Практична питања наше вере - освећење водице, стана , тамјан, кандило...

[НиколајСвесрпски]

То знам али постоје ли временска ограничења. Знам за Богојвљенску да се пије и са њом кропи сами на Богојављење и у случају болести.

[Лидија Миленковић]

Ја Богојављанску водицу користим и кад ме обузму некакви немири, или кад ме муче снови, кад клонем,кад год ми је потребна помоћ .

[JESSY]

Богојављенска вода дивна је потврда православне вере. Њена је особина да годинама остаје свежа, укусна, освећена и лековита. Одавно се чува обичај да се ова водица чува у нарочитом судићу целе године, јер она помаже у свакој болести и кад мала деца имају страх ноћу, и кад човеку нагло позли и кад му храна не прија и кад не може да подноси болове у болести и кад му се смућују помисли и не зна како једну ствар да реши - и уопште, многобројни су прилике у животу и тешкоће кад се Богојављенска водица са вером употреби и стварно користи.

          На сам дан Богојављења црква дозвољава да се том водицом кропе све одаје и сваки кутак и да сва чељад шију колико ко хоће. Али, у свима другим данима године, Богојављенском водицом, не сме ништа другим данима у години да се кропи, сем да се пије у болести. А здрави ако желе, морају који дан постити, па ту водицу узети ујутру.

У Македонији и данас многи ништа не једу прва два дана Великог Поста, па трећег дана окусе ту воду у знак велике светиње. У нашем народу од давнина поштује се Богојављенска водица. У 14. веку, за време цара Душана и кнеза Лазара, оним људима којим није дозвољено да се причесте због неког великог греха, дозвољено им је да посте и окусе Богојављенске водице.

Свака кућа, на дан Богојављења, кад свештеник свети воду, треба да узме у нарочит суд и да се чува преко целе године.

Из „Духовних поука“ Св. Владике Николаја

[JESSY]

Колико може да се чува Богојављенска водица

 

 

 Света Водица, нарочито она Богојављенска (коју народ углавном и узима и носи својим домовима), може се чувати неограничено време. Ма колико дуго је чували, она не губи своју освећујућу благодат нити постаје подложна кварењу. Има у народу породица које Богојављенску Водицу чувају по тридесет и више година, с тим што сваке године, од нове Водице, када је донесу од цркве, помало додају у флашу у којој држе стару водицу.

    Но, главно питање је: “након једне године, када стигне нова Водица, шта да се ради са старом”? Одговор на то директно питање у црквеним књигама не пише, нити има било какво писано наређење у вези тога. Али зато постоји народно предање и обичај који је Црква прећутно усвојила, те је исти стекао предањску вредност, као и многе друге ствари које се путем предања у Цркви чувају (а о чему је било говора у првом одговору на прво питање из Практичне веронауке).

    Дакле, по том народном обичају, а сада и црквеном предању, уколико се сва количина Богојављенске Водице не утроши побожно у току године, онда се тај остатак, када стигне нова Водица, саспе у бунар, у реку или у цвеће. У сваком случају тамо где се неће изложити гажењу и обесвећењу.

    Што се пак тиче Водице која се по домовима свети за Васкрс (никада: на Васкрс), она се у току поста може, и треба, узимати свако јутро по мало пре сваког јела, и тако утрошити. Она се управо и освећује са тим циљем, да би свети велики празник Васкрсења Христовог дочекали у освећеним домовима, али и са освећеним душама својим (као храмовима Духа Светога), чему побожно коришћење свете Водице итекако доприноси.

Из књиге

Практична веронаука

http://svetatrojica.wordpress.com

[Trifke]

Pa sa ovim da se ne kvari nebih se slozio. Licno sam u jednom manastiru takvu pokvarenu bBogojavljensku vodu morao da raspem u cvece.

Drugo ovo oko toga da se mora postiti pre njenog pijenja nije tacno.

I trece ona nemoze da bude zamena za pricesce oonima koji su se zbog nekog teskog greha odluceni od pricesca. To je potpuno necrkvena praksa koja se sa mnogim drugim pijetistickim obicajima uvukla u veru naseg naroda!

[Иван Ивковић]

Мене занима нешто а никако да нађем одговор... Шта конкретно представља подизање руку приликом молитве? Знам да се то везује за старозаветне светитеље али да ли има неко дубље значење? Осим свештеника, да ли се и лаици могу молити на исти начин и ако не могу - зашто?

[Trifke]

Брате, свака ти ја месту, и као Његошева .

 

Зашто жене не би смеле  ући у цркву када имају месечни циклус?

Ko to kaze? Nisam teolog ali covek ti je gore dao lepe linkove za tu temu. To je jedan od mnogih losih obicaja koji su usli u nasu Crkvu.

[mcvija]

Сме да уђе.....само оне не улазе ни када га немају  

 

а ти обичаји нису само  у нашој него и у руској цркви је слично мишљење.

 

то је лепо одговорио патријарх Павле у књизи Да нам буду јаснија нека питања наше вере књига прва (Може ли жена, за време менструалног периода, причешћивати се и посећивати храм)

[Sasa B]

Никада до сада се нисам причешћивао на поноћној литургији. Интересује ме какво је правило о не узимању хране и воде пре литургије?

 

Или рецимо ако је литургија у 5 сати изјутра?

 

Практична питања а верујем да неко зна правила.

 

Хвала

[Драшко]

6 сати су нама тражили, тачније од два свештеника сам добио такво упутство

[Megidon]

По неким старим правилима мислим 8 сати или трећина дана, тако сам ја чуо од једног свештеника. Када сам ишао на пређеосвећену која се служила увече када јој је и време исто 8 сати. 

Чућеш вероватно још мишљења па закључи.

[Драшко]

Питај свештеника најбоље

[JESSY]

ја сам чула да се од 6 сати увече не једе ако је поноћна литургија....

[Grizzly Adams]

Не слушај женске, оне би нам укинуле и ручак и вечеру да су на власти...

[Megidon]

Да те мало разочарам, евхаристијски пст се по правилу држи од полуноћнице до причешћа, значи од поноћи. У случајевима када се литургија врши у поподневним часовима што се по типику догађа на Божић, Богојављење итд.. пост се продужава до поподнева осим за велики четвртак када се једе нормално. То су нека стара правила помесних сабора(Овај «евхаристијски пост» налажу многи канони као што су 41. канон Картагинског Сабора («Тако, светиње Жртвеника, нека се не савршавају ни од кога осим од стране људи који су се уздржавали од хране, са изузетком једног дана у години, када се врши Вечера Господња», (дакле ο Великом Четвртку), 47. канон истога Сабора «(...)а у погледу Светиња (тј. Светих Дарова), да се приносе, као што доликује, од стране оних који су се уздржавали хране»), 29. канон Петошестог Васељенског Сабора и 9. канон Светог Никифора Цариградског. Њега засигурно подразумева и Свети Јован Златоусти говорећи: «Они који намеравају да приступе страшној и Божанској Трпези, и Свештеној Мистагогији, нека то чине са страхом и трепетом, чисте савести, с постом и молитвом» (Беседа на дан Рођења). )

 

Наравно пошто су све литургије пребачене да се служе ујутру те је и ово правило у власти цркве, питај свога свештеника , ово написано је више информативно, да знамо и како се некада радило.