Jump to content

Српска Историја


Данче*

Препоручена порука

  • Одговори 372
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

После краће болести данас се у Господу упокојио Душан Дуле Миловановић, историчар уметности, теоретичар, критичар, публициста и један од најбољих познаваоца Хиландара и светогорске културе.

Рођен 31. маја 1947. године у Милошевцу, општина Велика Плана. Основну школу и гимназију завршио у Смедеревској Паланци и дипломирао 1975. године на Филозофском факултету у Београду, на катедри за историју уметности.

Радио на Студију Б, а од новембра 1976. године био је стално запослен као музејски саветник у Музеју примењене уметности у Београду, до пензионисања, маја 2014. године. За Хиландарски одбор САНУ, између 1977. и 1998. године, водио Екипу истраживача ризничког материјала у Хиландару и на Светој гори, да би се од прикупљене грађе публиковано преко 40 радова, а 2008/09. реализована монументална изложба под називом Хиландарске ризнице у Музеју примењене уметности, са двотомним каталогом.

Одржао је преко две стотине предавања о Хиландару, историји, примењеним уметностима у референтним институцијама у земљи и иностранству. Сарадник је већег броја српских научних, стручних и патриотских институција у Србији, Српским земљама, у Расејању и иностранству. Рецензент многих стручних, научних и литарарних радова.

Озбиљно ангажовање везано је за Косово и Метохију, у виду одржавања великог броја предавања, изложби, присуству скуповима и боравку по разним пословима у Митровици, Пећи, Истоку, Призрену, у Дечанима, Грачаници, Пећкој Патријаршији, Девичу, Гориочу, Будисавцима... Лета 2009. године учествовао у организацији и раду уметничког Саборовања Хвостански храстови (са Зораном Ђорђевићем и Рајком Каришићем) у метохијском Гораждевцу.

Иницијатор установљења годишњих награда „Павле Васић“ (за дело из домена историје примењене уметности) и „Лазар Трифуновић“ (за дело посвећено историји савремене ликовне уметности).

Недавно је снимио и серијал “Приче са Атоса” са скоро 40 емисија о светогорским светињама.

Иза себе је оставио супругу Неву, два сина и четворо унучади.

Вечни покој драги брате Дуле.
Аутор светлописа Рајко Р. Каришић

FB_IMG_1654620243588.jpg

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 3 weeks later...

Jesmo mi Srbi mutanti za zapad. Naš narodni koncept je sasvim 
divergentan (različit, odstupajući) sa nacionalnim konceptom zapadnih naroda. Mi imamo taj neki plemenski karakter, kao da smo svi jedna velika rodbina, jedno veliko pleme; istovremenom odbijamo rasizam i nacionalnu isključivost koje je tipično za zapadne narode kada ispovedaju svoje rodoljublje. Taj njihov "nacizam" je za nas greota, zar ne... I opet, mi smo Srbi, i (inače dosta rasistički) Česi ili Poljaci ovde u Austriji se čude kako mi još u petoj generaciji možemo da budemo Srbi. Mislim, gde vodi zapadni koncept naroda vidimo kod ustaša i crnogorskih duPljana.... duPljani, na primer, bili su sve velikosrpski nacionalisti, srpski fašisti, i vidimo baš lepo gde ih je odveo fašizam!

I sa Rusima se razlikujemo, jer oni imaju koncept teritorije - Rusi su ustvari istočno-slovenska verzije Jugoslovena. Rusi nastaju od Rus, dakle od zemlje, teritorije. Nije ni čudo što su često davali prednost Bugarima, koji su takođe nastali kao prvi, srednjevekovni Jugosloveni ("ujedinjena sedam slovenskih plemena pod bugarskim nacionalnim imenom i državnom idejom"). U Ruse država je sveta, dok je kod nas teritorija, država, uvek predmet kritike, i gajimo ambivalentan odnos prema njoj - mi insistiramo na državu (pošto je potrebna), ali najbolje da je nemamo. Dobro, slobodan čovek ima svoju (slobodnu) domovinu, ali nema državu; države su od sveta, i uvek promenljive, prolazne, podređene svetskim silama ;)

Možda jesmo malo kao Turci, i to bez nekakvog turskog gena koji su nam izmišljavali Hrvati. I Turci su jako do ekstremno rodoljubivi, ali istovremenom otvoreni i primaju svakoga u svoju naciju.

Milost i istina neka te ne ostavlja; priveži ih sebi na grlo, upiši ih na ploči srca svojega!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Da li znate da su Albanci ustvari slab narod? Italijani ih smatraju polu-Italijanima. I zaista, čim odu u Italiju, Albanci postaju Italijani.

Zašto se mi onda plašimo Albanaca? Zato što nam je bilo zabranjeno da se njih branimo. I još uvek nam se zabranjuje. Ovo je u nas stvorilo to neko inferiorno osećanje u odnosu na Albance, što npr. Italijani, Grci ili Turci uopšte nemaju prema Albancima, dok se mi opet osećamo superiorni u odnosu na njih.

Milost i istina neka te ne ostavlja; priveži ih sebi na grlo, upiši ih na ploči srca svojega!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

×
×
  • Креирај ново...