Postavljanje granica

[Драшко]

Основна грешка у вези са вашим границама – је у томе, што их не означавате (вероватно, наивно сматрајући да су оне код свих исте), трпите и „чекате док сам схвати“. Човек почиње да вам се чини некултуран и оптерећује вас. Затим планете на пустом месту (управо то тако изгледа вашој жртви: све је било добро, а ту – одједном бум и све је постало лоше). Одатле гомила узајамних увреда, и притом је савршено нејасно ко је у кога дужан да тражи опроштај.

 Основна грешка у односу на туђе границе је – сматрати да су оне исто тако широке или исто тако уске, као и код вас, и не изучавати их. Неопрезно преступивши их, ви ћете се наћи бестактни према том човеку. Сетите се, молим вас, да код других људи могу да буду границе, различите од ваших, и ако не знате – какве су, онда је боље да питати: шта је дозвољено, а шта није, не покушавајући да их прекрајате (ти људи такођер имају право на своју особеност J). То што човек сам не означава границе – као прво не значи да их нема, а као друго, не ослобађа вас од обавезе да се за њих интересујете.

Означите своје границе. Заштитите их. Тај ко то не ради, прави тешкоће себи и онима који га окружују.

Означити своје границе – то значи уважавати право другог човека да буде различит од вас, уважавати његово право да не разуме ваше наговештаје. Други није обавезан да погађа какве су ваше навике: поштујте га, кажите му директно о њима, ако желите узајамно уважавање.

Да би заштитили границе, потребно је да знате шта желите и говорити о томе. Потребно знати и бранити своја људска права. Умети рећи „не“ ономе што вам се не свиђа.

 Уважавајте своје границе. Уважавајте туђе.

Желим вам узајамног разумевања!

 

Аутор – Викторија Пекарскаја

http://poznajsebe.wordpress.com/2014/12/04/o-granicama/

Jако добро

Не ради се само о "увредама", било која врста комуникације и изјава може да нам "улети" превише дубоко и да нас повреди чак и без такве намере од стране саговорника.

Просто људи понекад нису свесни шта би нас повредило, или имају превише слободе или се сматрају довољно нам блискима, или мисле да нас довољно познају.

Лично сам прошао кроз многе фрустрације управо због разних изјава и коментара мени прилично блиских људи, а вероватно пре свега што нисам себи дао за право да им просто кажем "не мислим тако" или "не бих о томе". Страховао сам да се одбраним јер сам мислио да ће се или увредити или ће се још више разоткрити моје слабе тачке па ће им бити "занимљивије" а ја ћу се осећати понижено што сам признао да "ту има нешто"

Извињавам се, сад се расписах углавном , асертивно "не" може да буде веома ефикасно, а ко се љути.....нек се љути...шта ћеш....друга опција су моји/твоји живци

[JESSY]

Postavljanje granica prema drugima

 

 

Mnogi ljudi žele da žive prema duhovnim idealima kao što su pomaganje drugima, ljubaznost, darežljivost, deljenje itd. U mnogim knjigama čitaćete o tome kakvo bi bilo idealno ponašanje kojem bi trebalo da težimo. Ovo su naučeni obraci koje nam usađuju od malena. Retko koja porodica ne uči svoje dete da treba da sa drugima deli ono što ima, da bude dobro, poslušno i time mu implicitno nagoveštava da će sve biti u redu ako se na neki način potčinjava drugom, ako stavi druge ispred sebe. Poslušnost je uvek bila popularna i daleko više cenjena od individualnosti. Na kraju možemo reći čak i lakša za opstanak u grupi ljudi.

To je pogotovo svojstveno određenim podnebljima, a uslovljeno političkim i sociološkim faktorima. No da se ne udaljavamo previše od teme.

Problem nastaje jer se često zaboravlja da je većina ljudi danas još na prilično niskomnivou emocionalne zrelosti i svesti o odnosima. Mnogi ljudi su previše u strahu ili premalo svesni osećanja i potreba drugih ljudi da bi mogli poštovati lične granice drugih. Neki će i svesno iskoristiti primećenu slabost ili popuštanje kod druge osobe. Tako se osoba koja pokušava da stalno bude ljubazna i pomagaže drugima može vrlo brzo dovesti u situacije da brojni ljudi to očekuju i traže od nje i time je iscrpljuju. Pritom često ne postoji obostrano davanje i primanje niti istinsko uživanje u odnosu. Pa ipak veliki broj ljudi radi sve ili jako puno ne bi li zadovoljilo očekivanja okoline na štetu svojih osećanja i time dovodi sebe do frustracije i besa. Ne samo što se frustracija i bes smatraju socijalno nepoželjnim već osoba koja zadovoljava druge na sopstvenu štetu često oseća strahovitu nelagodu zbog besa i frustracije koju potiskuje jer je naučena da to nije dobro osećati, te da samim tim ni ona nije dobra ili u ovom slučaju socijalno prihvatljiva.

[JESSY]

Trošenje sebe iz pristojnosti

Ukoliko se nađete u ovakvoj situaciji morate znati da niste nikome dužni svoje vreme, ljubav, pa čak ni prijateljstvo. To su vrlo apstraktne kategorije, u kojima retko kad razmišljamo kako postaviti granice, i šta u kom odnosu želimo, a šta ne. U ovoj oblasti još češće možemo da se osećamo krivim nego u vezi nekih drugih oblasti kao što je količina novca koji trošimo. Naši roditelji verovatno nisu baš svakome delili novac – ali mnoga deca gledaju roditelje kako troše vreme i energiju na osobe s kojima zapravo ne žele biti, provoditi vreme i posvećivati im emocije i kvazi razumevanje kako ih ne bi uvredili. Na taj način indirektno, a nekad i prema direktnim uputstvima, učimo da se ponašamo isto tako.

Ponekad je najbolji način da nekome pomognemo da ga odbijemo od sebe, da ne dopustimo da se “veša” o nas i crpi nam vreme i energiju. Na taj način pomažemo osobi da se suoči sa sobom i svojim potrebama, osloni na sopstvene snage i razvije samostalnost, dok bi uslužnost i pomaganje samo povećali osećaj osobe da se isplati biti zavisna od drugog. Najčešće nismo ni svesni koliko pomoć drugom može imati oblika i da direktno “pružanje ruke” nekad može doneti daleko više štete nego koristi. Na kraju svi smo već čuli za onu staru izreku da je put za pakao popločan dobrim namerama.

Čak i ako ne nalazite ništa negativno u drugoj osobi, možda vas jednostavno neće privlačiti čak ni kao potencijalni prijatelj. U tome nema ničeg lošeg i nema razloga za krivicu ako odbijemo ponuđeno prijateljstvo. Nisu svi ljudi stvoreni da budu deo naših života i to je sasvim u redu.

Žene su posebno u opasnosti da u ovom području ne poštuju svoje granice, delimično zbog svoje prirodne težnje ka skladu i izbegavanjem sukoba (a što je uslovljeno vaspitanjem u najvećoj meri), a delomično i zato jer se u našem društvu od žene češće očekuje da više daje i manje vrednuje svoje vreme i potrebe, nego od muškarca. Mnogi ljudi će mnogo lakše tražiti od žene njeno vreme ili usluge bez da ičim uzvrate, nego od muškarca.

Ponekad je najbolji način da nekome pomognemo da ga odbijemo od sebe, da ne dopustimo da se “veša” o nas i crpi nam vreme i energiju.

[JESSY]

Uspostavljanje granica

U zreloj komunikaciji, ako jedna osoba odbije želju ili zahtev druge, ili postavi granice koje drugoj osobi ne odgovaraju, druga osoba može razmotriti želi li izmeniti svoje zahteve i zadržati odnos, ili će možda promijeniti oblik ili intenzitet odnosa i potražiti ono što želi u nekom drugom odnosu. Sve je to moguće učiniti bez povređenosti i okrivljavanja, kao prirodan proces, ako se međusobno doživljavamo kao ravnopravna ljudska bića s ravnopravnim potrebama i ako to jasno komuniciramo. Ali ako vas druga osoba ne vidi kao ono što jeste, nego projektuje na vas očekivanja prema roditelju, partneru ili detetu, osećaće se povređena, razočarana, i u suštini učiniće da njena sreća i osećanja zavise od vašeg ponašanja, što je recept za patnju.

U svakoj komunikaciji važnijoj od usputnog poznanstva, dobro je raščistiti šta svako od uključenih želi i da li je to prihvatljivo onom drugom, posebno ako primetimo da su očekivanja različita. Ne možemo očekivati da je druga osoba automatski dužna pristati na nešto zato što mi to želimo, ili želeti isti oblik odnosa. Svi smo mi ličnosti za sebe i svi smo na neki način različiti ma koliko slični bili, to je ono što nas čini ljudima i to je ono što nam daje potencijal za sreću. Koliko bi još nesrećnih ljudi na svetu bilo da svi želimo apsolutno iste stvari?

Granice u partnerskim odnosima

Postavljanje granica podjednako je važno i u partnerstvu kao i u bilo kom drugom odnosu. U ovoj oblasti posebno, mnogi ljudi ili imaju preterana očekivanja i potrebe od druge osobe pa ne poštuju njen lični prostor, lične slobode ili iz ljubavi (ili straha i potrebe?) previše popuštaju. Tada se nezadovoljstvo gomila dok ne dođe do eksplozije ili postepenog smanjivanja privlačnosti. Zašto to ne sprečiti odmah u početku? Obično zbog straha od napuštanja, koji većina od nas nosi jer su nas naučili da, ako želimo da budemo voljeni, ne smemo biti ono što jesmo, ili da ljubav znači da su potrebe druge osobe važnije od naših. Ovo često vodi pretvaranju, najviše iz straha ali i ograničavanju partnera ili partnerke. Najčešće je ograničavanje slobode, u kombinaciji sa ljubomorom. Ako se držimo stereotipa muškarac će ženi zabranjivati (najčešće implicitno) da izlazi bez njega, da se druži i provodi vreme van kuće ili na internetu ukoliko on nije prisutan u tim aktivnostima. Ovo je direktno narušavanje tuđih granica ali partneri najčešće na to pristaju iz straha od napuštanja. Da ne bude pogrešno shvaćeno i žene ovo rade svojim paretnerima, samo se načini razlikuju, mada su te razlike prilično male i suptilne.

[JESSY]

Reakcije na narušavanje granica

Kako prepoznati koje su zapravo naše granice i kada ih ne poštujemo? I tu treba ponoviti uobičajeni savet: posmatrajte suptilne emocije i nastojte da ih što je bolje moguće prevedete u reči. Ako vas emocije ne upozore dovoljno snažno, pre ili kasnije može početi da vas upozorava vaše fizičko telo.

Ako primetimo da neko ugrožava naše lične granice, to nije razlog da se prema njemu postavimo u napadačkom ili odbrambenom stavu, da demonstriramo pravedničku ljutnju. Ljutnja i okrivljavanje samo su znak potisnutog straha i nerazrešene krivice unutar nas samih, koje treba priznati i istražiti. Potrebno je naučiti razliku između odlučnosti i napada radi obrane, kao i između popuštanja i saosećanja. To je u početku možda teško, jer smo svi toliko po pravilu naučili da potiskujemo svoje potrebe i granice da obično reagujemo krivicom i mešavinom straha i ljutnje onda kad smo naterani da ih postavimo – što je često tek pošto prođe određeni period gutanja, popuštanja, i nakupljanja osećaja nelagodnosti. Pravi način je učiniti sve na vreme i sa neophodnom dozom umerenosti. Naravno, ukoliko smo za to sposobni. Da bismo to bili moramo biti emocionalno zreli i sposobni da postavimo granice i priznamo sebi šta osećamo i što je još bitnije zašto tako osećamo, koji su uzroci tih osećanja.

Neki ljudi brane svoje granice jako čvrsto, ali vrlo agresivno i uz okrivljavanje drugih i za sitnice. Oni takođe u suštini reaguju iz straha i krivice, ali su ti osećaji mnogo manje dostupni svesti. Te osobe su verovatno u detinjstvu bile dovoljno puta direktno povređivane pa su odlučile da se bore za sebe. Problem počinje tamo gde oni to čine iz stava “povrediću te pre nego što ti povrediš mene”. Taj stav u suštini odražava strah, osećaj nesigurnosti da ta osoba može zaštititi sebe i voditi računa o sebi i bez direktnog napada i omalovažavanja drugih. To nije istinsko samopouzdanje i samopoštovanje, nego samo drugi oblik istog problema.

Ako primetimo da neko ugrožava naše lične granice, to nije razlog da se prema njemu postavimo u napadačkom ili odbrambenom stavu, da demonstriramo pravedničku ljutnju. Pravi način je učiniti sve na vreme i sa neophodnom dozom umerenosti.

[JESSY]

Agresivnost i granice

Ne živimo više u srednjem veku što se tiče fizičke sigurnosti i fizičkog prostora, ali još uvek smo kao društvo nasilni verbalno i emocionalno – ili čak samo u mislima. Po pravilu će nas pre biti strah od reakcije drugih nego što će nas istinsko poštovanje prema nekim osobama zadržati da ne budemo još grublji prema njima. Tako grubost često ostaje samo u mislima ili razgovorima iza leđa. Prihvatamo to kao nešto potpuno normalno i opravdavamo sebe, kao što su ljudi u srednjem veku prihvatali fizičko nasilje kao nešto sasvim normalno, gotovo socijalno poželjno.

Donekle smo još uvijek u srednjem veku, samo što, kao ni tadašnji ljudi, toga nismo svesni. Da bi se neko stanje promenilo, potrebno ga je prvo prepoznati – unutar nas samih.

Promena odnosa prema drugima ne može se postići grubim i moralističkim zahtevanjem promene od sebe samog. Takav pristup je upravo ono što je problem i stvorilo. Oni delovi nas koje potiskujemo, prisiljeni su da ojačaju i postatnu grubi kako bi nas makar na neki način naterali da ih poslušamo.

Da bi prepoznali tuđi bol, moramo prvo prepoznati sopstveni – a da bi shvatili kako povređujemo druge, treba da priznamo povređivanje samog sebe. Svakodnevno omalovažavamo sebe, živeći život kakav ne želimo, ostajući u okolnostima koje nam se ne sviđaju, trujući svoje telo i tražeći nešto ili nekog drugog da nas spasi. To će se promeniti tek kad prestanemo da pripisujemo odgovornost i moć ljudima i okolnostima van nas.

Postavljanje granica nije lako i uključuje i podrazumeva mnogo toga. Ovde je napisano tek po nešto, samo mali deo onog važnog. Ukoliko vam se čini da bi ova tema za vas mogla biti važna, istražujte. Potražite savet ili pročitajte još nešto. I na kraju učinite nešto konkretno.

 

http://psihoterapijsketeme.rs/2015/postavljanje-granica/

[Снежана]

SLOBODNO KAŽITE NE!

 

 

 

Možete li da kažete NE, npr. u sledećim situacijama:

• kada vas neko po ko zna koji put moli da uradite nešto što ne želite,

• kada treba ponovo za nekoga da preuzmete neprijatan posao,

• kada vas neko ponovo moli da mu pozajmite novac, iako znate da vam nikada ne vraća,

• kada vas deca mole da ima date džeparac unapred, jer su već sve potrošili, ili

• kada nemate volje da idete na neki porodični sastanak na kome unapred znate da će se završiti svađom.

Sasvim je ok da smo ponekad spremni svoje potrebe i interese da zanemarimo i da budemo drugima na usluzi, no svako nekada dođe do tačke u kojoj mu je potrebno da odbije neku molbu. Ako upravo sa tim imate poteškoća onda je ovaj članak pravo štivo za vas. Ovde ću vam dati nekoliko ideja koje će vam pomoći da vam bude lakše da kažete NE.

 

1. Budite slobodni da zamolite za malo vremena za razmišljanje. Ne morate odjendnom da kažete ni DA ni NE, čak iako bi to onaj drugi rado hteo. Najčešće se dešava da nam ljudi saopšte neku situaciju i zamole nas za nešto na brzinu i dok trepnemo pristali smo na nešto što će da nas košta sate i sate, a uopšte nam nije do toga. Zato je jako važno da damo sebi bar momenat vremena, da analiziramo situaciju. Za to vreme odgovorite u sebi na pitanja kao npr.:

-   Šta moram tačno da uradim, koji ustupak da napravim, šta treba da dam?

-   Želim li to da uradim, da dam ili ne?

-   Koliko vremena, snage, energije i volje trenutno imam čak i za sebe?

-   Šta ću morati da zapostavim ako ovo prihvatim?

-   Ko je ta osoba uopšte koja me moli za uslugu? Kakav je značaj te osobe za mene? U kakvim smo odnosima?

-   Koliko često sam već uradila nešto za ovu osobu i želim li to još jednom?

Možda možete da napišete neke od ovih pitanja na lepljive ceduljice i zalepite ih negde u vidnom polju. To može da vas podseti da ne govorite automatsko DA, već da prvo zatražite vreme da se svesno pozabavite situacijom.

 

2. Istražite zašto vam teško pada da kažete NE. Mnogim ljudima je teško da odbiju nečiju molbu, i za to postoje različiti razlozi. Kada nam postane jasno o čemu se zapravo radi i šta to nama lično otežava, onda nam je lakše da prevaziđemo te strahove, nedoumice, itd.

Evo nekoliko primera zbog kojih je verovatno prečesto govorimo DA:

• Strah da ćemo biti odbijeni i da ljudima nećemo više biti dragi. To je strah koji imamo, podjednako u krugu prijatelja i u porodici, ali i na poslu. Mnogi od nas još od malih nogu imaju iskustva da smo ljudima bili dragi samo onda kada smo im bili od koristi. Danas, kao odrasla osoba, možemo da prepoznamo tu igru i ne moramo da učestvujemo u njoj. Ono što je sigurno jeste to da nikada ne možete postići da svima budete dragi – čak ni onda kada sve radite da to postignete. Odlučite svesno da ne morate biti dragi nekome, ko vas ne voli, samo zato što ne radite sve što on ili ona od vas traži. Promišljeno izaberite prijatelje i ljude koji su vam važni.

• Strah od konsekvenci – to je strah koji je opravdan. Ne reaguje svako prijatno kada ga odbijete. Može svakako doći do konflikta, a u poslovnom okruženju možda se plašite i da ćete izgubiti posao. Ovde je veoma važno da situaciju realno procenite. Stvarno postoje situacije u kojima treba reći DA, no one su mnogo ređe nego što imamo osećaj. Već ste mnoge konflikte iskusili u životu i znate da su oni sastavni deo svakog zajdništva, zar ne?

Ako stalno radite sve što se od vas traži iz straha od reakcije drugih, onda potpuno gubite svoju samostalnost.

• Ne želimo da budemo egoisti – uzrok ovome su naše vrednosti. Nema razloga da se plašite da ćete odmah postati egoista samo zato što ne skačete odmah čim neko nešto od vas traži. Sama činjenica da se toga plašite je dokaz da razmišljate na tu temu, a pravi egoisti nemju ideju o tome da to jesu. Naravno može da se desi da vam to neko prebaci, no samo zato što vam to neko kaže, ne mora da znači da to tako i jeste! Prebaciti nekome da je egoista je veoma delotvorno, ako želimo nekoga da nateramo na nešto. Ali vi nemojte nasedati na taj pokušaj manipulacije. Vi najbolje znate koliko toga činite za druge i svest o tome može mnogo da vam pomogne. Ako ste nesigurni po tom pitanju, onda možete da upitate nekoga ko vas dobro poznaje, a znate da ste mu dragi i da će biti iskren.

• Želja da budemo potrebni – ovaj uzrok je često u našem nesvesnom i nije ga lako prozreti. Biti za druge tu, biti potreban, biti nekome od pomoći – sve ovo prija mnogim ljudima. I stvarno je lepo biti u situaciji da drugima učinimo nešto dobro. Važno je samo da ne izgubite balans i da ne razvijete takozvani sindrom dobročinitelja, jer ćete u tome sami „pregoreti“, pošto nemate više resursa za sebe.

• Strah da ćete nešto propustiti – ovo je aspekt koji se često previdi, a odlučujući je. Posebno u oblasti slobodnog vremena, a takođe i u poslovnim ili porodičnim prilikama, mnoge pokreće potreba da nešto ne propuste. Zato moraju da budu prisutni na svakoj proslavi, sastanku ili događaju. Preuzimaju usluge i zadatke samo zato što veruju da će tako biti u toku i da će nešto propustiti ako to uradi neko drugi umesto njih. Ovde pomaže samo jedno, a to je naučiti kako da se postave prioriteti. Razmislite o tome šta vam stvarno pričinjava zadovoljstvo, gde stvarno dobijate nešto i trenirajte korak po korak da tu i tamo neki poziv odbijete, ili da ne učestvujete u nekom događaju i videćete da život ide dalje i onda kada vi niste svuda i „začin u svakoj čorbi“. Tada ćete dobijeno slobodno vreme moći da upotrebite kvalitetnije.

Pored ovih unutrašnjih uzroka, činjenica je da nam drugi ljudi baš ne olakšavaju da kažemo NE, što je razumljivo jer oni žele da im mi ispunimo zahtev. Evo nekoliko manipulativnih strategija onih koji žele da nas navedu na nešto: griža savesti, ucena, pritisak, „prepad“, „pohvale“, saosećanje i još mnogo toga.

Ovde pomaže samo jedno: manipulativne strategije prepoznati i raskrinkati. Pažljivo razmotrite šta neko od vas hoće i koja sredstva primenjuje da to postigne. Ovde vam pomaže prva ideja – vreme – da dobijete odstojanje i da možete da prepoznate sredstva koja sagovornik koristi. Kada ste prepoznali strategiju onda možete prijatno, a veoma jasno da nastupite:

• „Osećam se trenuntno pritisnuto, jer na prepad očekuješ od mene odluku. Daj mi molim te deset minuta i saopštiću ti šta sam odlučila.“

• „Imam razumavanja za to što ti se neće dopasti ako ja sada kažem NE i zbog toga ne želim da imam osećaj griže savesti.“

• „Vaša pohvala me raduje, a ovo ipak neću moći danas da završim za vas.“

 

3. Koju cenu plaćate kada kažete DA? – Ako postanete svesni koliko vas košta to što često kažete DA nego što biste želeli, onda će vam lakše pasti da tu i tamo počnete ponešto i da odbijate. Cena za prebrzo DA može na primer da bude:

• Malo vremena, snage i energije za svoje projekte ili za ljude za koje biste radije nešto učinili.

• Stres, jer često te nove obaveze se sumiraju sa onima koje već ionako moramo da završimo.

• Ljutnja na sebe jer smo previše popustljivi.

• Posle izvesnog vremena se javlja i gorak osećaj da smo iskorišćeni.

 

Iako se međuljudski odnosi ne mogu procenjivati po ekonomskim kriterijumima, ipak je dobro da je odnos negde izjednačen, koliko toliko. To važi podjednako za posao, kao i za prijateljstvo o porodicu. Ako stalno više dajete nego što dobijate, postaćete nezadovoljni. I ovde važi – pobrinite se za sebe tako što ćete da pojasnite šta to vama znači da učinite nešto za druge. Ljudi kojima je teško da kažu NE zapostavljaju svoje potrebe što vodi u nezadovoljstvo.

 

Vi ste važni! Vaše vreme je važno, kao i vreme drugih, vaša snaga nije bezgranična i vi imate pravo, kao i svako drugi, da se dobro brinete o sebi!

 

4. Dozvolite sebi da kažete NE – Kada postanete svesni da za svako NE koje niste rekli morate da platite određenu cenu, onda vam možda postane lakše da krenete da mislite na sebe.

Vi možete da odbijete nešto i da i dalje budete dobar čovek. Niko ne može uvek drugima da bude na usluzi. Lako je prebaciti nekome da je egoista, ali briga o sebi nije egoizam, već je prirodna potreba za samoodržanjem. Drugima možete dajete tek onda kada imate dovoljno energije i snage – a pre svega onda kada rado radite ono za šta ste zamoljeni.

To je vaše pravo i zato dozvolite sebi da kažete NE! Nemojte čekati da vam drugi daju dozvolu, jer upravo oni koji od vas nešto hoće, nemaju interesa da se vi brinete o sebi.

 

5. Naučite nežno da kažete NE – važno je da kada kažete NE budete veoma jasni, ali ne grubi. Ako ne želite nešto onda kažite to tako jasno da ne dođe do nesporazuma. A to se može uraditi veoma nežno i prijatno, kako vaše NE ne bi nekoga povredilo.

Ovde imate neke od mogućnosti kako možete da sa uvažavanjem kažete NE:

• Obrazložite NE – nemate razloga da se opravdavate, a možete da obrazložite svoje NE. To olakšava drugima da prihvate. Kao npr. ako koleginica želi da sedne za vaš sto gde ste trenutno u poverljivom razgovoru sa nekim, onda možete da kažete: „Rado u svako doba, samo trenutno NE, jer razgovaramo o nečemu što je veoma lično.“ Ovde možete takođe da zamolite za razumevanje i obzir, i tako motivišete Ne i sa druge strane. Tako postaje jasno da NE nije upućeno osobi, već ima druge razloge.

• Pokažite razumevanje – tako će NE da deluje mnogo mekše. Kažite ovako nešto: „Stvrano vidim da si u stresu i na žalost neću moći da ti pomognem danas.“ Ili „Vaš tim je baš pod pritiskom. Na žalost, mi ne možemo nikog iz našeg tima da prebacimo da vam pomogne.“

• Zahvalite se – lep je gest da se zahvalimo što drugi imaju poverenja u nas i žele da nam povere neke obaveze: „Osećam se počastvovano što ste mislili na mene i moram da priznam da je moj kalendar komplet pun i da to sada ne mogu da prihvatim.“

• Humor – u nekim situacijama je humor izvanredna prilika da se zapakuje NE. Samo pažljivo, ne razume svako svaku vrstu humora podjednako!

• Ponekad je delimično NE dovoljno – nekada nije ni potrebno da kažemo striktno ne. Možda danas stvrano nemate vremena, ali biste zaista rado sutra preuzeli zadatak na sebe, onda to možete tako i da kažete. Ili ste možda spremni da preuzmete neki deo, onda to i ponudite.

• Ponudite i vi nešto – moguće je da i vi date neki predlog, možda mu date ideju kako da reši svoju situaciju. Time ćete pokazati da vam je stalo iako ne stojite na raspolaganju.

Po pravilu je dovoljno da konsekventno ostanete pri svome NE. Ipak ima ljudi koji – pogotovo kada nisu navikli od vas da čuju NE – veoma tvrdokorno pokušavaju da vas „obrlate“. Ovde morate onda biti veoma jasni i možete takođe spomenuti da ste svesni manipulativne strategije koju koristi:

• „Pokušavaš na svaki način da me dovedeš u situaciju da kažem DA – žao mi je, ali ovoga puta to neće proći.“

• „Izgleda da je Vama jako važno da me navedete da se predomislim. Na žalost, mogu samo još jednom da ponovim da danas to neću moći da uradim.“

Za kraj, još razmislite kako vi reagujete kada vam neko kaže NE: Možete li to da prihvatite ili pokušavate da ga nagovorite da pristane? Da li je vama u redu kada drugi odbiju neku vašu molbu ili se osećate povređeno i uvređeno? Umete li sa razočarenjem da izađete na kraj ili pobesnite?

Ako na ovo pitanje iskreno odgovorite i poradite na sebi na temu „svako ima pravo da kaže NE“ onda će i vama u budućnosti biti lakše da iskoristite to pravo za sebe.

 

slavicasquire.com

[Рапсоди]

U svakom od nas živi čudan slijepac. Možemo jasno vidjeti sve osim sebe samog. / Neko mudar/

 Onaj ko hoće ugoditi celom svetu ili je lud ili ja na dobrom putu da to postane . /Neko mudar/

 

O

[JESSY]

Granice u odnosima: gde prestajem ja, a počinješ ti?

Da li vam se više puta dogodilo da osećate frustraciju jer vas nadređeni na poslu iznova angažuje prekovremeno ili ste po ko zna koji put zaspali prekasno i probudili se neispavani, jer niste mogli da odbijete da učestvujete u rešavanju emocionalnih problema prijateljice? Pristajete li da izostanete sa grupnog izlaska sa prijateljima jer vaš partner oseća ljubomoru zato što zna da se sviđate onom poznaniku ili imate prijatelje i rođake koji vam redovno ne vraćaju pozajmicu? Većina nas može prizvati u sećanje iskustva u kojima postupci drugih osoba u nama izazivaju potrebu da se zauzmemo za svoje izbore, potrebe, osećanja ili uverenja, da odbranimo svoju fizičku ili emocionalnu dobrobit koju naše psihološke granice određuju.

Šta su uopšte (psihološke) granice i zašto ih treba poznavati? Psihološka granica bi se mogla shvatiti kao doživljaj emocionalnog i fizičkog prostora između nas i druge osobe ili kao skup zamišljenih linija koje označavaju gde prestajemo mi, a počinje drugi – gde prestaju naše emocionalne potrebe, uverenja, vrednosti, a počinju tuđe. Na taj način granica podrazumeva psihološki doživljaj prostora koji nam ukazuje na to da mi i drugi nismo isto, ali takođe i prostora u kom se susrećemo s drugima. Važno je pojasniti da fizičke granice (osećaj ličnog prostora, privatnosti, predmeta koje posedujemo, telesnog kontakta) takođe spadaju u psihološke, s obzirom na to da im pridajemo sopstvena, psihološka značenja.

[JESSY]

Prostor izvan naših granica ispunjava spoljašnji svet, sa drugima i njihovim potrebama, ali šta se sve nalazi unutar njih? Psihoanalitičar Štern ističe da prvi period u razvoju granica odlikuju spoznaje novorođenčeta o tome da postoji „nešto van njega” što nije isto što i „ono samo”. Do ovih spoznaja dete dolazi putem oslanjanja na tzv. proksimalna čula (dodir, miris, ukus i osećaj ravnoteže i pokreta) – prvenstveno u kontaktu s majkom. Upravo kroz te senzacije detetov unutrašnji svet, onaj sa unutrašnje strane kože, ispunjavaju prvi percepti o dodiru, mirisu i ukusu majke. Otud se psihološke granice često zamišljaju kroz metaforu kože koja u sebi obuhvata i sadrži naš unutrašnji svet koji se od percepata okoline razvija u sisteme naših svesnih i nesvesnih misli, osećanja, fantazija, impulsa, namera, telesnih senzacija. Istovremeno ova psihološka koža nas odvaja od sadržaja tuđeg unutrašnjeg sveta s kojim dolazimo u kontakt.

Zamišljeni prostor između dve strane u odnosu, tokom vremena, biva na različite načine ispunjen delovima unutrašnjeg sveta jednih i drugih (odnosno njihovim potrebama, navikama itd.). Ti delovi jedno drugom naizmenično ustupaju mesto u okviru odnosa, te možemo naslutiti da u toj dinamičnosti često dolazi do promena. Svaka od strana svesno ili nesvesno bira kada će i koliko otvoriti svoje granice i pristati da u njih propusti potrebe, želje, zahteve, osećanja i misli druge strane. Upravo je promenljivost naših granica na dimenziji koju bismo mogli označiti kao propustljivost – nepropustljivost njihova osnovna karakteristika.

[JESSY]

Većina nas ima u iskustvu potrebu da nam granice prema, na primer, saputnicima u gradskom prevozu budu zgusnute, da budemo spremniji da ih po potrebi odbranimo, nego što je to slučaj sa bliskim prijateljima i partnerima gde one često mogu biti propustljivije i razređene. Jedno od opštih mesta u ovom domenu predstavlja činjenica da je funkcionalne granice teže održavati u bliskim odnosima gde postoji intenzivna međusobna zavisnost između osoba (partnera, bliskih prijatelja, članova porodice).

 

Čini se da većina teškoća potiče iz jednog važnog sastavnog elementa postavljanja granica. Naime, da bismo održavali svoje granice na način na koji nam odgovara, u pojedinim trenucima ćemo nužno morati da kažemo „ne“ na molbe, zahteve, želje, druge strane – postupak koji nam može prizvati osećaj krivice ukoliko ga osmislimo kao odbijanje druge strane. Međutim, ukoliko „ne“ doživimo kao odgovor koji dajemo s ciljem da očuvamo sopstvene granice, a time i sebe od frustracije i pristajanja na nešto što nam ne odgovara, granica postaje nešto pozitivno, nešto što nas štiti. Ako, pri tom, uvidimo i da „ne“ kao odgovor koji je dat uz obrazloženje, pomaže drugoj strani da nas bolje razume i da sebi bolje predstavi očekivanja koja može imati od nas, granica postaje nešto što štiti i druge i odnose koje imamo s njima.

[JESSY]

Prvi korak u razvoju veština uspostavljanja odgovarajućih granica u odnosima predstavlja shvatanje da naša odluka o tome hoće li nam granice biti propustljive, u kojoj meri i prema kome treba da bude stvar našeg svesnog izbora. Između ostalog, ovaj razvoj podrazumeva vežbanje da prepoznamo trenutke kada pristajemo na postavljanje granica na način koji nam ne odgovara. Kako da prepoznamo da su nam granice narušene? Neki psihoterapeuti savetuju da nam pojava intenzivnih osećanja nelagode, frustracije ili ozlojeđenosti u odnosima može poslužiti kao pokazatelj toga da se nalazimo u situaciji u kojoj „odustajemo“ od sopstvenih granica ili se nismo dovoljno zauzeli za njih. Često možemo osećati da bivamo iskorišćeni od strane nekog ili da nam se ne ukazuje dovoljno poštovanja. U korenu se, pak, neretko nalaze naše svesne i nesvesne odluke o pristajanju na nešto što ne želimo (npr. iz osećanja krivice) ili nečije nametanje sopstvenih očekivanja, vrednosti ili stavova.

Kada je reč o zauzimanju za svoje granice, psiholozi najčešće ističu važnost veština asertivnog govora. Pod asertivnošću se podrazumeva jasno iskazivanje svojih misli, osećanja i preferenci, na pristojan i odlučan način. Asertivnost u odnosu, odnosno zauzimanje za sopstvene granice, može poprimiti blaži („Žao mi je, večeras sam jako umorna i neću ti biti dobar sagovornik. Molim te da se čujemo sutra.“) ili odlučniji oblik („Da ti više nikad nije palo na pamet da pokušaš da mi krišom uzimaš ove cipele.“) u zavisnosti od konteksta.

Treba se pripremiti na različite reakcije prilikom odlučivanja na ovaj vid izražavanja svog neslaganja. Kada zauzimate stav naspram ponašanja druge osobe koje vam ne odgovara, možete očekivati prihvatanje, ali i bes, frustraciju ili pokušaje emocionalne ucene. Svaka od potencijalnih reakcija negodovanja može u vama probuditi osećaj krivice koji vas potom može pokolebati u odluci da se zauzmete za sebe. Jednako je važno da, zajedno sa svojim preferencama u odnosima, osvestite eventualno osećanje krivice koje se može javiti u opisanim kontekstima. Što ste svesniji svojih osećanja, veća je verovatnoća da njima ovladate u ponašanju. U suprotnom, vaša neosvešćena osećanja mogu rukovoditi vašim izborima.

[JESSY]

Najzad, osvrnućemo se i na važnost poštovanja granica drugih. Osim očiglednih nepoštovanja tuđih granica (poput agresivnog ponašanja, pretnji, uvreda, uništavanja imovine, preuzimanja kontrole nad tuđim životom), od psihološke su važnosti i neka manje očigledna pitanja. Da li težimo da poštujemo poverenje koje nam drugi iskažu u deljenju informacija? Rečeno jezikom granica – kada neko odabere da sa vama podeli nešto i vi se složite s tim da to ostane među vama, pristali ste na granicu koja određuje s kim će ta informacija biti podeljena, a s kim ne. Da li se prema novim poznanicima koji nam se dopadnu ponašamo kao da su nam najbolji prijatelji? Različite nivoe bliskosti u odnosima, odlikuju različite socijalne norme u ophođenju između osoba. Ako poznaniku koji vam se dopadne ispričate teškoće koje imate u seksualnom funkcionisanju sa svojim partnerom, ili istoriju svog problematičnog odnosa sa majkom, postoji verovatnoća da ta osoba bude izložena nekim podacima koje nije birala da zna o vama. Takođe, postoji mogućnost i da toj osobi na taj način pošaljete poruku da je birate za deljenje takvih informacija upravo jer želite da gradite prijateljstvo s njom, čime utičete na formiranje njenih očekivanja po pitanju toga kakve granice važe u vašem odnosu.

 

U svetu muzičara, na temu koju je Tom Jork iz grupe Radiohead opevao stihovima „Postoji praznina između nas, praznina u kojoj se susrećemo, gde prestajem ja, a počinješ ti“ (u pesmi „Where I end, and you begin“), Bjork se malo eksplicitnije zapitala u „Gde da povučem liniju kad si ti u pitanju?“ (u pesmi „Where is the line?“) Odgovor na njeno pitanje, čini se, ostaje na svakom od nas ponaosob u vidu odluke (poželjno svesne) o tome hoćemo li, pred kim i u kojoj meri reći „da“ ili „ne“. Usput bi bilo dobro da imamo na umu da je postavljanje dobrih psiholoških granica važno kako za našu, tako i za dobrobit naših odnosa. Svest o sopstvenim psihološkim granicama pomaže nam da okolini pošaljemo jasnu poruku o načinu na koji želimo da se s nama postupa i u kojim situacijama, te i šta se od nas može očekivati. Umesto da obećavamo nešto što zapravo ne želimo da ispunimo ili dopuštamo da nam se dugoročno nagomilava nezadovoljstvo usled postavljanja tuđih želja kao prioritetnijih našim, možemo prevenirati eventualne konflikte davanjem okolini uvida u naše preference. Na taj način, održavanjem dobrih granica štitimo od negativnih emocija ne samo sebe, već i druge.

 

https://psihobrlog.wordpress.com/2014/12/04/granice-u-odnosima-gde-prestajem-ja-a-pocinjes-ti/

[JESSY]

hoće li nam granice biti propustljive, u kojoj meri i prema kome treba da bude stvar našeg svesnog izbora.

a to je veoma tezak posao...

[JESSY]