Безосећајност

[Рапсоди]

  

[Иван Ивковић]

О ХЛАЂЕЊУ СРЦА

 

Не везуј своје срце ни за шта осим за Бога.

(свети Теофан Затворник)

 

 

Пребивање са Богом не зависи од нас. Сам Бог налази душу и дарива јој бодрост и унутрашњу слободу. Ако се, пак, Бог удаљи, душа постаје празна и сиромашна. Она није у стању да га поврати назад. Бог се уклања да би душу испитивао, или да би је казнио за извесне унутрашње грешке.

 

Уколико је испитује, Он се на њен зов брзо враћа. Али, ако се удаљује ради казне, оставиће је да дуго чека све док не увиди своје грешке, исповеди их и окаје.

 

Понекад охлађење наступа због великих напрезања у молитви, читању и богосагледавању, и када душа осети потребу за миром и прекидом своје напорне делатности. То стање треба прихватити. Оно је пролазно. Захлађење на дуже наступа само ако човек непрестано живи у страстима и упорно остаје у греху.

 

Охлађење је горко стање, препуно опасности. Његов извор очигледно сачињавају грехови или неистините мисли, рђави осећаји и склоности. Пре свега, охлађује се срце, а молитва пресушује кроз празнословље, презапосленост и многобрижност, расејаност, саможивост и страсне покрете, кроз неумерено једење и пијење, кроз чулност, кроз осуђивање других и, изнад свега, кроз гордост и самоувереност. Онај ко не примећује своје грешке налази се у сатанском стању: ђаво никад не види и не окајава своје грехе. Али, човек се каје у смирењу и стога га Бог воли (старац Анатолије Оптински).

 

Испитуј себе при сваком охлађењу, тј. провери да није можда твоје срце страсно везано за нешто; да ниси можда подлегао самоуверењу и мислиш да си нешто више од других; да можда, у сујетном самопоуздању, не тражиш да сам, кроз сопствена средства, постигнеш савршенство? То су најчешћи узроци охлађења. Чим се поверење у Бога макар и незнатно умањи, све крене наопако. Тада се Господ повлачи назад и говори: "Остани са оним у шта се уздаш".

 

Охлађењу најчешће претходи некаква везаност срца. Чим се срце или ум за ма шта страсно вежу, враћање у себе је онемогућено. Тада је потребно да се срце на сваки начин одвоји од дотичног објекта. Јер, свако страсно везивање за људе и ствари одваја од Бога.

 

Стога ревнуј за своје спасење и најстрожије се чувај од охлађења: Оно започиње заборавношћу. Заборављају се доброчинства Божија и сам Бог, заборавља се сопствено стање, заборавља се на опасност остајања без Бога, заборавља се на смрт. Цела духовна област у нашем животу се затвара и нестаје. А кад је све заборављено, срце се хлади и осећај за духовност пресушује. Услед тога се најпре запостављају духовне делатности, а потом и сасвим одбацују. Човек пада у безосећајност, непажњу и површност, заборавља на Бога, смрт и Страшни суд, и служи само својој сопственој пожуди. То је празан живот (свети Теофан Затворник).

 

Обитавање Безграничног у срцу

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[JESSY]

sjajan tekst....mnogo toga objasnjava..... :good2:

[DankaM]

A sta radis kad hladjenje srca nastaje zato sto prolazis kroz odvratne trenutke u svom zivotu? 

[-Владимир-]

A sta radis kad hladjenje srca nastaje zato sto prolazis kroz odvratne trenutke u svom zivotu? 

 

То стање треба прихватити. Оно је пролазно.

 

[DankaM]

То стање треба прихватити. Оно је пролазно.

 

U tom trenutku ti stvari bas i ne izgledaju tako.

 

Znam, sto puta sam govorila ljudim koji prolaze kroz krizne momente isto: prihvati, proci ce i to. A kad sam prolazis kroz to, bas ti i ne znaci mnogo. Vise ti zvuci kao neka filozofska uteha, intelektualizacija i racionalizacija... Maltene, k'o da te neko zeza...

[-Владимир-]

U tom trenutku ti stvari bas i ne izgledaju tako.

 

Znam, sto puta sam govorila ljudim koji prolaze kroz krizne momente isto: prihvati, proci ce i to. A kad sam prolazis kroz to, bas ti i ne znaci mnogo. Vise ti zvuci kao neka filozofska uteha, intelektualizacija i racionalizacija... Maltene, k'o da te neko zeza...

 

Знам . Није ни мени непознат тај осећај . Али то је једини начин .

[DankaM]

... каква би сврха искушења била, без трпљења, ваља истрпети и не ићи уназад, када се већ не може побећи...

 

 

Da budem iskrena, i ja sam se pitala koja je uopste bila svrha tih iskusenja...

Jos uvek mi nije sasvim jasna, ali ko zna, u jednom trenutku mi mozda i sine.

Sad samo mislim o tome da su jednostavno prosla... 

 

Otprilike ovako nesto:

 

[-Владимир-]

Da budem iskrena, i ja sam se pitala koja je uopste bila svrha tih iskusenja... Jos uvek mi nije sasvim jasna, ali ko zna, u jednom trenutku mi mozda i sine.

 

Обично ти буду јасније неке ствари . Упознаш себе боље, упознаш друге боље . Иначе да није тога, летела би на свом облаку размишљајући , " све могу, све је супер, ја сам супер ". Бар такав утисак ја имам .

[Данче*]

A sta radis kad hladjenje srca nastaje zato sto prolazis kroz odvratne trenutke u svom zivotu?

Хлађења срца настаје кад се човек удаљи од Бога, од молитве, просто од воље Божије.. Све је добро док се пролазе одвратне тренутке, опасно је по човека кад га прате константно па понекад буду још гори е то је стање равно лудила, мада из личног искуства ти могу рећи, кад наиђу такве тренутке брзо дође и помоћ или ако ништа друго снага, надчовечка, па се често човек пита после неког временског периода: "Како сам ја оно могао све да издржим?"

[JESSY]

из личног искуства ти могу рећи, кад наиђу такве тренутке брзо дође и помоћ или ако ништа друго снага, надчовечка,

facenew22222222

[Иван Ивковић]

Da budem iskrena, i ja sam se pitala koja je uopste bila svrha tih iskusenja...

Која је иначе сврха искушења? Вежбање у врлини, спознаја своје немоћи без Бога. А у Њему све можемо. Човеку који се не мири са смрћу нема неподношљивог искушења. Пада и устаје док не дође крај. "Друга је ствар бежати од сенке, боље је трчати у сусрет Сунцу..."