njima prioritet krov nad glavom. Sada smo se usmjerili na razgovore s ocem i najstarijom djevojčicom da redovno hrane bebu", kazala je Ćodo. Čedomir Pavlović, direktor Centra za socijalni rad u Bratuncu, kaže da su dobro upoznati sa situacijom ove porodice, međutim najveći problem je nedostatak brige o djeci zbog loših higijenskih navika roditelja. "Oni su ostvarili pravo na novčanu pomoć i dječji dodatak i ta primanja su preko 300 KM mjesečno. Otac takođe nešto zaradi pomažući ljudima na selu. Problem je što je majka mentalno bolesna, zbog čega nam je prioritet briga o dvomjesečnoj bebici. Nju pod hitno treba spasiti", kaže Pavlović. Dodaje da su bebu pregledali pedijatri, koji su joj pružili pomoć. "Naš primarni cilj je naći način da ocu objasnimo da je najbolje da se ta beba neko vrijeme izuzme iz porodice dok malo ne ojača, nakon čega bismo je vratili. Pored toga, potrebna im je tuđa njega i pomoć i preuređenje smještaja jer u takvim uslovima ne mogu boraviti", ističe Pavlović. 

Više detalja na: http://www.nezavisne.com/novosti/drustvo/Beba-zamalo-umrla-od-gladi/387164

[JESSY]

ПЛАЧ МАЈКЕ СЛАЂАНЕ: Деца ми гладна умиру!

 

 

 

Устајали мирис буђи на самом улазу, затворен прозор кроз који светлост скоро да не допире у једнособан стан, у којем се чује плач гладне деце, свакодневница је десеточлане породице Томић, којој је након смрти четворогодишњег Ђорђа све пошло по злу, тврди мајка Слађана.

Како каже, социјалну помоћ од 14.000 динара ће примити још само овог месеца јер је Центар за социјални рад у Младеновцу констатовао да су оба родитеља радно способна, иако мајка након смрти сина није психички стабилна.

Супруг Ивица је остао без посла и сада ради успутне послове када му се пружи прилика, што није често. Мајка је радила као секретарица, па је као вишак остала без посла.

– Данас нам је 25 година брака и данас ће да нам искључе струју. Нису јуче, због државног празника. Ни ова пећ на дрва неће да повуче, па нам стално враћа дим у стан.

Немамо чиме да ложимо ватру, па палимо одећу коју пронађемо – причала нам је јуче Слађана кад смо је посетили.

Пошто живе у стану који нису откупили, Томићима траже 15.000 евра како би био њихов.

– Какав је, такав је, док смо у стану бар нисмо на улици. Избациће нас из стана већ следећег месеца јер га нисмо откупили, а плаћамо станарину 2.400 динара на месечном нивоу. Дугујемо више од 12.000 динара, јер нисмо имали одакле да платимо. Да откупимо стан траже нам 15.000 евра.

Дечји додатак не примам од 2009. године, када се родио покојни Ђорђе, јер нисам платила порез на стан, па су ми рекли да нисам имала права ни на додатак – са сузама у очима прича мајка осморо деце, која каже да не спава ноћима јер не зна како да помогне својој деци.

Иван болује од епилепсије, али напад пет година није имао. Ујутру и увече пије лекове, који коштају 800 динара.

– За то морам да имам. Једну кутију потроши на 15 дана. Ништа не узимам за себе. Ове патике што су на мени поклонила ми је нека жена, одећу такође. Не буним се, само да деца имају.

Знате, сањала сам синоћ Ђорђа, седео је на трави са неком женом. Дозивао ме је, а ја нисам могла да загрлим своје чедо – кроз плач изговара ова мајка, која је прошла кроз прави пакао како би излечила своје дете, али услед болести и немогућности да му плати операцију, јер је Ђорђе имао проблем с непцима и хранио се на сонду, па је могао само на флашицу, он је преминуо 2013. године. Брат највише недостаје Луки, који готово да не прича са укућанима.

Свако од њих, Александар (23), Војислав (21), Иван (18), Милица (16), Катарина (13), Филип (11), Лука (6) и Миленко (4), зна шта би желео да буде кад порасте, али не вреди када немају могућности.

– Милица много лепо црта, а Катарини је жеља да постане кројачица. Филипа су деца из комшилука тукла јер је сиромашан. Стално га прозивају, кажу му да му мајка стално мољака.

Он је у ствари дивно дете и много се плаши мрака. Комшије нас вређају, жале се на буку, али то су деца која воле да се играју и не раде ништа лоше.

Поред све ове беде у којој живимо, још нас и људи малтретирају. Наша жеља је да нам неко, макар и на крају света, поклони парче земље или напуштено домаћинство, ми нисмо лењи, могли бисмо тако да се прехранимо, радила бих у башти.

Пристала бих и да чувам неке старије особе, само да прехраним децу – жали се ова мајка.

Рачун за помоћ

Свако ко жели да помогне породици Томић, то може учинити уплатом на динарски рачун жиро-рачун Комерцијалне банке 205-9001011902501-34

– Социјалне раднице из Центра за социјални рад у Младеновцу ми говоре да сам сама крива што немамо пара, да ми није било потребно толико деце. Претили су да ће ми послати децу у дом ако се будем жалила на њих. То не бих поднела.

Ми јесмо сиромашни и дешава се да не једемо и по три дана, али се волимо. Срећни смо када имамо чај и хлеб на столу – прича кроз сузе Слађана Томић, којој је највећи страх да ће остати без деце, која су јој све у животу.

 

http://beograd.in/plac-majke-sladjane-deca-mi-gladna-umiru/

[JESSY]

DEČAK (4) IZ SARAJEVA OTVORIO SVOJ FRIŽIDER I RASPLAKAO SVE NAS: Vidite, imamo samo mrvicu hrane… 

 

  

Dečak je voditeljku odveo do frižidera, otvorio ga i pokazao joj kako malo hrane njegov brat, majka i on imaju.

Nedavno se na Hajat TV emitovao video-snimak zbog kojeg su mnogima zasuzile oči. Niko u Bosni i Hercegovini nije ostao ravnodušan na sina Esade Ćosić iz Sarajeva!

Kada su snimatelji ušli u dom gde Esada živi sa dvoje dece, nastao je muk. Oni su ih zatekli u hladnoj sobi, pokrivene ćebetom i gladne.

Najtužniji momenat je bio kada je četvrogodišnji dečak pokazao na frižider i rekao: “Vidite, imamo samo mrvicu hrane“.

Dečak je voditeljku odveo do frižidera, otvorio ga i pokazao joj kako malo hrane oni imaju.

 

http://beograd.in/decak-4-iz-sarajeva-otvorio-svoj-frizider-i-rasplakao-sve-nas-vidite-imamo-samo-mrvicu-hrane-video/

[Дијана.]

Ovolike uzasne novinske vijesti o siromastvu djece, da li ista pomazu? Bude li savjest ikome? iako mi se ne svidja sklonost medija da potenciraju crnu hroniku i senzacionalizam, u ovim slucajevima je njihov doprinos ogroman. Jer cesto se nakon vijesti u medijima nadje pomoc od privatnih donatora.

Da je srece, bilo bi regulisano da ovakve porodice primaju pomoc, a ne da se odbijaju kao radno sposobni (radno sposobni ali da rade - gdje), ili bi im CSR bar pomogao da nadju neki posao, kakav-takav, tako da smanje pritisak svojih 'socijalnih slucajeva', osnaze porodicu, umjesto prijecenja oduzimanjem djece... ne samo nehumano nego i nelogicno. Trebalo bi da drzavu manje kosta da se neka porodica osnazi svakako pa i materijalno, nego da se djeca oduzmu i time drzava preuzima kompletnu brigu i kompletni trosak... ali treba neko to da shvati i sprovede. Koliko je bitno da se pomogne zdravom odrastanju svakog djeteta, jer odrastanje u ovakvim uslovima znaci prevagu faktora za razvijanje i psihopatologije, i somatskih bolesti, i soc.patoloskih pojava. Svako dijete koje drzava ne zbrine u djetinjstvu, ne kao obavezu, vec uvidjajuci interes, dospjece negdje kao 'socijalni slucaj' ili korisnik usluga zatvorenih institucija... a to ce drzavu  mnogo vise da kosta. Cist pragmatizam, nikakva humanost, ljudska prava, UN, bla bla, truc truc.

[Sanja Т.]

Разговарала сам са ћерком о овој теми и каже ми како су, учитељица једне оближње, сеоске школе и још неки људи направили леп видео , на ту тему. Стварно леп видео... леп покушај, нешто су ипак предузели....

 

[ines]