Тумачења Светог Писма

JESSY · Септембар 11, 2016

О преданости вољи Божијој

Мт. 19, 16-26

Један богати младић приступи Христу с питањем: које добро да учини па да задобије живот вјечни. Господ га подсјећа на заповијести Мојсијеве и притом благо га прекоријева што покушава да му се улагује, називајући га благим.

И Христос је био жедан љубави и доброте и благих људских ријечи. Искрену љубав примао к своме срцу, али је био јако осјетљив на сву људску претворност и ласку.

Младић рече Христу да он све заповијести Мојсијева закона држи још од дјетињства свога.

Ми видимо на његовом примјеру, и на примјерима нас, многих, да док се ради о безличним, неодређеним, дјелима, сви ми, попут овог младића, лично, о себи мислимо да смо све сами праведници Божији. Тако, углавном, и говоримо о себи. Али, када се дође до стварног неког случаја, када треба стати и себе самог измјерити, онда видимо да границе наше праведности не досежу јако далеко.

Тако и младић, кад му Христос рече да све своје прода, и разда сиромасима, па да пође за њим, одлази од Христа без збогом – покуњен. Границе његове доброте биле су јако скучене и Господ их је брзо досегао. Јер, лако је руком посегнути у џеп, извадити ситниш па га дати потребитом. Није лако – и отуда је то прави подвиг – све дати и све жртвовати.

Богати младић пита Господа за његову вољу, а није спреман да се одрекне своје воље и да је потчини Божијој.

Ма колико нам је тешко, и немогуће, противу бодила праћати се, (Дап. 9, 5) ми то ипак често чинимо, настојећи, на све начине, да изгурамо неку нашу замисао о себи или о неком нашем. Многи смо у стању да и ђаволу душу продамо само да постигнемо оно што желимо. Када у томе, некако, успијемо, увидимо да је цијена сувише велика, и да је све то узалудно било.

Зато, све што се чини треба да се чини у сагласности са Божијом вољом. Ми сви добро знамо и осјећамо шта је Богу мило; шта му је по вољи, а шта није. Свакоме од нас Бог је усадио савјест, најосјетљивије сензоре, који се одмах упале и запиште чим ми Божију вољу прекршимо.

Наши старији су мање вјеровали себи, а више повјерења Богу поклањали и уздали се у Његову помоћ. “Без Бога – ни преко прага”, говорили су – и творили. При томе они се нису предавали фаталистички па легли и спавали, чекајући да им с неба све окруњено падне. Они су увијек добро запињали и јуначки се борили за своје голе животе – јер су таква времена била – али су при сваком кораку и у свакој борби Бога у помоћ призивали.

Човјек, слабашно је биће; с Богом је јак. Ако успије да усагласи своју вољу са Божијом, постигао је пуни мир и велику духовну снагу и нико му ништа не може. “Уздај се у Господа и твори добро; (Пс. 37, 3) предај Господу пут твој; (Пс. 37, 5) ослони се на Господа”, (Пс. 37, 7) савјетује нас, мудро, пророк Давид.

Сам Господ Исус Христос дао нам је најбољи примјер како се у руке Божије предају сопствени живот и воља. Знајући какве га претешке муке и страдање чекају, Господ се моли Оцу своме: “Оче мој, ако је могуће, нека ме мимоиђе чаша ова; али опет не како ја хоћу, него како ти”. (Мт. 26, 39)

Када нас муке снађу, можемо да желимо да их избјегавамо – то је људски – али никада не смијемо од сопствених призива да бјежимо и да, заради личног мира и сређеног живота, жртвујемо глас Божији у себи. Ако се ми, уопште, молимо, молимо се Оцу нашем небеском и призивамо његову вољу на наше животе. Да буде воља твоја – кажемо. Да ли не изгледамо смијешни и лажљиви кад избјегавамо да примимо вољу Божију кад се на нас сручи.

Колико год да човјек бјежи да не попије чашу која му је намијењена, то је узалудан посао. Побјећи не може. “Тешко оном ко се свађа са Творцем својим”, (Ис. 45, 9) вели пророк Исаија.

Ми често не можемо знати какав је смисао наших страдања и шта Бог од нас намјерава. Свети апостол Павле нас пита: “А ко си ти, о човјече, да се препиреш са Богом? Зар рукотворина говори мајстору своме: Зашто си ме тако начинио? Или зар лончар нема власти над глином, да од исте смјесе начини један суд за част, а други за срам?” (Рим. 9, 20-21) Зар мало дијете може знати зашто мора да прими болну ињекцију или: да ли малом дјетету може бити јасно зашто мора да буде подвргнуто тешкој операцији. Родитељи његови знају, и ма колико и сами жалили, морају, зарад спасења дјетињег живота, да га препусте свим тим мукама.

Свиђало се то нама или нам се не свиђало, ми морамо себи да признамо да су наша права јако мала. И сопствени живот од Бога смо добили. И животи наших драгих дошли су нам преко Божије милости. Све што посједујемо, није наше. Када то човјек схвати, лакше прихвата све оно што га снађе. Као Јов Праведни, из чије судбине се сви можемо поучити и оснажити.

Све оно што му се збило: кад несрећа однесе сво благо његово и, на крају, кад му и рођену дјецу узе, и жену његову окрену против њега, Јов мирно одговара: “Го сам изашао из утробе матере своје, го ћу се и вратити онамо. Господ даде, Господ узе, да је благословено име Господње”. (Јов, 1, 20-21)

Зар, заиста, није тако? Ко од нас, кад се, слаб и сићушан, појављује на овај свијет, понесе се собом тапије на срећу и богатство.

Ако ми не видимо која је сврха и смисао нашег страдања, Бог зна и он може наше повјерење у Њега да награди кад Он сам хоће. Јова је наградио још за земаљског његовог живота. “И Господ благослови пошљедак Јовов више него почетак, те имаше – вели се у Светом писму – четрнаест хиљада оваца и шест хиљада камила и хиљаду јармова волова и хиљаду магараца. И имаше седам синова и три кћери.” (Јов, 42, 12-13) “И умрије Јов стар и сит живота.” (Јов, 42, 17)

Поучан нам је и подстицајан примјер, како се прима Божја воља, дат у Светом писму, у случају што се збио са царем Давидом. Навешћу вам га дословно: Вели се да “Господ удари дијете које роди жена Уријана Давиду, те се разбоље на смрт. И Давид се мољаше Богу за дијете, и пошћаше се Давид. И дошавши лежаше преко ноћ на земљи. И старјешине дома његова усташе око њега да га подигну са земље, али он не хтје, нити једе што са њима. А кад би седми дан, умрије дијете; и не смијаху слуге Давидове јавити му да је дијете умрло, јер говораху: Ево, док дијете бијаше живо, говорисмо му, па нас не хтје послушати; а како ћемо му казати: Умрло је дијете. Хоће га уцвијелити.

А Давид, видећи гдје слуге његове шапћу међу собом, досјети се да је умрло дијете и рече Давид слугама својим: Је ли умрло дијете? А они рекоше: Умрло је. Тада Давид уста са земље, и уми се, и намаза се и преобуче се; и отиде у дом Господњи, и поклони се. Потом опет дође кући својој, и заиска да му донесу да једе; и једе. А слуге његове рекоше му: шта то радиш? Док бијаше дијете живо, постио си и плакао; а кад умрије дијете, устао си и једеш. А он рече: Док дијете бијаше живо, постио сам и плакао, јер говорах: Ко зна, можда се смилује Господ на ме да дијете остане живо. А сада умрло је: шта бих постигао. Могу ли га повратити. Ја ћу отићи к њему, али он неће се вратити к мени. Потом Давид утјеши Витсавеју жену своју, и отиде к њој, и леже с њом. И она роди сина, којему надје име Соломон. И мио бјеше Господу”. (2. Сам. 12, 15-24)

Када ово прочитамо, над овим размислимо, видимо да је једино паметно Божији прст мирно примати јер је свако наше опирање, ионако, узалудно. Има нас пуно више које овдје мимоиђу казне као што нас, такође, има који не сачекају награду на земљи за праведне животе своје. Бог често остави и једно и друго за свој коначни суд.

Али ако и мислимо да смо праведни и страдамо, сјетимо се Петровог расуђивања. Он нас пита: “Каква је похвала ако гријешите па, кажњавани, подносите? Него ако добро чините па подносите страдања то је угодно пред Богом”. (1. Петр. 2, 20) Свако од нас, попут пророка Михеја, може за себе да каже: “Подносићу гњев Господњи јер му згријеших, док не расправи парбу моју и да ми правицу; извешће ме на видјело и видјећу правду његову”. (Мих. 7, 9)

Предајемо се Божијој вољи, као што се дјеца предају благој вољи својих родитеља. И ако се дешава да нас муке снађу, примајмо то као знак Божије, родитељске, бриге за нас. “Јер кога љуби Господ, онога и кара, и као отац сина који му је мио.” (Приче 3, 12) И “како отац жали синове, тако Господ жали оне који га се боје”. (Пс. 103, 13)

Ине бојимо се, поред свега, неће нам се дати муке више но што можемо поднијети. Ни богатом младићу се не би дало више да је хтио Бога послушати и за њим кренути.

Зарад мира са собом и Богом, примимо на се вољу Божију; Њему, вјерноме Творцу, повјеримо душе своје у доброчинству, спасења нашег ради.

JESSY · Септембар 30, 2016

О сиротама и удовама Свето писмо листајући

24 сеп 2016 | Актуелне теме

Недавно сахранисмо смо једну Српкињу. Осим нашег појца, и мене, на сахрани, која је била прилично велика, није било више од троје Срба.

Безначајна нека особа, помислићете. Mожда сам и ја био у искушењу да тако мислим, све док, послије укопа, не одох у кућу једног од њених синова. Ту чух повијест о јунаку, којег имадосмо а о којем ништа не знадосмо.

Скратићу причу. Та жена, коју земном праху предадосмо, у својој 31. години, у напону животне снаге, остала је самохрана мајка своје петеро нејаке дјеце. Све своје снаге, сав свој живот и последњу трунку своје наде и радости уложила је била у њих. Бескрајно им се предала и жртвовала да би од њих створила петеро људи.

Тих људи, њене дјеце и мноштва њихових разгранатих фамилија, унучади, праунучади, нема међу нама, Србима, јер нас, Срба, није било међу њима када им је најпотребније било.

Но, то је други проблем и тема за себе.

Сазнавши за њен жртвени подвиг, поклонио сам се њеној жртви дубоко и ожалио је искрено.

Црква је у великој мјери упућена на љубав и доброту многих честитих жена, удовица, које су своје животе ставиле Цркви својој у службу. Упућеност Цркве на доброту благочестивих жена, невало ме је на мало дубље размишљање о женама, које послије скоро читавог вијека, проведеног са драгим човјеком, или, што је горе и теже, раније, на почетку заједничког живота, прије остварења снова и надања, остају, наједном, без свог животног сапутника, садруга и пријатеља и најчвршћег ослонца у животу. Поведен тим размишљањем, прошао сам, летимице кроз Свето писмо и задивио се над најљепшим узорима људске истрајности, жртвености и честитости.

Најљепше ријечи исказане у Светом писму за једног човјека, уопште, не односе се, вјерујте ми, на прваке људске и велможе него се односе на те жртвене, самохране, жене. Намеће ми се мисао да је наша усмена народна традиција преточила те светописамске узоре у ликове наших Јевросима мајки и других многих јетрвица, адамских кољена, које су самопрегором и поштењем надахњивале небројене генерације српских мајки. Немогуће је све те небројене ликове извести пред вас.

Свети Илија, прогањан од цара и моћника, не бјежи да заштиту тражи код других цара и силника него, вођен гласом Божијим, бјежи и скрива се код удовице Сарептске. (1. Цар. 17. глава)

Увремена гладна и тегобна, Пророк је затиче како, погрбљена сакупља дрвца и грање да би, јединцу свом и себи, зготовила задњи оброк па послије обоје од глади да умру. Кроз Пророка свога Господ је био погледао на доброту и честитост ове сиротице и свима им подарио хране да преживе.

Сјећате ли се сиромашне удровице која, са своје двије – али задње – лепте подари Богу више од свију богатих дарова пребогатих богаташа. Јер сви они ставише на дар Богу од сувишка свог, а она, од сиротиње своје, метну сву имовину своју што имаше. (Лк. 21, 4)

Свуда и на сваком свом кораку, Господ је узимао у заштиту честате жене, удовице. Свима је помагао на њихове молбе. Са некима је водио дуге разговоре кушајући њихову вјеру; са другим чак као да се и препирао прије но што би излио своју милост на њих. Наинској удовици, која сахрањиваше свога јединца сина, притрча сам, без позива и молбе, сина јој подиже из мртвих и дарова јој њено вољено дијете.

Удовиштво, ако тако могу да кажем, у раној Цркви, као да је било институција, слично, или, можда, чак и више од садашње установе кола српских сестара код нас. Свети апостол Павле даје упутства своме ученику, епископу Тимотеју, да не уписује међу удовице жене млађе од 60 година. (1. Тим. 5, 9) За пријем у то друштво и уважених жена Апостол, осим животне озбиљности, као што видјесмо, поставља и друге, врло строге, услове. Таква је морала бити честита, која је била жена једног мужа, освједочена у добрим дјелима. Ако је дјецу одгајала; ако је гостољубива била; ако је светима ноге прала; ако је невољнима помагала; ако је ишла за сваким добрим дјелом. (1. Тим. 5, 9, 10)

Таквим својим животом заслуживала је поштовање свеукупне Цркве, почевши од првих па до посљедњих. Њему, епископу, Апостол савјетује да удовице поштује, (1. Тим. 5, 3) али оно које су праве удовице. (1. Тим. 5, 3)

Ада не би било двојбе, које су то праве удовице, Апостол јасно разграничава и наглашава: права удовица и усамљеница нада се у Бога и проводи у молитвама и мољењима ноћ и дан. (1. Тим. 5, 5) Удовице, достојне поштовања, морале су бити без мане. (1.Тим. 5, 7) Због тога Апостол наређује да се млађе удовице не примају, јер, када их страст одвоји од Христа, хоће да се удају. (1. Тим. 5, 11 ) ”Хоћу, дакле, да се млађе удовице удају, дјецу да рађају, кућу да куће, и никаква повода не дају противнику за нападање”. (1. Тим. 5, 14)

О својим честитим и поштовања достојним удовицама, стара Црква се предано бринула. Та брига Цркве изњедрила је установу ђакона црквених. Њихов је превасходни задатак био да служе око удовичких трпеза. (Дап. 6, 1-6) Свети апостол Павле моли вјерне да се брину о својим удовицама да се не оптерећује Црква, да би се она могла старати о правим удовицама, (1. Тим. 5, 16 ) дакле, о онима о којима се није имао ко бринути.

Ову бригу Хришћанска црква наслиједила је и преузела из старозавјетне јеврејске традиције. ”Кад жањеш љетину своју на њиви својој, ако заборавиш који сноп, не враћај се да га узмеш, нека га дошљаку, сироти и удовици, да би те благословио Господ Бог твој у сваком послу руку твојих.” ( 5. Мојс. 24, 19 ) Исто је речено за маслине (5. Мојс. 24, 20) и за виограде. (5. Мојс. 24, 21) У старозавјетној Књизи о Рути читамо дирљиву повијест о Рути која, оставши удова, са својом свекрвом, исто удовицом, класје пабирчећи на Возовој њиви, среће Воза, газду, и везује и своју и свекрвину судбину са судбином овога човјека.

Жена сама, без свога мужа и заштите, била би препуштена на милост и немилост свакоме, да свако о њој свој суд даје и свакојако мишљење износи, али Бог то не дозвољава и такву узима у своју заштиту и суд о удовици преузима на се. За себе Господ каже да је он отац сиротама и судија удовицама. (Пс. 69, 5) Бог велики, силни и страшни даје правицу сироти и удовици. (5. Мојс. 10, 18) ”Остави сироте своје, ја ћу им живот сачувати, и удовице твоје нека се уздају у ме”, (Јер. 49,11) поручује Господ народу свом.

Ко насрне на самохрану жену, удовицу, насрнуо је на Господа. Ражалости ли ко удовицу у чему год, и повиче ли она Госпуду, чуће Господ вику њезину и ”запалиће се гњев мој и побићу вас мачем”, упозорава Господ, ”па ће ваше жене бити удовице а ваша дјеца сироте”. (2. Мојс. 22, 23-24) Тешко оима којима су удовице плијен и сироте грабеж. (Ис.1 0, 2 ) Господ наш Исус Христос ни на кога није био толико огорчен колико на оне који, градећи се пред свијетом чисти и честити, насрћу на незаштићене жене: ”Тешко вама књиxевници и фарисеји, лицемјери, што једете куће удовичке, и лажно се молите дуго, зато ћете већма бити осуђени.” (Мт. 23, 14)

Као хришћани, позвани смо да слиједимо традицију штићења и помагања сиротих и незаштићених. Господ нас зове да добро чинимо, правду тражимо, потлаченог исправљамо, штитимо сироте и удовице бранимо. (Ис. 1, 17) И да не заборавимо: побожност чиста и непорочна, и пред Богом и оцем јесте ова: посјећивати удовице и сироте у невољи њиховој. (Јак. 1, 27 ) И све то чинити чисто и честито, чувајући себе неопогањена од свијета. (Јак. 1, 27)

JESSY · Новембар 5, 2016

Како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима

4 нов 2016 | Актуелне теме

„И како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима“. (Лк. 6, 31)

И ако увиђамо да овдје има пуно себичнога – бити добар ради своје користи – ипак, камо пусте среће када бисмо се придржавали ове истине! Међу људима не би било свађа ни раздора – јер коме то користи до црном ђаволу – и не би на свијету било ратова ни помора. Свакоме је корисније и паметније да у миру зарађује и једе хљеб насушни, него да се пребија и ломата убијајући и стријепећи да ће да буде убијен. У миру свима би нам било боље и љепше. Али, шта ћемо када у људској природи увиђамо злу коб да човјек пакости човјеку у интересу обостране пропасти. У туђој штети многи, нажалост, виде своју корист.

Христос наш и Господ, браћо и сестре, иде даље од практичне наше вајде или штете, и од нас, хришћана, тражи више. Захтијева, наиме, да волимо људе – и то све, без разлике – и да их волимо не наше користи ради. Јер, хришћанска љубав „не тражи своје“. (1. Кор. 13, 5) Каже Христос: „И ако љубите оне који вас љубе, каква вам је хвала? Јер и грешници љубе оне који њих љубе. И ако чините добро онима који вама чине добро, каква вам је хвала? Јер и грешници чине тако“. (Лк. 6, 32-33) „Него љубите непријатеље своје, и чините добро, и дајите у зајам не надајући се ничему; и биће вам велика плата, и бићете синови Свевишњега, јер је он благ и незахвалнима и злима“. (Лк. 6, 35) Господ нам указује на Оца свога и Оца нашег небеског као на узор. „Будите, дакле, милостиви као и Отац наш што је милостив“. (Лк. 6, 36) Милости над Божијом милошћу нема. Он даје да Сунце грије и добрима и злима, пушта кишу и једнима и другима. (Мт. 5, 45)

Добро треба чинити да би се угодило не себи или другима но прије свих, Богу. Не да те људи виде и хвале. Деси ли се то, примио си плату своју, од Бога нема шта да очекујеш. (Мт. 6, 1-7)

Треба да истражујемо шта је угодно Господу, (Еф. 5, 10) и да се владамо достојно Господа. (Кол. 1,10) „А доброчинство и заједништво не заборављајте – опомиње нас апостол Павле, у Посланици Јеврејима – јер се таквим жртвама угађа Богу“. (Јевр. 13, 16) Добро можемо чинити када смо у сагласноти са светом вољом Божијом. Знамо за много случајева када људи веће зло учине но добро, руководећи се себичним људским разлозима и интересима, а све то потурају под добро или чак мисле да добро чине. Свети апостол Павле пише Корићанима: „Бог је кадар да вас обогати сваком благодећу, да у свему свагда имајући довољно свега, изобилујете у сваком добром дјелу“. (2. Кор. 9, 8)

Добро не треба да чинимо очекујући да сад и овдје будемо за то од Бога награђени. „Бог не плаћа сваког дана“, каже наш народ. Не кажњава ни зле одмах, јер и за њих има божанско стрпљење. Ако бисмо још овдје, на Земљи, били одмах награђени шта би, онда, остало за Небо. „Бог није неправедан па да заборави дјело ваше и труд љубави коју показасте за Име његово, послуживши и служећи светима“, (Јевр. 6, 10) обећава нам апостол Павле у Посланици Јеврејима.

Ми, хришћани, позвани смо да дјелима, прије свега, показујемо и доказујемо наше хришћанско опредјељење. Да наша плодотворна дјелатност најбоље свједочи о нама. Свети апостол Павле пише Филипљанима: „Да будете беспрекорни и честити, дјеца Божија непорочна усред рода неваљалога и покваренога, у којему сијате као свјетила у васиони“. (Флп. 2, 15)

Да се не деси и дешава да неко, кога знају и виђају по црквама, и називају га богомољцем, у свом животу све друго спроводи осим воље Божије и све око себе саблажњава. Да се не каже за неког између нас: „Види га, не избива из цркве, гради се богомољцем, а овамо љубави и вјере дјелатне нема ни за трунку једну“.

Наша дјела Христос поставља као мјерила према којима суди и просуђује. „Тако да се свијетли свјетлост ваша пред људима, да виде ваша добра дјела, и прославе Оца вашега који је на небесима.“ (Мт. 5, 16) У нашем свеукупном понашању, људи, који нас окружују, треба да могу да препознају Бога у нама. „Ако, дакле, једете, ако ли пијете, ако ли што друго чините, све на славу Божију чините“, (1. Кор. 10, 31) да бисмо се сви спасили.

JESSY · Новембар 28, 2016

ПРИЧА О МАРТИ И МАРИЈИ СА ТУМАЧЕЊЕМ

''38. А кад иђаху путем и Он уђе у једно село, а жена нека, по имену Марта, прими Га у своју кућу.

39. И у ње беше сестра, по имену Марија, која и седе код ногу Исусових и слушаше беседу Његову.

40. А Марта се беше забунила како ће Га дочекати, и прикучивши се рече: Господе! Зар Ти не мариш што ме сестра моја остави саму да служим? Реци јој, дакле, да ми помогне.

41. А Исус одговарајући рече јој: Марта! Марта! Бринеш се и трудиш за много,

42. А само је једно потребно. Али је Марија добри део изабрала, који се неће узети од ње.''

(Јеванђеље по Луки 10; 38-42)

Тумачење:

Марија и Марта су као разум и осећања. Једна без друге не постоје, нису потпуне. Слушкиња и она која расуђује, две су особе, али истовремено и два лица једне особе.

Марта ради, не губи време, ужурбано послужује тражећи погледом шта треба направити. Марија сједи и слуша, отворена је и упија сваку Исусову реч. Марта је свесна своје дужности, и подстиче нас да размишљамо о Божјим даровима. Почевши од живота, родитеља, пријатеља... Дарови су умећа која имамо, познанства која смо стекли. Но, бити свјестан дарова повлачи са собом велику одговорност. Прича о талентима и захтевном господару који жели да донесемо плодове говори нам како ће наш однос према дарованом нам благу умногоме зависити о слици Бога коју имамо. Он је захтеван, али од нас не тражи више него што ми можемо дати. Он нас не суди док се ми сами не осудимо. Божји дарови долазе са слободом: слободни смо радити на њима, донети плод, свако према својим способностима. Марта то ревносно извршава.

Марија слуша, а слушати не значи само перципирати звук. Слушати значи бити послушан, препустити се Речи. Особа која слуша занемарује све што има у себи и ствара простор за оно што долази од другог, био то Бог или човек. Узор вере, Марија мајка Исусова, описана је као жена која слуша и у срцу чува речи и догађаје те пребире по њима. И највећа заповед започиње управо речју: »Слушај!« Марија, Мартина сестра, препознаје то и претпоставља Божју реч свакој другој активности: препушта јој се, расуђује је користећи тренутке Божје присутности.

У коначници, та два става Марије и Марте стапају се у један. Марта која делује према људима и Марија која упија одозго једна другу осветљују.

Верник који учи од Марије и Марте учи се ревности, али учи и то да за све постоји тренутак: време за слушање и време за рад. Мудрост је у разлучивању.

JESSY · Јануар 9, 2017

Бог нас помаза и запечати

10 дец 2016 | Актуелне теме

2. Кор, 1, 21-24; 2, 1 – 4

Апостолско штиво, браћо и сестре, подсјећа нас и опомиње на наше обећање Богу и завјет наш којим смо се Господу обећали. „А Бог је онај који нас утврђује с вама у Христу, и који нас помаза, који нас запечати, и даде залог Духа у срца наша“, (2. Кор. 1, 21 – 22) пише свети апостол Павле Коринћанима.

Док крштавам и залогом Духа Светога печатим чело, очи, образе, уши, нос и уста, прса, руке и ноге новопросвјећеног, и док Богу молитве узносим да његов штит вјере сачува неповријеђеним од непријатеља, одјећу нетрулежности у коју се одјену сачува на њему неупрљану и чисту, да Бог, благодаћу Својом духовни печат сачува неповрједљивим, често ми се душом питања ковитлају, да ли онај кога крштавам, и сви његови на крштењу окупљени, поимају, да ли довољно дубоко доживљавају смисао онога што се с њим у том моменту збива – да се он обриче, и обећава Господу и да на себе прима завјет вјерности и оданости Богу.

Генерације и генерације хришћана живјеле су са том свијешћу своје преданости Господу. Кроз ту своју оданост, кроз своју истинску љубав према Богу, хришћани су разумијевали библијску Пјесму над пјесмама и читали је тако да као што је јака, „као смрт“, (Пјесма над пјесмама, 8, 6) љубав младића, заручника, и младе, заручнице, тако је јака – или, треба да буде – љубав и вјерност истинског хришћанина према Богу, Господу своме. Таквим разумијевањем богонадахнути богослови су ову, иначе, врло сензуалну пјесничку химну љубави уврстили у свештени канон Светог писма. Јер, заиста, тешко је наћи боље и прикладније поређење хришћаниновог односа према Богу.

”Хришћанин је сличан испрошеној девојци – вели свети наш Владика Николај. Као што испрошена девојка непрестано мисли о обручнику своме тако и хришћанин о Христу. И ако је обручник далеко, преко десет брда, свеједно девојка се понаша као да је он непрестано ту, код ње и с њом. Она мисли на њега, пева њему, говори о њему, сања о њему, спрема дарове за њега. Исто се тако понаша и хришћанин према Христу. И као што обручница зна, да прво мора да изађе и удаљи се из куће где се родила, да би се састала и потпуно сјединила са обручником својим, тако и хришћанин зна, да се и он не може потпуно сјединити с Христом док га смрт не разлучи од тела, тј. од материјалног дома, у коме је његова душа од рођења обитавала и расла.“

Хришћани су, рекох, били свјесни своје заручености Богу и сходно својој вјери су се и понашали. Житија светих обилују предивним примјерима истинских хришћана, мученика и мученица, који, кад су били стављани на страшне пробе своје вјере, по цијену живота, неописивих мука и страдања, нису се хтјели одрећи своје заклетве Богу. Јер, шта је наше крштење него ли одрицање од сотоне, пљување по њему и примање залога Духа Светога и наше обећавање њему. „Завољевши пустињски и безметни живот и кренувши усрдно за жеником твојим Христом – вели се у тропару светој мајци Петки Параскеви – ти си испосничким подвизима, постом и молитвама и врелим сузама погасила жеравицу страсти, преславна Параскево.“

Свете мученице, када им је било нуђено сво благо свијета овога, само да се Христа одрекну, када су им кнежеви и цареви своје руке нудили, оне су, свјесне своје преданости Богу, све одбијале и, драговољно, на мучење полазиле. Зато их Црква као заручнице Божије слави и пјева како оне Христу, заручнику своме високим гласом, кличу: „Тебе, жениче мој, љубим; Тебе тражим и страдам; и сараспињем се у Твоме крштењу. И страдам због Тебе да бих царовала с Тобом. И умирем за Те, да бих живјела с Тобом. Као жртву непорочну прими мене која љубављу сагоријевам за Тебе“.

Прави хришћани су били свјесни своје обручености Богу а и ми бисмо морали бити. Данас, кад нам се нуде – а ускоре ће, ако им не буде друге, и силом наметати – које какви ђавољи знаци, симболи и печати на чела и руке наше, ми морамо бити свјесни да смо ми један печат – печат Бога Духа Светога – на нашем крштењу већ примили, Богу се обећали и да своју заклетву не смијемо погазити и заруку одбацити. И нама предстоји провјера чврстоће вјере наше страдањем. Опомиње нас свети Јован Боговидац на вријеме када ће они који не буду хтјели примити печат ђавољи на чела своја бити лишени свих права, нешто слично, и далеко горе од оних времена када су и код нас, средином прошлог вијека, безбожници, превратници, лишавали свих грађанских права своје идеолошке противнике.

Повампирени Деница, адска звијер, посљедњем, и најстрашнијем, свом налету на вјерни народ Божји, учиниће да „буду побијени они који се не поклоне лику звјерином. И учини све – пророкује пророк Божји – мале и велике, богате и сиромашне, слободњаке и робове, да им даду жиг на десној руци њиховој или на челима њиховим, да нико не може ни купити ни продати, осим ко има жиг, име звијери или број имена њезина“. (Откр. 13, 15-17)

Али исто тако, Бог са светима поступа свето, „с човјеком вјерним вјерно“. Када Господ буде судио, тражиће имена наша у Његовој књизи живота и тешко ономе чије се име у Божијој књизи живота не нађе. Јер кад Господ буде сводио своје рачуне са свом творевином својом – а најприје најусрдније са нама – крунски свједок наше одбране или оптужбе биће печат на челима нашим. Осуђени ћемо бити и у вјечну таму низвргнути ако нас Господ као своје не препозна. На оне, који „немају печата Божјега на челима својим“ (Откр, 9, 4) он ће пустити таква мучења „као мучење скорпије кад уједе човјека“, да ће људи тражити смрт, и неће је наћи; и пожељеће смрт, и смрт ће од њих бјежати“. (Откр, 9, 5-6)

Господ нас воли и жели да ми сачувамо печат његове заруке неповријеђеним. Он „нас дуго трпи, јер неће да ико пропадне но да се сви покају“ (2. Петр. 3, 9) и спасу. „Ако трпимо, с Њим ћемо и царовати; ако ли се одрекнемо, и Он ће се нас одрећи“. (2. Тим. 2, 12).

Зато, водимо рачуна да нас Господ не затекне у мраку грјешних дјела наших и да гријешењем не избришемо Божији знак и печат са чела наших који смо на крштењу добили. Амин.

JESSY · Јануар 9, 2017

Пуноћа времена

26 дец 2016 | Актуелне теме

(Гал. 4, 4-7)

Рођење Господа нашега Исуса Христа

Апостолско божићно штиво најкраће је од свих апостолских читања: свега четири стиха. А у та четири стиха стала је најрадоснија порука роду људском.

Ево, да је чујете: „А када дође пуноћа времена, посла Бог Сина својега, који се роди од жене, који би под законом, да искупи оне који су под законом, да примимо усиновљење. А пошто сте синови, посла Бог Духа Сина својега у срца ваша, који виче: Ава, Оче! Тако ниси више роб, него син; а ако ли си син, и насљедник си Божји кроз Христа“. (Гал, 4, 4-7)

Може ли нам бити радосније вијести и сазнања да нас Бог поново прима у окриље своје.

Господ наш Исус Христос, из неисказане славе небеске, прима обличје слуге и силази међу нас, земне људе, створења своја, да нас, крсном жртвом својом, помири с Богом и да нас, као браћу своју, приведе Оцу Свом небеском.

Првог нашег претка, праоца нашег, Адама саздао из радости; да подијели с неким, сличним себи, сву љепоту творевине Своје. Духну у њега Свој божански дух животни и поста човјек душа жива. (1. Мојс. 2, 7)

Човјека је Господ издвојио и издигао изнад свеукупне творевине Своје једним Својим божанским квалитетом којим се човјек разликује од свих створења Божјих: слободном вољом. Преко те божанске клице у себи човјек је требало да се усавршава и усличава Творцу своме.

Адам, преварен змијином, ђавољом, обманом, пао је на првом испиту и на зло је свој изазов слободе употријебио: умјесто с Богом, творцем својим и пријатетељем најбољим, он се приволио супарнику Божијем, Сатани и тако затровао клицом смрти себе и природу око себе.

Док је био у љубави са Творцем својим, сва је творевина Божја била у љубави с њим; чим се од Бога одметнуо, сва се природа устријемила на њега.

Господ наш није нас стварао за болест и смрт; праотац наш, Адам, осмртио нас гријехом, болешћу и смрћу. Како вели свети отац Јустин Ћелијски, „своје првобитно јединство са Богом Логосом, Творцем својим, род људски је нарушио грехом: грехом одвојио себе од Њега, одбацио себе од Њега, и кренуо ванбожијим, ванлогосним, ванлогичним путевима, који кроз безброј смрти воде у царство смрти, царство чистога демонизма, ђаволизма, у сатанизам. Јер сваки грех је својим главним животним нервом невидљиво везан за срце, за свезло срце свезлог Сатане. Уневши у себе грех, ту разорну богобожну силу, човек је одбегао од Бога, одвојио себе од Бога, и са собом повукао у смрт и поноре сатанизма и сву твар, која је по речи Божјој подвласна њему. Тиме је он сву твар увукао у ропство пропадљивости, у тешке патње и муке, због чега и „сва твар уздише и тужи заједно са нама“ људима у квргама греха и смрти (ср. Рм, 8, 20, 22).

Ослободити род људски, а преко њега и сву твар, од робовања греху и смрти, није могао нико од људи, нико од створених бића и твари, већ само Бог Логос – Творац: као Једини Безгрешан и Једини Бесмртан. И тако васпоставити јединство твари са Творцем, јединство рода људског са Богом Логосом, Богом Логиком, и повратити бићу људском божански смисао и божанску вредност постојања и живота. То је чудесни Господ Христос учинио својим оваплоћењем, и васцелим својим богочовечанским домостројем спасења, нарочито Својом свескупоценом крвљу: уништио грех и смрт, и тако Собом ујединио све било на земљи или на небу, и све повратио дивном логосном свејединству“.

„Јер Бог завоље свијет да је Сина својега Јединородног дао, да сваки који вјерује у њега не погине, него да има живот вјечни.“ (Јн. 3, 16)

Међу нас силази Господ наш, „то најдивније и најмилије чудо наше планете и свих уопште светова“ и постаје један од нас, „с душом као и ми, у телу као и ми, у јаду и страдању као и ми, и – најзад, у ономе што нас највећма чини различним од Бога – у смрти као и ми“. (Св. Владика Николај) Господ се спустио међу нас, и још ниже него што икаква земаљска љубав изискује; родио се у телу, да с телеснима поживи и нас, телесне, спасе; причестио се чашом страдања свих Својих створења. Није Господ делио ни с ким ту чашу горког причешћа него је сам до дна испио. (Св. Владика Николај)

Створитељ и сведржитељ све твари, узима на себе обличје слуге и рађа се у пећини хладној јер се за њега приличнијег мјеста не нађе. Тек што је очима својим овај свијет угледао, створења његова почела су га кињити и прогањати. Сав Његов живот земаљски био је испуњен страдањима. „Својима дође, и своји га не примише.“ (Јн. 1, 11)

Сва своја страдања Господ је трпељиво подносио да би своју мисију испунио, род људски с Богом измирио и све, који у Њега вјерују, Богу, Оцу Своме Небеском, привео. „Син Човјечији није дошао да му служе него да служи и даде живот свој у откуп за многе“, (Мт. 20, 28) говорио је Сам апостолима својим.

Чусте, Апостол говори о „пуноћи времена“. „Пуноћа времена је настала када је грех у роду људском био достигао све врхунце свог разарачког и смртоносног деловања и претио да род људски потпуно ођаволи и осатани, сатирући у њему све што је божанско и богочежњиво.“ (Св. Отац Јустин П.)

У Светом писму наилазимо на још једну пуноћу: пуноћу чаше гњева Господњег. (Откр. 16, 19)

Ми живимо између ове двије пуноће: пуноће времена и пуноће чаше гњева Господњег. Али да знамо да је огромна и непремостива разлика између ове двије пуноће. Када наста пуноћа времена, Господ наш роди се у понижењу, као слуга, да нашем спасењу послужи. „Јер не посла Бог Сина Својега на свијет да суди свијету него да се свијет спасе кроз њега“ (Јн, 3, 17). А када се напуни чаша гњева Господњег, Господ ће доћи у слави и сили, као Судија, да суди живима и мртвима.

За људе у „пуноћи времена“ апостол Павле свједочи ријечима пророка Божјег, да не бијаде ниједног праведног, ниједног који разумије нити онога који тражи Бога. „Сви застранише и заједно неваљали посташе; нема га који чини добро, нема баш ниједнога.“ (Рим. 3, 10-12)

Кад се ми окренемо око себе, кад видимо како људи, гријешењем својим, безумно и бездушно Бога вријеђају, треба да нам је јасно да се чаша гњева Господњег убрзано пуни.

Колико год да се вријеме ближи своме крају, ми још увијек имамо небројено пуно прилика да на своме спасењу порадимо. Зато, пазимо добро како живимо, не као немудри него као мудри, користећи вријеме, јер су дани, видимо, зли. (Еф. 5, 15-16)

Примимо и пригрлимо новорођеног Господа, малог Бога, Божића, прихватимо га у своје животе, у своја срца и домове; не гријешимо и не вријеђајмо Га, да би нас Он препознао и прихватио као своје кад, као Судија, у сили и слави, буде дошао да суди живима и мртвима.

JESSY · Март 11, 2017

Шта нама Православље значи

24 феб 2017 | Актуелне теме

Јн. 1, 43-51

У вријеме поста олакшани бар мало од наших “холестеричних брига”, склонији смо да преиспитујемо себе и свој живот. Смисао поста и јесте у томе да нас наведе да превреднујемо, или да другачије вреднујемо, ствари и појаве. Заглибљени до гуше, и преко ње, у бриге о животу, сакатимо управо тиме наш живот, загорчавамо га и скраћујемо.

Кад великопосних дана чујемо огласе и таламбасе о ловачким и другим вечерама, о „богатој трпези и одлично снабдевеном бару“ итд, ужаснем се и питам: Шта је, уопште, од наше вјере остало и шта, стварно, нама вјера значи.

Кад бих врлим Србима, на Чисту или Теодорову суботу, замашћеним ловачким паприкашима, рекао да се владају као непријатељи Крста Христова и да им је трбух њихов бог, (Флп. 3, 18-19) увриједили би се смртно. Али, без обзира на љутњу ситих и препитих, ми се морамо запитати, како да очекујемо милост од Бога када Га, као појединци, и читав народ, свакодневно, вријеђамо.

„Оставише људи пост, преко пакла паде мост, што је к небу водио, док је народ постио“, вели једна наша богомољачка пјесма.

Отуђили смо се од Бога и Божијег закона. Колико до јуче, и сами знате и сјећате се тога, на Чисти понедељак све се у кући чистило, судови су се цијеђу прали и сланици су били извртани и прани да се у њима не би какве преостале масноће нашло. Постило се на води и причешћивало у недјељне дане и настављало се са постом иако су тешки пољски послови обављани па нам опет никада ништа није фалило.

Тамо гдје народ до црквеног реда држи, на Тодорову суботу послуживало се у цркви жито, као спомен на старе хришћане, из доба светог Теодора Тирона, који су, сви, колективно, јели скувану пшеницу да се не би упрљали намирницама са пијаца, које су незнабошци опоганили крвљу од својих жртава идолима. А сада, када приређујемо гурманлуке у ове страшне дане Часног поста, ништа нам од руке не иде нити ће нам икада ићи све док се Богу и закону његову не повратимо.

Живот је светиња, од Бога нам дата. “Опомени се да си ме као од кала начинио, и опет ћеш ме у прах обратити.” (Јов, 10, 9)

Свакако да се о животу брига повести мора. Нико не тражи од нас да се запустимо и, бесмисленим изнуравањем, убијамо, али нам исто тако нико није дао за право да га улудо трошимо и прекомјерностима уништавамо. Живот није сам себи циљ. Ако је људски вијек само у јелу и одијелу, онда је он, заиста, бесмислен. Земаљски наши дани дати су нам да бисмо их корисно утрошили.

Они су нам измјерени. (Јов, 14, 5) „Није ли човјек на војсци на земљи, а дани његови нијесу ли као дани надничарски“, (Јов, 7, 1) пита нас праведни Јов. „Ево с педи дао си ми дане, и вијек је мој као ништа пред тобом. Баш је ништа сваки човјек жив“, (Пс. 39, 5) опомиње нас пророк Божији и пјесник, цар Давид.

Не морамо сами стално да пролазимо исту животну школу, коју су, хиљадама година прије нас, пролазили многи мудри људи. Нешто од општег искуства и вјековима скупљане мудрости морали бисмо усвојити за нас и мудро искористити. И данас, не сретох стара човјека да ми не рече да је живот „пара, која се за мало покаже, а потом је нестане.“ (Јак, 4, 14)

Послије Премудрог Соломона и његовог искуства, остало нам је мало да сумњамо и мало да сазнамо. Он се насумњао за све нас и пробао много штошта што ми не бисмо могли, све када би и хтјели. Читамо у Светом писму Старог завјета његову исповијест. Вели он: „Ја рекох у срцу свом: дај да те окушам весељем; уживај добра. Али гле, и то бјеше таштина… Размишљах у срцу свом да пуштам тијело своје на пиће, и срцем својим управљајући мудро да се држим лудости докле не видим шта би добро било синовима људским да чине под небом док су живи. Велика дјела учиних: сазидах себи куће, насадих себи винограде; начиних себи вртове и воћњаке, и насадих у њима свакојаких дрвета роднијех. Такође накупих себи сребра и злата и заклада од царева и земаља; набавих себи – вели он – пјевача и пјевачица и милина људских, и справа музичких свакојаких… И што год жељаху очи моје, не брањах им нити ускраћивах срцу својему свакога весеља… Али кад погледах на сва дјела своја што урадише руке моје, гле, све бјеше таштина и мука духу, и нема користи под сунцем.“ (Проп. 2, 1; 3-5;8;10-11)

Камо да смо паметни, да разумијемо све ово и гледамо на пошљедак свој. (5. Мојс. 29). Живот, проведен у јелу и весељу, свеједно пролети. „Као брзе лађе, као орао када лети на храну“, (Јов, 9, 26) како вели праведни Јов. „Године наше пролазе као глас. Дана година наших свега има до седамдесет а у јачега до осамдесет година: и сам је цвијет њихов мука и невоља; јер теку брзо, и ми одлијећемо.“ (Пс. 90, 9-10)

И зато, није ли упутније окренути се суштини својој, ономе што је најдрагоцијеније у нама и што не пролази никада. Све љепоте пролазе, сва здравља се руше, све снаге слабе; једино душа остаје за увијек. По души смо оно што јесмо, а не по омоту у који је душа сабијена и скучена.

На оваква размишљаwа упућује нас вријеме поста. И ако се чак ни сада не можемо одвојити од угађања стомаку, када ћемо то моћи учинити? Када нас доктори на цјевчице ставе, онда може да буде касно за било каква преиспитивања.

Пазите на себе – опомиње нас Господ наш Исус Христос – да срца ваша не отежају преједањем и пијанством и бригама овога живота“. (Лк. 21, 34)

„Пазите добро како живите, не као немудри, него као мудри, користећи вријеме, јер су дани зли. Због тога не будите неразумни, него схватите шта је воља Господња. И не опијајте се вином, у чему је разврат, него се испуњавајте Духом“. (Еф. 5, 15-18)

Дани су зли, јер брзо пролете. Ми смо зато призвани у живот, из небића у биће, да га осмишљено проживимо. Са задатком смо, дакле, овдје, послије кога одлазимо Оцу свом небеском да рачуне за земаљске дане положимо.

Јела нас отрупљују и отупљују. Одвојимо се, бар у вријеме поста, од уобичајене свакодневице, испостимо тијело и нахранимо душу.

Окренимо се својој унутрашњости, размишљајмо о пролазности и дубљем смислу живота у свјетлу Божијег закона.

Вратимо се из „земље чужде“ Оцу нашем небеском да би нас примио и помиловао.

JESSY · Март 30, 2017

Аврам, стрпљиво чекајући, дочека обећање

24 мар 2017 | Актуелне теме

Јевр. 6, 13-20
Црква наша соколи нас да у подвигу не малакшемо; да не посустанемо и не отпаднемо. Зато износи пред нас примјер храброг и истрајног човјека Божијег, Авраама, који је вјеру у Бога, Јединога, до посљедњег даха свога неокаљну пронио.

Јер и ми, хришћани времена овог, антихристовског, налазимо се у прилично сличној ситуацији у којој су се налазили хришћани ране Цркве. Наиме, на хришћане Христу из Јеврејства придошле, њихови сродници, старјешине народне, и сви редом, вршили су страшан притисак да одустану од Пута којим су се упутили и да се назад, у Јеврејство, врате. Свети Апостол их у вјери утврђује и опомиње их стиховима 6. главе своје Посланице, да пазе, да се не шале. „Јер није могуће оне који су једном просвијетљени, и окусили дар небески и постали заједничари Духа Светога, и окусили добру ријеч Божију, и силе будућег вијека, па кад су отпали, поново враћати на покајање, пошто они са своје стране опет распињу и руже Сина Божијега.“ (Јевр. 6, 4-6)

Пошао си, није ти лако, муке на све стране, али „не обазири се натраг“. (1. Мојс. 19, 17) Осврнеш ли се и вратиш, биће ти горе него да ниси ни полазио. Сјети се жене Лотове; она се обазре и поста камен слан. (1. Мојс. 19, 26)

Моли Апостол ове да не буду лијени него да вјером и истрајношћу наслеђују обећања.“ (Јевр. 6, 12) Зато доводи у срца њихова сјећање на великог јунака вјере, Авраама, да им за најбољи примјер и подстријек послужи.

На крају свих мука и искушења, стоји Бог, „који не обмањује“. (Титу, 1, 2) „Јер кад Бог даде обећање Аврааму, немајући ни у кога већег да се закуне, закле се Самим Собом, говорећи: Заиста ћу те богато благословити и обилно те умножити.

И тако Авраам, стрпљиво чекајући, дочека обећање.“ (Јевр. 6, 13-15)

Новопридошли Христу, рани хришћани из Јеврејства, добро су знали ко је Аврам био; боље него што то ми, данас, знамо. У њиховим душама Авраамов лик је био јаснији и упечатљивији него што је нама. Зато да се подсјетимо и увидимо – кад се већ тако често његов примјер нама износи – ко је Авраам био и у чему је величина вјере његове.

Срећемо га први пут на самом почетку Библије, у оквиру племена његова, у друштву са оцем својим, Таром, браћом, женом својом и братићем.

За Сару, жену његову, кратко се вели: “ А Сара бјеше нероткиња, и не имаше порода“. (1. Мојс. 11, 20)

И наједном, без увода и најаве, усијеца Господ намјере своје у Авраамове мирне дане и тежачку свакодневицу и позива га да све остави и Богу се на служење преда. „И рече Господ Аврааму: Иди из земље своје и од рода својега и из дома оца својега у земљу коју ћу ти ја показати. И учинићу од тебе велик народ, и благословићу те, и име твоје прославити, и ти ћеш бити благослов. Благословићу оне који тебе узблагосиљају, и проклећу оне који тебе успроклињу; и у теби ће бити благословена сва племена на земљи.“ (1. Мојс. 12, 1-3)

Да скрајнемо, за тренутак, благослове па, прво, да видимо шта је све Авраам требало да учини да га благослови сачекају.

”А Авраам и Сара бијаху стари и временити, и у Саре бјеше престало што бива у жена.“ (1. Мојс. 18, 11)

Јесте да се у та времена нешто дуже живјело али се, заиста, није живјело лакше. Напрасно, њих двоје, у њиховим добро поодмаклим годинама, Господ чупа из окриља њиховог, из какве-такве сигурности и упућује их, стотинама миља далеко, да са благом својим, које бјеху стекли, и с душама, које бјеху добили у Харану, пођу у земљу Хананску. (1. Мојс. 12, 4)

Само, да не заборавите: није Аврам окренуо телефон, позвао компанију за пресељење, спаковао се, упалио мотор па испред куће своје на аутопут, него је прашинао, под жарким сунцем, преко брда и планина, кроз пешчаре у пустаре и народе непознате и непријатељске, тамо негдје, у земљу туђу и непознату.

Он „пође не знајући куда иде.“ (Јевр. 11, 8)

Кад смо се пресађивали, долијетали смо авионима; знали смо, отприлике, куда идемо и шта нас тамо чека, па опет, сјећамо се стријепње и неизвјесности која нас је тресла. Мука је то, ипак, и тегоба.

Авраам не рече ни ријечи, „повјерова Богу“ (Јак. 2, 23) и крену без поговора.

То је био први круг кушања вјере његове. Други није био лак а трећи – најтежи и најпресуднији.

”Учинићу од тебе велики народ… и у теби ће бити благословена сва племена на земљи“ вели му Господ. (1. Мојс. 12, 2-3) Како, Господе, и Сара и ја, стари смо људи, упитао би на његовом мјесту свако од нас. Авраам не упита него, „стрпљиво чекајући, дочека обећање“. (Јевр. 6, 15)

У овај исказ: „стрпљиво чекајући“, сабијено је пуних двадесет и пет година напетог ишчекивања. И, коначно, након толико дугих дана и година неизвјесности, „Господ походи Сару, као што бјеше рекао, и учини Господ Сари као што бјеше казао. Јер затрудње и роди Сара Авраму сина у старости његовој у исто вријеме кад каза Господ“. (1. Мојс. 21, 1-2)

Ни на овом се не заврши искушавање вјере Авраамове.

Дијете, Исак, расло је и напредовало и ускоро ће се замомчити. Но, „шћаше Бог искушати Аврама, и рече му Бог: Узми сада сина својега, јединца својега милога Исака, па иди у земљу Морију, и спали га на жртву тамо на брду гдје ћу ти казати. И сјутрадан, рано уставши, Аврам осамари магарца својега, и узе са собом два момка и Исака, сина својега; и нацјепавши дрва за жртву, подиже се и пође на мјесто које му каза Господ“. (1. Мојс. 22, 1-3)

Три су дана пјешачили; три дана море и безброј момената да се стане и одустане али Аврам се не обезре назад.

Упита га момчић његов: „Ето огња и дрва, а гдје је јагње за жртву? А Аврам одговори: Бог ће се, синко, постарати за јагње себи за жртву.“ (1. Мојс. 22, 7-8)

„И измахну Аврам руком својом да закоље сина својега али анђео Господњи викну га с небе и рече: Не дижи руке своје на дијете, и не чини му ништа; јер сада познах да се бојиш Бога, кад нијеси пожалио сина својега, јединца својега, мене ради.“ (1. Мојс. 22, 10-12)

Потом се Господ потврди поновним благословом. „И рече, собом се заклех, кад си тако учинио, заиста ћу те благословити и сјеме твоје веома умножити, да га буде као звијезда на небу и као пијеска на бријегу морском; и наслиједиће сјеме твоје врата непријатеља својих.“ (1. Мојс. 22, 16-17)

Раним хришћанима, а и нама, потоњим и разлађеним, Авраамовим примјером свети апостол Павле вели и поручује: Да, стекле вас муке, искушења на све стране; није вам лако но, ипак, видите и измјерите муке своје и искушења Авраамовим па видите гдје се налазите.

Свагда на уму имајте: Бог се не мијења.

Његова је милост иста као што је била у Аврамово вријеме. Наша би вјера требало да сличи Авраамовој. Њему је Господ испунио све своје благослове; испунио и препунио обећања своја. „Ако изневјеримо, Он остаје вјеран“. (2. Тим. 2, 13) И нас ће благословити и благослов Свој испунити „само ако првобитну вјеру до краја чврсто одржимо“. (Јевр. 3, 14)

JESSY · Април 30, 2017

Радујте се свагда у Господу

7 апр 2017 | Актуелне теме

(Фил. 4, 4)

„Радујте се свагда у Господу, и опет велим: радујте се“, (Фил. 4, 4) узвикује свети апостол Павле. Па још додаје: „Не брините се ни за што.“ (Фил. 4, 6)

А ја, сав у грчу због брига премногих и несигурности сталне, помишљам: Како да се радујемо, добри наш Апостоле, кад ми се чини да тако мало разлога радовању има? Куд год да се окренемо и кренемо, на коју год страну поглед да упремо, све нас од радости одвраћа. С које год стране с набрајањем да почнемо, све туга и невоља.

Почнемо ли од народа нашег – народ наш, у свеукупном трајању свом, на нижим гранама био није. Никад дубље пао није, а још му се крај паду не види. Заборавили смо већ кад нам је несрећа на вечеру дошла а ево је и на ручковима и вечерама многим. „Неста радости и весеља с поља роднога, у виноградима се не пјева и не подвикује.“ (Ис. 16, 10) Само трње и чкаљ ниче и ђика на земљи народа мога. (Ис. 32, 13)

Ако пођемо и шире од народа нашег, на шта ћемо наићи? Свуда само јад и чемер, террор и погибија. Свакој правди и закону траг се заметнуо. Силницима нико ни да помисли на пут да стане. Нико гласа ни диже. Гледамо како разорише градове и земљу једног народа слабог, како га робе и пљачкају и још – свој злочин и дивљање „ослобођењем“ називају. Питамо се, ко је следећи којега ће чизметинама својим смрвити.

Па онда ове болешчинине којима нормалан човјек почетак не зна и крај им не види. Да ли да престанемо да живимо, да не дишемо више, да бисмо се од њих одбранили?

А тек кад бисмо о својим, личним, бригама и стрепњама; о својим смушеностима и несигурностима, рачунима плаћеним и неплаћеним, кредитима до гуше нараслим…

Али и даље стоји Апостолов позив, речен и поновљен, да се радујемо и ни о чем да се не бринемо.

Помислио би човјек да је Апостол свој позив о безусловној радости са мека душека упућивао, лагодни живот водећи. А не, далеко од тога. Ако се ико на овој земљи напатио, онда је то свети апостол Павле. Много је он боја поднио, у смртној опасности, не једном, бивао; тамнице често походио. Онако мали и слабашан, од Јудејаца „пет пута по четрдесет мање један ударац“ је добио. „Три пута сам – вели – био шибан, једном каменован, три бродолома претрпио“. „У опасности на ријекама, у опасности од разбојника, у опасности од свога рода, у опасности од незнабожаца, у опасности у граду, у опасности у пустињи, у опасности на мору, у опасности међу лажном браћом; у труду и напору, често у неспавању, у гладовању и жеђи, често у постовима, у зими и голотињи.“ (2. Кор. 11, 23–27)

Апостол нас зове да се радујемо у Господу а да се оставимо преварних радости због трица и крпица, па макар то биле куће големашке, брда и долине, јахте и лимузине. Све је то испразно, у томе праве радости нема. Заиста, зар нас толики несрећници около нас, који су то све стекли и награбили, не увјеравају у то.

Има само једна радост, која човјека може испунити до краја, а то је радост коју само Бог подарити може. „Јер Царство Божије није јело ни пиће – вели свети апостол Павле – него праведност и мир и радост у Духу Светоме“. (Рим. 14, 17)

”Не брините се ни за што – вели даље Апостол – него у свему, молитвом и мољењем, са захвалношћу, казујте Богу жеље ваше“. (Фил. 4, 6)

Богобојажљивом Језекији стиже порука од моћног цара асирског да се узалуд не упиње, ништа га од ропства избавити не може. „А кад Језекија прими књигу из руку посланика и прочита је, отиде у дом Господњи и разви је Језекија пред Господом. И помоли се Језекија Господу.“ (2. Цар. 19, 14–15) И Господ му је помогао.

Ово, да развијемо пред Господом муке наше, савјетује и нас свети Апостол.

Тако често срећемо наше познанике и пријатеље, снуждене и обремењене, са замућеним погледима, без имало радости у очима. Спопала их нека депресија – веле – живот им се онемилио. Ходају као пребијени. Хоће да своја бремена сами носе, клецају и падају под њима. Упрте се да одговоре тешким и претешким питањима сами изнађу; преврћу својим малешним умовима небеса и поднебесја. Ево одговора и њиховим мукама. „Не брините се ни за што, него у свему, молитвом и мољењем, са захвалношћу, казујте Богу жеље ваше. И мир Божији, који превазилази сваки ум, сачуваће срца ваша и мисли ваше у Христу Исусу.“ (Флп. 4, 6–7)

Хоћеш ли да вратиш изгубљени мир и радост, врати се Господу, развиј пред Њим муке своје, испричај се с Њим као са својим најбољим пријатељем, као са оцем, мајком. Зна Он све муке твоје, не бој се, види Он шта теби треба, али хоће да то из твога срца чује. Нема ништа што ми Њему не бисмо могли рећи и повјерити; не постоји проблем који Он не може ријешити.

„Сви могу говорити да је Бог далеко, само хришћанин не. Јер, оваплотивши се, поставши човек, Господ Бог постаде близу свима нама. То више ни по чему није неки наднебесни, далеки, недосежни, трансцедентни Бог, већ је ту са нама, међу нама и у нама, Бог наше непосредне стварности и очигледне доживљености. То је Емануил – с нама Бог.” (Мт. 1, 23) (Св. О. Јустин)

Да не помислимо да нас Апостол савјетује да сад „све четири увис“, па да „бригу на весеље“ ударимо, и баш стварно ни о чему бригу да не водимо. Далеко од тога. Није ни Апостол тако чинио. Него нам вели, кад све своје слабашне снаге упремо и сами учинимо што нам је чинити било, од себе урадимо што смо могли, онда да дођемо пред Господа с молбом, да Он наше тегобе и бремена наша преузме. „Све своје бриге положите на њега, јер се он стара за вас“ (1. Петр. 5, 7), савјетује нас свети апостол Петар. Дакле, „подај Господу пут свој, и уздај се у њега, он ће учинити“ (Пс. 37, 5).

Ето, чусте како да вратимо радост и да нам се прену кости потрвене. (Пс. 51, 8) Отресимо се непотребних мисли, брига и бремена, отпетљајмо срца своја од свега чиме смо их запетљали, распростримо пред Богом муке своје и повратићемо мир Божији који превазилази сваки ум. „А Бог наде да вас испуни сваком радошћу и миром у вјери, да изобилујете у нади силом Духа Светога.“(Рим. 15, 13)

JESSY · Април 30, 2017

Потражите седам освједочених људи, пуних Духа Светога и мудрости

21 апр 2017 | Актуелне теме

Први стихови шесте главе Дјела апостолских предивно су свједочанство раног нарастања и бујања Цркве и драгоцјено упутство за уређење односа у Цркви.

Мноштво наших проблема и Цркви, и везаних за Цркву, проистичу из нашег незнања а не из наше зле воље. Јер људи у Цркву улазе и излазе; долазе и одлазе а многи и не стигну да дубље уроне у суштину њену. Добар дио, опет, наших неспоразума, а често и сукоба, отуда су што нам није потпуно јасна подјела дужности: духовних и лаичких у Цркви. На једној страни негдје би да потпуно искључе свјетовњаке из црквених послова а на другој, тамо гдје се лаици осиле, они би да свештенику ограниче простор на неколико квадратних метара олтарских и уски појас који се пред олтаром простире. Сигурно је да ни једно ни друго застрањивање и претјеривање не води добру. Отуда ово свједочанство, како је та питања рјешавала рана Црква, са светим апостолима на челу, намеће нам се као, заиста, драгоцјен узор за слијеђење.

Рани хришћани живјели су као сложна и побожна породица; једно срце и једна душа. „И ниједан не говораше за имање своје да је његово, него им све бјеше заједничко.“ (Дап. 4, 32 ) „Нико међу њима не бијаше у оскудици, пошто сви који имадијаху њиве или куће, продаваху и доношаху новце од проданога, и полагаху пред ноге апостолима; и даваше се свакоме према потреби коју је имао.“ (Дап. 4, 34-35)

Гдје су људи, ту су и проблеми па ни прве старјешине црквене, свети апостоли, нису могли бити поштеђени од њих. Црква се ширила олујном брзином. Већ је постало тешко удовољити свим захтјевима које је живот наметао. Било је пуно старих и немоћних који нису могли доћи за заједничку трпезу; било је и сиротиње и удовица које, оставши без заштите, остајаху и без свога сљедовања. Хришћани, придошли из незнабоштва, „јелинисти“, како их свети апостол зове, „подигоше вику на Јевреје што се њихове удовице заборављаху када се дијељаше помоћ сваки дан“. (Дап. 6, 1)

”Онда дванаесторица, сазвавши много ученика, рекоше: Не доликује нама да , оставивиши ријеч Божију, служимо око трпезе, потражите, дакле, браћо, између вас седам освједочених људи, пуних Духа Светога и мудрости, које ћемо поставити на ову службу, а ми ћемо, у молитви у служби ријеч, приљежно остати.“ (Дап. 6, 2-4)

Тако су свети апостоли овај проблем ријешили. Да смо ми, сви скупа, бољи и времена да су повољнија, а када би нам и вјера била јака и бистрија, вјерујем да би нам ово неколико реченица довољно било да њима регулишемо све своје односе у Цркви и помоћу њих ријешимо много проблема који би нам наилазили.

Видимо да су у почетку апостоли морали све радити: на молитви бити, ријеч Божију објављивати и материјалне односе унутар хришћанске заједнице рјешавати. Они су, дакле, били неприкосновени у свим доменима. Када је број вјерних нарастао и црквена се заједница толико проширила, апостоли нису могли свуда стићи а да не занемаре оно што је важније. Зато су наложили хришћанима да потраже између себе оне који заслужују да им се заједничка материјална добра повјере у руке и да их њима доведу на потврду и намјештење.

Колико год да би, данас, неки хтјели да превиде ову преплетеност односа и да поставе ствари тако као да се свештенства не може и не смије тицати ко се и како се бира и како ти, изабрани, материјалним добрима руководе, прва и освјештана пракса Цркве их опомиње да гријеше. Апостоли су постављали изабране и њиховим старјешинама и надаље остајали. Подразумијева се, свакако, да су постављени знали и прихватили, да као што су били доведени и постављени, тако могу бити разријешени и удаљени. Видимо, такође, да се апостоли нису одрекли своје власти и над материјалним добрима него су само, у недостатку снаге и времена, уступали дио своје власти да би се више могли посветити духовним пословима.

Овај примјер ране Цркве указује и нама, свештеницима, шта нам је главни и превасходни посао а шта нам је споредније. Молитва и проповијед ријечи Божије треба да нам је главна преокупација. То никако не може да значи да ми немамо право увида и контроле шта се и како се заједничким, дакле, црквеним добрима располаже.

Наглашавано је толико пута да је свештеник, својом службом, члан црквене заједнице и њен предводник. Немудро је првоме члану и предводнику ускраћивати права која сваки, обични, члан заједнице има, као што би било ненормално да дјеца своме оцу, као глави куће, ускраћују права која сама имају. На крају крајева, као што је народ, у апостолска времена бирао, а апостоли те, изабране, своје прве сараднике постављали, тако и данас, епископ потврђује оне које народ бира а они пред свештеником, изаслаником епископовим, заклетву полажу.

Погрјешно је ослањати се на једну истину или само на једну врлину. Људи помисле да ако у Цркву уведу школоване и способне, да су онда сви проблеми ријешени; да ће њихова црквена заједница са њима процвјетати. Мудрост овога свијета лудост је пред Богом. (1. Кор 3, 19) Ми морамо схватити да све оно што важи за друге, за Цркву не мора да има обавезну важност. Видимо да понеке црквене зајединице, које воде, формално, необразовани али тамњаном црквеним окађени људи, боље напредују од оних којима су све саме титуле људске на челу. Зато би смо се морали вратити апостолским начелима и примијењивати оне принципе које су они поставили.

Апостоли наређују браћи да потраже освједочене људе, пуне Духа Светога и мудрости. Ове три врлине: морални углед, лична побожност и мудрост, апостоли постављају као мјерила за избор на руководећа мјеста у Цркви.

Не морамо се трудити да будемо паметнији од светих апостола.

JESSY · Август 6, 2017

Пустите дјецу, и не браните им да долазе к мени

21 маја 2017 | Актуелне теме

Свашта с нама, и мука одсвуда. А најгора је кад те спопадне откуд се не надаш.

Већ неколико пута зове ме моја кћерка и жали се на чуда која јој се, у земљи Србији, збивају.

Прије но што вам кажем на што ми се кћерка жали, да вам испричам откуд ми се дијете у земљи Србији обрело.

Биће скоро година дана како се мој зет и кћерка, с петоро њихове дјеце, Бакиних и Декиних преслатких анђелчића, спаковаше се и преселише се у Отаџбину. Канадски школски систем је ужасан, безбожан и настран, и они неће – савјест им – веле – не дозвољава – да у таквом друштву њихова дјеца расту и формирају се. Србија им је благословена земља, оаза у пустињи свјетској, гдје дјеца могу да расту и образују се у здравој и природној средини. Тамо, још увијек, није продро педерлук и остале настраности морбидног Запада.

Нисмо се слагали с њима, јер, нажалост, вјетрови глобализације ковитлају прашину погубну и на све стране очи и душе загађују. Тешко је игдје наћи заклон од њих, па ни у земљи Србији.

Колико сам у Србији бивао, ужасавао сам се да је она, несрећна, постала смјетлиште свијета. Кроз своје ауспухе, да не кажем, дебела цријева, Запад издувава у ту нашу мајчицу Србију најгоре своје издувне гасове. Срби, клети, упијају то без свијести и памети. Глупости се брзо закопите а оно што је паметно са Запада: рад, приљежност, истрајност, итд. никако да им се приме.

Да ће то наши зет и кћерка схватити, ствар је времена, како се ми надамо.

У међувремену, остављам шире муке и несреће, да вам се изјадам што родитеље наших пет анђелчића, у овом моменту, и на првом мјесту, мучи и тишти.

Велим, жали ми се кћерка, већ неколико пута – а задњи пут прилично алармантно – присиљена је да своју дјецу више не води ну српску цркву.

Разлог?

Пође она са дјецом у цркву; дјеца, ко дјеца: једно потрчи тамо, друго овамо; треће нешто зацвркуће; оно прво заплаче… И да вам не набрајам.

А онда, бабе и деде, накостријешене вране и гаврани, сјате се на јадну дјецу и направе лом. Оставе и Бога и службу па нагрну лекције да држе. Усред цркве и насред богослужења. На све то поп, из олтара, пријекорно, очима стријеља. Моја кћерка, куд ће, шта ће, покупи дјецу па напоље.Тамо се придружи и другим мајкама које су се исто провеле. Тако једном, тако други, и трећи пут и моје се дијете пита: Која је сврха дјецу у цркву водити кад их из те цркве редовно истјерују?

Збивања садашња, са мојом унучади, приводе ми у сјећање времена, ондашња, кад су моја дјеца раног дјечјег узраста била. Ова иста моја кћерка, кад би у Маркову цркву крочила, и свога оца у олтару спазила, дрекнула би из свег дјечјег гласића: Тата! Тата! А бабе ондашње – изгледа све су бабе свуда и свакад исте – божје мољке и црквени цајкани, скоче на дијете као на каквог разбојника.

То моје, лично, искуство, учинило је да сам у цркви, у којој сам, доскора, био служио, одредио свима, и у побожне главе утувио, да је дјеци у цркви, у којој сам ја поп и старјешина – апсолутно, све дозвољено.

Дођите, видите и увјерите се: не могу замислити пријатнију, духовнију, побожнију атмосферу него што је у тој слаткој црквици. Та природна, спонтана, да кажем, породична атмосфера, подстакла је и самог нашег Патријарха, кад нас је, прошле године, посјетио, да истакне своје дивљење. Направо је Свјатјејши поређење са огромним, и хладним, катедралама и рекао да зидови не чине богомољу него топла, молитвена, срца.

У тој, дакле, црквици, дјечица мала, анђелчићи слатки, ћукоре, цвркућу; нешто међу собом се домунђавају; своје мале аутиће по патосу гурају и никоме то не смета.

У своје вријеме, донесе једна мајка свога синчића. А он, завришта из свег гласа, и никакои да га смире. Мајка, јадна, потрча напоље. Кад смотрих, зауставих службу и наредих јој да се врати. А народу рекох: Ако ми, који толико о љубави словимо, нисмо у стању једно мало дијете љубављу да обгрлимо, о чему ми то, онда, причамо. Сад је тај дјечак миљеник наше Цркве, ”стари” чтец и упућује нову дјецу како да се у олтару понашају.

Прошле недјеље синчић мога наслиједника, доскакута до олтара, промрмља нешто са тутором, скокну са солеје и оде у наручје својој мајци. Замишљам шта би било да су двије-три бабе дрекнуле, скочиле, уши му заврнуле.

А на малој дјечици, великим дијелом, установљена је и заживјела та нова парохија Епархије канадске. Јер, чуло се: у тој и тој цркви дјеца су, заиста, добродошла. Ту је дјеци дозвољено да буду – дјеца.

И шта се дешава? Дјеца брзо расту. Двогодишње дијете постане трогодишње, па четворогодишње, и ускоро стане уз своје родитеље; дође у олтар да прислужује, а на његово мјесто доскакуће неки нови јунак којег је мајка, до прије неки дан, чини нам се, у стомаку у цркву доносила. И тако редом, ваљда до њихове дјеце, ако Бог да.

За своју душу, и из знатижеље, драги моји жандари црквени, прелиставао сам матичне књиге торонтске црквене заједнице. Откако је основана, крштено је на хиљаде дјеце. Од овог, од оног Србина, с именом и презименом. Од хиљеда и хиљада те дјеце, од којих би она најстарија сад већ у поодмаклом пензионерском добу била, нигдје ни једног. Друга генерација торонтских ”врлих Срба, ”челик јунака”, ”бораца за Крст Часни” и других, може да се преброји на прсте двије-три руке, који било какву везу са својом Црквом одржавају. Ја их све знам и могао бих, по именима и презименима, све пребројати.

Гдје су? Раздувао их је вјетар на све стране. И у муслиманима их има. А можда су многима од њих нека баба, жандарка, и поп накостријешени, за сва времена њихову Цркву обнемилили. Како да се омили дјетету та његова Црква из које сваки пут понесе ружне успомене на дреку и пријекорне погледе.

Намргођеним поповима србијанским, ако би ме саслушали, поручио бих слиједеће: Јесте, Богу хвала, пуне су вам цркве. (Мада, не варајте се, то је тек неки сићушни проценат народа српског.) Али, браћо моја, један по један, од мирних и укочених, одлазиће својим путем. Црква ће све мирнија и пространија бити. Не буду ли ова дјечица, коју, сад, тако олако, из цркава изгоните, дошла на мјесто баба и дједова њихових, ви нећете имати коме да служите и кога из цркава да изгоните; као што ни ја, овдје гдје сам, не бих имао коме: Мир свима, да кажем да не бијаде несрећних олуја, претходних деценија, које су, на ове стране, нанијеле народ у празне српске цркве Канаде.

Ми знамо за Христову наредбу да му пустимо дјецу и не бранимо им да му долазе. (Мт. 19, 14) Многе су лијепе проповједи на ту тему исписане. Па је речено, толико пута, како је Христос апостолима својим добру ”буквицу” очитао кад су се они, у ревности својој за мир и тишину, између њега и дјеце били испријечили. Па, онда, словимо Христове ријечи да, ако се не обратимо и не будемо као дјеца – злоћом да дјетињимо (1. Кор. 14, 20) – нећемо ући у Царство небеско. (Мт. 18, 3)

Да се куцнемо у чела и увидимо да ми, свим силама, неразумно, и Богу противно, чинимо управо супротно. Запријечили смо се змеђу њих и Господа и још настојимо да дјеца постану – ми.

Да ли неки од жандара црквених не мисли можда да је Христос тражио да му пусте само мирну и стерилну дјецу?

Мојима: кћерки и зету, поручујем, као што видите, јавно: Ако наставе, и даље, да вас из цркава изгоне, брже овамо гдје вас, још увијек, ваша мала, слатка црквица чека.

JESSY · Август 6, 2017

Који призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим

18 јуна 2017 | Актуелне теме

Мт. 10, 32-33 и 37-38; 19, 27-30
„Сваки који призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима. А који се одрекне мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем својим који је на небесима“, (Мт. 10, 32-33) вели се у Светом јеванђељу.

Ова опомена Христова нема на сваком мјесту и у свако вријеме исту тежину. За оне који свједочење Христа могу главом платити, тај испит свједочења пуно је тежи него за нас који нисмо стављени на тако тешке пробе. Да ли је то довело до наше тешке равнодушности и поспаности, тешко је рећи. Ми, ипак, не бисмо смјели сметнути с ума да смо ми позвани на свакодневно и истрајно свједочење наше вјере. „Тако да се свијетли свјетлост ваша пред људима, да виде ваша добра дјела, и прославе Оца вашег који је на небесима“, (Мт. 5, 16) вели нам Христос. Ако нас је судбина поштедјела од тешких испита, не би смјели да дозволимо себи да падамо на малим.

Које је мјерило нашег свакодневног свједочења? Управо ово које нам Христос одређује: да се свијетли свјетлост наша и да по тој свјетлости будемо препознатљиви као хришћани; својим животима и дјелима, дакле, свјетлошћу и светошћу да се одвајамо од других.

Ми смо свједоци свједочења других: муслимана на примјер. Они су успјели себе да наметну, да буду тема дана и повод за размишљање. Своју вјеру, за коју ми добро знамо како је настала и како је ширена, и какво јој је учење, већина од њих држи и чува и брани. Безброј их је који су спремни, у свако доба, своје животе за њу да положе. И никоме не дозвољавају да са њиховом вјером спрдњу прави. Са њима, у данашње дане, нема спрдње и шале.

У ове вреле, љетне дане, на сву ову тешку спарину, сусрећемо их, забрађене, да им се ни очи не виде; у хаљинама, дугим до земље, како ходају улицама градским. И свако од нас, ко их сретне, размишља о њима, и ако им се не диви, поштује њихову изјашњеност.

Нама је тешко да, зарад своје вјере, запостимо који дан, да се одрекнемо било чега, да издвојимо Божије дане од обичних, да Господу принесемо на жртву неку своју удобност.

Ко би натјерао хришћанке да жртвују своју стварну или нашминкану љепоту за своју вјеру, да се сакрију, да се забраде?

Нас, данас, нико ни на који начин не може издвојити и за узор узети.

Од нас се, на крају крајева, и не траже спољне жртве и обиљежавање, него унутрашње, дјелатно свједочење.

„Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу; нисам дошао да донеесем мир него мач“, (Мт. 10, 34) вели Христос. Онај, кога су анђели, на рођењу, поздравили са химном мира, Учитељ, који је своје ученике послао у мисију мирну, да мир разносе и с поздравом мира у куће да ступају, Бог који миротворце синовима Божијим назива, каже у једном моменту, да није дошао да донесе мир него мач. Како да разумијемо ово? Овако: „Личност Господа Христа не допушта компромисе са злом и примирје са грехом. Она је као мач, оштра са обе стране, расеца, раздељује зло од добра до посљедње честице.” (Св. О. Јустин)

Богочежњива душа човјечија највећа је вриједност која нам је од Бога дата. И све што одваја човјека од његовог Извора, непријатељ је човјеку.

Све што имамо на земљи, привремено је, као што смо и ми привемени. И сва наша сродства и пријатељства су таква. Одрођавамо се судбинама својим, раздвојеношћу и удаљеношћу, свађама и сукобима разним. То се збива и са нашим пријатељствима. Кроз животе сваког од нас, прошло је много пријатељстава за која смо, у њихово вријеме, вјеровали да су јединствена и непоновљива и да се никада прекинути неће. А нестајалу су и прекидана су и у заборав нестајала. Зашто би нам, онда, тешко падале Христове ријечи да је Он дошао да растави „човјека од оца његовог и кћер од матере њезине“, (Мт. 10, 35) а да ће човјеку постати непријатељи баш домаћи његови. (Мт. 10, 36)

Колико год се ове ријечи чиниле тешким за разумијевање, оне нам разјашњавају дилему. Ко год одваја човјека од његовог Творца и Извора, непријатељ му је. Наводи га да заложи своје вјечно за привремено; оно што никада не пролази за оно што је пролазно и ташто.

Прије наших родитеља, кроз које смо у живот призвани, имамо свог Небеског Оца, који нам је живот дао. Наш вјечити Отац, Бог Створитељ, позајмио нас је нашим земаљским родитељима и сви, родитељи и дјеца њихова, враћамо се нашем Оцу од искони. Сада можемо да разумијемо оно што чујемо из Јеванђеља, да свако ко воли оца и матер већма него Бога и који љуби сина или кћер више него Бога, није Бога достојан. (Мт. 10, 37)

Онај ко раздваја родитеље од дјеце и дјецу од родитеља, није добронамјеран. Свако ко нас раздваја од нашег вјечног родитеља, Оца нашег, који је на Небесима, није нам пријатељ, макар то био неко наш најближи.

Бог не дозвољава да икога стављамо испред њега.

Ако се ми, својим ријечима и својим дјелима, одричемо Бога, ако га не признајемо за свога оца, ни Он нас неће признати за своју дјецу.

Ако Христа не прихватимо за свога брата сада, неће ни он нас примити за своју браћу пред Оцем Небеским.

Имајмо ово на уму. Размишљајмо о овоме и чинимо како Бог, Отац наш Небески, од нас тражи, да бисмо се спасили у очевини својој, правој и вјечитој.

JESSY · Август 24, 2017

Све да вам буде у љубави

22 авг 2017 | Актуелне теме

1. Кор. 16, 13-24

Ријечи светог апостола Павла, упућене хришћанима грчког града Коринта односе се и на нас.

Апостол моли браћу, да, пошто знају ко је и какав је један од њих, Стефанин, да је он међу првима и најбољима у цијелој области, они остали треба да га признају за таквог, да га слушају и покоравају му се. И не само њему, вели свети Апостол, него „и свакоме који помаже и труди се“. (1. Кор. 16, 16) Пошто је Стефанин „првенац из Ахаје“, апостол Павле га поставља другима за вођу и око њега заокружује коринтску црквену заједницу.

Своме пак ученику Тимотеју, апостол Павле пише да намјерава да дође да их утврди и укријепи, а дотле поучава Тимотеја и савјетује га да зна како се треба владати у дому Божијему, Цркви Бога живога, (1. Тим. 3, 15), да би он друге, себи потчињене, знао утврдити у томе знању.

Тек нама треба знања како се треба владати у Цркви, дому Божијему.

Свети апостол Павле строго забрањује да се било која црквена заједница поистовјећује ма са којим човјеком без обзира ко он био и какав углед уживао. Још строжије би апостол забранио да било ко својата Цркву и да јој се намеће као какав газда и господар. Црква је Божија, (Дап. 20, 28) Христово стадо, (Јн. 10, 16) град Божији, (Пс. 87, 3) сабор светих, (Пс. 88, 7) Божија њива, (1. Кор. 3, 9) а епископи, свештеници, и сви други, који се својим радом истичу, они су Божији сарадници на тој њиви и грађевини Божијој. (1. Кор. 3, 9)

То толико, да би смо увидјели мјеру своје одговорности пред Домаћином; да се ни један од нас не понесе и не истакне своје име испред Божијега и своју слику изнад иконе Божије.

Међутим, по вољи Божијој, према налогу Апостоловом, црквеним вођама, трудбеницима и посленицима, вјерни народ, паства, дужна је указивати пажњу и поштовање. „Молим вас пак браћо – читамо у посланици Павловој Солуњанима – одајите признање онима који се труде међу вама и вашим претпостављенима у Господу, и онима који вас поучавају и да их поштујете веома много с љубављу због дјела њиховог“. (1. Сол. 5, 12-13)

Ријеч Божја поставља љубав као врховно мјерило у руководству. Да се нико својом влашћу не издваја изван и изнад Цркве; да не узурпира господарство на њиви Божијој, на којој треба да је слуга и сарадник. Покоравање млађих старијима је кроз љубав и поштовање; руковођење старијих млађима је, такође, кроз љубав, али и кроз смирење. „Тако и ви млађи, покоравајте се старјешинама, а сви, покоравајући се једни другима, пригрлите смиреноумље, јер се Бог гордима противи и смиренима даје благодат“, (1. Петр. 5, 5) вели свети апостол Петар.

Прва лекција сваке школе понашања у Цркви била би наука о смирењу. Нико ни од кога не тражи неку беспоговорну и слијепу послушност. Бог нам је дао разум да се њиме служимо и слободну вољу да своје мишљење изражавмо. Добро је да слабости увиђамо и замјерке износимо – питање је само мјере и начина – да не тјерамо мак на конац, па ако није како ја хоћу, не може бити никако. Треба, прије свега, водити рачуна о општем добру и своју вољу усклађивати са вољом Цркве.

Нама се дешава да смо сложни да будемо несложни. Има нас у расправама и свађама; у њима сви учествујемо и даље од тога – свако својим путем, на сто различитих страна. Гурамо се и своју вољу намећемо, па кад нам у томе не пође од руке, ми се издвајамо, удаљавамо, роваримо и сметамо, друге збуњујемо и убјеђујемо, заводимо и одводимо.

„Живите у миру међу собом“, (1. Сол. 5, 13) каже нам свети апостол Павле. „Ништа не чините из пркоса“. (Фил. 2, 3) „Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свима људима.“ (Рим. 13, 18)

Свети апостол Павле допушта хришћанима могућност да се не слажу са нечим. Он захтијева да се и у томе нека мјера има. На многим мјестима Апостол за мир моли, у овом случају он захтијева да се загрижљивцима и цјепидлакама нареди да се не баве бајкама и родословима бескрајним, који више наводе на препирке него ли на служење Богу у вјери. (1. Тим. 1, 3-4) „Ако ли неко мисли да се свађа, ми таквог обичаја немамо, нити Цркве Божје“, (1. Кор. 11, 16) пише он у својој посланици Корићанима.

Пошто, нажалост, ми тај обичај имамо, морали би смо га се проћи, и ту енергију, коју узалуд трошимо, у паметне ствари усмјерити, ако хоћемо да нешто створимо и добар принос на њиви Божијој дамо; на наше опште добро и спасење наше.

JESSY · Септембар 11, 2017

Богатство и сиромаштво – преплитања и посљедице

10 сеп 2017 | Актуелне теме

Лк. 12, 16-21

Интересантно је колико је питање богатства и сиромаштва, однос богатих према сиромашним, честа тема Светог писма и веома чест предмет Христових јеванђелских поука и прича. Када се о томе мало дубље промисли, увиди се, међутим, само повод једном дубљем и суштинскијем питању: наиме, питању нашег односа према материјалном стварима и вриједностима. Укратко речено: да ли те ствари и крпице припадају нама или ми њима; ко са ким господари, шта коме или ко чему служи.

Богатство само по себи, није зло нити је оно спорно.

Христу, па самим тим и хришћанима, страна је свака крајност, те и та да су сви богаташи предодређени за паклене дубине а свим сиромасима да је, унапријед и бланко, обезбијеђена улазница за небеска рајска насеља.

Видимо да многи од Божијих изабраника бијадоше богати веома. За Аврама Свето писмо вели да бјеше богат стоком, сребром и златом. (1. Мојс. 13, 2) А за Јакова се каже, „да се обогати врло те имаше много стоке, слуга и слушкиња и камила и магараца“. (1. Мојс. 30, 43) Старозавјетни првак, Јуда, био је толико моћан да је могао дозволити себи да за чокоте везује магарад своју, „и за племениту лозу младе од магарице своје; (да) у вину пере хаљину своју, и огртач свој у соку од грожђа.“ (1. Мојс. 49, 11) Очи му се црвењаху од вина и зуби му бијељаху од млијека, (1. Мојс. 49, 12) свједочи за њега старозавјетни повјесничар.

Такође се не каже у Светом писму да је сваки начин стицања богатства неко зло само по себи.

Богатство може бити и Божији дар и неријетко Бог награђује и обогаћује оне које љуби. Праведном Јову, послије свих мука које је, јадник, преко главе претурио, и свих жртава које је поднио, а Господа се одрекао није, Господ му, као награду, враћа у већој мјери све што је овај прокушани праведник посједовао. „И Господ благослови пошљедак Јовов више него почетак, те имаше четрнаест тисућа оваца и шест тисућа камила и тисућу јармова волова и тисућу магараца.“ (Јов. 42, 12) Старозавјетном цару Језекији „Бог даде веома велико благо“ (2. Дн. 32, 29) и он „начини себи ризнице за сребро и злато и за драго камење и за мирисе и за штитове и за свакојаке закладе, и стаје за доходе од жита и од вина и од уља, и стаје за свакојаку стоку, и торове за овце“. (2. Дн. 32, 27 – 28)

Наглашава се у Светом писму да је за свако поштено стечено богатство потребан веома напоран рад. Само „вриједна рука обогаћује“, (ПрС, 10, 4) вели премудри Соломон. Ни сам рад, уколико није удружен са оштроумношћу и знањем, није довољан. Са знањем се „пуне клијети сваког блага“. (ПрС, 24, 4)

Колико год да то изгледа чудним, и за богаћење је потребно велико самоодрицање, испосничка дисциплина и спремност на велике жртве. „Ко љуби вино и уље – вели Соломон – неће се обогатити“. (ПрС, 21, 17) А они који иду за беспослицама а не гледају своја посла, неће никада хљеба бити сити него ће се са сиротињом хранити. (ПрС 18, 19)

И на крају, гледајући свијетлу страну ове медаље, сјетимо се да је и у Христовом друштву понекад било богатих, (Закхеј ) и да је сами Господ дозволио да његово тијело буде положено у гроб једног богаташа, Јосифа из Ариматеје.

Али, сад преврћемо медаљу, загледани у њену тамну страну, и долазимо, опет, до једног великог: али. Али какав је однос богаташа према богатству. Колико год да може да буде споран начин стицања и располагања богатством – а обично је тако – најспорнија је себичност и самодовољност у коју може богат човјек да се завали. Сваки онај који се, попут безумног богаташа из јеванђелске приче, окружи благом и богатством и каже себи: „Душо, имаш многа добра сабрана за многе године, почивај, једи, пиј, весели се“, (Лк. 12, 19) осудио је себе на духовну смрт а тјелесна га ионако чека.

Материјална блага не смију нам бити све.

Ако се у Светом писму Старог завјета богатству и признаје неко добро, оно никада није представљено као највеће добро. Мир душевни и лично задовољство вреднују се више од богатства. „Боље је мало са страхом Господњим него велико благо са немиром.“ (ПрС, 15, 16) Наравно да се име и честити образ више цијене него благо и иметак.

Ако се богатством и постиже нешто: самосталност (ПрС, 22, 7) и сигурност. (ПрС, 18, 23) на примјер, њиме се, у крајњем случају, не добија пуно. Општа смрт људска све враћа пред Неумитног Судију и све, без разлике, поставља под исти конац. Ту више не важе наша вредновања. „Велик је откуп за душу, и неће бити нигдје да (неко) довијека живи, и не види гроба. Сви виде гдје умиру – вели цар Давид – као незналица и безумник што гину, и остављају другима имање своје.“ (Пс. 49, 8-10)

Најпресудније је питање, да ли човјек, зарад богатства, не даје у откуп душу своју ђаволу.

Видјесмо у каквом је богатству пливао Језекија но он је, ипак, био понизан пред Богом (2. Дн. 32, 26) и кад умре, погребоше га „и учинише му на смрт част сви Јудејци и Јерусалимљани“. (2. Дн. 32, 33) Већ његов син, Манасија, „чињаше што је зло пред Господом“ (2. Дн. 33, 1) због чега, везан у двоје вериге, бијаде одведен у ропство у Вавилон. (2. Дн. 33, 11) Ништа му не поможе ни његово ни очево богатство.

И богатство може бити средством спасења. Младићу који Христа питаше за савршенство, Христос јасно одговара да ће га постићи ако све своје разда сиромасима. Колико год да је то тешко – а данас се многима чини и неразумно – с гледишта вјечности, то је ипак мали улог. Богатством и благом, трошним и пролазним, купујемо Божије благо, непролазно и вјечито. Царство небеско Христос упоређује са благом, сакривеним у пољу, „које нашавши, човјек сакри и од радости своје отиде и све што има продаде и купи поље оно“. (Мт. 13, 44) Зато нас Христос савјетује да начинимо себи пријатеље богатством неправедним да, кад осиромашимо, будемо примљени у вјечна обиталишта.

Безумног богаташа, који је био намјеран да се себично преда задовољствима, Бог прекраћује у његовој намјери. „Тако бива оном који себи тече благо, а не богати се Богом.“ (Лк. 12, 21)

Ова Христова јеванђелска прича суочава свакога од нас са кључним питањем: Ако би овога тренутка, или долазеће ноћи тамне, била узета моја душа од мене, пред ким бих нашао да сам богат или убог; пред собом или пред Богом? Обнажен и сићушан, у смртном часу, ни један човјек не може ни помислити на било какву своју величину него урпаво на своју немоћ. Зато први одговор отпада сам по себи. Отуда разумном човјеку остаје да настоји да се вјером и добрим дјелима богати пред Богом. Јер када умре, нико не носи ништа са собом но само дјела своја и скрштене руке, немоћне.

JESSY · Септембар 30, 2017

Безумник иде по мраку

24 сеп 2017 | Актуелне теме

Говорих о томе како ”ковачи новога свијета”, безбожног и богопротивног, журно иду по слову Библије, али у супротном смјеру. И све оно што је Господ наложио да се чини, они се упиру да то наопачке окрену.

Кад Бог наређује да се рађамо и множимо, и рађањем да овладавамо земљом, они све чине да млади људи, кад остаре, оћелаве и од силног учења. стријепњи прилично поблесаве; кад до некакве докторске, адвокатске и којекакве друге ”престижне” дипломе дођу, онда им ни до чега више стало није колико до јурњаве за послом и каријером. Па их онда с лап-топовима и мобилним узјашу да и оно мало преосталог времена и живота из њих исциједе. А кад се, нажалост, све рјеђе, неко од њих и одлучи за брак, и ако би и хтјели дјецу да имају, једва да им је преостало мало времена и нешто снаге за једно једино дијете.

А за то вријеме они, до којих утицај ов их богобораца не допире, и који ни пет пара не дају на ”мудровања мудрих” о претијесној овој планети, они рађају двоцифрене бројке дјеце и поправљају јуначки статистикје о наталитету. Сада своје, младе и кршне, синове и кћери испоручују престарјелој Европи и отворено јој судбину најављују, да ће је скршити и преплавити.

Господ мушко и женско створи, а они сад измишљају неке нове врсте и категорије људске и тим својим измишљотинама трују душе јадне дјеце и збуњују их да почну да сумњају да су оно што јесу и да не знају у који нужник да закораче.

Сад их видимо како и почињу и педофиле тако приказују да би над њиховим судбинама тзребало плакати а не гвозденом – хтио сам рећи, некаквом другом – мотком по њима. (Чланак ББЦ: «Paedophiles need help, not condemnation – I should know” ”Педофилима треба помоћ а не осуда – ја то знам”, јуни 2017. Узгрједс буди речено; на истој страни гдје ова утицајна енглеска институција сузи над судбином педофила, објављују чланке којим бране некакву педерску порнографију (In defence of ‘chav porn) и промовишу женски педерлук међу омладином (This teen lesbian couple were just crowned Prom Queens)

Премного је оваквих примјера њиховог, у супротном смјеру, базања по Слову Божијем. Колико наредби Божијих, толико њиховог супротстављања Богу.

О ово, о чему сам намјеран да словим, ријетко ко доживљава као проблем те тако и та појава пролази неопажено.

Да би своју, настрану, вољу изнад Божије поставили, творци мновог (бес)поретка нису се морали мучити дугим читањем Библије него су пшодстицај за своја недјела нашли на самом њеном почетку.

У првој глави Светог писма описујус е стваралачки чинови Божији. Створи Бог видјела на своду небеском, ”да дијеле дан и ноћ; да буду знаци временима и данима и годинама”. (1. Мој. 1, 14) Међутим, ми сада видимо како људи, попут кртица и мишева слијепих, замјењују дан за ноћ, свјетлост за таму. Па кад би требало да су у дубоком, и здравом, сну, они се, у касне ноћне сате, на изласке спремају. ”Иду у живот”, како кажу, кад би требало, за мало времена, да устају и на посао да асе спремају. А када се јарко сунце рађа, и сва природа Божија се буди, они, исцрпљени од ноћног живота и грјешних уживања, падају у сановну несвјест.

Тога, нажалост, све више и међу нама има. Толико пута сам се освједочавао, кад сам домове свештао, ”јуначина мамина” син, у најбољим годинама, у вријеме кад би требало с крштеног свог посла да се враћа, он спава у замраченој својој соби и гласа од себе не даје.

Не вјерујем да је и ово помјерање времена случајно. Све те забаве, утакмице и глупости којекакве могле би се одржавати и раније; како је то, некада, било. На овај начин злотвори постижу двоструки погодак: од лезилебовића стварају армију зависних од свега и и свачега, и од свакога, а од дјецу, која се на књигу дају, или марљиво раде, и која за глупости снаге ни времена немају, као ”асоцијалне типове” из друштва искључују и све већи јаз између једних и других продубљују.

Преобилна је литература која говори о штетности ове појаве. ”Стручњаци кажу да су их изненадили обим, брзина и озбиљност штете које настају када је човек будан преко ноћи”, вели исти онај, по злу поменути, ББЦ. ”Људско тело има свој природни ритам или телесни сат по којем је намештено да спава ноћу и буде будно преко дана. Поремећај тога распореда има дубоке последице и доводи до ремећења температуре и лучења хормона, што се одражава на физичке способнмости тела и функционисање мозга. Научници су закључили да телесне функције, попут рада срца, бубрега и мозга постају неусклађене. То постаје временски хаос, као када бисте живели у кући која има сат у свакој соби, а онда ти сатови почну да показују различито време.”

То није по Божијој вољи. Господ изазива такве с питањем, да ли могу укинути завјет његов за дан и завјет његов за ноћ, ”да не буде дана ни ноћи за вријеме.” (Јер. 33, 20) Поредак Божији је, ипак, необорив, и они, који ”од ноћи начинише дан”, (Јов, 17, 12) те ”дању наилазе на мрак, и у подне пипају као по ноћи”, (Јов, 5, 14) чине то на своју штету и против свога здравља, душевног и физичког

”Безумни иде по мраку”, (Проп. 2, 14) вели Премудри Соломон. А пророк Исаија, по Божијем налогу, виче на оне ”који зло зову добро, а добро зло; који праве од мрака свјетлост, а од свјетлости мрак”. (Ис. 5, 20

Господ нас је дозвао из таме на чудесну свјетлост своју, (1. Петр. 2, 9) и, преко свога апостола, опомиње нас да владамо као дјеца свјетлости. (Еф. 5, 8

А ја, заједно с апостолом, позивам дјецу да не узимају учешћа у бесплодним дјелима таме. ”Јер је срамно и говорити о ономе што они тајно чине.” (Еф. 5, 11-12)

Пријави се

Тумачења Светог Писма

Препоручена порука

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Популарни чланови у овој теми

Популарни дани

Популарни чланови у овој теми

Популарни дани

Популарне поруке

Александар Милојков

Bokisd

Guest

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Чланови који сада читају 0 чланова

Сличан садржај