Зоран Ђуровић: Св. Јефрем Сирин: Када душа иде у Рај?

[Nebojš.a]

Зоране, ево и ово се налази у истој књизи старца Пајсија из које је и горе наведени цитат, само у другом поглављу:

 

"Дође ми, тако, један млад човек тражећи благослов да настави школовање у Италији. Намеравао је да тамо изучава Литургику и спрема докторат. "Јеси ли ти нормалан? Хоћеш да код језуита спремаш докторат, а још од мене и благослов за то тражиш? Па они не знају шта раде! Јеси ли ти свестан да су тамо професори - унијати, језуити, и не знам ко све не!", рекох му.

Треба бити обазрив /по питању школовања наше омладине у иностранству/. Јер ево шта се догађа: млади одлазе у Енглеску, Француску, и друге западне земље на студије, накупе се европских микроба, а после од њих спремају дисертације. Проучавају, на пример, грчке Оце према преводима на западноевропске језике. Ови су, или стога што нису могли да изразе прави смисао, или из злих намера, додали у светоотачке текстове и неке своје погрешне ставове. А наша, опет, православна омладина која је научила стране језике, преузима одатле туђе микробе. Доносе их овде, па их чак и другима преносе. Разуме се, када неко пази, лако може да уочи разлику између злата и бижутерије".

[Zoran Đurović]

Боље да уместо надменог и дрског звоцања ...

Болело, зар не? Други пут немој да пропливаваш.

Иначе, све отровани западом: Јефрем, Дамаскин, Палама, Ефески... Још бестидно узимате да вређате и владику Николаја, као да је овај био ваших менталних капацитета, па да је јео све што лети... Но, био је у праву Његош кад је певао:

 

Будалама кад би вјеровали, 

поете су покољење лудо... 

Без будалах тупога погледа, 

би л' умови могли блистат св'јетли?

 

Зато ви не можете да разумете када Николај говори о прослављеним телима него предлажете да му се та дела спале...   

[Nebojš.a]

Болело, зар не? 

 

Од звоцања, Зоране, једино може да боли... глава оног ко генерише звоцање. Па онда од бола главе почиње нервоза, па немир, итд.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Koliko teskih metala na temi, koja samo to ne bi smela da bude.

 

Lopta radost sreca istrazivanje pustolovina mir izazov ucenje naravucenija 

 

izmedju jednog i drugog birajte.

[Zoran Đurović]

Зоране, ево и ово се налази у истој књизи старца Пајсија из које је и горе наведени цитат, само у другом поглављу:

Зораново, па ти не видиш да Пајсије даје исте савете као ава? Ја сам вама неколицини рекао да теологија није за вас. Ко вас је слагао да се без ње нећете спасити? За тебе би било лековито да копаш канале, јер ово није за тебе. Тако је откачио и старац Силуан једног који је дошао да га пита да се освети нечему за шта није имао талента. Силуан вели да такви хуле на Бога, јер у ствари не поштују оно за шта их је он назначио. Тако сам ја терао из моје школе оне који нису имали сликарски дар па су мислили да им је довољна побожност.

Немој да представљаш Пајсија као неког мрачњака. Нађи место где је рекао: Нико да не студира на Западу.

Сада ћеш ти, пошто ти је дар прозорљивост приопћио старац Љубо, да кажеш: Можда Пајсије није мислио на све, али би сигурно мислио на тебе!

То, је све, мучене душе, што можете да кажете, јер аргумената рационалне природе немате. А ава ће наставити да вам извлачи уши, све док не запијучете: Немој више, Аво, тако ти Алаха!:::::::::))))) 

[Volim_Sina_Bozjeg]

Lopta mora da se vraca lepo onako kako ti je i poslata.

 

Ako ti neko dobaci teolosku loptu, onda mu je uzvrati teoloski argumentima lepo kako ti je i poslata. Nemoj nikada da bez teologije, teolosku loptu zafrljacis nekome u glavu i da mu kazes kako je blesaf jer slika papu, jer to moze da se posmatra kao psovka i licna uvreda i govori poprilicno o covekovim strahovima.

[Nebojš.a]

А ава ће наставити да вам извлачи уши

 

Добро, добро, за почетак почни да читаш оно шта другима препоручујеш.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Inace kad sam onako sam odlucio, da udjem u veru, koju sam pre toga zaista i osecao svo vreme u sebi, mozda bas zbog toga sto mi je otac bio vojno grlo i komunista, pa Bog po staroj svojoj premudrosti, odluci za mog oca, da ce se deca njegova moliti za njegovu dusu.

 

Dakle posle Krstenja, ja preuzimam na sebe i neku vrstu odgovornosti, koju sam malo pre naveo, medjutim kako to obicno biva, puno je bilo pravoslavnih sveznalaca oko mene i jedan susret mi je bio veoma interesantan.

 

Moj stari prijatelj, programer, skolovan, nadasve inteligentan imao je svoj zadatak, da mi sto vise objasni o veri, pa mi rece sledece> (kako bi mi objasnio pravoslavne svetitelje vs rimokatolickih), dakle krene on: Vladika Nikolaj je bio neverovatan, kazu da covek ima fond reci od ili do 4 hiljade, a nas vladika sveti je imao fond od preko 20000 reci.

 

Ode on, ja ostah sam i rezimiram, kazem sebi, mame mi rodjene ovaj covek mi je to tako rekao, kao da poznaje svaku Nikolajevu rec.

[Zoran Đurović]

Ево једна лепа од Пајсија: Нема веће радости од оне коју осећате када прихватите неправду. Камо среће да су сви људи према мени неправедни! Најискреније вам кажем, најблаженију духовну радост осетио сам када су ми наносили неправду. Знате ли колико се радујем, када ми неко каже да сам заблудео? Слава Теби Боже, кажем, од тога ћу имати награду. Међутим, када ме називају светитељем, западам у дугове. Не постоји ништа блаженије од неправде!

[Ламех]

Због тога се Бог искључиво пројављује кроз душу и тело (заједно), побеђујући преобиљем своје славе њихова (појединачна) природна својства.

 

У ком смислу побеђује природна својства душе и тела? И зашто би их побеђивао?

Да ли у смислу престанка психофизиког поимања свега што га окружује па и самог себе, или другачије?

 

И са овим у вези, уооште у тој мистичкој теологији, колико је уопште присутна активност човека, а колико је у питању пасивност? Да ли појам надуман који се нпр. помиње код св. Максима у цитираном горе, подразумева ипак  "опстанак" човековог деловања, дејства (како год хоћете). Јер онда долазимо у ситуацију да енергије људске природе долазе у пасивно стање. А исти Максим каже што је недејствено то је непостојеће.

[Zoran Đurović]

Да се мало одморимо од смарача, па да видимо делиће из Паламине беседе 56, O svetim i strašnim tajnama Hristovim. Неколико натукница о Рају у коме сада учествујемо вером, а надамо се после и у телу.

…Božanstveni darovi, naravno, ne trpe nikakvu štetu, jer su oni nepodložni oštećenju. Međutim, oni se nevidljivo udaljavaju od nas; ukoliko taj Dar pretrpi gubitak u tom smislu što za nas biva beskoristan, onda će se to tražiti od onoga koji ga je nedostojno primio.

 

То је оно што је Ава зборио да нема ничег светог по себи. И само причешће је отров за неке.

 

Učinimo, dakle, sebe putem pokajanja dostojnima ili, bolje rečeno, delima pokajanja prinesimo sebe Onome Koji nedostojnog može da učini dostojnim. Na taj način pristupimo s verom i nepostidnom nadom, pomišljajući ne samo na vidljivo, nego i na nevidljivo. Ovaj Hleb se pojavljuje kao neka zavesa Božanstva Koje je skriveno unutra. Otkrivajući to, božanstveni Pavle kaže: Obnovio nam je put novi i živi, koji nam je On otvorio zavesom, tojest Telom Svojim (Jevr. 10; 20). Posredstvom nje se naše življenje uznosi na nebesa, jer tamo obitava ovaj Hleb i mi ulazimo u istinsku Svetinju nad svetinjama, blagodareći žrtvi Tela Hristovog, prinetoj u neporočnosti...

 

Невидљиво Тело/Хлеб уас узводи на небеса у Светињу над светињама.

 

Sveto Pričešće se naziva Tajnom zato što ono nije samo to što mi vidimo, nego i nešto duhovno i neshvatljivo, jer Gospod upravo o tome govori: Duh je ono što oživljava, a telo ne koristi ništa (Jn. 6; 63). Ako gledaš samo ono što je vidljivo, onda nikakvu korist nisi zadobio. Ako pak gledaš na duh, tj. ako Hleb koji je pred tobom posmatraš na duhovni način, onda ćeš se, kada se pričestiš, i oživotvoriti. On nije jelo koje prolazi, nego jelo koje ostaje za život večni (Jn. 6; 27), Hleb istiniti koji je sišao s nebesa, živ i koji daje život svetu (v. Jn. 6; 33). Onaj koji ne okusi od Njega, neće ni živeti. Onaj koji ga okusi živeće u vekove, i ne samo da će vaskrsnuti, nego će i izbeći večne muke i zadobiti večno carstvo…

 

Мораш да се попнеш на Небо да би јео тај Хлеб који је сишао одозго, и он ће те васкрснути и омогућити да вечно живиш.

 

Preporodio nas je Duhom, a mi smo postali jednoga duha sa Njim, kao što kaže Pavle: Ko se sjedini s Gospodom, jedan je duh s Njime (1. Kor. 6; 17)... Da bismo bili jedno s Njim ne samo po duhu, nego i po telu, da bismo bili telo od Njegovog Tela i kost od Njegove Kosti, On nam je, posredstvom ovog Hleba, podario da se sjedinimo s Njim… Mi ne samo da se povezujemo ("prilepljujemo"), nego se kroz pričešćivanje ovom božanstvenim Hlebom i sjedinjujemo sa Hristom, postajući jedno telo, ali i jedan duh sa Njim…

 

Преко Хлеба постајемо једно тело и дух са Христом. И то није метафорички речено. Палама ће користити павловску слику брака да би представио овај концепт.

  

Krv Božiju mešamo sa našom krvlju zato da bismo uništili propadljivost koja postoji u njoj (našoj krvi), jer se u ovoj, Krvi Božijoj, sadrži velika i neopisiva korist. Ona nas, umesto starima, čini novima, i umesto privremenim - večnima…

 

Видите максимум интиме! Крв наша је помешана са његовом. Сада поново питам нове казуисте: Како можеш да пијеш крв Христову а да не попијеш Милевину? Или, да их још више огадим: крв Авину? Оног истог аве који се „изругује са светињом“ и не говори благочестиво... Јако лепо је говорио у једном тексту помињани о. Сава, да артемитска духовност у причешћу види свету индивидуу, само још једно, иако најмоћније оружје у борби против злих сила. Ту би Христос имао неко своје тело које не би садржало у себи све свете. Међутим, Палама говори супротно. У њему су садржани сви свети који обитавају у есхатону. Ако они „сада“ не би обитавали у Христу, мисли ава, ми онда не бисмо се сједињавали са Телом, и оно би стално било другачије пошто би се временом допуњавало. Не би ава могао да поручка Ињца или о. Љубу, коме сада једе само душуJ). Ако већ Христос постоји у свим тачкама времена, и јавља се из ванвременог царства, онда је могуће да свеци у телима чине чуда у времену. Да је ово учење „с више“, а не од аве, доказ је то што ава не може рационално да га докажеJ). Због тога је владика Артемије, док је био у Цркви, благоразумно упозоравао:

 

        

 

Pristupajuđi Tajnama, mi postajemo carski purpur ili, bolje rečeno, carsko Telo i Krv, preobražavamo se u sinove Božije (o, kakvo čudo!), postajemo učesnici božanskog blistanja koje se tajanstveno izliva na nas, i ozarenja koje nas čini pomazanicima Božijim i daje nam silu, saglasno obećanju Hristovom (v. Mt. 13; 43), da prilikom Drugog dolaska Oca našega zablistamo kao sunce, samo ako skverna, koja se nalazi u duši onog što pristupa sv. Pričešću, ne zaseni to blistanje… I kao što veliko obećanje pripada onima koji sačuvaju svetinju dobijenu kroz sv. Pričešće - a to obećanje je Carstvo nebesko - tako i velika kazna očekuje one koji su, nakon primanja dara, učinili sebe beskorisnima…

 

То је светлост Таворска. Нестворену, незалазну, есхатолошку светлост су видели апостоли. Видели су оно што је могуће видети на Богу, оно што ће видети чисти срцем. Нису видели једну „порцију“, нешто што је подложно времену и промени. Видели су оно што је увек исто у себи, ванвремено. Иако су видели у историји, видели су оно исто вечно које „ће доћи“ са Оцем.

[Ламех]

Ја то капирам у кључу обожења, дакле у контексту оног што је Св. Максим претходно рекао а што сам подвукао. Ми ту, ај да тако кажем, условно речено, трпимо радњу. Бог нас обожује, наш акт је само у вољном кретању ка томе, у добром бићу и томе следствено вечно добром бићу. У томе је оно наше дејствено, али Бог савршава посао, Он обожује. Прост пример: молитва, и кад смо код молитве и мистике ево шта Св. Исак Сирин каже на ту тему, мислим да лепо објашњава ту логику којом ја мислим:

 

60. Давати предност добром произвољењу јесте дело онога који жели, а довршити избор доброг произвољења јесте дело Божије. За тако нешто човек има потребу за Божијом помоћи. Чим се у нама појави добра жеља прихватимо се честих молитава са искањем да нам се не само укаже помоћ, већ и познање да ли је наша жеља угодна вољи Божијој или не. Јер, није свака добра жеља која долази у срце од Бога, већ само она која је корисна.

http://www.svetosavlje.org/bibliotekA/Dobrotoljublje/dobro244.htm

 

У том смислу ја читам и обожење па у том оквиру и ово што си ме питао. Максим говори и "тропосу" као начину постојања који, као одраз слободне воље да се изабере добро биће води ка "телосу" као циљу тј. вечно добром бићу. А та наша воља би у том случају одговарала Божијој вољи као Његовој замисли о нама, нашем логосу, по чему нас и препознаје као део Логоса. То по мом мишљењу последично и "природно", по постигнутој логосној суштини бића, "изазива" обожење. Тако сам ја то схватио и себи објаснио.

Не знам да ли сам био јасан. 

 

Јеси. Скачио сам. Слажемос е потпуно да је Бог тај који дарује и који се дарује. Просто акт наше воље (енергије) као прихватање тога. Али, контам да св. Максим има на уму да по природи и логосу тежимо ка том испуњењу дарова Божијих заложених кроз логосе. Па у том смислу победе над тиме, тј. превазилажење те тежње која сад карактерише нашу природу и постојање.

Чини ми се да сам негде код св. Максима прочитао управо то да под дејством благодати "!трпимо" радњу, како си ти исто рекао. Само не могу да се сетим где.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Pricescujemo se i postajemo deo Tela i Krvi po blagodeti Onoga u kome je sve vanvremensko i koji nas uvodi u Jedno. Dobijamo Telo i Krv ali bi mi to sve da dematerijalizujemo dematerijalizujemo dematerijalizujemo, da ne vidimo sopstvene oci, da sakrijemo tu Tavorsku svetlost, koja ispljuje svakog ko joj Nije. Sad u nasim telima se sudi, da li ce biti eshaton u njima (telima) ili nece.

 

Dematerijalizuj dematerijalizuj dematerijalizuj....    i tako sakrivaj grehe i budi lazni ucitelj letece duse, letece kao pile bez glave.

[Архимандрит Сава Јањић]

 

На овом форуму често пише, увек проницљиви, о. Сава Јањић,[2] и помиње учење о. Хопка, за које нисам знао, а које наликује овом које управо излажем. Сава види и следеће проблеме: „На пример, да ли то значи да се светитељи враћају кроз време да би нам се јавили, односно из једне временске димензије улазе у ону у којој ми још живимо? Да ли човек може истовремено бити физички мртав, са костима у гробу, и већ васкрснут у будућем Царству? Колико ми је познато, у предању Цркве јако је тешко наћи код Светих Отаца овако експлицитно тумачење, иако је намера о. Хопка сасвим јасна, а то је да пронађе одговор како да избегнемо замку платонизма, а да и даље верујемо да су покојни живи и да се светитељима молимо као живима, а не као фантомима“.

Јањићев је прави пример како се приступа расправи неког проблема. Не осуђује  противника као јеретика него износи ставове који показују зашто нешто, по његовом суду, не може да стоји. Ја нисам Хопков адвокат, нити сам икада о овим стварима промишљао имајући у виду текст који је Сава поменуо. Радо ћу га прочитати. Сада пак неколико мојих опсервација. „У предању Цркве јако је тешко наћи код Светих Отаца овако експлицитно тумачење“, није тешко, него немогуће. Постоје назнаке и могу се извлачити логичке консеквенце, као што сам ја то урадио са Јефремом, али једна комплетна рефлексија не.

Мислим да је права препрека о. Сави у томе што он посматра ствари из актуелног „сада“ и историјски. Без премца је пак Августин у промишљању феномена времена, нарочито у Confessiones, и Tractatus in Evangelium Iohannis где вели: mens capiat vere esse: est enim semper eodem modo esse (38, 10; такође 23, 9 и De diversis quaestionibus octoginta tribus, 17). Дух пак егзистира у прошлом, садашњем и будућем. Зато је код Августина време ништа друго до протезање духа (conf. 11, 26, 33: Inde mihi visum est nihil esse aliud tempus quam distentionem: sed cuius rei, nescio, et mirum, si non ipsius animi). Бог је ван њега јер није створење као само време. Било је „времена“ када време није постојало. Тек са кретањем твари, оно настаје (De Genesi ad litteram imperfectus liber, 3, 8; De Genesi ad litteram, 5, 5, 12). Због тога Августин нема идеју „објективног, апсолутног“ времена, времена као трајања које би било независно од кретања. Време је „одсечено“ с краја (почетка). Код Саве пак, време тече сада. Због тога су кости везане са душом. Ако су те мошти сада, како могу да буду и део, тј. у саставу тог есхатолошког свеца?

 

.........   

 

Зоран Ђуровић

Рим, 9. 8. 2015.

 

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

 

 

Веома занимљив текст o. Зорана, који је отворио много тема за размишљање. Конкретно, у вези мог помињања учења о. Томаса Хопка о јављању светитеља из есхатона, сматрао сам за потребно да мало више поразмислим о овој теми. Не желећи да оптерећујем ову конкретну расправу свој коментар сам поставио на својим одговорима, пошто је подужи, па да не конкуришем по дужини текста о. Зорану  

Ко има времена и интересовања да чита може да га нађе на: http://goo.gl/NgtyJH

 

Значај овог форума јесте да нас тера да мало више размишљамо о ономе што верујемо и ако нешто нехотично или у незнању погрешимо, увек ће се наћи неко да нас аргументовано (и надам се добронамерно) исправи. Тако и учимо. Најгоре је не размишљати уопште.

[Zoran Đurović]

Ко има времена и интересовања да чита може да га нађе на: http://goo.gl/NgtyJH

О. Саво, са уживањем ћемо читати! Да нам је више људи као што сте ви...