Вишедетне породице

[Natasa.]

Управо сада, Православни Србин рече

 где су та деца осле постајала егоистична и лоша.

 

Ali to nema sa tim što su jedinci.

[Православни Србин]

Управо сада, Natasa. рече

Ali to nema sa tim što su jedinci.

Па сад, не бих се баш сложио. Пошто ови примери које знам ме баш наводе на ту мисао да то баш има везе са тим.

[Natasa.]

Управо сада, Православни Србин рече

Па сад, не бих се баш сложио. Пошто ови примери које знам ме баш наводе на ту мисао да то баш има везе са тим.

U porodici gde ih ima jako puno često se desi da se isposvađaju oko imovine.

Dakle, nije problem koliko ih je, već kako su vaspitavani.

[Ђорђе Р]

пре 5 минута, Срђан Шијакињић рече

Ја то видим мало другачије, могу да имам много љубави, за 10оро деце, али ако ја радим за 40.000 и жена за 40.000, нпр., ја реално имам могућности за двоје-троје деце (и то идеално). Све преко тога, постављају се нека питања - како ће жена да настави да ради и да води рачуна о толикој деци, како ће да задржи посао када је нон-стоп на трудничком/породиљском, како ће моја деца да се осећају ако не будемо могли да им приуштимо бар нешто од оног што виде код деце свуда око себе, шта ће да раде ако се ми разболимо па не будемо могли да радимо (тј. где је било какав фонд, било каква резерва)... и на крају, питање свих питања - на кога ће да падне терет издржавања моје деце, на кога ће да падне моја одговорност, ако ја не успем да скрпим крај са крајем... Не деду, бабу, комшију... Није ок, ни за децу, ни за мене, ни за тог "обавезног" добротвора...

Ово ти исто важи и да имате једно дете, поготово ово за болест, и крпљење краја са крајем.

Мало имамо вере, а сувише се уздамо у сопствене снаге. Ово важи за све, како за мене, тако и за тебе. Сутра нас може Бог позвати, или ставити нас у ситуацију да постанемо потпуно беспомоћни и да зависимо од доброте ближњих, а шта ће бити са онима који од нас зависе? На оваква питања (бриге) само вера помаже.

[Православни Србин]

пре 1 минут, Natasa. рече

U porodici gde ih ima jako puno često se desi da se isposvađaju oko imovine.

Dakle, nije problem koliko ih je, već kako su vaspitavani.

Слажем се да је ствар васпитања ту најбитнија, али опет остајем при своме ставу да се у породицама са једним дететом може десити (кажем може десити, а не да се увек обавезно дешава; и то кажем на основу примера таквих које знам) да та деца буду егоистична, често и размажена, итд. А може да се деси да таква деца буду и усамљена и то је врло важан фактор. Јесте да постоји родитељска љубав, али кад имаш браћу и сестре, па се с њима дружиш и играш-то је неописиво благо.

Али, опет кажем, свако има право да организује свој живот како жели, па и по питању деце

[Чунга Лунга]

пре 10 минута, Natasa. рече

U porodici gde ih ima jako puno često se desi da se isposvađaju oko imovine.

Моје тетке се такмиче коме ће шта да препусте. Нико неће ништа да узме, да не оштети случајно неког другог. И то нам је свима смешно.

А у кући је увек, од малена, било тако да када је на столу нешто, прво питамо јесу ли сви јели, идемо једни за другима да питамо да ли ко други хоће то да узме. А када последње парче остане, то се баци, јер нико неће да пипне, да не би можда неком другом ускратио. Нико нас томе није учио, једноставно природно тако радимо. Тако да, није до васпитања, него до нормалног људског осећаја за свог ближњег, до човечности.

И ја стварно не знам за то што кажеш да се деси да се у великим породицама посвађају око имовине, а тек често...

[Срђан Шијакињић]

пре 20 минута, Ђорђе Р рече

Ово ти исто важи и да имате једно дете, поготово ово за болест, и крпљење краја са крајем.

Мало имамо вере, а сувише се уздамо у сопствене снаге. Ово важи за све, како за мене, тако и за тебе. Сутра нас може Бог позвати, или ставити нас у ситуацију да постанемо потпуно беспомоћни и да зависимо од доброте ближњих, а шта ће бити са онима који од нас зависе? На оваква питања (бриге) само вера помаже.

Важи наравно, али су мање последице. Ја то видим тако да човек треба да уради све што може, да искористи памет која му је дата да изанализира околности у којима се налази, начини разумне процене, донесе одговорне одлуке. Ако и поред тога се деси да падне на нечији "терет", то је већ Божија воља. Mеђутим, ако је већ при планирању породице, без узимања у обзир неких незгода, извесно да ће ми деца крпити крај са крајем, што бих доводио себе и њих у ситуацију да нас ико жали и да се осећа обавезним да помогне...

Можда ја размишљам овако, јер имам искуства да углавном лоше ствари долазе из сиромаштва (и то оног релативног, не апсолутног). Љубав трпи, људи се кваре, фрустрације расту...

[Natasa.]

пре 6 минута, Марина Савковић рече

Моје тетке се такмиче коме ће шта да препусте. Нико неће ништа да узме, да не оштети случајно неког другог. И то нам је свима смешно.

А у кући је увек, од малена, било тако да када је на столу нешто, прво питамо јесу ли сви јели, идемо једни за другима да питамо да ли ко други хоће то да узме. А када последње парче остане, то се баци, јер нико неће да пипне, да не би можда неком другом ускратио. Нико нас томе није учио, једноставно природно тако радимо. Тако да, није до васпитања, него до нормалног људског осећаја за свог ближњег, до човечности.

И ја стварно не знам за то што кажеш да се деси да се у великим породицама посвађају око имовине, а тек често...

To za hranu i mi radimo , niko neće da uzme jer ostavlja onom drugom, pa se nerviramo jer se vuče hrana .

Super za tetke, ali itekako se dešava. Znam jer sam okružena pravnicima, krviće se braća rođena za metar zemlje, ima da se sude oko sudnjeg dana. Valjda neki inat...'bem li ga šta je.

[Ђорђе Р]

пре 2 минута, Срђан Шијакињић рече

Mеђутим, ако је већ при планирању породице, без узимања у обзир неких незгода, извесно да ће ми деца крпити крај са крајем, што бих доводио себе и њих у ситуацију да нас ико жали и да се осећа обавезним да помогне...

То је јако песимичан поглед на свет. Пре свега, човек треба да буде оптимиста, а то је да ће бити свега довољно за све. Тј. да оно што имамо то нам је и довољно, а да се трудимо да обезбедимо више.

Проблеми долазе не зато што некоме нешто недостаје, него што људи постају алави, љубоморни, незадовољни са оним што имају, и мрзе оне који имају више. Рђава жеља рађа рђаво дело. Људи треба да науче да буду задовољни са оним шта имају, а томе и да уче децу. Увек има оних који имају мање, и оних који имају више.

[Ђорђе Р]

пре 7 минута, Natasa. рече

Super za tetke, ali itekako se dešava. Znam jer sam okružena pravnicima, krviće se braća rođena za metar zemlje, ima da se sude oko sudnjeg dana. Valjda neki inat...'bem li ga šta je.

Зато не треба ништа оставити иза себе, већ поделити за живота, и то најбоље туђој деци. А своју децу научити да сами стичу у животу.

[Срђан Шијакињић]

пре 10 минута, Ђорђе Р рече

То је јако песимичан поглед на свет. Пре свега, човек треба да буде оптимиста, а то је да ће бити свега довољно за све. Тј. да оно што имамо то нам је и довољно, а да се трудимо да обезбедимо више.

Проблеми долазе не зато што некоме нешто недостаје, него што људи постају алави, љубоморни, незадовољни са оним што имају, и мрзе оне који имају више. Рђава жеља рађа рђаво дело. Људи треба да науче да буду задовољни са оним шта имају, а томе и да уче децу. Увек има оних који имају мање, и оних који имају више.

Ок, разумем твој став, али се не слажем са њим.

Мислим да постоје неки објективни минимуми, испод којих постоје објективни недостаци и објективно незадовољство. Поменуо сам шта је за мене минимум, одећа, обућа, храна и све остало у оној мери у којој неко неће бити на први поглед угрожен.

Начелно се слажем да људи треба да буду задовољни оним што имају, али да не треба да доведу себе у ситуацију да имају мање него што им треба, па да се онда труде да буду задовљни тим мрвицама. Ја могу да учим децу да буду задовољни оним што имају али она морају да виде да сам се ја трудио да им обезбедим пристојан живот, а не да сам их доносио на свет унапред знајући да ће бити сиромаси, сем ако се не деси неко чудо.

[Grizzly Adams]

пре 5 часа, Ђорђе Р рече

Како овај поглед на породицу мени делује суров. Пројекат рађање деце. Када би сви људи пројектовали децу, мислим да не би било деце. Вођење љубави као акција прављења деце, и вођење љубави као пројекат задовољења страсти...

Мада Гризли капирам твој став, јер те знам са форума из других прича, и то код тебе можда има смисла. Ал када би то људи генерално примењивали, они би били роботи, а не људи.

Нисам ја суров, него је живот суров. Само указујем на то.

Ми Срби нисмо навикли да ништа планирамо, што је разумљиво из историјских околности, па нам свако планирање и одговорност делује "сурово". Уопште није сурово, то је само нормално да човек мора да суочи своје жеље са могућностима и околностима.

[Рапсоди]

пре 1 минут, Grizzly Adams рече

Нисам ја суров, него је живот суров. Само указујем на то.

Ти си бре Гризли сурови Амерички капиталиста и сурово је што улазиш на ове социјалне теме, капиталисто ли један.... 

[Ненад Р.]

пре 4 часа, Срђан Шијакињић рече

Не може да се зна са сигурношћу, али може да се разумно претпостави. Милионери из блата су ипак изузетак а не правило, а важне одлуке не треба доносити посматрајући изузетке, него баш правилности.

Није наравно битно завршити факултет, само по себи. Навео сам то као пример пружања деци могућности да живе пристојно од свог рада. Може се то постићи и без факултета, свакако.

С обзиром да је време наших старих - када су сви били приближно подједнако сиромашни / богати -  прошло, данас је деци која су упадљиво сиромашна доста теже да се крећу кроз живот. 

Ја то видим мало другачије, могу да имам много љубави, за 10оро деце, али ако ја радим за 40.000 и жена за 40.000, нпр., ја реално имам могућности за двоје-троје деце (и то идеално). Све преко тога, постављају се нека питања - како ће жена да настави да ради и да води рачуна о толикој деци, како ће да задржи посао када је нон-стоп на трудничком/породиљском, како ће моја деца да се осећају ако не будемо могли да им приуштимо бар нешто од оног што виде код деце свуда око себе, шта ће да раде ако се ми разболимо па не будемо могли да радимо (тј. где је било какав фонд, било каква резерва)... и на крају, питање свих питања - на кога ће да падне терет издржавања моје деце, на кога ће да падне моја одговорност, ако ја не успем да скрпим крај са крајем... Не деду, бабу, комшију... Није ок, ни за децу, ни за мене, ни за тог "обавезног" добротвора...

Према томе, ја бих лично ту љубав расподелио на мање деце, ако новца не би било за више. Можда ја нисам у праву, можда су благословени они који се препусте Богу и можда их Бог награди, али ретко виђам такве примере. Капирам такође да нам је Бог дао и разум и одговорност да промишљамо и планирамо свој живот, те да није грешка и на то се ослањати и комбиновати са љубављу.

ПС: Надам се да се нико неће наћи увређеним мојим размишљањима, не паметујем тек тако из досаде, него износим ставове до којих сам дошао гледајући шта и како са сопственим животом.

Ја те разумем, али је ипак чињеница да чак и у ово време чешћа појава више деца код сиромашних него богатих породица.

[Јелена011]

Taj minimum se razlikuje i od vremena i od mesta i od citavog sistema podrske koju neko ima.

Nije isto ziveti u Valjevu i Kraljevu, u Bg il NS. Nije isto,imati porodicu, prijatelje, komsije, sve redom, babe dede pogotovo i biti sam...

Koliko god smetalo nekom, itekako u svemu trebamo pricati o odgovornosti i ljudi jel deca ne padaju s neba. Cim je tako i cim je dobijanje dece nasa odluka kao i za sve odluke nosi sa sobom,odgovornost.

Nisam ja za cekanje ne znam,sigurica, plate ovog onog. Iz ove perspektive zao mi je sto sam tako i kasno rodila iako nije bilo u mojim mocima. Iz mog ugla, meni nije bilo bitno to, u suprotnom ne bih se udala za studenta a ja tek sveze diplomirana. Ne bih dopustila da zatrudnim bez ugovora o radu i sve tako dalje. Ali to sam ja, znala sam da neke osnovne uslove imamo. Imali smo krov nad glavom, imali smo gde ziveti, stan sa centralnim grejanjem i u gradu, imali smo pomoc moje majke pri tom ne mislim finansijsku koliko onu drugu. A za racune i sve drugo se nalazilo. Opcije su ipak nekakve postojale. Mogucnost koja se doduse otvorila tek godinama kasnije. Do pete godine nase dete nije znalo ni za more, ni za odmor, sve igracke su mogle da mu stanu u jednu torbu, garderobu u pocetku je nasledjivao, posle smo ponesto i kupovali kasnije sve vise i vise. Progledali smo kad smo se ratosiljali pelena i tih pedeset evra mesecno nam je bilo kao kuca veliko nekad....ali taj minimum minimuma opet je bio tu i uz crvene opomene. I nismo se cuvali, nismo ni kalkulisali o broju dece al tako je Bog dao da sam izgubila troje i da je tek skoro Mitra dosla. Sada smo vec klasicna porodica srednjeg sloja. Onog ofucanog sto je od srednjeg sloja ostalo. Ali, da nemamo krov nad glavom, da zivimo na selu, bez igde ikoga, bez posla, bez izgleda za bilo kakav dinar, bez podrske, bez vode, struje, u trosnoj kuci, pa aman prvo bi gledali sta da uradimo valjda bez ikakve pomisli o deci.