Зоран Ђуровић: Св. Јефрем Сирин: Када душа иде у Рај?

[Zoran Đurović]

Dobro greška 12 poglavlje ali i dalje stoji da se kaže da se duh vraća Bogu a telo ide u prah.Ako nema mišljenja u adu,kako je onda Hristos i mrtvima objavio jevanđelje?

Знао сам ја добро за тај стих, јер сам читао отачке коментаре. Ни Августин, који је веровао у бесмртност душе, није га искористио иако је расправљао о њему.

Проповед у аду, који помиње псеудо-Петар, иако канонска посланица, је настала у посебном културном миљеу. Почело је да се размишља по грчкој матрици. Ја бих рекао, ствар фолклора. Ако би ти, спорења ради, тврдио да је ово заиста тако, тј. сушта историја, онда бих ја заступао тезу да Бог има ноге и руке и да је просторно ограничен, јер библијске антропоморфизме треба схватити буквално, а не као одраз уобразиљске моћи тих библијских писаца. Дакле, ако бисмо хтели да будемо будале... ако не, онда почнимо да размишљамо.  

[Volim_Sina_Bozjeg]

Онда је и Његова смрт била привидна смрт а не права. Јер је био мртав од петка увече до недеље ујутро или по некима суботе по подне.

 

Mene kod Hrista ništa ne čudi  

[Zoran Đurović]

ко ћемо ићи логиком да су сви који су помрли и били мртви пар дана имали само неку привидну смрт или да клиничка смрт није права смрт што онда не бисмо исту ту логику применили и на Христа?

 

Онда је и Његова смрт била привидна смрт а не права. Јер је био мртав од петка увече до недеље ујутро или по некима суботе по подне.

Да, такву тезу су били пустили неки протестантски аутори. Тезу је критиковао млади вл. Николај. Него, прочита ли шта он каже како су свеци у телима?  

[Zoran Đurović]

kažem da i kad smo prah, mi smo u Bogu potpuni. Dakle ni Svetom ne mogu oduzeti telo, pa makar ga bacali da ga vetar raznosi.

Ово је добро. Мало си ми ко Хајдегер, па те  некад не качим У рана времена су упућивани аргументи против васкрсења: Ако те изеду рибе, који Бог ће да те сакупи? - Распадањем си постао део других јер си поједен. - Спаљене ти кости, нема одакле да васкрснеш...

Можда се разликујемо у томе што ја свеце видим у преображеним телима  у есхатону и дА САМО ТАКО САДА постоје, а не да су душе одељене од тела које нас гледају са неког неба... 

[Volim_Sina_Bozjeg]

Gledam mu kosti a znam da je Živ.

[Баба]

Даље ако су сви мртви већ у есхатону и у телу онда њихова јављања живима морају бити у том васкрслом телу.

Међутим није тако. Напротив. Већина оних који су имали виђења својих покојних их је видела као духове а не као телеса, нити су кад с њима јели, нити шетали нити пили ракију. Већ једино разговарали-размењивали информације јер се не може тачно утврдити како је то чињено да ли неким гласом или мислима или ко зна већ како.

 

Даље, због неких додатака у житијима не можемо одбацити сва искуства из житија. Онда бисмо исту праксу требали применити и на Св. Писмо јер и оно је пуно додатака тако да нам на крају не би остало ништа. Тј. остало би нешто у чега не бисмо могли имати поуздање да је нешто. Да је право сведочанство вере.

 

Даље нису ту само житија него искуство Цркве од 2000 година.

 

Вас романтичаре и зилоте које већ 25 година слушам како се враћате некој древности искрено не сматрам за озбиљне истраживаче. Сви нешто траже на почетку као да је потоња историја Црква сва била фалш. Па се онда буне зашто се СПЦ зове Српска што се не зове Пећска па још веле мање би нас мрзели када се не би звала српска. Како да јок, мрзели би нас исто само ми више не би знали ко смо. Мада то ни овако не знамо, али макар имамо потенцијал да сазнамо.

У суштини код вас нових теолога одсуствује историчност. Просто немате осећај за историјски ток. Вама је све исто и пре 1000 и пре 2000 и пре 3000 година. Али није тако. Историја има свој ток и прогрес и циљ, оно што се десило претходно у историји није без везе, има свој смисао, има своју сврху. Ако то одричете онда одричете и Бога као устројитеља спасења човека и света.

Оно како је Бог зна зашто је.

Вера Авраамова и вера Мојсијева су иста вера али нису на истом нивоу. Постоји историјски ток између Авраама и Мојсија и он је собом донео нешто. Вера Мојсијева и вера Исусова су иста вера али нису на истом нивоу. Не ставља се ново вино у старе мехове. Вера апостола и вера светих отаца последњег васељенског сабора су иста вера, али нису на истом нивоу. постоји прогрес. Назидање. Данашња православна вера и вера Св. Кирила и Методија је иста вера али није на истом нивоу.

 

Волим ја вас реформаторе да читам али нема ту шта суштински да се реформише, да се дозида има али да се враћамо на оно од пре 3000 година то је заправо враћање у забавиште а ми треба да идемо на факултет.

 

Мени ово личи на још један покушај повратка "древности" па се прибојавам да ће настати неки нови Аватермити.

 

Мислим у суштини је све једно шта ће бити с човеком по смрти, дал' ће прескочити историју за трен па васкрснути или се негде "скућити" у духовном свету попут анђела, па одатле чекати васкрсење.

 

 

Суштина је у поверењу у Бога, ако га човек нема џаба сва умовања и Јудејска и Греческа.

[Баба]

Да, такву тезу су били пустили неки протестантски аутори. Тезу је критиковао млади вл. Николај. Него, прочита ли шта он каже како су свеци у телима?  

 

Дај ми линк не постизавам дођем овде само повремено јер је веома провокативна тема а ја као ГА морам ту где су дешавања да као будем у току.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Ово је добро. Мало си ми ко Хајдегер, па те  некад не качим У рана времена су упућивани аргументи против васкрсења: Ако те изеду рибе, који Бог ће да те сакупи? - Распадањем си постао део других јер си поједен. - Спаљене ти кости, нема одакле да васкрснеш...

Можда се разликујемо у томе што ја свеце видим у преображеним телима  у есхатону и дА САМО ТАКО САДА постоје, а не да су душе одељене од тела које нас гледају са неког неба... 

Konačno neki pravi pop, kome je šala vrlo ozbiljna stvar

 

Ja u Bogu ne vidim nikakvo deljenje duše i tela čoveka. Ja kod čoveka i njegovih shvatanja sopstvenog života primećujem deljenje onoga što je nedeljivo. No i takav čovek ako je u Bogu, počinje da gubi svoju percepciju života pa i tih misli o kojima danas govorimo i poprima potpuno Božju stvarnost, da ne kažem više percepciju a Božja stvarnost jeste ta, da u Bogu čoveku ništa ne nedostaje i ništa što je nedeljivo nije razdeljeno.

 

Pričam sve vreme i o stanju posle telesne smrti, da upotpunim.

[Марио Токовић]

При зачећу отац и мајка дају и тело и душу детету. Од својих тела и својих душа. Јер тело и душа су једна природа у два стихије. Као честица и талас који постоје симултано. Бог је већ спочетка створио сву “количину” природе. Бог не ствара нове душе ни из чега. У већ постојеће природе у две стихије се оваплоћује Личност. Личности Бог изводи из небића, из непостојања, и уводи у већ постојећу природу, у тело и душу. Тако се тело и душа оличношћују, конкретизују на непоновљив начин кроз личност која се оприродњује на општи начин. При чему Бог интегрише у Личност - ум, срце, дух - вишњу природу у три стихије и обједињује са “нижом” природом у две стихије. Тако се постаје Небо у Земљи који чине нутрину личности. Јер и Бог као Триличносни у себи садржи Природу. Тиме личност постаје јединствени Дах Бога живога. Постаје бесмртна по благодати јер је дах из Светотроичног Бога предат човеку као неотуђива слобода постојања. Али не и унапред наређен начин постојања. Корелација је дата као благовест. Човек бира да ли ће бити бог обожен Богом или бог обожен собом уз помоћ оца лажи.

Кроз личност и природа окуша од бесмртности по благодати. Јер личност личи на Бога а сама природа не личи на Бога. Бог је апсолутна другост и другачијост. Али кроз дах Божији, личност, и природа се обожује Божанским енергијама. Природа се обожује преко личности кроз Христа јер се личности усиновљују и окћеровљују. А Анђели оветровљују. И док год се људи рађају постојаће ништавило из кога ће Отац изводити личности Ветром преко Сина. А тате и маме ће давати тела и душе кроз тајну љубави. Тек када се доврши време извођења личности из ништавила, које зна само Отац, доћи ће крај историје. Доћи ће Логос Христос да суди живима и мртвима. И тада ће и ништавило бити укинуто, друга смрт. Тада ће Творевина изгубити своје биће - створеност и вештаственост. Биће ће свет наћи у Бићу Бога кроз Христа. Тада ће се и логоси, благодати Божије, јавити у пуноћи иза створености, пресићени Софијом. Творевина ће постати нестворена и невештаствена по Божијој благодати. Биће то Царство Пуноће, Тајинство Љубве не на меру. И за неке ће Пуноћа Љубве бити вечити, неугасиви Огањ мука. А за Свете надумана љубав, мудрост и радост обитавања у целиву Огњевитих - Таја Софије и Ветра.

​

[Zoran Đurović]

У каквом су стању душе мртвих до васкрсења?

То је стање које претходи вечном блаженству или вечним мукама, према њиховим делима докле су били у телима на земљи.

Којим судом је осуђена душа на привремено блаженство, односно на привремено мучење?

Тзв. Посебним или Привременим судом.

Када бива Посебан суд?

Одмах после смрти личности.

Ово је леп пример неупотребе мозга. Значи, један текст морамо да запалимо? - Не, него да разумемо. Овај катихизис је рађен по католичком моделу. Но, ти душо, то не можеш да разумеш... 

[Zoran Đurović]

Дај ми линк не постизавам дођем овде само повремено јер је веома провокативна тема а ја као ГА морам ту где су дешавања да као будем у току.

Ево, да поновим: О, роде неверни и курварски! Докле ћу вас трпети?! Тројица су Златоустих: 1) Јован Златоусти, 2) Владика Николај, Нови Златоусти, 3) Ава Зоран, прозван Нови Нови Златоусти!  ))

Има један сајт, Светосавље, и становити о. Љуба који воли с времена на време да се осврне на заблуделог Аву. У суштини вели: Није зао тај ава, али је мало шунтав, књиге га извеле из памети. - Коментарисао је и овај пост. Сада бих му одговорио у Христу...

 

Сви они који се куну у СВЕТОГ ВЛАДИКУ НИКОЛАЈА, урадили би добро када би га мало и читали. То би и о. Љуба могао да уради, а не само да качи на сајту Николајеве текстове. Наиме, управо тамо има један Николајев: РЕХАБИЛИТАЦИЈА ТЕЛА, где вели: Кад би се онима, који славе св. Ђорђа, показало иструлело тело овога хришћанскога јунака, и кад би се они на неки начин могли несумњиво убедити, да од њиховога патрона у овој пространој васиони нигде ништа није остало, до неколико иструлелих костију, тада би се мучно нашао од хиљаде један који би продужио да слави овога свеца. Зашто слави толики свет св. Ђорђа? Да ли зато, што је он убио аждају и - што после своје смрти исто толико постоји, колико и пре свога рођења? Никада. Пре ће бити, да га свет слави зато, што је убио аждају и што због тога и сад живи и бди над онима, који му приносе жртве и молитве; и то живи не слабијим животом од живота земаљскога, но интензивнијим, моћнијим, светлијим, срећнијим, и не без тела но у телу, у телу глорификованом, тј. бољем и лепшем од нашег тела земаљског...

Кад би се пак онима, који славе св. Ђорђа, рекло, да је сем иструлелих костију још нешто преостало од њиховог свеца, наиме дух, који је без и ван сваког тела, без и ван сваке форме, сумњиво је, да ли би се која четвртина свечевих поштовалаца решила, да продужи своје свечарство. Јер мисао о једном бесформном духу њима је са свим страна: у телу замишљају они свога свеца, у телу га мисле, у телу сликају и изрезују. 

[Кратос]

Знао сам ја добро за тај стих, јер сам читао отачке коментаре. Ни Августин, који је веровао у бесмртност душе, није га искористио иако је расправљао о њему.

Проповед у аду, који помиње псеудо-Петар, иако канонска посланица, је настала у посебном културном миљеу. Почело је да се размишља по грчкој матрици. Ја бих рекао, ствар фолклора. Ако би ти, спорења ради, тврдио да је ово заиста тако, тј. сушта историја, онда бих ја заступао тезу да Бог има ноге и руке и да је просторно ограничен, јер библијске антропоморфизме треба схватити буквално, а не као одраз уобразиљске моћи тих библијских писаца. Дакле, ако бисмо хтели да будемо будале... ако не, онда почнимо да размишљамо.  

Šta znači to pseudo Petar?Ako je pseudo kako to da je stub i tvrđava istine uvrstile lažnoga apostola u svoje svete spise?

Drugo ako silazak u ad nije tačan onda je Crkva u žešćoj zabludi kada ispoveda: "U grobu telom, u adu dušom kao Bog, u raju sa razbojnikom, i na Prestolu bio si, Hriste, sa Ocem i Duhom, sve ispunjavajući Neopisivi"

Ispada da stub i tvrđava istine ne ume da razlikuje pseudo od autentičnog.

[Zoran Đurović]

Тако је, душо...Што год се не слаже са твојим мишљењем је плод неразумевања. Биће да ти, душо, понајпре не разумеш то што читаш. Јер да разумеш, писао би много смисленије текстове.

 

То је текст који је потписао владика Николај и који је издат кратко време пред његову смрт.

Да, и види се да је зрео текст. Почео да пише као ја  

Мени је само жао што имам више присталица од анатемисаног Артемија...   

[Volim_Sina_Bozjeg]

zato sto je malo verovatno da neko istovremeno

1. Dehidrira.

2. Dobije gematridozu od stresa i rana.

" Znoj pak njegov bijaše kao kaplje krvi koje kapahu na zemlju" Luka 22:44

3. Iskrvari skoro do smrti

https://en.wikipedia.org/wiki/Hematidrosis

3.Dobije infrakt miokarda

"jedan od vojnika probode Mu rebra kopljem; i odmah iziđe krv i voda." Jovan 19:34

a onda posle svega toga da Mu se bez transfuzije i presađivanja srca svest prirodno povrati u telo.

nema teorije. 

Vaistinu bez smrti nema vaskrsenja

[Дијана.]

Brate Aleksandre, javi se, objasni. Sad mi tek nista nije jasno.

 

Душа је бесмртна и ту нема никаквог збора и спора. То је учење Христово и то је учење отачко. Шта је заправо смрт, како се она објашњава у отачкој литертури? Смрт је раздвајање. Раздвајање душе и тела и раздвајање стихија (елемената) од којих је тело састављено (ту би се и наука у много чему сложила). Смрт није одлазак у ништавило, у небиће, у апсолутно непостојење. Друго, са душом се не догађа исто што и са телом, јер душа није материална (као тело) и није сложена (из делова као тело). Међутим, треба се ослободити сувишних телесних размишљања и не стварати себи слике да душа иде негде "тамо". У том случају души дајемо особине телесности и ту грешимо. Свети оци јесу говорили о бесмртности душе али добро разумите шта су под тим мислили. Оно суштинско у души, по многим оцима, јесте ум, свесност, слободна воља, личност. Све је то душевно својство човека. Тако треба посматрати душу, а не као неку утвару. На само Богу знан начин, све то опстаје и након телесне смрти. Зато кажемо да је душа свесна, да осећа присуство Свевишњег и након одвајањ аод тела (а ко ће то исказати?). Наш проблем је што отачка мишљења о души сувише буквализујемо, стварамо слике телесног света. Читајте пажљиво оце, приметићете да они скрећу пажњу на то. Ево шта каже свети Григорије Ниски, на пример: "Јер како описати што око не виде, ухо не чу и што у срцељудско не уђе?...Ако се чак понеко ондашње средство мучења и назива овдашњим именима, разлика међу њима ипак није малена. Када чујеш реч "ватра", знај да ваља мислити на нешто различито од овоземне ватре...Послегробна ватра је нешто друго. Није исто што и овоземаљска. Када чујеш за "црва", нека ти једнакост имена не одведе мисао на овоземаљску животињу...Додатак "нема краја" ("неуспављиви") упућује мисао на природу која се разликује од оне коју познајемо." Свети Григорије Ниски, Велики кетехизис Много смо оптерећени представама: кључалих казана, помахниталих рогатих створења и слично. Морамо знати да су то само представе реалности које је неизрецива, јер је страна нашем искуству. Следеће, када се каже да је душа бесмртна по благодати шта се са тим жели рећи? Жели се рећи једна и једина ствар: да је бесмртност душе различита од бесмртности Божије. Само је Бог бесмртан по природи (по Себи Самоме, Он никоме не дугује Своје постојање без Самоме Себи, Својој вољи). Са друге стране, све створено постоји вољом Божијом. Бог као Сведржитељ сву творевину држи у постојању. То се односи и на душу и на анђеле и на материју и на све што је створено. Да нема сведржеће енергије Божије, читава би се творевина расплинула у небиће јер не може да постоји сама, својим силама. Ето то се жели нагласити када се каже да је душа бесмртна, али не по природи већ по благодати Божијој.

 

.Да, али шта конкретно значи да је једна личност сачувана у "уму Божијем"? Божије сећање није као наше. Ако се Бог неког сећа, тај неко је онда жив у Господу и као такав чека васкрсење мртвих и живот будућег века. Разговарао сам једном о тој теми са владиком Игнатијем. И он ми је одговорио да тај неко кога се Бог сећа поседује свест о својој егзистенцији. У том контексту можемо да говоримо о "бесмртној души" - Божије сећање није само меморија, већ оно значи саму егзистенцију, постојање. То да створено по себи не може вечно да постоји је такође тачно. Међутим, благодат Божија, Његова воља чини да ништа што је створено не одлази у небиће. Чак ће и сама наука потврдити ову истину учећи о Закону одржања материје и енергије - обе су неуништиве, могу само мењати облик. Неспорно да бесмртност душе није последица њених властитих логоса, већ дејства благодатних енергија Божијих. Уколико бисмо тврдили супротно, да је душа по себи бесмртна, онда бисмо јој морали приписати нествореност, вечност, као што су и чинили антички грчки мислиоци. Међутим, личност, душа, или назовите то како хоћете (за мене душа није неки бестелесни демон, већ пре личност, сами живот у човеку, сама икона Божија), јесте бесмртна и неуништива благодћу, вољом Божијом. Након смрти човек не иде у небиће, његова личност опстаје и његова личност (душа), је свесна те своје егзистенције. Дакле, то није тек празно Божије сећање (као што је људско). О томе говоре сви свети оци, листом без изузетка. Зато, став да је "душа смртна" пара уши верном народу (иако је тај став исправан, ако се душа посматра сама по себи, независно од воље Божије). Заиста, нема ни једног светог оца који је тако нешто говорио. Мишљења сам да у нашим излагањима истина вере морамо водити рачуна о онима који нас слушају. Није циљ да људе збуњујемо и саблажњавамо. Нажалост, данас многи теолози о томе не воде рачуна. Теологија није испразна философија, мудрост која је сама по себи циљ. Нити теолози треба да буду као древни Атињани који су жудели да нешто ново чују и кажу, убијајући тако своју доконост. Теологија мора да буде жива реч о Богу којом ће се хранити изгладнеле људске душе. А када неког храните морате водити рачуна какву му храну и коју количину у уста стављате. Тако, ни здрава храна сама по себи не мора да буде добра за оног ко је окуша. Ако му препуните уста, удавиће се. Каква је онда корист од те хране? Моје је мишљење да не треба ићи са ставом "душа је смртна", јер то никада није био став светих отаца и Цркве. Тиме само унослимо пометњу и неспоразуме. Међутим, треба народу појашњавати да душа не значи бестелесну утвару, неко танано тело или ко зна шта још (чега има чак и у неком отачким списима, претежно у руској литертури). Требало би инсистирати на изворном, библијском поимању душе, односно нефеша, а то је личност. Такође, требало би продубљивати народну свест о суштини наше вере - васкрсење мртвих - човек као психосоматско биће. Са тим у вези је и Христово оваплоћење, као једно онтолошки битно питање, а не етичко или јуридичко. Ставом да је "душа смртна" негира се (свесно или несвесно) веровање Цркве у балгодат молитава за упокојене. Такође, негира се (опет свесно или несвесно) егзистенција светитеља, који су се упокојили у Господу и којима се Црква молитвено обраћа. Одакле Мојсије на Тавору, ако је душа смртна и ако под том смртношћу подразумевамо потпуно гашење људске егзистенције? Уместо збуњивања народа, боље би било, рекох, да има пажњу усмеравамо на правилно схватање израза "бесмртна душа". Да полако и пажљиво покушамо да нашу свест ослободимо од слика паралелних светова, кључалих казана, разјарених рогатих створења на митарствима и сличних представа. Морамо се трудити да народу објаснимо да је наша истина постојања Христово Човештво, односно обожено Човештво и да Човештво чине и душа и тело, заједно. Морамо објаснити да наше постојање, наше бити или не бити, зависи од причешћивања тим Човештвом, како каже свети Григорије Богослов у својој Пасхалној беседи. За то је, међутим, потребно и време и стрпљење. Ако кренемо ђоном и оптужимо наш народ да је његово вероисповедање слично гностичком дуализму (што је, нажалост, понекад и тачно), само ћемо унети смутњу и немир. Јер, нити наш народ зна ко су гностици нити има представе о дуализму (част мањини). Зато, треба полако и са пуно љубави. Без љубави је и истина коју смо на факултету научили само звоно и кимвал који звечи. Још горе од тога, истина без љубави је нож и убица. А шта ће нам онда истина ако њоме погубимо брата свог? Погрешно је уопште истраживати "суштину" душе. Како ћемо то урадити? Рећи ћете, неки свети оци су о томе писали. Јесте, али ти оци су писали у категоријама ондашње науке и философије. Ако се стриктно будемо држали "ондашње" науке, бојим се да нећемо далеко одмаћи. Требало би да ублажимо ту строгу дихотомију душа - тело и да размишљамо о смртности и бесмртности човека. Јер, ми смо људи, од крви и места, те само као такви можемо, свако од нас, да кажемо да имамо свој идентитет. Дакле, ја сам човек, а то значи да сам од душе и тела. Само такав могу да кажем да сам жив и потпун човек. Ако то двоје раздвојите, ја сам мртав. Питање је да ли моја душа може за себе да каже: ја сам Александар. Не, то може рећи само психосоматско биће - човек. Душа није комплетан човек и то треба знати. Ја се небих сложио, па чак ни са светим оцима, ако истражујући суштину (природу) душе, желимо да тиме докажемо њену бесмртност. На пример, кажемо да је душа проста, недељива, па је зато бесмртна. То је типично јелинско филсоофско размишљање које су неки оци користили. Никаква створена природа не може да буде гарант бесмрности, па ни природа душе. Тачно је да је свети Максим говорио да ономе што није сложено (из више делова) следује бесмртност. Међутим, многи од нас превиђају шта је пре тога свети отац рекао. Наиме, рекао је: "Ја мислим.." Дакле, то је његово размишљање, без претендовања да је апсолутно тачно и истинито. Размишљање светог оца није у старту догмат Цркве. Оци нису непогрешиви у размишљањима. Чак се ни они међусобно нису слагали по многим питањима. Дакле, и ми морамо да МИСЛИМО, а не да ствари прихватамо без икаквог испитивања. Забога, па зашто нам је онда Бог подарио разум и словесност?

 

 

Неспорно да бесмртност душе није последица њених властитих логоса, већ дејства благодатних енергија Божијих. Уколико бисмо тврдили супротно, да је душа по себи бесмртна, онда бисмо јој морали приписати нествореност, вечност, као што су и чинили антички грчки мислиоци. Међутим, личност, душа, или назовите то како хоћете (за мене душа није неки бестелесни демон, већ пре личност, сами живот у човеку, сама икона Божија), јесте бесмртна и неуништива благодћу, вољом Божијом. Након смрти човек не иде у небиће, његова личност опстаје и његова личност (душа), је свесна те своје егзистенције. Дакле, то није тек празно Божије сећање (као што је људско). О томе говоре сви свети оци, листом без изузетка. Зато, став да је "душа смртна" пара уши верном народу (иако је тај став исправан, ако се душа посматра сама по себи, независно од воље Божије). Заиста, нема ни једног светог оца који је тако нешто говорио. Мишљења сам да у нашим излагањима истина вере морамо водити рачуна о онима који нас слушају. Није циљ да људе збуњујемо и саблажњавамо. Нажалост, данас многи теолози о томе не воде рачуна. Теологија није испразна философија, мудрост која је сама по себи циљ. Нити теолози треба да буду као древни Атињани који су жудели да нешто ново чују и кажу, убијајући тако своју доконост. Теологија мора да буде жива реч о Богу којом ће се хранити изгладнеле људске душе. А када неког храните морате водити рачуна какву му храну и коју количину у уста стављате. Тако, ни здрава храна сама по себи не мора да буде добра за оног ко је окуша. Ако му препуните уста, удавиће се. Каква је онда корист од те хране? Моје је мишљење да не треба ићи са ставом "душа је смртна", јер то никада није био став светих отаца и Цркве. Тиме само унослимо пометњу и неспоразуме. Међутим, треба народу појашњавати да душа не значи бестелесну утвару, неко танано тело или ко зна шта још (чега има чак и у неком отачким списима, претежно у руској литертури). Требало би инсистирати на изворном, библијском поимању душе, односно нефеша, а то је личност. Такође, требало би продубљивати народну свест о суштини наше вере - васкрсење мртвих - човек као психосоматско биће. Са тим у вези је и Христово оваплоћење, као једно онтолошки битно питање, а не етичко или јуридичко. Ставом да је "душа смртна" негира се (свесно или несвесно) веровање Цркве у балгодат молитава за упокојене. Такође, негира се (опет свесно или несвесно) егзистенција светитеља, који су се упокојили у Господу и којима се Црква молитвено обраћа. Одакле Мојсије на Тавору, ако је душа смртна и ако под том смртношћу подразумевамо потпуно гашење људске егзистенције? Уместо збуњивања народа, боље би било, рекох, да има пажњу усмеравамо на правилно схватање израза "бесмртна душа". Да полако и пажљиво покушамо да нашу свест ослободимо од слика паралелних светова, кључалих казана, разјарених рогатих створења на митарствима и сличних представа. Морамо се трудити да народу објаснимо да је наша истина постојања Христово Човештво, односно обожено Човештво и да Човештво чине и душа и тело, заједно. Морамо објаснити да наше постојање, наше бити или не бити, зависи од причешћивања тим Човештвом, како каже свети Григорије Богослов у својој Пасхалној беседи. За то је, међутим, потребно и време и стрпљење. Ако кренемо ђоном и оптужимо наш народ да је његово вероисповедање слично гностичком дуализму (што је, нажалост, понекад и тачно), само ћемо унети смутњу и немир. Јер, нити наш народ зна ко су гностици нити има представе о дуализму (част мањини). Зато, треба полако и са пуно љубави. Без љубави је и истина коју смо на факултету научили само звоно и кимвал који звечи. Још горе од тога, истина без љубави је нож и убица. А шта ће нам онда истина ако њоме погубимо брата свог?