Тријадолошке аналогије Светог Августина

[Milan Nikolic]

Да појасним још мало, мада ћу кроз конкретност и директност бити можда провокативан за разумевање. Али сматрам да ја потребно говорити о томе.

 

Наиме, у сазнањима која данас имамо, постоји један теолошки и један научни (физички) концепт где се две различите појаве граниче, а ту границу и граничност нисмо још стигли да објаснимо. Надамо се само да је то објашњиво.

 

Теолошки концепт тиче се границе равни личности и равни суштине, а физички се тиче границе космологије и квантне механике. Оно што сматрам да повезује ова питања из теологије и науке јесте оно од чега полазимо код оба аспекта, а то су две перспективе од којих је једна усмерена ка спољашњој величини, док је друга усмерена ка унутрашњој - дубини.

 

Једна иде бескрајно на горе, друга иде бескрајно на доле. Осим проблема бескрајности, данас је главно питање шта је или у чему се састоји граница те две перспективе.

 

Што се физике тиче, средиште те две перспективе је читаво материјално постојање у коме човек партиципира. Међутим, у теолошком аспекту проблема границе равни личности и равни суштине, нисмо дошли ни до каквог одговора, осим што пребивамо у вери исповедања о ипостасним својствима, где су, као што то тријадологија показује, укључени и повезани личност и суштина.

 

Хоћу да кажем, да када посматрамо Бога, морамо доћи до ,,границе'' где ћемо имати поглед ка бескрајној висини и поглед ка бескрајној дубини. Сматрам да теологија мора да одговори и потврди, да ли се, у овом смислу о коме говорим, ,,висина'' односи на личност, а ,,дубина'' на суштину.

 

Ово питање искрсава као потреба за догађајем љубави, загрљаја и заједништва оних који су најприснији. Ако се та љубав истински односи само на Бога и оних који у Њему заједничаре, онда је потребно дати објашњење које ће бити теолошко.

 

Исповедамо Христа који нас уводи у поменуто заједничарење, тако да од Њега полазимо и у овој анализи. Христос нас уводи у личносни однос - однос који је ништа мање од мајчинског према детету, пун загрљаја и пољубаца. Теологија треба да расветли у чему се састоји личносно заједничарење и где је ту појам суштине Божије.

 

Зато се треба вратити на аналогију са човеком и његовом погледу и ставу према суштини. Када ту аналогију пренесемо на Бога, видећемо колико је важно имати теолошки аспект заједничарења у личносном односу, док ћему суштину Божију имати као ,,дубину'' у коју не улазимо, већ по којој постојимо.

[Александар Милојков]

Нема говора о суштини Божијој. Нема и не може бити никакве аналогије која би на неки начин дефинисала суштину Божију.

[Milan Nikolic]

Нема говора о суштини Божијој. Нема и не може бити никакве аналогије која би на неки начин дефинисала суштину Божију.

 

 

Може се дефинисати као тајна. Шта је за човека - тачније, код човека - истински тајна, коју можемо аналогијом пренети на суштину Божију?

[Александар Милојков]

Може се дефинисати као тајна. Шта је за човека - тачније, код човека - истински тајна, коју можемо аналогијом пренети на суштину Божију?

 

Ништа. Нема говора о суштини Божијој. Она није тајна, већ је непричасна, неприступна, постоји онтолошка, па самим тим и гносеолошка, провалија између нас и Бога. Онај ко би "дефинисиао" суштину Божију, са становишта Цркве био би јеретик.

[Milan Nikolic]

Не мислим на свету тајну (нпр. причешћа), побогу, па да буде причасна. Говорим о општем појму - тајна.

 

Рећи за нешто да је тајна, то смо дефинисали али ,,непотврдно'' тј. апофатички. О суштини се треба говорити апофатички.

 

Зато постављам питање, шта је то - код човека - што за човека јесте истински тајна? да бисмо одговор на то питање користили као аналогију према суштини Божијој. Сматрам да та аналогија може бити једино појам ,,девствености'', с тим што се код Бога та девственост односи на бесполност.

 

Узми за пример да неко пита да ли је Бог мушкарац или жена. Ми треба да кажемо да то питање нема смисла јер је Бог бесполан, а на питање како ми знамо да је Бог бесполан, одговарамо тако што о суштини Божијој не можемо ништа рећи.

 

Тројица се не раставља да би могла имати полове, него је спојена вечно нерастављиво. У том смислу Бог нема полове, а то питање нема потврдан одговор јер се тиче суштине Божије, као што се у девственост не улази - него увек јесте тајна.

[Александар Милојков]

Не мислим на свету тајну (нпр. причешћа), побогу, па да буде причасна.

 

Нисам ни мислио на Свету тајну причешћа... Причасност = приступачност, учешће у..., доступност, дохватљивост....

 

Не знам шта хоћеш са овим да кажеш, а и не занима ме пуно. Много си брате компликован. 

[Milan Nikolic]

Па да, удубљујеш се само у светоотачке књиге.

[Кратос]

Koja je razlika između ličnosti i suštine Božije?

[Milan Nikolic]

Покушај да направиш аналогију са питањем која је разлика између Пресвете Богородице и њеног девичанства.

 

Владика Атанасије Јевтић објашњава учење Григорија Ниског о девствености: ,,Григорије девственост види као везу и сродност између природе људске и Бога, јер она човека орођује и сједињује са самом Светом Тројицом''.

 

Свети Григорије Ниски о томе каже следеће: ,,Девственост је особина својствена Божанској и бестелесној природи''. ,,Сила девствености представља као неку свезу у човековом усвајању Бога, приводећи својим посредништвом у сагласност природе које су толико удаљене једна од друге'' (Красота девствености, манастир хиландар 2009, стр. 15).

 

Као што видимо, постоји нека аналогија из светоотачких списа коју можемо преносити на суштину Божију. Девственост је појам који задржава својство недодирљивости, непојамности и свега сличног што приписујемо суштини Божијој кроз апофатичко богословље.

 

Дакле, разлика између личности и суштине може бити та што личност, чинећи аналогију са девствеником, поседује девственост која као суштина може бити у поседу многих личности. Личност је конкретна и може их бити много, док је суштина једна која је у многима.

 

То је аналогија - у коју је укључена суштина Божија - коју сматрам пригодном. Све апофатичке норме су задржане.

 

Дакле, поједностављено, разлика је та што личност можемо да грлимо и љубимо - и ми као личности можемо бити грљени и љубљени (што представља ,,приступност'', познање и искуство) -, док суштину не можемо. Зизјулас каже: ,,Није суштина та која љуби, него је личност та која љуби''. Али да не бисмо погрешно разумели, треба додати и ово од Зизјуласа: ,,Дакле, ,Бог је љубав', у ствари значи да је Бог Света Тројица. Није ништа друго. Значи, заправо, да Његова суштина јесте заједница''.

[Александар Милојков]

То о чему Григорије говори није аналогија. А и не слажем се са њим. Апсурдно је. Природа којој је сексуалност својствена треба да опонаша ону којој сексуалност није својствена!? Бесмислица. Анђелима није врлина то што су "девственици" (и ђаво, пошто је по природи анђео, је девственик), јер они другачији и не могу бити. Човек је по природи сексуално биће. Наравно, може се и уздржавати од тога. Али ја не прихватам да је већи онај који се уздржава од овог који се не уздржава (у браку).

[Milan Nikolic]

Не бих сада да ширим тему. Углавном, треба полако размислити.

[Александар Милојков]

Свети Григорије Ниски о томе каже следеће: ,,Девственост је особина својствена Божанској и бестелесној природи''.

 

Бесмислица. Девственост је уздржавање од сексуалног нагона. Није девствена она природа која нема својство сексуалности. Исто као када би за траву рекли да је девственик.

Чак шта више, боља би се паралела направила између сексуалности и Бога. Сексуалност је спона јединства, где двоје постају једно. Христос себе и Цркву није поредио са девственицима већ са Жеником и Невестом. 

[Milan Nikolic]

Проблем је само што Бог нема полове, тако да је девственост пријемчивија (од сексуалности). Већ сам нагласио, док сам ово износио, да је бесполност приближнија од девствености према овој аналогији.

 

Када би се Тројица могла раздвојити по суштини, онда бисмо морали причати о половима код Бога. Међутим, суштина је увек толико заједничка код Тројице да се она никада не раставља, и то у вечним категоријама.

 

Зато не можемо ништа рећи о суштини Божијој, и кажемо да је Бог бесполан. Аналогија се девственошћу утолико је корисна што нам приближава схватање непојамности - као што каже свети Јован Дамаскин: „Божанство је, дакле, неограничено и умом необухвативо, а једино што се умом може обухватити, то је његова неограниченост и необухвативост" -, док се истовремено главна аналогија са личношћу задржава темељити на човеку као бићу, а то је само повратна аналогија са Божијом коју је изрекао кроз стварање: ,,Да начинимо човека по свом обличју, као што смо ми''.

[Александар Милојков]

Бог није девственик, јер девственост је одлика телесности. Телесна природа која се уздржава од свог телесног својства сексуалности - јесте девствена. Бог нити има тело, нити се уздржава од онога што је његова природа. Дакле, бесмислено је доводити девственост у било какву везу са Богом.

Исто тако, Бог није ни испосник. Испосништво је ствар тела. Телесна природа се уздржава од свога својства да једе - и зато бива испосничка. Бог нема тело, нити се уздржава од своје природе.

Ми можемо вући паралеле између садашњег и будућег, есхатолошког човека и ту онда рећи да је девственост извесна икона будућег века, када се "неће ни женити ни удавати". Али, то нема никакве везе са божанском суштином. Зато мислим да је потпуно промашено ово што говори Григорије Ниски. Он се очигледно занео својим подвигом девствености, заволео га је силно што је у реду. Ипак, мало је претерао са смислом девствености, доводећи је у везу са божанском природом. Понављам, не може бити девственик онај коме у природи није сексуалност и полност.

[Кратос]

Покушај да направиш аналогију са питањем која је разлика између Пресвете Богородице и њеног девичанства.

 

Njeno devičanstvo je deo njene prirode(suštine).Ne mogu da pravim razliku.Isto tako i kod Boga.Ličnost podrazumeva prirodu.Ličnost projavljuje tu prirodu na sebi svojstven način i njen je nosilac.Priroda,suština Svete Trojice je ista.Samo je svaka Ličnost nosi na sebi svojstven način u njenoj punoći.