Марко Радосављевић и Негослав (бивши Артемије и Николај) о Литургији

[Volim_Sina_Bozjeg]

Моје мишљење ја да се Артемије ослања на Христа, онако како га он замишља или му се можда као Павлу јавља у виђењима и таквог Христа (утварног) претпостваља Христу оличеном у његовој некадашњој сабраћи или су му се та два вида више из неког разлога не преклапају, и непоклапају.

 

 ja mislim, da.. da.

[w.a.mozart]

Моје мишљење ја да се Артемије ослања на Христа, онако како га он замишља или му се можда као Павлу јавља у виђењима и таквог Христа (утварног) претпостваља Христу оличеном у његовој некадашњој сабраћи или су му се та два вида више из неког разлога не преклапају, и непоклапају.

 

Kakva ti je droga takav ti je život.

[drakce]

Да ли ово можеш да појасниш, у смислу да наведеш неки текст озбиљног критичког осврта на евхаријстијско богословље?

 

Никејско-Цариградски Символ Вере?

 

Први канон шестог васељенског сабора?

 

Јел' то довољно озбиљно?

[Crveni Baron]

Ali najjace je kada sizmatik pocne da optuzuje nekoga za raskol ....

[Hadzi Vladimir Petrovic]

Љепо је кад смо склони шали, духовитост-душевност-духовност , али треба се замислити колико се често душевност мјеша са духовношћу, "православље како га већина нашег народа препознаје",  Међутим сасвим одбацити "виђења" значило би одбацити велики дио традиције заједно са "дрогом", међутим нас наркомане добро фурају егзистенцијалистички радови или било шта друго, утопија је просто неопходна.

Апостол Павле је постао апостол виђењем и до сабора никог мислим да није ни видио. Ипак су се он и Стјена нашли.

Разне концепције јединства, (а ако смо се сложили да је у томе проблем, било да је у питању јединство са римом или јединство несретно назване српске Цркве) дају различите Христове, угрубо: овде су се сукобили разоваплоћени лебдећи утварни или ајде вазнесенјски Христос и Христ Цар и Архијереј.

По моме надасве убогом суду обадвије концепције су натегнуте али их је Црква некако трпила, можда је врјеме да се са тим стане. Овај "Вазнесенјски" ради за "народ" а овај други за "викара".  Овде би мало радости могао да унесе свети Симеон Нови богослов са свијим Христом и антрополошким оличавањем дарова.

Просто Црква је богата традицијом , космос као литургија - Црква - Христос, али то још незначи пантеизам, нити је чињење части епископу обавезно клирликализам, нити су виђења обавезно психофренија и шизоделија.

Кад би тек кренули о Духу Светом, за неке то значи баш бити унешен у "виђење " (ствари онаквих какве јесу), а за неке првенствено крштење и преимућство, а једно без другог као да може...

Олако се прихватамо једне мјере, многе су мјере, а у њиховом поретку треба размишљати, као и о послједицама,"  јединство у цркви епископу" на помјесном нивоу нужно испостваља цркву у смислу возглављјивања у папи. Да ли је ту епископ мало пренаглашен за укус? Да ли развој христологије потискује неке пневматолошке аспекте, Да ли трпи трпи тријадологија у наглашавању монархије. Да ли можемо да ступимо у јединство са католицима тако што ћемо изградити неку теологију-идеологију или нам је неопходно покајање, да не говорим о њима?

Ми у се у овом суђењу мјеримо и поводимо за Сабором и то нам је дужност, али то никао незначи искљичивање нашег расуђивања и сљепу послушност, оне који воле да заговарају такбе концепције волио бих да видим код неких од скоро смјењених епископа како опробавају ту концепцију.

[w.a.mozart]

Не бих знао. Ја се држим онога -

 

Ваља се чувати нечистих снова и виђења. Свети Ксантопули, рецимо, саветују: "Никада не прихватај оно што чулима или умом видиш унутар или изван себе, макар то имало обличје Христа или Ангела, или некога од светитеља, или се чинило као чудесна светлост - не веруј томе и пружај му отпор". Слично уче и Преподобни Григорије Синаит и други Свети Оци.

 

Игуман Бетанског манастира казао ми је у лето 1986. године ове речи: "Најстрашније је бити преварен у оном што је најсветије. Због тога је најбоље одбацивати сва виђења, ма каква она била. Неко од њих може нам се учинити истинитим, може чак и заиста бити истинито, свеједно. Ако од чиста срца држиш да си велики грешник, да си недостојан виђења нечег доброг, светог и небеског, Господ те никада неће осудити због тога, напротив !"

[Volim_Sina_Bozjeg]

Ma utvara postade Hristos u sekti marka...

 

Vrlo bi dobro bilo, da konacno razjasnimo, da marko od Hrista napravi utvaru koju primise njegovi sledbenici za Jednoga te istoga Logosa Sina Bozjeg, ovaplocenog Isusa Hrista.

[Zoran Đurović]

За њих као да не постоји сазнање да управо на евхаристијској заједници оних који у Цркви приносе дарове и који се освећеним даровима - самим Христом - причешћују темељимо и потврђујемо нашу заједницу у Господу. Свето причешће за ове и овакве увек је било нека врста духовног "витаминског напитка" у циљу бољег подвизавања и веће лојалности своме непогрешивом гуруу, који је њихова основна сотириолошка категорија и једина веза са Богом. Литургија је код њих увек свођена на само једну од дневних служби, па је причешће често препуштано тренутном расположењу, како се коме прохте. Управо је ово одсуство разумевања Цркве, које се развило у отворену еклисиолошку и христолошку јерес, ову групу духовно залуталих људи, наше трагичне бивше сабраће, довело прво до раскола, а потом их коначно извело из спасоносног наручја Цркве на беспућа једне религиозне идеологије "Артемизма". 

Обично су Оригена оптуживали да је био некакав спиритуалиста, али ево овде шта о њему пише Мазуко (Лексикон о Оригену ће се ускоро појавити у мом преводу) и колико је за разлику од ових злосрећних артемита имао литургијске свести: О. осећа веома јако и са мистичним акцентима, вредност литургијског сабрања. Он је убеђен да је управо тамо присутан Исус са свом својом силом, и да његовом силом окупљени верници постају учесници (cf. 1, 12; CMt 13, 15; HLc 6, 10), и да су присутни анђели и свети, то јест цела земаљска и небеска Црква, која јединствено узноси молитву Богу (Orat 31, 5; HLc 23, 8). Тврди да је Отац тај који призива катихумене скупу (HLc 7, 7) и да је сам Исус онај који говори, поучава и слуша (HLc 18, 3; 32, 2; HJes 9, 4) и да на неки начин свршава, у онима који слушају, све мистерије сопственог живота и своје мисије (HLc 7, 7). Литургијски скуп је најбоље место за молитву (Orat 20, 1; 31, 5-6) и, поред унутрашње молитве, О. не презире нимало молитву изговорену наглас (H36Ps 5, 1; HNm 10, 3) (cf. Mazzucco, 214-215).  

[Broken]

 

 

 

''Поменута богословска теорија, (=евхаристијско богословље) као својеврсна христолошко-еклисиолошка јерес, у основи је христоборна, будући да уместо Христа, као онтолошку и богословску основу Цркве, поставља Свету литургију, пренебрегавајући основну јеванђелску и историјску истину о томе да је Евхаристију установио управо Сâм Христос, а не обрнуто. Ова теорија је неправославни нанос у богословској и светоотачкој мисли Цркве Божје и представља плод негативног културног и научног утицаја расхристовљеног Запада, где је та богословска измишљотина и настала...'' (Из Посланице са ''Молитвеног црквено-народног сабора'' у Лозници, г. Марка Радосављевића и дружине, код Чачка 2015. године. Потписници су ''Епископ Артемије и хороеписко Николај'')

 

 

 

Да ли је коментар потребан?

 

 

Цела тзв. "посланица"

 

http://eparhija-prizren.org/component/content/article/1366-poslanica-sa-molitvenog-crkvenonarodnog-sabora-2015-loznica-cacak.html

Ono što mi je prvo palo na um dok sam čitao gornji tekst je da se pokušava problem podići na viši nivo, da tako kažem. Kao da Artemijeva strana pokušava da nađe opravdanje za ono što je uradila i na polju bogoslovlja napadajući evharistijsko bogoslovlje kao nekakvu jeres.

[Ђорђе Р]

Никејско-Цариградски Символ Вере?

 

Први канон шестог васељенског сабора?

 

Јел' то довољно озбиљно?

 

Наравно да није озбиљно. Него то је обично подметање и лаж, ако тврдиш да је евхаристијско богословље у супротности са Симболом Вере.

[Zayron]

Ono što mi je prvo palo na um dok sam čitao gornji tekst je da se pokušava problem podići na viši nivo, da tako kažem. Kao da Artemijeva strana pokušava da nađe opravdanje za ono što je uradila i na polju bogoslovlja napadajući evharistijsko bogoslovlje kao nekakvu jeres.

 

Vrlo zanimljiv, interesantan je ovaj fenomen ili mehanizam samoopravdavajućeg alibizma koji vodi k hiperprodukciji teoloških kvazirazlika i kvazirazloga za optuživanja druge strane i praznoslovnom rječičkovanju. Izgleda da je isti metod ili sistem bogato bio upražnjavan obostrano i poslije raskola 1054. medju istočnim i zapadnim hrišćanima. Što naravno ne znači da te razlike nisu postojale, ali bilo je tu i mnogo suvišnog balasta, ovim načinom su bile dodatno dalje umjetno hiperbolizovane, preuveličavane, prenaduvavane i multiplikovane, umnožavane obostrano.

[Hadzi Vladimir Petrovic]

 Добро онда да одлучимо апостола Павла од Цркве јер су га виђења увела у њу, иако је он апостол нас незнабожаца, то што су се многи преварили у таквој врсти опита и што нам је можда све то непотребно и што може и без тога, то не значи да се многи нису преварили у Епископу, ритуалној раднји или у властитом тјелу, природи, могли би да се цитирамо до сутра разне свете.

У теоретском сусрету српске Цркве са Римокоатоличком ваља напоменути да наша црква има од 0.5-2.5 факултета а римокатоличка на хиљаде, то ако Артемије неуспјева елоквентно да опише шта га сврби, не значи да је свраб безазлен, посебно ме растужило што је  усвојио термин онтолошки идентитет Цркве, могао би да се настви "Фундементална Теологија", фундаментана онтологија, фирер као носилац битка,  па да се види шта ко дође коме и да ли се и католичка и  православна теологија напајају ван својих конфесионалних оквира.

 Црква као фундаментална онтологија - е то је тек рад... али нама су за теме фундаменталне онтологије ирелеванти аутори као што је Хајдегер имамо ми своје Платоне

[w.a.mozart]

Добро онда да одлучимо апостола Павла од Цркве јер су га виђења увела у њу, иако је он апостол нас незнабожаца, то што су се многи преварили у таквој врсти опита и што нам је можда све то непотребно и што може и без тога, то не значи да се многи нису преварили у Епископу, ритуалној раднји или у властитом тјелу, природи, могли би да се цитирамо до сутра разне свете.

 

Strogo uzevši, apostola Pavla mnogi sveštenici i vernici i jesu odlučili od crkve tako da vam konstatacija nije nimalo naivna. Doduše, nisu to učinili zbog viđenja.

 

p.s. analogija je potpuno besmislena 8086.gif

[Volim_Sina_Bozjeg]

Добро онда да одлучимо апостола Павла од Цркве јер су га виђења увела у њу, иако је он апостол нас незнабожаца, то што су се многи преварили у таквој врсти опита и што нам је можда све то непотребно и што може и без тога, то не значи да се многи нису преварили у Епископу

 

Viđenja.

 

No Marku su te viđenja Apostola Pavla koju prihvati Zajednica, poprilično oslabila, pa ih pojačao sa svojim utvarnim recitatima i simultanim situacijskim ubacivanjima a ne viđenjima sa Stijenom, no sa samom vaseljenom, što političkom, što verskom. To ni najmanje nije onaj kamen Petrov. 

[w.a.mozart]

Od viđenja do doviđenja u 3 jednostavna koraka, Marko Radosavljević