Тријадолошке аналогије Светог Августина

[Александар Милојков]

Даље, говори да се mens – et amor ejus – et notitia ejus  налазе у души – anima.

 

amor – notitia представљају односне реалности у anima-и. Mens/anima представљају супстанцијалност.

Међутим, све три стварности наступају супстанцијално/есенцијалистички. Дакле, постоје заиста, то хоће да каже, а не да им је душа некакав супстрат на којем постоје – као што је случај са бојама и обојеним предметом. Боје не могу прелазити границе обојеног предмета, а душа може љубити и изван себе. Из овога извлачи закључак да су све три стварности mens – et amor ejus – et notitia ejus супстанцијалне – постоје по себи.

 

Смисао аналогије: жели да истакне стварност божанских личности, да негира да се личности схвате у акциденталном смислу.

[Александар Милојков]

Затим, објашњава шта је односна а шта стварност по себи (аналогија: личност и есенција). Наведене стварности су супстанцијалне (заиста постојеће), али су односне (као пријатељи). Mens и sipiritus нису односне стварности (као ни људи). Људи који су пријатељи могу бити одвојени једни од других (и остати људи), али не могу amans et amor, aut sciens et scientia (љубитељ и љубав, нити познаватељ и познање).

 

Смисао аналогије: личност је односни појам, што значи да је као постојећа неодвојива од друге личности.

[Александар Милојков]

Дакле, ове ствари које сам навео као смисао треба ишчитавати из Августинових аналогија, а не да је Отац=ум, Син=познање а Дух Свети=љубав у неком психолошком смислу.

[Александар Милојков]

Mens – amor – notitia

 

…et nula commixtione confunduntur: quamvis et singula sint in semetipsis, et invicem tota in totis, sive singula in binis, sive bina in singulis. Itaque omnia in omnibus.

 

...и никаквим се мешањем не стапају (ум-љубав-спознаја): иако су поједине у самима себи, и целовите у свима међусобно (=свака је у свакој), било поједина у двема, или две у појединима. Тако су све у свима.

 

Смисао аналогије: личности су конкретне (посебне), нема међусобног мешања; свака садржи сваку, што ће рећи да нема ни деобе есенције, већ свака од личности пројављује потпуно есенцију (божанство).

[Александар Милојков]

Miro itaque quando tria ista inseperabilia sunt a semetipsis, et tamen eorum singulum quodque substantia est, et simul omnia una substantia vel essentia, cum relative dicuntur ad invicem.

 

Тако, сво то троје (ум-љубав-спознаја) су неодвојиви једно од другог, и ипак је свака од њих појединачно  супстанција (=ипостас), и све заједно су једна супстанција или есенција (=суштина), иако се називају у међусобном односу.

 

Удубљује се у психологију, да тако кажем, да би дошао до слике, до аналогије кроз коју ће да приближи разумевању догмат о Светој Тројици. Понављам, потпуно је погрешно на основу ових аналогија учитавати Августину да је личности Свете Тројице поистоветио са психолошким својствима (Зизијулас). Да би се то избегло, мора се прво разумети смисао аналогије у Авгусиновом богословљу. Иначе, Кападокијци су користили разне аналогије (не само "три човека"! и најмање "три човека") - дугу и боје, сунце-зрак-светлост, извор-поток-ток..... Григорије Ниски има сличне, "психолошке" аналогије, као и Августин, у свом "Великом катихизису".

[Milan Nikolic]

Зизјулас наглашава ,,тројичност'', тако да пригодне слике за три потпуне личности види у ,,три сунца, три упаљене бакље, три упаљене свеће, три човека''. Каже да су кападокијски Оци радије користили такве изразе.

 

Па каже следеће: ,,Шта је то што је заједничко, што сједињује три сунца? То је заједничка суштина, заједничка енергија коју поседују; јер, сва три сунца одашиљу исту топлоту и исту светлост''.

 

Чини ми се да Зизјулас као да има аверзију према тумачењу где се тројичност може повезати са индивидуалношћу. То као да га је прогањало кроз све његове радове које сам прочитао.

[Александар Милојков]

Зизјулас наглашава ,,тројичност'', тако да пригодне слике за три потпуне личности види у ,,три сунца, три упаљене бакље, три упаљене свеће, три човека''. Каже да су кападокијски Оци радије користили такве изразе.  

 

Ствар је у томе што је то неоснована тврдња. Равномерно су застпљене све врсте аналогија и код Кападокијаца и код Августина.

 

ини ми се да Зизјулас као да има аверзију према тумачењу где се тројичност може повезати са индивидуалношћу. То као да га је прогањало кроз све његове радове које сам прочитао

 

 

То је тачно и та опрезност је исправна за контекст нашег времена.

[Александар Милојков]

Теолози који су критиковали Августинове "психолошке аналогије" кроз које је појашњавао догмат о Светој Тројици, оптуживали су га да је личности поистоветио са психолошким својствима (Зизијулас, на пример). Ипак, пажљива анализа наведених аналогија показује да Августин никако не поистовећује Свету Тројицу са људском душом, нити божанске личности са својствима душе. Ради се о аналогији, не никако о стављању једнакости. Сам Августин каже: Impar imago est humana mens (људска душа/ум/ је неједнака слика) Свете Тројице.
Сам Августин даје веома јасне смернице за тумачење "психолошких аналогија" које критика као да није приметила:

 

"Већ сам у овој књизи разјаснио да се не сме држати да је Тројица која је Бог [Trinitatem quae Deus est] из оних трију датости које показасмо у тројичности свог ума. Тада би у неку руку Отац био памћење Тројице, разумевање Тројице био би Син, а љубав Тројице био би Дух Свети... Али не тако, него радије схватамо да сво троје, сви и поједини, имају у својој природи. У њима се то троје не разликује као у нама што је ово сећање, оно разумевање, а оно љубав."

 

De Trinitate XV, 17.28

 

У једној својој беседи Августин каже и ово:

 

"Нека ми, дакле, нико не каже и нека ниједан кривотужитељ не покушава да ме као слабог нападне говорећи: шта од оно троје што си показао да се налази у нашем уму или души припада Оцу?.... 
Веруј да се помоћу неких видљивих ствари и кроз одређене појаве у поменутој природи (мисли на душу, односно на ум) може показати како се Отац, Син и Дух Свети одвојено показују и неодвојиво делују. То је довољно. Не кажем: Отац је памћење, Син је разум, Дух Свети је воља. То не тврдим. Нека се схвати како хоће. Ја се не усуђујем. То сачувајмо за оне који схватају више стварности. Ми као слаби слабима рекосмо што смо могли. Не кажем да је људска тројичност некако изједначена са божанском Тројицом. Ту нема ни поређења, нема основе да се успостави поређење. Али шта кажем? У теби, ето, нађох оно троје што се одвојено показује а заједнички делује."

 

Sermones, LII, 9.22-10.23

 

Ако је ово познато, има ли смисла овако критиковати Августина, како то чини митрополит Зизијулас:

"Августин је Бога поистоветио са умом. А на питање ко је један Бог, није могао да одговори тако што би навео једно или сва три лица Свете Тројице. Јер, та Лица, по његовом схватању, представљају својства Ума – једног Ума – и не постоје ко таква."

 

Догматске теме, стр. 231

[Александар Милојков]

I možda u tom prioritetu leži da opasnost koju Zizijulas kritikuje? (ovo kao pitanje za Vas)

 

Ако се аналогија схвати на прави начин, а Августин за то даје врло јасне смернице, такво искривљено тумачење је немогуће. Дакле, проблем је нечитање или недовољно пажљиво читање Августина. 

[Milan Nikolic]

Da li sve to ima samo na latinskom?

[Александар Милојков]

Ништа озбиљно не може се истраживати без латинског. 

[Александар Милојков]

A može li ovo na engleskom barem da posluži nama laicima (kad i ako se budemo bavili time)? Onaj tekst Imago Dei me je zainteresovao, pa zato pitam. 

 

Може, наравно. Постоји и хрватски превод. 

[Milan Nikolic]

Колико се може унапредити аналогија у данашњем времену?

[Александар Милојков]

Колико се може унапредити аналогија у данашњем времену?

 

Да је разумеш и да покушаш да оно што си разумео искажеш кроз неку другу, бољу и времену пријемчивију аналогију.

[Milan Nikolic]

Мислим да је увек највећи проблем био пронаћи аналогију за суштину Божију, јер је та суштина нешто о чему се апсолутно ништа не може рећи потврдно. Са личношћу је друга прича, о њој можемо говорити потврдно, па тако представити целокупног човека - кроз аналогију - као израз или слику саме личности.

 

Дакле, посматрајући себе (или друге људе), човек може рећи потврдно о појму личности. Знамо и спознајемо личност и личности, а све то темељимо (тријадолошки) на множини, односно на потреби множине и заједнице личности да би конкретна (еклисиолошка) појединачна личност уопште постојала.

 

Да би се унапредила аналогија о којој говоримо, морамо се задржати на аналогији која је најприближнија до сада, а то је аналогија са човеком (или анђелом). Постављамо питање: у ком правцу човек може потражити своју суштину, не да би је коначно пронашао, него да би тај ,,правац'' употребио за аналогију?

 

Да појасним, тај ,,правац'' се односи на смер који можемо узети из предложених појмова изречених кроз Јеванђеље на следећи начин: ,,Да бисте могли разумети са свима светима шта је ширина и дужина и дубина и висина'' (Еф.3.18). Сматрам да посланица Ефесцима има јаки теолошки и сотириолошки предзнак.

 

Конкретно бих рекао да оно што можемо посматрати као ,,дубину'', то треба да повежемо са ,,суштином Божијом'', односно са суштином коју би човек потражио кроз аналогију. Ту долазимо до озбиљних питања као што су полност или бесполност, девственост итсл. Мислим да би кроз такве аналогије дошли до напретка.